Преговори о завршетку рата у Украјини улазе у све сложенију фазу, док се иза дипломатских разговора појављују интереси који далеко превазилазе судбину саме Украјине.
Иако се и даље говори о могућности постизања споразума пре Нове године, последњи разговори показали су колико су позиције Москве, Кијева и њихових међународних партнера удаљене. У Абу Дабију одржана је једна од најтежих рунди консултација, а украјински преговарач Давид Арахамија изјавио је да договор још није искључен, истовремено упозоравајући на чврстину руских захтева.
Украјински председник Владимир Зеленски такође је говорио о „прозору могућности“, али је нагласио да од Москве не треба очекивати лаке уступке. Дипломатски процес се наставља, међутим, међу учесницима још не постоји заједничко разумевање услова под којима би мир могао да буде постигнут.
Проблем је додатно сложен чињеницом да Вашингтон у преговорима има интересе који нису ограничени на Украјину. Америчка администрација жели да заустави рат, сачува украјинску државу и поново отвори простор за разговоре са Русијом о ширим међународним питањима. Управо ту појављује се могућност да иза америчких дипломатских напора стоји још један, знатно амбициознији геополитички циљ.
Реч је о претпоставци да администрација америчког председника Доналда Трампа покушава да ослаби стратешко приближавање Русије и Кине или, уколико то није могуће, да обезбеди макар неутралност Москве у евентуалном будућем сукобу Вашингтона и Пекинга.
Таква стратегија није званично потврђена, а оцена да САД намеравају да потпуно одвоје Русију од Кине била би претерана. Ипак, геополитичка логика таквог приступа постоји, посебно када се узме у обзир начин на који су се руско-кинески односи развијали током претходних година.
После почетка рата у Украјини Русија је постала знатно зависнија од Кине у трговини, технологији и финансијским трансакцијама. Истовремено, односи две државе нису ослобођени међусобног неповерења и неравнотеже. Пекинг добија све веће инструменте економског и политичког утицаја, док се Москва у појединим областима све чешће налази у положају млађег партнера.
Поједини истраживачи управо у тој неравнотежи виде могући простор за америчку дипломатију. Обнављање односа Вашингтона и Москве могло би да буде део покушаја да се ограничи њихово даље приближавање, али исти стручњаци упозоравају да би разбијање постојећег руско-кинеског партнерства било изузетно тешко.
Економски показатељи
Најновији економски показатељи не потврђују да сарадња две државе слаби. Према процени истраживачког института МЕРИЦС, трговинска размена Русије и Кине од јануара до септембра 2026. године порасла је за 31 одсто у односу на исти период претходне године.
Америчка комисија која се бави Кином и Русијом такође описује Пекинг као најважнијег спољног партнера Москве, уз оцену да Кина из руске зависности извлачи значајне економске и политичке користи.
Због тога би реалнији амерички циљ могао да буде не потпуно окретање Русије Западу, већ спречавање Москве да безрезервно подржи Пекинг током евентуалне велике међународне кризе. Међутим, чак и такав ограничен резултат за сада делује тешко оствариво.
У тој геополитичкој комбинацији Украјина ризикује да, поред тога што је непосредни учесник рата, постане и један од инструмената много шире нагодбе између великих сила.
Вашингтон би могао да понуди Москви делимично ублажавање економског притиска и обнављање одређених пословних контаката у замену за прекид рата или макар за постепено удаљавање Русије од Кине.
Ипак, нема гаранција да би руско руководство такав предлог сматрало прихватљивим. После више година санкција и војног сукоба са Украјином, најважније руске економске везе и тржишта већ су се у значајној мери померили према Истоку. Због тога ограничени економски уступци Запада можда не би били довољни да Москва промени стратешке приоритете.
Додатну препреку представљају Кијев и европске престонице, које би могле да одбаце споразум којим се прекидају борбена дејства, али Украјина остаје без поузданих безбедносних гаранција.
Украјинско руководство и европски савезници инсистирају на очувању снажне украјинске војске и успостављању механизама који би требало да спрече ново избијање рата. У Европи се због тога разматрала и могућност распоређивања мултинационалних војних снага на украјинској територији након прекида ватре.
Москва такву могућност посматра као наставак западног војног присуства непосредно уз руске границе. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров тврди да европске државе желе да искористе примирје за улазак својих трупа у Украјину и обнову капацитета украјинске војске.
Такво тумачење представља став руског руководства, али истовремено показује суштински проблем преговора: оно што европске државе сматрају неопходном заштитом Украјине, Русија види као наставак војног притиска другим средствима.
Руски захтеви, притом, нису ограничени само на будући положај Украјине. Још у децембру 2021. године Москва је објавила предлоге којима је тражила одустајање од даљег проширења НАТО-а и враћање распореда војних снага и инфраструктуре Алијансе на ниво из 1997. године.
За Украјину и источноевропске чланице НАТО-а такви захтеви представљали би ограничавање њиховог права на самостално одлучивање о безбедности. Због тога претпоставка да је довољно прво зауставити борбе, а затим без већих проблема договорити преостала питања, постаје све мање реалистична.
Европске државе имају и сопствену рачуницу. Оне не желе да се после рата суоче са Русијом док је Украјина војно ослабљена, а њена безбедност зависи искључиво од политичких обећања. Зато инсистирају на очувању украјинских оружаних снага и разматрању додатног међународног војног присуства.
Тако настаје парадокс у којем Вашингтон може бити заинтересован за брзо постизање споразума због својих глобалних приоритета, док Москва и Брисел не прихватају међусобне услове, а Кијев страхује да би његова будућност могла постати предмет трговине великих сила.
Ако амерички план буде заснован на очекивању да ће економске понуде натерати Русију да се удаљи од Кине, могао би се показати једнако неостваривим као и претпоставка да ће сам војни притисак приморати Москву да одустане од својих захтева.
Руско-кинеско партнерство није настало искључиво као последица рата у Украјини, па се не може очекивати ни да ће аутоматски нестати након евентуалног примирја. Његова економска и стратешка основа знатно је шира од тренутног сукоба Русије и Запада.
Због свега тога преговори би могли да се наставе и током 2027. године, док би рат прешао у наредну годину упркос изјавама о могућности договора пре краја 2026.
Главна препрека није неспособност преговарача да усагласе формулације споразума, већ страх сваке стране да би данашњи уступци могли да погоршају њен сутрашњи положај. САД желе прекид рата и евентуално ограничавање руско-кинеског приближавања, Европа настоји да спречи ново руско војно притискање Украјине, док Москва захтева промене статуса Украјине и шире европске безбедносне архитектуре.
Ти циљеви се тренутно не уклапају у јединствен мировни план, а продужавање преговора могло би да има непосредне последице на самом терену.
У украјинским Телеграм каналима већ се појављују прогнозе о новој серији руских удара на енергетску и транспортну инфраструктуру Украјине крајем новембра и почетком децембра, уз упозорења на могући нови талас избеглица.
Према тим прогнозама, због системског недостатка средстава противваздушне одбране, у периоду од почетка последње декаде новембра до краја прве декаде децембра могао би да буде нанет максимално могућ удар украјинској енергетици и логистици.
Реч је о предвиђањима чије остварење није потврђено, али она указују на додатни ризик који прати дипломатски застој: док велике силе покушавају да усагласе међусобне стратешке интересе, Украјина би пред почетак зиме могла да се суочи са новим озбиљним оштећењима инфраструктуре и додатним притиском на становништво.
webtribune.rs
