Америчка војна кампања против Ирана суочава се са озбиљним питањима о оствареним циљевима, док последице сукоба могу бити потпуно другачије од оних које је Вашингтон очекивао.
Уместо слабљења иранске државе, рат је, према једној процени, допринео њеној унутрашњој консолидацији и прилагођавању војне индустрије новим околностима.
Бивши амерички обавештајац и инспектор УН за наоружање Скот Ритер оценио је да Сједињене Државе нису оствариле ниједан од кључних војних циљева у сукобу са Ираном.
Његова процена обухвата неуспех покушаја промене власти, немогућност заустављања производње ракета и дронова, проблеме са контролом Ормуског мореуза и изостанак одлучујућих резултата против иранског нуклеарног програма.
Један од најважнијих циљева био је, према овој процени, изазивање промене иранског политичког руководства. Међутим, напади су, уместо очекиваног слабљења власти, довели до окупљања различитих делова становништва око државних институција.
Посебно се указује на последице убиства иранског врховног вође Алија Хамнеија, за које се у разговору тврди да је изведено израелским оружјем уз подршку америчких обавештајних података. Тај догађај представљен је као покушај да се ослаби постојећи политички систем, али је његов ефекат оцењен као супротан.
Пре рата је у Ирану постојао део становништва који је отворено изражавао незадовољство државним руководством и верским карактером политичког система. Међу њима су били људи који нису подржавали насилне промене, али су сматрали да власт не решава довољно успешно проблеме земље.
Напади на Иран променили су положај таквих група. Према изнетој процени, многи ранији критичари власти почели су да наступају као њени браниоци, јер су војну кампању доживели као напад на сопствену државу.
Као један од догађаја који су допринели таквој реакцији поменута је погибија 178 школске деце у Минабу. Велики број цивилних жртава, заједно са убиством иранског руководиоца и чланова његове породице, представљен је као разлог због којег је јавност постала спремнија да подржи државни отпор.
Други велики проблем америчке стратегије јесте иранска војна производња. Упркос нападима, Техеран је, према Ритеровој процени, успео да очува и повећа капацитете за производњу балистичких ракета.
Бомбардовање индустријских објеката није нужно довело до трајног прекида производње. Напротив, иранска војна индустрија била је приморана да реорганизује рад, пронађе другачије производне поступке и прилагоди се околностима у којима велики објекти представљају лаке мете.
Такав процес упоређен је са искуствима из Другог светског рата, када су амерички напади на поједине немачке индустријске капацитете довели до промена производних метода, али нису у свим случајевима остварили очекивани пад производње наоружања.
Сличан ефекат примећен је и у производњи иранских дронова. Напади нису спречили њихово даље коришћење, нити су, према изнетој тврдњи, озбиљно ограничили способност Ирана да настави војна дејства.
Поред производње оружја, америчка стратегија суочава се и са неуспехом покушаја успостављања потпуне контроле над кључним поморским правцима. Иран је, према овој процени, задржао могућност да угрожава пловидбу кроз Ормуски мореуз и утиче на енергетски транспорт у региону.
Тврдње о иранским нападима на енергетске бродове у лукама Дубаија и могућем минирању поморских праваца додатно су нагласиле ограничења америчке војне моћи. Чак и када америчка морнарица отвори поједине пролазе, Техеран задржава средства којима може поново да угрози њихову безбедност.
Ни ирански нуклеарни програм није оцењен као трајно онеспособљен. Упркос нападима, не постоји резултат који би, према овој војној процени, омогућио Вашингтону да прогласи остварење свих својих стратешких циљева.
Најважнија последица рата зато није само питање непосредних војних губитака, већ промене у способности Ирана да настави отпор. Држава која је била изложена великим нападима успела је, према изнетим тврдњама, да сачува политичку структуру, реорганизује производњу и задржи средства за притисак на регионалне противнике.
Такав исход доводи у питање саму логику војне кампање. Ако бомбардовање није довело до промене власти, слома војне индустрије или потпуног ограничавања иранских стратешких способности, онда се отвара питање којим средствима би Сједињене Државе уопште могле да остваре циљеве које досадашњим операцијама нису постигле.
Wебтрибуне
