Када се говори о могућем ширењу украјинског сукоба, готово сва пажња усмерена је на члан 5 Северноатлантског уговора. Међутим, постоји друга одредба која би у случају озбиљне кризе могла да добије много већи практични значај.
Амерички војни аналитичар Скот Ритер указује на члан 4, који омогућава консултације савезника када нека чланица сматра да су угрожени њена територијална целовитост, политичка независност или безбедност.
Управо тај механизам види као могућу почетну тачку озбиљније реакције НАТО-а уколико се ситуација око Украјине додатно погорша.
Члан 5 се често представља као аутоматски пут ка заједничком војном одговору, али историја његовог коришћења показује сложенију слику. После напада 11. септембра 2001. активиран је на захтев САД, али је конкретна помоћ савезника имала различите облике.
Због тога садашња опасност не мора да почне формалним позивањем на колективну одбрану. Много реалнији почетак могла би да буде политичка консултација због безбедносне ситуације на источном крилу НАТО-а.
Инциденти на северу Европе показују колико простор за погрешну процену може бити узак. У разговору је поменут случај руског истраживачког брода повезан са Норвешком, као и инцидент у којем се хеликоптер приближио руској фрегати, након чега су испаљене сигналне ракете.
Сваки такав догађај појединачно може бити ограничен. Проблем настаје када се више инцидената догађа у атмосфери у којој обе стране већ очекују непријатељски потез друге стране.
Још озбиљнији сценарио могао би настати унутар саме Украјине. Ако би даљи војни и инфраструктурни притисак изазвао нову велику хуманитарну кризу, европске земље могле би да се суоче са захтевима да предузму нешто како би спречиле масовно померање становништва према својим границама.
Једна од могућности о којој се већ дуже говори јесте стварање неке врсте заштићеног простора у западној Украјини, уз противваздушну и противракетну заштиту. Такав корак би, међутим, отворио питање ко би ту зону војно обезбеђивао.
Ритер упозорава да би Москва присуство снага НАТО-а у Украјини третирала као непријатељски потез. Тада би иницијална мера представљена као одговор на хуманитарну или безбедносну кризу могла да прерасте у непосредан војни проблем између Русије и Алијансе.
Управо зато члан 4 добија посебан значај. Криза не мора почети драматичном објавом да је активирана колективна одбрана; може почети консултацијама, захтевом за хитним одговором и одлукама које корак по корак приближавају војске једне другима.
Највећа опасност зато можда није унапред припремљена одлука о рату, већ процес у којем свака следећа одлука изгледа ограничено и рационално — све док више не остане довољно простора за повратак.
Wебтрибуне
