Годинама се у европским престоницама говори о могућности дуготрајног сукоба са Русијом, повећању војних буџета и припремама за нову безбедносну реалност.
Међутим, иза великих планова остаје питање које би у стварном рату могло бити важније од броја војника и тенкова: Ко би заштитио европске градове, фабрике и војну инфраструктуру од масовног ваздушног удара?
Бивши амерички обавештајац и инспектор УН за наоружање Скот Ритер сматра да је одговор крајње неповољан за европске чланице НАТО-а.
Његова процена је да Немачка нема довољно одбрамбених капацитета да заштити ни Берлин ни Диселдорф, где се налази важан део немачке индустрије, уколико би дошло до великог конвенционалног сукоба са Русијом.
Посебан проблем представљала би комбинација великог броја беспилотних летелица, електронског ратовања, мамаца и пројектила. Такав напад не би морао да буде усмерен само на војне положаје, већ би могао да угрози инфраструктуру од које зависе производња, транспорт и способност државе да настави рат.
Иста слабост, према овој процени, постоји и у Великој Британији, мада већа удаљеност донекле мења оперативне услове. Пољска би такође била изузетно изложена, док европске државе као целина немају густу и вишеслојну противваздушну мрежу која би могла дуго да подноси масовне ударе.
Украјина је током рата постала својеврсно место спајања различитих западних система ПВО. Уз системе совјетског порекла интегрисани су Патриот, немачки ИРИС-Т, НАСАМС, Хаwк и други европски системи, стварајући једну од најсложенијих противваздушних мрежа на континенту.
Управо ту Ритер види додатни проблем за НАТО. Руске снаге су од јесени 2022. годинама имале прилику да се суочавају са тим системима, проучавају њихов начин рада, комуникацију између појединих компоненти и методе којима се могу преоптеретити.
Руски напади зато се, по његовом тумачењу, не заснивају само на слању једног типа дрона према циљу. Користе се мамци, електронско ометање и летелице различитих брзина, висина и конструкција како би систем истовремено добио велики број различитих мета.
У таквом окружењу проблем постаје капацитет радара и система за управљање ватром да раздвоје стварне претње од мамаца. Што је број циљева већи, расте могућност засићења одбране и проласка дела нападачког таласа.
То потпуно мења рачуницу евентуалног директног сукоба. Европске државе морале би истовремено да штите политичке центре, аеродроме, командна места, електране, логистичке чворове и фабрике, док би нападач могао да бира где ће концентрисати средства.
Због тога питање више није само колико авиона, тенкова или војника НАТО има на папиру. Кључно постаје колико дуго би европска војна и индустријска инфраструктура могла да функционише под непрекидним ударима и колико би пресретача било расположиво када би напади трајали данима.
Уколико одговор на то питање није повољан, Европа се суочава са парадоксом: све озбиљније говори о могућности рата са Русијом, док истовремено тек почиње да схвата колико би тешко било заштитити територију на којој би тај рат морала да води.
Блиски истокХути објавили снимак обореног авиона Ф-15 и најавили нове нападе на Саудијску Арабију (ВИДЕО)Извор: webtribune.rs
