Пише: Бранко Вељковић
Браћо моја блага и од Бога обожена.
Гледајте, дивно нас је време задесило.
Гледајте сав овај народ како коначно у један глас зове слободу и Бога призива. Никада Србија такву слогу није видела. Славија постаде дивно сазвежђе.
Гледао сам их са својим братом сада већ пре скоро две године на Аутокоманди. Скупили се студенти Србије у доброј намери и чистог срца. Провели смо цео дан са њима, а потом и многе, онолике, друге дане, ево до данас.
Слушали смо тај јануарски дан како стотине хиљада младих људи поново у свој живот враћа оне четири лепе речи – Хвала, Молим, Извини, Опрости.
Сада ћу вам рећи шта те четири лепе речи заправо значе и схватићете зашто су те четири лепе речи победиле мрак који нас је умало прогутао.
Хвала је вода. То је вода која се враћа на извор. Кад човек каже – хвала, он ништа не даје, он враћа. Зато је хвала лако изговорити кад се жели. Зато деца прво науче да кажу – хвала. Када човек каже хвала, он постави знак. А тај знак је онда најмоћнији знак у универзуму јер он може потпуно да промени нашу реалност. Када кажемо хвала, ми смо онда захвални, а захвалан човек је у стању Божије милости. Писма могу да залутају, али хвала увек стигне где треба.
Молим је јама без воде. Молим је увек било најтеже јер молим значи – имам јаму без воде. Празан сам. Треба ми – „молим те, не гледај ме као зликовца“. А када се човек просвети, онда се он и просветли, те се онда молим претвара у „молим те, Оче, нека демон оде од нас“. Молим је када је Бог пустио светло на воду док је стварао камен. Молим се увек изговара душом јер иначе не би било молим. Зато је молим увек вертикално. Молим је најкраћа молитва.
Извини је као стуб од соли. Заправо, извини је када човек схвати да је постао стуб од соли. Схватио је и скаменио се. По први пут у животу је стварно схватио шта је урадио. Онда има неугасиву потребу да се извине зато што је гледао у јаму без воде као да је вечна. Тада се буди его који презире свако извини. Его се не извињава. Зато је извини увек хоризонтално. Када то човек изговори, то онда буде онај Јаковљев камен који је поново пао на земљу и тражи неког да му буде јастук.
Опрости је друга со. То онда није стуб од соли, већ зачин. Опрости значи – пусти ме из камена назад у воду, али преко камена. Да вода опет тече преко камена. Опрости је оно уље за Јаковљев камен. Тако се од споменика наново прави кућа јер се опростом човек развезује од дуга којим га бес и мржња везују.
Тог 27. јануара сви ти млади људи, сва младост Србије, заједно су пригрлили све те четири лепе речи као четири годишња доба за један дан у Београду, као освећење материје које освећење нас је научило да се свако физичко место може уздићи на ниво светилишта кроз просвећену и посвећену намеру. Са мегафонима и млади, грлати, говорили су „молим вас“, „хвала вам“, „извините“, „опростите“…
И тада сам схватио – они могу да победе нечист!
Ока нисам спуштао са њих откад су се тако самоизродили.
И зато, браћо моја реда Господњега, браћо блага и обожена, слушајте.
Чему све ако њих нема? Чему земља, чему држава, чему сва блага ако њих нема?
Шта то има друго у овом животу да се брани до право на живот достојан човека свих тих младих људи?
Где нам је мерица ако на њих сво ово зло пустимо?
Нема је. Сви ћемо се у со преметнути од срамоте.
Па њих мрзе зато што су они одлучили да не мрзе!
Они који светле одбацили су бес и мржњу.
Зато, благи људи моји, ако се због овога оденемо у мрак, онда знајте – вредело је! Јер то ионако није мрак, већ светло које се са земље не види. Као што около оног момка Гаврила са крстом лебди светло неугасиво и земаљском оку невидљиво, а нестаје мрак, тако нека буде и около свих нас.
Јер без вере крст је само дрво.
Зато сам у љубав све те младости рекао Богу: Хвала, Молим, Извини, Опрости.
И Бог ми рече: „То су четири имена мог ћутања. Сада можеш да спаваш на камену.“
Сада се обраћам и вама који све ово још нисте спознали и још увек дозвољавате да вас душеболник вара и заводи. Вама, који верујете да сте „његови“. Он је са својим мрачним саучесницима сковао последњи план за недељу. Одабрао је потребан број вас да вас, кад дан одмакне и кад постане извесно и свима јасно да је изгубио, физички нападне. Неке од вас његови нападачи треба тешко да претуку, а неке и горе од тога. Све то да би за то оптужио студенте у блокади, да би направио разлог да се прекине изборни дан и да се силом обруши на народ. У ту сврху, за тај чин, припремају јавност данима тако што се организују бројна помпезна хапшења по Србији. За тај умоболни план одабрали су извршиоце, а направили су и списак својих чланова и партијских функционера „подобних“ за жртвовање. Иако је свестан да ће сада сви знати да је и тај злочин управо он организовао и наредио, он се ипак спрема да тако нешто учини.
Желим вам да схватите да је он душеболан човек. Њему је потребан духовник. Он је страшно уплашен и њим управљају силе које човек не може да контролише. Њему је савест кошмар, а кошмар је јама без воде која је научила да шапуће. Њему је позив да се врати Богу кошмар. Немојте стајати уз њега. Повући ће вас све са собом и притом не мислим само на земаљску правду. Он не уме да победи празну јаму у коју гледа и верује да има право да цео један народ гурне у ту јаму која га прождире. Он не уме да се умири па да у мирној води погледа своје лице. Од тога се очајнички плаши и зато му је дражи тај који воду мути. Њега је одабрао, а тај му се радује.
Студентима у блокади и народу Србије заједнички именитељ сада су слога и четири лепе речи, а њему и његовима заједнички именитељи су издаја и злочин.
Не учествујте у том злочину!
Зато, с вером у Господа Бога, уз студенте, уз народ и за Србију!
Студенти су у праву!
Васпоставимо уставноправни поредак Републике Србије!
ПреносимоБранко Вељковић: Истеривање демона!Извор: brankoveljkovic.com
