Бранко Вељковић: Карта смрти

Пише: Бранко Вељковић

Власник возне карте са фотографије коју видите, карте за линију Нови Сад – Београд, тај дан је трчао ка железничкој станици у Новом Саду. Воз 547 за Београд по реду вожње требало је да пође у 12.00 часова, а власник карте је каснио. Да је којим случајем стигао на време, био би још једна жртва новосадске трагедије.

Дословно пред његовим очима бетон је убио 16 људи и једну нерођену бебу. Од сигурне смрти делило га је само неколико корака.

То је то!

Ако неко од нас икада заборави шта је непосредан повод свеопште побуне студената и народа против овог душеболног режима, све што треба је да погледа ову возну карту. Купац такве карте могао је да буде било ко од нас. Жртва је могао да буде било ко од нас.

Јер то је тај дан била карта смрти.

За трагедију нико није одговарао. Судећи по понашању овог режима, да је до њих, нико и не би одговарао. Одговорни су вољом главног кривца амнестирани пре суђења, а одавање поште страдалима прогласио је „сотонским ритуалом“. Масовно убиство без осуђених убица.

Захтеви студената Србије у блокади били су, а и, Богу хвала, и даље јесу, да се утврди ко је одговоран за пад надстрешнице те да се васпостави срушени Уставно-правни систем Републике Србије.

Захтеви студената нису испуњени!

Студенти су у праву!

Новосадско масовно убиство је било непосредан повод за свеопшту побуну народа, али узроци су много сложенији. Они леже у свеопштој криминализацији, девастацији и потпуној деинституционализацији нашег друштва.

Побуна је на површину избацила сав талог овог друштва и окупила их око лика и недела једног душеболног човека. Он их плаћа, он их мотивише, он је идеолог, организатор и финансијер фаланги које се већ месецима обучавају по „центрима за обуку“ на више места у Србији, од околине Рашке па надаље, зарад коначног обрачуна са побуњеним народом.2Хиљаде умоболника у ратним маскирним униформама, окићени ознакама које им не припадају, са аутоматским оружјем и патолошком потребом да то оружје употребе. Самозвани је наоружао криминалце, умоболнике, наркомане.

Идеја режима је да фаланге са оружјем послуже као средство непосредног физичког притиска на народ у данима око дана избора, а да се у случајевима када дође до употребе оружја, све што се дешава припише „блокадерима“. Полиција и војска, по том плану, онда треба да послуже као средство за „раздвајање“ сукобљених страна. У склопу тих припрема недељама се путем режимских медија припрема терен и „пуштају“ се приче о „камповима блокадера“ и „Пајтићевим формацијама“.3Режим активно ради на томе да креира обе стране за планирани сукоб, а да сву кривицу свали на студенте у блокади и виђеније људе из народа. Ако на овај сценарио додате национални елемент, јасно ћете препознати и разумети демонски „рецепт“ који је искоришћен за потребе распада СФРЈ. Све је исто, чак су и многа лица иста.

Као што сам написао пуно пута до сада – ако у Србији дође до насиља оваквог обима, то ће бити само зато што је то организовао душеболни Александар Вучић.4Студенти у блокади и народ Србије не желе нити призивају насиље. Њима насиље није потребно. Режим је тај који отворено призива грађански рат и зато се није наоружао народ, већ режимске фаланге.

Припреме су обухватиле све те „унутрашње снаге“, али и спољни фактор. Сви смо сведочили како се за сарадњу са страним службама бесомучно и лажно оптужују студенти у блокади, али онда остаје да се народу објасни зашто сада, у тако осетљивом политичком и безбедносном моменту по Србију, у посету БИА долазе представници БНД (Савезна обавештајна служба Немачке). Када дође време, биће јасан и „кључ“ за одабир кадрова служби Србије за ове разговоре (и неке друге разговоре са „ино-елементом“ те и кадровска решења на осетљивим позицијама у држави и друштву у протеклим деценијама), јер ту се назире много озбиљнија „стране службе конекција“ од за наивне пласираних теза о немачком агенту, извесном Пајтићу и осталим тривијалним фигурама актуелне српске политике у нестајању. „Кључ“ за одабир ових кадрова је заправо кључ „персоналног“ решења те служи за праћење трагова и разумевање интернационалне мафијашко-политичке хоботнице која је прогутала Србију.5Та хоботница из Београда своје пипке вуче до својих центара попут Брисела, Берлина, Лондона, Париза, али и Москве, а одраз њеног удруженог деловања је званична политика из тих држава ка издајничком режиму Александра Вучића. Исти принцип може да се примени и за разумевање решења за руководеће позиције у службама безбедности Србије, који кадрови се баве „сузбијањем“ нелегалног промета наркотика, само тада кључ није у обавештајним већ у мафијашким „линијама рада“.

Што се тиче поменутог извесног Пајтића, он је савршени слуга режима Александра Вучића. Њихова конекција је прилично дубока, али извесни Пајтић је Вучићу дужан од момента устоличења пре 14 година када му је Вучић омогућио да све напљачкане паре безбедно пребаци у Аустрију. Сада је дошло време да у слагалици умоболног Вучића извесни Пајтић, као омражени и маргинални лик, у овом душеболном игроказу „преузме улогу“ вође студентског протеста.

Дакле, у све ове режимске сценарије може да поверује само онај ко мора. Или ко је плаћен да у такве глупости верује.

Уосталом, став студената Србије који су ми више пута с овим у вези рекли је следећи – ако имате податке о томе да извесни Пајтић, Грухоњић или њима слични (описне придеве изостављам овом приликом) спремају било који облик насиља, зашто их не похапсите на време?

Они храбрији међу студентима, а таквих је сада бар 100.000, кажу – дајте податке нама, ми ћемо да извршимо грађанско хапшење свакога ко позива на крв!

Међутим, сви сада знамо ко у овој земљи позива на крв.

Али, браћо и сестре, грађани Србије, знајте следеће – на Србији су многа зла царства пукла, а неће један издајнички, криминализовани, умоболни режим.

Режим планира, режим жели, режим спроводи насиље, али тог зла се не треба плашити. Сваки умоболни аутократа на крају своје каријере постројава непостојеће дивизије. Све претње ће се распршити када реке народа жељног правде, истине и промена дођу на београдски трг Славија, 22. октобра. Баш као што ће и на сам дан избора народ одлучношћу и срцем заокружити број 3 и тако показати да су студенти у праву!

Што се тиче међународне безрезервне „подршке“ овом душеболном режиму, извесно је следеће.

У моменту када је то за режим врло важно, са потпуно другачијим ставом него до сада изашао је већи број представника међународне заједнице. Чак је и амбасадор Русије у Београду, Александар Боцан-Харченко, у складу са ванредном директивом из Москве, званично изјавио да ће Москва наставити своју сарадњу са Србијом „без обзира ко победи на изборима“ (октобар 2026), те да ће „прихватити сваку вољу србских бирача“. То је у сагласју са идентичном изјавом коју је дао и високи званичник Русије, Дмитриј Сергејевич Песков, где је пренео званичан став Руске Федерације о политичким дешавањима у Србији: „Очигледно је да су односи између Русије и Србије далеко важнији од односа са појединим личностима. Сигурни смо да ће наше везе наставити да се развијају на веома конструктиван начин у свим секторима“. Песков је потврдио да Кремљ очекује потпуно несметани наставак контакта како са новим будућим руководством Србије, тако и са представницима српских пословних кругова након изборног процеса.

Истог става је и званични Вашингтон који ни једним својим дипломатским или политичким чином не фаворизује грађанина Вучића на предстојећим изборима, већ је тон званичног Вашингтона јасан – биће прихваћено свако решење које народ Србије изабере на предстојећим изборима који морају бити одржани у демократској атмосфери и по уставноправним принципима. На демократским стандардима инсистира Стејт департмент, што је део стандардних препорука овог дела САД администрације, међутим, Конгрес САД је много дециднији у оцени криминализованог режима Александра Вучића. Усвојени „Србија Ацт“ директно наводи „назадовање демократије и корупцију“ као основне карактеристике режима у Београду. Јасан је и очигледан став администрације САД о политичком Београду који се огледа у томе што САД још увек нису именовале амбасадора за Србију.

Тако да, биће да на „трајању“ свог пулена Александра Вучића најупорније инсистира још само осовина Брисел – Берлин, управо она политичка осовина која га је и створила. Верно им је служио па га тако и чувају.

Чак је и на унутрашњој сцени режиму потпуно лојални и увек добро обавештени Патријарх Порфирије6одлучио да врло деликатно обзнани да и сам полако прелази на већ ископани „резервни положај“. А верујте ми, он има много бољу машинерију од овог режима, са све међународним пипцима која непогрешиво „очитава“ стање у народу. Порфирије7за ове потезе има неке своје врло практичне разлоге.

Тужно је било гледати и глумца Предрага Манојловића како потпуно неинспирисан и апатичан мора да под теретом трошкова свог позоришта и лажне слике о себи као баштинику луче Француске, у репетицији мора поново да велича једног картонског политичара и опет га пореди са Де Голом, а сада и са Черчилом. Њега бих питао, коме је тачно намењено ово несувисло поређење, а све друге, да ли је сада свима јасно колико је дубок мрак у Србији. И глумац Манојловић и глумац самозвани, баш као и многи други, одлично знају да прекидач за лучу Француску није у Француској. То је Французима, тек кад су схватили шта се у ком раму може дирати, донео Бенџамин, а тек то онда има јако пуно везе са причом овог времена о стварним власницима рафова које је самозвани покушао да присвоји.

Тако да, самозвани, развлашћени несрећниче од картона, кажем ти следеће – како мислиш да можеш да разговараш са каменом, а да тема буде твоја умоболна потреба да владаш? Па никада ни један камен није био толико примитиван. Сваки камен са поштовањем памти када је био вода, а ти не познајеш поштовање. У твом случају, самозвани, то може бити само разговор са стубом од соли, а у том разговору ти већ одавно учествујеш. За то ти не требају ти твоји перформанси. Камен је способан да се одрекне свога „ја“ и да опет буде камен, а ти? Шта ће остати од тебе када ти коначно буде одузето то твоје душеболно „ја“?

Ти ниси способан за камен једног Јакова на коме праведник кога прогоне може да заспи. Тај камен је пронашао Јакова, а не Јаков њега и зато га је ујутру уздигао као споменик и прелио уљем. Чак и када би те твој камен некада и пронашао, ти би од њега направио само камен за купус. По својој мери. Ти не умеш другачије.

Ако у затвору будеш имао времена, прочитај „Разговор са каменом“ („Розмоwа з камиением“), нобеловке Виславе Шимборске и видећеш зашто камен упорно одбија човека чак и по цену да га човек разбије у прах.

Зато си ти сада само картон на киши. А тој киши се сада радује цела Србија!

И што се тиче Србије, не брини ти за Србију. Србија ће остати онима којима и треба да остане – младим људима Србије који се против политичке мафије за своје право на живот непоколебљиво боре врућим срцем, хладним умом и чистим прстима!8

А ако им неко мало и помогне, ако им било каква помоћ уопште буде потребна, десиће се то некако овако.

Ових дана на путу ка врло неприметним маргинама једног међународног догађаја у Сеулу, негде између Сеула и древног Гјонгџуа, сетио сам се једне приче.

Седам година након што је завршен ужасни грађански рат на Корејском полуострву, инжењер је први пут дошао у Кореју. У поратним годинама Северна Кореја је имала видно значајнији привредни раст од Јужне Кореје, па је одлучено да се Јужној Кореји помогне. Тамо је допутовао са господином Беби, који је по професији био архитекта за унутрашње уређење простора, ентеријериста, али су му сви „тепали“ да је био „ентеријериста за државе“. Резултат те посете била је одлука да се Јужној Кореји омогући поновно подизање компанија Самсунг и Хјундаи, којима су практично сви ресурси током рата били потпуно разрушени. Кренуо је убрзани развој који је ове две компаније, а последично и целу привреду државе, уздигао на ниво светских гиганата. Убрзо су Кореји омогућени и спонзорски уговори за велика спортска такмичења и приступ свим тржиштима света. Данас је Кореја једна од развијенијих држава света.

И сад, због обавезе према руском власнику књиге која се дописује и потреби самозваног да се спрда са одређеним руским службама, описаћу вам један догађај. Наиме, када је 2009. године у Москви у званичној посети боравио свеже изабрани председник САД Барак Обама, домаћин Владимир Путин, тадашњи премијер, одвео га је у једну своју посебну дачу. Тек што је Обама сео, Путин га је замолио да устане и да заједно погледају кроз прозор у соби у којој су се налазили. Тада је Путин Обами показао шуму и рекао му је да у тој шуми леже тела 74 припадника руских служби безбедности који су мислили да могу самостално да успостављају контакте са америчким службама. Остатак посете био је протоколарног типа.

То је разлика између некога ко је створен да слуша па у оквиру тога има и неку врсту самосталности и некога ко је само производ за једнократну употребу.

Картон на киши…

Студенти су у праву!

Васпоставимо уставноправни поредак Републике Србије.

Извор: brankoveljkovic.com