Пише: Игор Луњов
Године 1937, у јеку Великог Стаљиновог терора, у Лењинграду је покренут „Случај глувонемих“. Због учешћа у „фашистичким терористичким организацијама“ стрељано је 35 људи, а 19 је осуђено на десет година логора.
„Све сам их пострељао, нема шта да се бакћемо с њима“
Када је у јануару 1938. године Леонид Заковски место начелника Лењинградске управе НКВД-а заменио истим положајем у Москви, одмах је изјавио својим новим потчињенима:
„Треба поново размотрити све случајеве особа са инвалидитетом које су осудиле тројке и све их пострељати.“
Притом је Заковски додао да је у Лењинграду (како су бољшевици преименовали Санкт Петербург) „све такве пострељао и да нема шта да се бакће с њима“. Већ у фебруару 1938. наредио је да се особама са инвалидитетом и онима који су били „ограничено способни за рад“, затвореним у Москви и Московској области, казна замени најстрожом — смртном казном.
А у Лењинграду је, за време Заковског, на самом почетку казнене операције, у августу 1937. године, настао такозвани „случај терористичке групе глувонемих“.
Како од кривичног предмета направити политички случај
Лево — редитељ „Петроградског позоришта глувонемих ‘Пантомима’“ Михаил Тагер-Карјели. Десно — наставница вечерње школе за глувонеме Марија Минцлова-Пјотровска.
У јеку казнене операције 1937–1938. године локалним органима НКВД-а одозго су стизале квоте о броју „непријатеља“ које треба брзо ухватити и неутралисати. У потрази за „непријатељима“ стигли су и до Лењинградског савеза глувонемих.
Међу ухапшенима нашли су се оснивач и председник „Лењинградског савеза глувонемих“ Николај Дејбнер; оснивач и редитељ „Петроградског позоришта глувонемих ‘Пантомима’“ Михаил Тагер-Карјели; сликар и ихтиолог Зоолошког института Академије наука СССР-а Владимир Реџко, сарадник листа „Ударник“, који је издавало Лењинградско обласно одељење Сверуског друштва глувих (ВОГ), и часописа „Живот глувонемих“; наставница вечерње школе за глувонеме Марија Минцлова-Пјотровска; председник Лењинградског обласног одељења ВОГ-а Ерик Тотмјањин; фотограф и ретушер, вишеструки градски шаховски првак међу глувима и освајач награде на Првој спартакијади у Москви Израил Нисенбаум; као и радници, спортисти, уметници…
Атмосфера страха коју је власт створила у земљи, а нарочито у Лењинграду, колевци револуције, нажалост је неретко подстицала људе на потказивање. Тако је, бар према ономе што пише у списима, повод за покретање „Случаја глувонемих“ дао један члан друштва глувонемих, претерано будни Ерик Тотмјањин, вајар и председник Лењинградског обласног одељења ВОГ-а.
Он је Одељењу за борбу против крађе социјалистичке имовине и шпекулације (ОБХСС) пријавио да поједини глувонеми додатно зарађују продајући уметничке разгледнице на железничким станицама и у приградским возовима.
Према совјетским законима, то се сматрало шпекулацијом и кажњавало као кривично дело.
Остаје, међутим, нејасно да ли су „органи“ од Тотмјањина тражили да напише такву пријаву, што је била уобичајена пракса, или ју је поднео на сопствену иницијативу.
Начелник Лењинградског одељења за борбу против крађе социјалистичке имовине и шпекулације (ОБХСС) у саставу Управе милиције, Јан Краузе, схватио је да се од досадног кривичног предмета може направити громогласан политички процес и тако показати сопствена политичка будност.
„Могли су било кога да одведу — и збогом, животе“
Лево — председник „Лењинградског савеза глувонемих“ Николај Дејбнер. Десно — сликар и ихтиолог Зоолошког института Академије наука СССР-а Владимир Реџко.
Прва хапшења међу глувонемима извршена су током генералне пробе представе по делу Островског „Како се калио челик“, коју су чланови драмске секције друштва глувонемих припремали поводом двадесете годишњице Октобарске револуције.
Током претреса позоришта пронађени су реквизити - спортски флорети, које су органи државне безбедности одмах прогласили „чувањем оружја“.
Давид Гинзбургски, који је тих година био заменик директора Лењинградског дома просвећивања глувонемих (ДПГ), задужен за културно-масовни рад, а касније прикупљао материјал о случају својих осуђених другова, сећао се тог догађаја у позоришту:
„…Двојица у цивилу пришла су сцени и, не показујући исправе, упитала: ‘Ко је овде Тагер-Карјели?’ Неко од нас је прочитао питање с усана онога који је питао и показао прстом. Узели су га и одвели. А ми смо се просто скаменили и, потресени, разишли…
После неколико дана увече су у наш Дом просвећивања дошла двојица, овога пута показала исправе и затражила да их одведемо у кабинет у ком је радио Тагер. Почео је претрес. У ормарима гардеробе нашли су мачеве и флорете, испитивали колико су оштри, иако су били спортски.
Један је претурао по писаћем столу, а други је, попевши се на столицу, узимао дебеле књиге, снажно их тресао и бацао на под. Приговорио сам: ‘Зашто их бацате? Молим вас, ставите их на сто.’ Други, који је седео за столом, узео је папир и написао: ‘Ћути, иначе ћемо и тебе тамо одвести.’
Схватио сам да нема шале и ућутао. Такву су власт тада имали ти силеџије: могли су било кога да одведу, склепају оптужбу - и збогом, животе…“
Доказ — разгледнице из кутија цигарета
Фотограф, шахиста и освајач награде на Првој спартакијади у Москви Израил Нисенбаум са супругом и ћерком.
У стану једног од ухапшених у позоришту пронађени су стари пиштољ „браунинг“ и муниција за њега. Али главни „доказ“ биле су немачке разгледнице с Хитлеровим ликом, пронађене код глувонемог Александра Стадникова, радника фабрике „Скороход“. Добио их је од Алберта Блума, немачког комунисте који је становао у истој згради, политичког емигранта из Немачке, такође глувог, запосленог у кројачкој радионици.
Такве разгледнице обично су стављане у кутије немачких цигарета, управо тих које је Блум пушио (у СССР-у су се и портрети руководилаца Комунистичке партије и идеолошки симболи штампали на најразличитијој роби).
Блум је сместа проглашен резидентом Гестапоа. То се догодило две године пре потписивања пакта Молотов—Рибентроп (1939), па је иследник успео да као доказ представи разгледнице с ликом човека који ће се од 1939. до 1941. сматрати чак и „пријатељем“ Совјетског Савеза.
Од августа до децембра 1937. године ухапшене су 54 глуве особе. Њих 35 било је изложено суровој тортури. Из сећања Давида Гинзбургског:
„Током саслушања иследници су питали ухапшеног: ‘Ко су ти пријатељи?’ Чим би чули ново презиме, ноћу би одводили ту особу, проглашавали је народним непријатељем и приписивали јој члан 58 (контрареволуционарна делатност — прим. аут.).
Саслушања су вођена посредством посебно ангажованих преводитељки знаковног језика. Глувонеме су силом приморавали да потписују записнике у којима је писало нешто сасвим друго од онога што су ‘говорили’.
Заузврат су им обећавали да ће их пустити из притвора. Испадало је да су, признајући кривицу, сами себи потписивали смртну казну.“
М. С. Роскин, који је преживео логоре и недавно преминуо, причао је како му је у јесен 1937. године стари политички затвореник, с којим је делио ћелију, дао користан савет: да све упозори да као своје познанике и пријатеље наводе само оне који су већ ухапшени.
То су и успели - врата ћелија у затвору „Крести“ отварана су ради проветравања, па је, док су стајали на отвореним вратима, било могуће „разговарати“ знаковним језиком, који се видео кроз шпијунку супротне ћелије. Захваљујући томе, даља хапшења су убрзо престала.“
Списак за стрељање. Из записника бр. 249 са седнице Посебне тројке Управе НКВД-а Лењинградске области, од 19. децембра 1937. године.
Када је 1939. године, током борбе против „претеривања“ Великог терора, поново разматран „Случај глувонемих“, преводитељка знаковног језика А. Н. Перлова, која је присуствовала саслушањима, испричала је да је фотограф и ретушер задруге „Инкоопрабис“ Израил Нисенбаум одбио да сведочи пред иследником Лебедевом, након чега га је овај послао у другу просторију, код иследника приправника. Затим је приправник донео Нисенбаумово писано признање да је намеравао да оде у Москву и убије Стаљина.
На крају су сви ухапшени у „Случају глувих“ оптужени да су основали фашистичко-терористичку организацију повезану с немачким конзулатом у Лењинграду, да су врбовали нове чланове међу запосленима у лењинградској одбрамбеној индустрији и да су се бавили диверзантским и шпијунским радом.
Организација глувонемих наводно је „припремала терористичке нападе на руководиоце Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) — ВКП(б) — и Совјетске владе 1. маја и 7. новембра 1936. године на Црвеном тргу у Москви и на Смолном тргу у јануару 1937. године.
Ширила је фашистичке фотографије и контрареволуционарну фашистичку литературу добијену из Немачке посредством немачког конзулата“.
Посебна тројка Управе НКВД-а Лењинградске области осудила је 19. децембра 1937. године све учеснике „Случаја глувонемих“ због учешћа у антисовјетској фашистичкој терористичкој организацији коју је, наводно, међу лењинградским глувонемима основао агент Гестапоа Алберт Блум (немачки комуниста).
Оне који су током саслушања највише страдали и код којих се трагови мучења нису могли сакрити осудили су на најстрожу казну и стрељали 24. децембра 1937. године.
Остали су осуђени на десет година затвора у логорима.
Одложена рехабилитација
Радници фабрике „Скороход“: лево Георгије Золотницки, десно Александар Стадников.
Казнена операција окончана је у новембру 1938. године одлуком Стаљина и његовог Политбироа. Јежова је заменио Берија. Али и пре њеног завршетка почели су да хапсе оне чекисте који је требало да одговарају за претеривања.
На пример, првобитни план за „прву категорију“ (стрељање) у Лењинграду и области предвиђао је 4.000 људи. А за годину и по дана, у Лењинграду и по налозима из Лењинграда, убијено је 45.000 људи.
Заковски, заменик Јежова, ухапшен је у априлу, а стрељан у августу 1938. године.
Године 1939. ред је дошао и на довитљивог начелника ОБХСС-а Јана Краузеа. Ухапсило га је Посебно одељење НКВД-а због „грубих кршења социјалистичке законитости и фалсификовања у оперативно-истражном раду“. „Случај глувонемих“ поново је размотрен. Преживели који су у њему страдали ослобођени су из логора 1940. године и потврдили су да су саслушања вођена уз разне неправилности и насиље.
Тако је Самуил Абрамзон изјавио да је свих осамнаест људи с којима је био потписало записнике под принудом.
Георгије Гвоздев изјавио је да уопште није дао никакав исказ - ударили су га дршком револвера у потиљак, након чега је потписао записник а да га није ни прочитао.
Сви који су у овом случају стрељани рехабилитовани су тек 1955. године.
„Стрељали су по унапред одобреним плановима“
Анатолиј Јаковљевич Разумов, руководилац Центра „Враћена имена“ при Руској националној библиотеци. Фотографија: Олга Фјодорова.
Опис „Случаја глувонемих“ уврштен је у пети том књиге сећања „Лењинградски мартиролог“, објављене 2002. године. Њен приређивач, руководилац Центра „Враћена имена“ при Руској националној библиотеци Анатолиј Разумов, прича:
- Већ сам радио на трећем тому „Мартиролога“. У Јавну библиотеку дошао ми је Давид Љвович Гинзбургски, човек који је преживео и кога власти нису дирале током репресија. Помало је чуо, па је могао и помало да говори. Давид Љвович ми је испричао о „Случају глувонемих“, показао материјале које је сакупио о свим својим страдалим друговима, донео фотографије…
Овај случај је посебан зато што нам омогућава да говоримо управо о плановима стрељања радничко-сељачке милиције.
„Случај глувонемих“ организовало је Одељење за борбу против крађа социјалистичке имовине, које је морало да пронађе своје шпијуне и сличне „гадове“.
Давид Гинзбургски говорио је да је све почело потказивањем које је руководилац Лењинградског друштва глувонемих Ерик Тотмјањин поднео против својих другова зато што су продавали разгледнице у приградским електричним возовима.
Али ја сам противник „теорије потказивања“. И овде има много непознаница: и пријава је могла бити подметнута или написана под притиском иследника - за то у оно време има веома много примера.
Предмете су конструисали иследници. Током Великог Стаљиновог терора људе су стрељали према унапред одобреним плановима. Сматрам да у овом случају Тотмјањин нема непосредне везе с оним у шта се читав случај претворио.
То што су органи ослободили оне који на саслушањима нису признали кривицу и који су остали живи није заслуга правосудног система као таквог. Терор се, наиме, настављао. Само је изрицано мање смртних пресуда, које су замењиване логорским казнама, јер је већ било побијено превише људи.
А после рата смртна казна је укинута на две и по године. Зашто се то догодило? Не зато што је однос према „непријатељима“ постао блажи, него зато што је земља изгубила огроман број људи.
И поред тога, послератни терор био је страшан, јер су у логоре и на доживотно прогонство слали многе који је требало да буду пуштени или су већ били изашли на слободу. То је трајало све до Стаљинове смрти 1953. године.
„Татице, поново сам овде!“
Споменик који је подигло Сверуско друштво глувих. Натпис на споменику: „Светла успомена глувонемима - жртвама политичких репресија.“ 1937.
Стрељани у „Случају глувонемих“, као и многи други које су бољшевици убили у Лењинграду, данас почивају на Левашовском меморијалном гробљу (некадашњем специјалном објекту државне безбедности) у Санкт Петербургу, где је сада уређено спомен-обележје жртвама политичких репресија. Сверуско друштво глувих подигло је тамо 2008. године и посебан споменик.
На Левашовском гробљу сродници убијених радника „Скорохода“, Александра Стадникова и Георгија Золотницког, поставили су спомен-плоче. Када је потоњи стрељан, његова ћерка Татјана имала је три месеца. У књизи посетилаца гробља оставила је следећи запис:
„10–13. мај 2003. године.
Из града Јекатеринбурга. Ћерка, Татјана Георгијевна Слатјухина (девојачко презиме Золотницка). Добри људи, међу њима и Д. Љ. Гинзбургски, који је утврдио судбине 54 глуве особе, укључујући и мог оца Георгија Семјоновича Золотницког (стрељан 14. 10. 1937, овде сахрањен). Неизмерно вам хвала за бригу, пажњу и сећање на погинуле.
Татице! Поново сам овде! Овога пута — до виђења. Татице, остала сам сама. Нема маме - умрла је 1991. године, а није ни знала да си стрељан.
Јура те је посетио. Умро је 1996. године. Држим се!
Позвонила сам да би ме чуо. Знам да си глув, али ћеш осетити. Збогом.“
* * *
У Цркви много говоримо о руским новомученицима и исповедницима. За бољшевике су ти наши сународници били класно или идеолошки туђи. Али такозвани „Случај глувонемих“ један је од многих који показују да за бољшевички режим није било „својих“: у сваком тренутку свако је могао постати туђин и непријатељ, чак и човек најоданији режиму.
ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Извор: Правда
