ИМА ЛИ НАДЕ ЗА СРБИЈУ: Студентска листа и њени критичари

Пише: Владимир Димитријевић

АЛО, ЦЕНТРАЛА: ДА ЛИ ЈЕ ВУЧИЋЕВА ВЛАСТ БИЛА ПАТРИОТСКА?

Пад Вучићевог режима је од неких доживљен као пад једног, ипак и ипак, национал – патриотског режима, који су оборили НАТО странци, јер им је сметао у њиховим пословима на Балкану. Има таквих мишљења, иако сви знамо да је Вучић био миљеник Брисела и НАТО пакта, маскиран у „неутралност“ и „патриотизам“.

Дугогодишња подршка Европске уније режиму Александра Вучића уклапала се у концепт „стабилократије“. Овај термин означава систем у којем спољни актери, првенствено Брисел, приоритет дају геополитичкој стабилности, сарадњи и регионалној безбедности у односу на унутрашње демократске норме, владавину права и слободу медија. Након изборног пораза Српске напредне странке (СНС) октобра 2026. године и доласка на власт Студентске листе, неки у Европи су се сетили да постоји одговорност ЕУ за „жмурење“ на урушавање демократских институција у Србији. Рано су се сетили!

Европска подршка Александру Вучићу током његове четрнаестогодишње владавине заснивала се на неколико стратешких интереса. Брисел је посматрао Вучића као кључни фактор стабилности на Балкану и главног преговарача у дијалогу са Приштином. Очекивало се да ће јака фигура у Београду моћи да обезбеде уступке у спровођењу бриселских и охридских споразума: однос ЕУ и Београда често је функционисао по принципу „ја теби, ти мени“. Најважнији пример ове сарадње био је Меморандум о критичним сировинама потписан 2024. године, којим је ЕУ осигурала приступ великим резервама литијума у Србији за потребе своје аутомобилске индустрије.

Српска напредна странка је годинама уживала снажну заштиту високих званичника Европске народне партије, највеће политичке групације у Европском парламенту, чији је СНС био придружени члан.

Дугогодишња стратегија Брисела довела је до контраефеката на унутрашњем плану у Србији. Извештаји међународних институција још су 2021. године категорисали Србију као „изборну аутократију“. И поред урушавања независности правосуђа, стварања клијентелистичке мреже и контроле медија, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен редовно је хвалила Србију за напредак у „темељним реформама“.

Овакав став ЕУ и подршка пројектима попут ископавања литијума изазвали су револт међу грађанима Србије. Дошло је до парадокса – према истраживањима, велика већина традиционално проевропски оријентисаних грађана Србије развила је дубоко неповерење према Бриселу због његовог отвореног саучесништва са ауторитарним режимом.

После смене власти октобра 2026. године, неки аналитичари су рекли да Брисел „плаћа политички рачун“ за погрешно клађење на једног човека уместо на „демократске вредности“. Кажу да сада Брисел стоји пред изазовом да поврати кредибилитет код грађана Србије и докаже да суштински подржава обнову демократије и владавине права. Мало морген, што би рекао Милошевић! Остаје чињеница да су се Срби Вучићеве кловнократије ослободили сами, и да Бриселу не дугују своју слободу.

ВУЧИЋ КАО НАТО ПИОН

Неки родољубима, који мисле да су Вучићеви родољупци били бољи, већ сад се чини да су нас „студенти учланили у НАТО“. Наши патриоти веле:“Вучић је, ипак, био војно неутралан!“

Мало морген, рекао би опет Милошевић: он је, даме и господо, ипак био НАТО пион.

Прва директна војна вежба Војске Србије и НАТО снага одржана је у периоду од 12. до 23. маја 2026. године, под влашћу Александра Вучића.

Око шесто припадника Војске Србије и оружаних снага чланица НАТО-а, пре свега из Италије, Румуније и Турске, уз учешће планера и посматрача из САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Црне Горе вежбали су на полигону Боровац код Бујановца. Војници су увежбавали тактике борбе у урбаној средини, обезбеђење војних база, рад на контролним пунктовима, контролу масовних окупљања, хитну медицинску евакуацију ваздушним путем и дејства хеликоптерског десанта.

Вежбу су заједнички организовале Команда Копнене војске Србије и Команда здружених снага НАТО-а из Напуља.

Руска аналитичарка Ања Филимонова о НАТО Вучићу је више пута писала: управо под Вучићевим режимом Србија је прешла на највиши стадијум сарадње са НАТО-ом који постоји за земље које нису чланице – Индивидуални акциони план партнерства (IPAP). У пракси је то значило потпуно усклађивање војних и безбедносних стандарда Србије са захтевима Алијансе. Она је међу првима критиковала Споразум о сарадњи у области логистичке подршке (својеврсни SOFA споразум), указујући на то да НАТО трупе тиме добијају слободу кретања кроз Србију, дипломатски имунитет и ослобађање од пореза. За Филимонову, ово је представљала добровољно одрицање од државног суверенитета у корист војног савеза који је извршио агресију на СРЈ 1999. године.

Војна интеграција Србије са Западом директно је повезана са попуштањем Београда по питању Косова и Метохије. Вучићев режим је пружио суштинску подршку заокруживању косовске независности, док је истовремено кроз војну сарадњу са НАТО-ом пацификовао одбрамбени потенцијал саме Србије. У Филимонова је редовно упозоравала да ширење НАТО утицаја преко Београда директно угрожава опстанак Републике Српске: споразуми које је Србија потписивала слабили су позицију Бањалуке, која се одупире уласку Босне и Херцеговине у НАТО.

Вучић је водио двоструку политику: домаћој јавности и проруским бирачима се кроз контролисане медије сервирала прича о војној неутралности и пријатељству са Москвом, док су у пракси, иза затворених врата, доследно испуњавани захтеви Вашингтона и Брисела.

Под Вучићем, Србија је неповратно губила статус неутралне државе, па се кроз мрежу техничких, логистичких и политичких споразума скоро у потпуности интегрисала у западну безбедносну архитектуру.

Али, ето, и даље има неких патриота и конзервативаца који кажу: можда је тако, али је власт Врховног Кловна боља од власти Студентске листе, која, колико видимо, још није наступила.

Са таквом логиком, није тешко понижавати свој народ у име патриотизма. Глупи народ гласа за „студенте“, а у ствари гласа за Брисел и НАТО! А да је гласао за Вучића, ни НАТО ни Брисел не би владали Србијом.

ПОНИЖАВАЊЕ СВОГ НАРОДА

Нису Срби победили кловнократски режим 25. октобра 2026: наводно су стране службе и велике технолошке компаније, ослањајући се на дигитално организован студентски покрет, испробале поступак за освајање државне власти. Ах, ах, ах: власти наше, СНС патриотске, нису довољно упражњавале контраобавештајни надзор, ограничавале друштвене мреже и оштрије поступале према НВО.

Да, да, Срби су дебили који не могу сами да се ослободе: овце у главу, увек су вођени од наших непријатеља ( или пријатеља, како о тим вођама мисле другосрбијанци ). У томе се многи патриоти и многи другосрбијанци слажу: Срби су само овце за шишање. Њима треба чврста рука: или Вучићева или Запада, преко другосрбијанских лумена.

Да се унапред, онако конзервативно, разумемо и сложимо, да не би било да је потписник ових редова на становишту другосрбијанских „ковача лажног новца“:

1. Државни суверенитет није сувишна категорија – неопходна је;

2. Страни утицај на изборе представља стварну опасност;

3. Породица и универзитет нису исто што и политичка странка;

4. Искуство је неопходан услов доброг управљања.

Ипак, из тих начела не следи да је свака, чак и сасвим неочекивана, победа народа који се гушио под влашћу ненародног режима доказ стране завере, нити да се институције штите тако што се грађанима ускраћује могућност да смене носиоце власти. Конзервативизам који озбиљно схвата поредак мора да разликује државу од партије и оданост земљи од оданости претходној власти. Он мора и да разликује оправдану сумњу од недоказане оптужбе.

Зар је могуће да не постоји одговорна конзервативна политика која истовремено жели безбедну Србију, слободне изборе и трајне установе?

СВЕ ЈЕ ТО „ЦВЈЕТНАЈА РИВАЉУЦИЈА“

Србија је, кажу, постала први успешан случај у којем је „безлидерски“, анархистички и дигитално повезан покрет освојио власт, а тај исход су произвели странци. Ту треба одговорити на три сасвим различита питања: како је покрет био организован, како је победио на изборима и ко је имао пресудан утицај на резултат. Одговор на прво питање не доказује одговор на друга два. Хоризонтална комуникација међу учесницима протеста описује начин координације. Она сама по себи не говори ништа о финансирању, страним налогодавцима или незаконитом мешању у изборе.

У политичкој анализи терет доказивања расте са тежином оптужбе. Није исто тврдити да је неки страни актер поздравио смену власти, да је помагао поједине протестне организације, да је усмеравао онлајн кампању или да је одлучио изборни исход. За последњу тврдњу потребни су проверени ( или макар проверљиви ) подаци о новцу, организацији, комуникацији, налозима, техничким интервенцијама и вези између тих радњи и гласова. Нико од критичара не нуди темељан доказни низ. Уместо њега наводе се имена страних држава и организација које су биле за анархо - студентарију, па се читаоцу препушта да недостајућу везу сам замисли. Конспиролошка имагинација се нуди уместо проверљиве аргументације – јер, како би рекао професор Ломпар, страх од испитивања је увек страх од самопреиспитовања!

Нико не тврди да страног утицаја у Србији 2024 – 2026. године није било, али није оправдано представити ту хипотезу као већ доказано објашњење. Конзервативац не би смео да прихвати слабије доказе за страну заверу него јакед доказе за кршење закона од стране СНС власти. Државна безбедност увек захтева проверљиве чињенице. Када безбедносне службе почну да делују према политичким утисцима, оне престају да штите поредак и постају средство партијског обрачуна. То је опасност коју би управо конзервативна мисао морала прву да препозна.

РЕЗУЛТАТИ

Републичка изборна комисија усвојила је 5. новембра 2026. укупан извештај о резултатима избора од 25. октобра, уз поновљено гласање на 53 бирачка места. Студентска листа добила је 2.354.417 гласова и 140 од 250 посланичких места. Листа окупљена око Александра Вучића добила је 1.731.323 гласа и 103 мандата. Гласало је више од 4,44 милиона бирача. То су чињенице од којих мора почети расправа о политичкој промени. Разлика од више од шест стотина хиљада гласова није ситна статистичка неправилност која се објашњава једним таласом порука на интернету.

Тај резултат не значи да су сви гласачи прихватили исту идеологију, још мање да су потписали бланко одобрење свакој будућој одлуци победника. Просто: у конкретном изборном надметању већина изашлих гласача дала је предност једној листи, јер више нису могли да трпе капиларни терор СНС картела. Демократски поредак је смишљен управо зато да изборни пораз не мора да значи слом државе. Изгубљена власт и изгубљена отаџбина нису исте ствари.

Али, кажу нам, то је друштвени потрес који ће грађани разумети тек када се ослободе почетног усхићења. Та оцена потцењује могућност да су бирачи свесно и савесно проценили рад претходне власти, њен однос према институцијама, одговорност за кризу и способност да решава нагомилане проблеме. Глас за промену код нормалних људи није глас за анархију ( “all over Baš Čaršija” ). То је опредељење за надзор над нашим пореским новцем и ограничену власт, али и за нестанак са медија Врховног Кловна који нас убија у појам од 2012. наовамо по триста осамдесет три пута дневно. То су циљеви које човек конзервативних уверења без тешкоће може да подржи. Свако има право да сумња у мудрост избора за који се бирач определио, али нема основа да изборну вољу народа заменимо претпоставком о колективној обмани.

СТУДЕНТИ ВЛАДАЈУ?

Иако земља чека нову власт, а на власти су, формално барем, председник/ца Скупштине Србије Брнабић и СНС Влада у оставци, испада као да је студентски покрет већ преузео све полуге управљања, као да између гласања и формирања кабинета не постоји прелазни период који не сме да се приписује некој новој влади као време њеног управљања. Што се тиче неких хапшења или активирања успаване СНС лепотице Загорке Доловац, у питању је, пре свега, обрачун међу „Вучићевим сведоцима“, који, голуждрави и под рефлекторима који обасјавају њихово катран - перје, опет покушавају да прелете. Изнад Србије, мученице претворене у кукавичје гнездо. Још нема нових закона, још нема министара, још нема ни Скупштине, ни Владе.

Нелегитимно би било када би студенти, уместо посланика, министара, судова и независних органа, трајно доносили обавезујуће државне одлуке изван закона. Али улазак кандидата са студентске листе у Скупштину није такав поступак. То је прихватање правила представничке политике. Покрет је из протестне фазе ушао у изборну конкуренцију, и победио НА ИЗБОРИМА, а не државним ударом војне или полицијске хунте. Управо та промена оповргава тврдњу да је једино релевантна његова анархистичка природа. Они који су желели да смењују власт путем мандата прихватили су да се и сами подвргну будућем гласању.

Конзервативна критика нове већине зато треба да почне од стварних питања: ко ће бити предложен за премијера, по којим критеријумима ће бити бирани министри, хоће ли се поштовати скупштинска процедура, како ће се обезбедити независност судства и каква ће бити политика према Косову и Метохији, Републици Српској, Русији и Европској унији. То је строга и разумна провера. Приписивање још неформираној влади свих догађаја из прелазног периода политички је ефектно, али аналитички неодрживо.

НАТЕГНУТО ПОРЕЂЕЊЕ

Као што отац не би предао управљање породичним домаћинством свом сину студенту, тако ни грађани нису смели да препусте земљу покрету који су покренули млади: тако кажу неки конзервативни критичари у нас. Поређење је погрешно постављено. Породица почива на личним обавезама, сродству и непосредној бризи. Република Србија почива на правном поретку, једнаком изборном праву, подели надлежности и одговорности пред грађанима. Ни отац не управља државом као сопственом кућом, нити држава припада генерацији која је најдуже обављала јавне функције.

Што се поређења тиче, одговорни родитељ не би препустио све одлуке младом човеку без искуства, али би саслушао његову процену, проверио сопствене грешке и постепено му давао одговорност. Државна власт није право старијих да владају до пензије, и после пензије, што је радио Броз, скривени узор свих домаћих аутократа. Искусни људи могу доносити лоше одлуке, а млађи могу правилно уочити њихове последице. Старост је могући извор разборитости, али није доказ непогрешивости. Причу о сенилократији Вучић је причао у својој лузерској кампањи: он је, петнаест дана пред слом, у Крагујевцу позвао старце да не слушају младе. Медији су о тој губитничкој будалаштини овако писали:“Бивши председник Србије и носилац листе "Александар Вучић, Уједињена Србија" поручио је на предизборном скупу у Крагујевцу старијим бирачима да "не попусте" под притисцима своје деце и унука, тврдећи да управо гласом за његову листу чувају њихову будућност. Вучић је нешто више од две недеље пред парламентарне изборе поново говорио о страним "агентурама", милијардама које шу наводно уложене против његове политике, Косову, Русији и пријатељима којима Србија не сме да окрене леђа“.

Да додамо и ово: бирачи нису именовали све студенте за министре. Подржали су изборну листу која, као и свака друга, мора да образложи кадровска решења и понуди већину за формирање владе. Управљање ће се обављати преко институција, а не преко студентских пленума уместо Владе Србије. Истински конзервативан приговор може да се односи на конкретну неспособност одређеног кандидата, али не на право читаве генерације да учествује у политици. Претварање старосне разлике у критеријум политичке легитимности слабо је и као теорија и као савет држави.

ДРЖАВА И ГЕНЕРАЦИЈСКИ ЈАЗ

Иза породичне аналогије ( ако студент не може да управља станом, не може Студентска листа да управља државом ) налази се шире уверење да је политички ауторитет природно присутан код старијих и већ доказаних носилаца власти. Конзервативна традиција, међутим, не говори само о поштовању наслеђеног. Она говори и о обавезама које свака генерација има према следећој. Трајне установе вреде зато што надживљавају појединце. Ако њихов опстанак зависи од једног вође или једне партије, онда су слабије него што њихови браниоци признају.

Млади грађани немају посебно право на власт само зато што су млади. Али не постоји ни разлог да њихово учешће у политичком животу буде сумњивије од учешћа синдиката, пословних удружења, пензионера или интелектуалаца. Универзитет не даје политичку мудрост по аутоматизму. Ипак, када професори и студенти траже истрагу о надстрешничкој трагедији у Новом Саду, утврђивање одговорности и једнако поступање органа власти, не може им се одговорити само да још нису довољно стари. Тај одговор заобилази предмет спора.

Питање надлежности решава се у установама. За вођење финансија потребни су знање и законита овлашћења. За управљање безбедносним сектором неопходни су искуство и цивилна контрола. За доношење прописа потребни су посланици који јавно одговарају за свој рад. Ништа од тога не нестаје зато што је изборну победу изнела листа настала из студентског покрета.

Ако будућа власт занемари струку и крене путем доскорашњег волунтаризма ( било каквог – квазинационалистичког или грађанистичког ), треба је оштро критиковати. Ако постави за посао неподобне и молрално неспособне, треба тражити њихову смену. Одговорност се не може одредити по години рођења пре него што је утврђено ко одлучује и како.

ДА ЛИ ЈЕ ИСТО ПОКРЕТ БЕЗ ВОЂЕ И АНАРХИЈА?

Ако студентски покрет није имао једног јавно признатог вођу, онда је, веле неки, по својој природи анархистички и неспособан за државну одговорност. То се, у логици, зове грешка non sequitur. Начин организовања протеста није исто што и визија државе коју учесници заступају. Људи могу одбијати персонализовано вођство у побуни против корупције, а истовремено желети уставну власт, судску независност, редовне изборе и професионалну администрацију.

Политиколошка литература већ дуго разликује класично колективно организовање и облике повезаног деловања уз помоћ дигиталних медија пошто персонализовано учешће и мреже мењају координацију масовних акција. То није доказ да су сви такви покрети истог идеолошког садржаја нити да су производ једног страног центра. Покрет може имати видљиве координаторе без неприкосновеног вође. Може се ослонити на пленуме при доношењу протестних одлука, а на редовне органе када ступи у изборну арену. Не треба мешати алат организације и политички циљ.

Постоји, ипак, оправдан конзервативан приговор. Оно што је коришћено у борби против удбашког СНС режима да студентски покрет не би био угушен не може постати трајни механизам власти: победничка листа треба да објави правила одлучивања, механизме унутрашњег избора и лица која преузимају јавну одговорност. Када се покрет институционализује, његова мрежна структура мора да уступи место јасним уставним надлежностима. Управо то треба тражити од победника, без проглашавања гласача жртвама дигиталног преврата.

СТРАНИ ФАКТОР ВОЗИ ТРАКТОР

Неки кажу да су сви политички догађаји повезани са делатношћу страног фактора. При томе је потиснуто питање због чега је велики број грађана био спреман на смену власти. Политичка криза има домаћу историју: СНС ЈЕ ДОДИЈАО народу! За објашњење изборног пораза мора се испитати и рад оних који су изгубили. Ако се сва народна незадовољства припишу страном подстицају, претходна власт се унапред ослобађа одговорности. А они су криви, кривљи од свих!

Могуће је да страни актери покушавају да искористе домаћу кризу. То није необично у међународној политици. Али коришћење кризе и стварање кризе нису исте радње. Да бисмо тврдили да је спољни актер произвео изборни исход, морали бисмо показати зашто домаћи разлози нису довољно објашњење и колико је његова интервенција допринела. У противном, страни фактор постаје објашњење које се не може проверити - свака чињеница га потврђује, а ниједна не може да га оповргне.

Управо ту је потребна трезвеност човека који брине о националним интересима. Земља није безбеднија ако се њене унутрашње слабости претварају у причу о туђој свемоћи. Држава која не уме да истражи корупцију, да заштити учеснике јавног окупљања или да обезбеди непристрасне изборне услове излаже се спољном утицају више него држава чије су установе поуздане. Најделотворнија заштита суверенитета почиње од домаћег поретка.

То јест, како би рекао професор Ломпар: ПРВИ УСЛОВ ПАТРИОТИЗМА ЈЕ ДА СЕ НЕ КРАДЕ. Лоповска власт је свргла саму себе: бирачи су то свргавање само потврдили.

НИКО ЈАЧИ ДО СТРАНИ ПОСМАТРАЧИ

Међународна посматрачка мисија ОЕБС-а и ОДИХР-а оценила је изборе од 25. октобра као надметање уз високу излазност и снажну политичку поларизацију. Уочила је озбиљну неравноправност услова у корист раније владајуће странке, коришћење јавних ресурса, притиске на бираче, пристрасност дела медија и проблеме у онлајн простору. Истовремено је већину посматраних поступака на дан избора оценила позитивно, уз навођење инцидената и процедуралних недостатака. Тај извештај није потврда беспрекорних избора, али не даје ни основу за тезу да је то била страна операција којом је студентској листи обезбеђена победа.

Будимо логични, господо: ако су изборни услови били неравноправни у корист дотадашње СНС власти, како онда објаснити да је њен пораз доказ монополске моћи опозиционог дигиталног механизма? То није логички немогуће, али захтева изузетно јаке доказе о деловању које је надјачало видљиве предности старог апарата. Тих доказа нема.

СНС је имао све: војску, полицију, паре, медије. И опет су изгубили. Јер је Вучић постао неподношљива ноћна мора свима који су, бар мало, држали до достојанства личног и народног.

УПЕЦАНИ У ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Победиле су, у Србијици манипулисаној, кажу неки патриоти, персонализоване политичке поруке, утицај алгоритама и све већа улога вештачке интелигенције. Ту се, признајмо, налази оправдана брига: политичко оглашавање засновано на личним подацима, вештачки створени снимци, координисане мреже налога и платформе које имају економски подстицај да подстичу садржај који изазива јаку реакцију угрожавају демократију у изворном смислу те речи.

Све облике манипулисања и ботовања користио је СНС; али, студенти су били бржи, јачи, бољи. Док је Вучићева бот(окс) машинерија остала на нивоу пропаганаде из 2012, студенти су прешли на нови ниво „игрице“ ( ако већ прелазимо на нови језик, заумни језик друштвених мрежа ).

Али ниједна од тих општих чињеница не открива ко је организовао конкретну кампању, шта је она садржала и колико је гласова придобила. Који су генији тако добро зомбирали студенте па су зомби студенти постали несаломиви? Јер, израз „преусмеравање алгоритама” звучи технички прецизно, али не означава проверену радњу: треба навести налог који је мењао препоруке, изворе података, обим измењеног досега, доказ политичког договора студената са неком утицајном платформом. Вучић је лудовао и лудовао у екстаизи моћи: купио је Нову и Н 1. И није добио изборе. Могућност да се нешто десило ( студенти као зомбији НАТО пакта и ЕУ, који им помажу да „алгоритмују“ лудо и незаборавно ) није доказ да се нешто десило. Доказе на сто, господо! Нећемо ваљда веровати само на реч, макар и патриотску!

И сама Европска унија је у смерницама за велике онлајн платформе из 2024. предвидела процену ризика, мере против манипулације, већу прозирност оглашавања и алгоритамских система, као и посебно поступање према злоупотребама генеративне вештачке интелигенције. Тај приступ не полази од тога да се свака политичка победа приписује власнику мреже. Озбиљну регулативу и Србија треба да разматра, да би се избегле изборне манипулације засноване на „техно – бустовању“. За ту регулативу није потребно прихватити претпоставку да су милиони грађана изгубили способност политичког расуђивања само зато што користе мобилне телефоне.

КАКО ДОКАЗ ТРЕБА ДА ИЗГЛЕДА?

Ако неко сматра да су избори одлучени страном дигиталном операцијом, онда би разумно било формулисати поступак провере. Требало би обезбедити податке о политичким огласима, стварним наручиоцима и начину плаћања. Требало би утврдити има ли координисаних мрежа лажних налога, ко их контролише и да ли су потекле из иностранства. Независни истраживачи могли би да истраже временске серије, домет објава и неуобичајене промене понашања, уз строгу заштиту приватности. Све то морало би бити упоређено са домаћим политичким догађајима, телевизијском кампањом и резултатима истраживања јавног мњења.

Чак и када би постојао јасан доказ страног рекламирања, био би потребан други корак: анализа његовог стварног дејства. Велика гледаност није исто што и уверљивост, а број пратилаца није број гласова. Корелација између пораста објава и промене расположења није довољна да докаже узрочност.

Обавештајна заштита Србије је, признајмо, и законита и потребна. Али њен задатак је да открива незаконите радње, а не да утврђује који је изборни исход идеолошки прихватљив. Државне истраге морају имати правни основ, надзор суда и парламента и могућност накнадне контроле. Ако се таква правила изоставе, дејствоваће нека нова Орлићева УДБА која може да означи непожељно јавно мњење као страни утицај. То би, уместо заштите независности, значило да политичка власт приватизује националну безбедност.

ИЗБОРНА ТИШИНА ИЛИ УЋУТКИВАЊЕ

Кад је изборна тишина у питању, законска правила за телевизију, радио и изборно оглашавање морају се прилагодити јавном простору у којем једна објава може досећи милионе људи. Међутим, из тог проблема не произлази разумност потпуног прекида комуникације на платформама. Мрежама се грађани не служе само за партијску пропаганду. Њима јављају неправилности, расправљају о предлозима, добијају упутства о гласању и проверавају рад изборне администрације.

Потпуна забрана могла би у пракси да буде неједнака. Добро повезани актери користили би традиционалне медије, приватне групе и канале који измичу контроли, док би независни бирачи и мање организације изгубили јавни простор. Поставило би се и питање ко одлучује шта је политички садржај, да ли је објављивање доказа о изборној крађи забрањена кампања и како се грађани штите од произвољног блокирања налога.

Разумније је разликовати плаћено политичко оглашавање, координисано прикривено деловање, незаконите претње, аутоматизовано ширење лажног садржаја и обичан говор грађана. Прве појаве могу захтевати строгу контролу, док последња заслужује највиши степен заштите. И конзервативна политика мора поштовати ту разлику. Слобода говора није привилегија која се обнавља после победе пожељне стране, већ услов да се исход избора уопште може сматрати легитимним.

МЕДИЈИ, АХ, МЕДИЈИ: ВРЕМЕ ЈЕ ДА СЕ КОЊУ ВРАТИ ГЛАВА

Многи критичари тобожњег студентског тоталитаризма који насрће на „слободне медије“ какав је Информер после 25. октобра 2026. реч нису рекли кад су Кловнови блатоиди студенте и народ који их подржава звали усташама. Сада, ах, сада, пуна им уста слободе медија!

Тако се тврди да је Регулаторно тело за електронске медије већ предато странцима и да је то постало видљиво одлуком о Информеру. У стварности је Савет РЕМ-а 4. новембра изрекао седмодневну забрану емитовања емисије „Прве инфо”, односно сродног програмског формата у обиму који је требало утврдити решењем, због утврђеног кршења правила током изборне кампање. Није одлучено да цела телевизија трајно престаје са радом. Истог дана санкционисани су и поједини програми ТВ Прва.

Одлука РЕМ-а је предмет правне провере, а уредништво Информера мора имати право да оспори одлуку. Међутим, када се ограничење једне емисије представи као забрана читавог медија, спор се већ на почетку погрешно описује. Ако се уз то чланови независног тела без конкретних доказа називају представницима странаца, постаје готово немогуће водити правну расправу о њиховим одлукама.

За конзервативно становиште није прихватљиво да се медији укидају по политичкој линији. Није прихватљиво ни да емитери уживају изузеће од законских обавеза само зато што су наклоњени некој политици. Исти стандард мора важити за провладин, опозициони и независни медиј. РЕМ треба да образложи сваку меру, да објави чињеничну основу, примени начело сразмерности и обезбеди правни лек. Ако то чини, његова одлука се критикује правним аргументима. Ако то не чини, захтева се надзор и поништавање одлуке. Теорија о тајном преузимању регулатора не може заменити анализу поступка.

СТРАНИ АГЕНТИ ПОД ЗАКОНОМ

Док је Вучић - Брнабић власт све у шеснаест сарађивала са ЈУ ЕС ЕЈДОМ и Сорошем Ђоком многи се нису оштро оглашавали, али сада траже оштрији третман невладиних организација и позивају се на амерички Закон о регистрацији страних агената, познат као ФАРА. Позивање на тај закон није без значаја, али начин може да остави погрешан утисак да свака организација која добија новац из иностранства аутоматски постаје страни агент. Према објашњењу Министарства правде САД, ФАРА се односи на лица која делују по налогу, захтеву, под усмеравањем или контролом страног извора моћи и обављају законом одређене активности. Закон предвиђа регистрацију и откривање података, а не општу забрану рада невладиних организација. Постоје и законски изузеци.

Финансијска прозирност удружења је сасвим оправдан захтев. Јавност треба да зна ко финансира медијске кампање и организације које настоје да утичу на државне прописе. Исти захтев мора се, међутим, применити и на фондације блиске власти, пословна удружења, спонзорисане медије, политичке странке и домаће донаторе. Посебно се морају испитивати прикривене услуге, условљене донације и договори о политичком деловању.

Вучић – Брнабић режим је лудо сарађивао са НАЛЕД - ом, крајње штеточинском западном организацијом за преуређење нашег живота. Сећа ли се ко шта беше НАЛЕД?

Нешто друго је прогласити сваку организацију са међународним контактом безбедносном претњом. Тај приступ би погодио и хуманитарна удружења, научне пројекте, верске добротворне установе и заједнице које чувају локалну баштину. Управо конзервативци, који цене породицу, добровољне заједнице и слободно удруживање, имају разлог да се противе томе да сва независна удружења зависе од политичке милости.

Држава има право да надзире незаконито финансирање. Нема право да финансирање само по себи прогласи доказом издаје.

ШПИЈУНАЖА НА ФАКУЛТЕТИМА?

Оно што нам је неопходно је, кажу неки, да фомирамо контраобавештајне мреже заштите на факултетима. Ако се мисли на законито откривање шпијунаже, незаконитог финансирања и насилног деловања, то је већ предмет надлежних полицијско – правосудних органа. Универзитет није територија на којој се закон суспендује. Али ако се мисли на стално политичко надзирање студената, професора, семинара и студентских организација, такав предлог угрожава установу коју би требало да сачува.

Универзитет има сопствене установљене начине провере знања и научних тврдњи. Његова аутономија не значи одсуство одговорности, већ право да академске одлуке не зависе од дневног партијског интереса. Истраживач треба да може да оспори службену историју, студент да протестује против управе, а професор да критикује власт без сумње да се због тога води његов обавештајни досије. Држава која то не може да поднесе признаје сопствену интелектуалну слабост. СНС удбаши су незаконито пратили професоре и студенте само зато што нису хтели да слушају Врховног Кловна, самопроглашеног најбољег студента у историји Правног факултета у Београду.

Ако национална политика жели одане, образоване и самосталне грађане, мора штитити професоре и студенте од притисака сваког политичког центра. Заштита од страног утицаја постиже се јавним подацима о финансирању, добром управом и санкционисањем конкретних кривичних дела, не претварањем кампуса у простор у којем се неслагање евидентира као претња.

И ОПЕТ 27.МАРТ

Поређење студентског покрета са војним пучем од 27. марта 1941. већ плови космосом интернета: и онда и данас имамо страну заверу. Она стара, предратна, је изазвала касније разарање државе, страдање Срба и долазак комунизма. Биће тако, рече Гавран из песме Едгара Поа, и данас: тако мора бити. Срби неће бити слободни, никад више – NEVER MORE.

Британско учешће у припремама мартовског пуча заиста је историјски документовано. Озбиљан историчар то не би смео да пориче. Али историографска истраживања истовремено показују да су југословенски официри имали сопствене мотиве и иницијативу, а да британско деловање није увек било усклађено. Далибор Денда у истраживању заснованом на архивској грађи изричито разликује југословенску иницијативу од британског коришћења насталих околности.

Државни удар, масовне демонстрације и међународна ситуација из марта 1941. нису исто што и гласање у октобру 2026. У првом случају војна група мења власт изван редовног изборног поступка, уочи светског рата и под непосредном претњом сила Осовине. У другом грађани бирају посланике на расписаним изборима, а нова власт тек треба да се формира. Сличност у учешћу младих или у постојању страних интереса не брише правну и историјску разлику. Или брише? NEVER MORE.

Није оправдано ни читаво касније страдање Срба објаснити једним догађајем, то јест војним пучем марта 1941. Немачка агресија, нацистичка политика, окупациони систем, масовни злочини, грађански рат и послератно насиље имају различите починиоце и узроке. Историјска расправа о томе да ли је пуч био мудар не сме да доведе до „расподеле кривице“ у којој агресор постаје споредан. Конзервативна историјска свест тражи посебну пажњу према трагичним последицама политичких одлука. Баш зато не сме да користи прошлост као готову шему за осуду сваке савремене промене власти.

НА МЕЂУНАРОДНОМ ПЛАНУ

Српски студенти су, веле неки, будале суштински повезане са Арапским пролећем, покретом „Окупирајмо Волстрит” и француским „жутим прслуцима”. Иза свега стоји „дубока држава“, која је можда и форсирала песму „Три пољупца хоћу ја“ као пропагандно средство.

Поменута поређења могу бити почетак истраживања, али нису његов резултат. Реч је о различитим политичким порецима, облицима незадовољства и односима између протеста и изборних установа. Египатско искуство укључује војску као самосталног политичког актера. Амерички протест против финансијске неједнакости није довео до освајања савезне извршне власти. Француски протест против фискалних и економских мера није постао јединствена изборна група. Ако је свим случајевима заједничко само то што су учесници користили друштвене мреже и нису имали једног неприкосновеног вођу, онда је сличност сувише општа за закључак о заједничком механизму страног управљања.

Поређење захтева јасно одређене критеријуме. Да ли је реч о начину прикупљања средстава, унутрашњем гласању, друштвеном саставу учесника, програму или односу према постојећим установама? На свако питање могао би се добити други одговор. Нема разлога да децентрализованост у једној земљи значи анархизам, а у другој спољну манипулацију. Не постоји ни нужан однос између употребе дигиталних платформи и прихватања левичарске идеологије.

Посебно је необично приписивати једном покрету идеолошки идентитет према људима који су у неком другом времену писали о сличним организационим техникама. Политичку оријентацију будуће српске владе утврђиваћемо по њеном програму, законским предлозима, међународним обавезама и људима који спроводе политику. Боље рећи, по делима људи који спроводе ту политику. Историјске аналогије могу помоћи да поставимо питања. Не могу послужити као замена за одговоре о садашњој Србији.

ЗЛИ СРДАНОВИЋ И СТУДЕНТСКА ЛИСТА

Ах, ах, ево нам помоћи у доказивању – јасно је да су на власти НАТО студенти: нашу тезу о НАТО студентима доказују изјаве Илије Срдановића о Црној Гори, односима са суседима, питању санкција Русији. Такве изјаве заслужују јавну расправу, нарочито када се тичу српског националног положаја. Али морамо раздвојити личну процену политичара, програм изборне листе, став посланичке већине и акт надлежног органа. Та четири нивоа нису исто. Ништа не постаје државна политика самом чињеницом да је нешто изговорио истакнути кандидат.

Најбољи пример је питање санкција Русији. Срдановић је у разговору за Радио Слободна Европа навео да би о односима са Русијом, укључујући санкције, требало да одлучују грађани. То није исто што и одлука о увођењу санкција. Оправдано је питати да ли би референдум о таквом питању био правно могућ, како би гласио, које би се обавезе морале узети у обзир и да ли би њиме била замењена одговорност владе за спољну политику. Устав Србије у члану 108. предвиђа ограничења предмета референдума. Управо уставно питање, а не унапред проглашена издаја, представља озбиљан приговор.

Исто важи за регионалну сарадњу. Побољшање односа са суседним државама не мора да значи напуштање српских интереса. Може значити одлучнију заштиту права Срба кроз преговоре, привредну сарадњу и међудржавне споразуме. Може, наравно, значити и непромишљене уступке. Али то се утврђује према конкретном предлогу. Конзервативац треба да тражи црвене линије и јасне обавезе, не да сваку најаву дијалога третира као доказ капитулације.

СРДАНОВИЋ И СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ

У интервјуу за црногорски портал „Журнал“, Срдановић је најавио да ће нова власт у Србији прекинути досадашњу политику непријатељских комшијских односа и мешања у унутрашња питања Црне Горе.

Истакао је да будући односи две државе треба да буду искрени, плодоносни и засновани на међусобном поштовању и заједничким пројектима, на корист грађана обе земље.

Нагласио је да ће Београд наставити да развија односе са српским народом и партнерима у региону, попут Републике Српске, али да то више неће бити једини правац регионалне политике. Циљ је отварање дијалога са свим званичним институцијама суседних држава.

Срдановић је рођен у Новом Саду, али је пореклом из Буковице код Шавника. У Црној Гори је постао познат као еколошки активиста који је предводио протесте против изградње малих хидроелектрана на реци Буковици.

Током изборне кампање појавиле су се и лажне фотографије на којима наводно показује симбол некадашњег Либералног савеза Црне Горе, што је независна провера чињеница оценила као фотомонтажу.

ШОШКИЋ И СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ

Један од кандидата Студентске листе, професор Економског факултета Дејан Шошкић, изјавио је да су Срби у Црној Гори национала мањина, на шта му је Милан Кнежевић одговорио да је то лаж, јер Срба има трећина, и они су конститутиван народ. Тврдња да су Срби у Црној Гори мањина изазива оправдане политичке и правне расправе, али она не може бити решена само емоционалним одбијањем термина. Према попису из 2023. године, у Црној Гори се 32,93 одсто становника изјаснило као Срби, а 41,12 одсто као Црногорци. Српски језик је као матерњи навело 43,18 одсто становника. Ти подаци показују зашто је положај српског народа у Црној Гори посебан: реч је о бројној и историјски укорењеној заједници, са снажним културним, језичким и верским везама, а не о малој новопридошлој групи. Дакле, нису мањина у уобичајеном смислу те речи.

Истовремено, статистичка чињеница да нека заједница не чини апсолутну већину не решава сама по себи питање њеног уставноправног положаја. Постоји разлика између описног појма мањине, статуса конститутивног народа и правног режима заштите мањинских права. Политичар попут Шошкића који употреби непрецизан назив може бити оправдано критикован. Али једна реч не доказује да ће будућа влада радити против Срба, нити одређује њену политику према српском језику, школству и Цркви. Постоји Шошкић, али има ту и Саичића. И не само њега.

Разуман конзервативан приступ поставља проверљиве захтеве: какав ће бити однос Београда према правима српског народа у Црној Гори, који ће се канали културне сарадње подржавати, каква је политика према језичким правима и како ће се помагати установама које чувају историјско наслеђе? Таква питања вреде. Издвајање несрећно формулисане изјаве појединца са Студентске листе и њено уздизање у доказ општег националног слома не може.

ШТА ЈЕ ЗЛОБА ДИГИТАЛНОГ ДОБА?

Бранимо се од Запада, који је дигитално зло: нека нам узор буде, рецимо, Кина… Тако веле неки конзервативци.

Ево питања: да ли је западна технолошка моћ проблем зато што може да манипулише грађанима, или зато што је западна? Ако је проблем политичка манипулација, онда исте мере анализе и контроле морају важити за све велике државе и све технолошке системе. Није оправдано повезивати суверенитет са слободом од једног страног утицаја, а занемаривати друге.

Србија може имати посебне историјске, културне и политичке везе са Русијом, као и снажне економске интересе усмерене према Кини. То не обавезује њене грађане да обуставе критичко разматрање неких аспеката њихове политике. И обрнуто, привредна сарадња са Европском унијом не значи прихватање сваког налога из Брисела. То не значи да нећемо критиковати ЕУ ако гази права својих грађана. Независна спољна политика почиње од истог мерила за сваког саговорника.

Погрешно је суверенитет схватати као могућност да нова власт изабере велики центар моћи чије ће налоге сматрати безопасним. Јака држава чува контролу над властитим законом, подацима, стратешком инфраструктуром и јавним финансијама. Уговори и обавезе морају бити познати, а органи власти одговорни домаћим грађанима. Таква политика не мора бити непријатељска према Западу, Русији или Кини. Она мора бити довољно самостална да одбије сваки притисак који није у складу са законом и интересима земље.

КОНЗЕРВАТИВИЗАМ И ЋАЦИЗАМ

Конзервативно политичко мишљење често се погрешно своди на жељу да се спречи свака промена. У његовој истинској традицији налази се опрез према великим плановима преуређења друштва, свест о ограничености политичког знања и поштовање установа које су настале историјским искуством. Из тога не следи обавеза да се брани свако ко је на власти. Или онога ко је био на власти. Напротив, ако је систем сувише зависан од личности једног владара, то је разлог за забринутост конзервативца, јер лична власт слаби правила која треба да трају после њега.

Конзервативна политика би требало да брани редовну сменљивост власти, јавну одговорност, независност судова, предвидљиву администрацију и континуитет државних обавеза. Њен смисао није револуционарно батргање, али није ни покорност партијском апарату. Ако избори мирно омогуће промену руководства државе, то представља потврду уставног поретка. Ако победници злоупотребе већину и почну да потискују опозицију, исти принципи захтеваће њихову критику.

Конзервативац оправдано страхује од неформалних, тешко контролисаних центара одлучивања, али лек није јаче безбедносно надзирање друштва, мање простора за удруживање и шири политички утицај над универзитетима. Тако се сузбијањем једне опасности отвара пут другој, много непосреднијој: могућности да органи принуде одређују границе дозвољеног јавног мишљења. Држава која зависи од такве контроле не делује као сигуран поредак, него као поредак који више не верује ни у своје законе ни у грађане. То је удбократија. Конзервативац не подноси удбократију.

УДБОКРАТИЈА И АУТОРИТАРИЗАМ

Да ли је пред нама раст ауторитаризма као последице западне употребе демократије јер само строго контролисани системи могу избећи потчињеност? Сасвим је ненаучно да опис опасности неприметно прелази у оправдање једног начина владања. Страна пропаганда може бити стварна, али из тога не следи да треба ослабити политичку конкуренцију, слободу удруживања и независну проверу државних одлука. Напротив, затворени системи често прикривају властите грешке док оне не постану много скупље.

Историја познаје државе које су у име националне безбедности шириле надлежности полиције и служби, да би оне касније биле употребљене против домаћих политичких противника. Не треба порицати потребу за контраобавештајним деловањем када је реч о стварној шпијунажи. Али управо тајност служби захтева јачи правни и парламентарни надзор. У супротном грађанин не може знати да ли се истражује страна операција или се кажњава политички неистомишљеник.

Устав Србије изричито везује сувереност за грађане и њихове слободно изабране представнике. Он забрањује присвајање суверености од било које групе или појединца. Устав уређује поделу власти и јемчи изражавање, окупљање и удруживање. То није декларативни украс који сме да се суспендује чим се појави теза о страној опасности. То је правна мера по којој се утврђује да ли одбрана државе остаје у оквирима државе. Конзервативцу који жели да сачува националну независност потребан је устав, а не право сваког руководиоца да сам прогласи где почиње непријатељ.

УСТАНОВЕ, БРАЋО, УСТАНОВЕ, А НЕ ПРАПОРЦЕ ПРАЗНИХ РЕЧИ!

И тако се изборна победа, поступање РЕМ-а, изјаве појединих политичара, интересовање страних медија, реакције европских званичника и брз раст гледаности интернет садржаја уклапају се у јединствену слику. Проблем такве интерпретације је што није јасно која би је чињеница могла побити. Ако се западни званичник радује исходу избора у Србији, то је доказ успеха западног плана. Ако критикује победнике, то се може тумачити као ново условљавање – морате да ме слушате, иначе сте готови. Ако нова власт нешто промени у складу са „западним интересима“, планирала је то од почетка, али ако не промени, наводно чека погодан тренутак. Такво објашњење постаје отпорно на проверу.

Политичка стварност је непријатнија, али и разумљивија. Различити домаћи и страни актери имају неједнаке интересе. Понекад сарађују, понекад се сукобљавају, а често погрешно процењују ситуацију. Институције постоје зато што се не може веровати ни једном актеру, па ни оном који себе назива патриотом. Одлуке морају оставити писани траг, поступци се морају моћи оспорити, а новац и овлашћења морају бити под контролом.

Суверенитет Србије највише угрожава спој непрозирне моћи и слабе одговорности. Он може настати под проевропском или антиевропском заставом. Може се служити језиком демократије или националне безбедности. Зато делотворна одбрана није трајно сумњичење у политичке покрете, већ уређење у којем ниједна странка не може да присвоји полицију, тужилаштво, регулаторна тела и националне медије. Такве установе бране државу и када грађани изаберу владу са којом се не слажемо.

КОНЗЕРВАТИВАЦ И СТУДЕНТСКА ЛИСТА

Студентска листа не заслужује политички имунитет зато што је победила. Од ње треба захтевати програм владе, имена кандидата за најодговорније дужности и приказати њихову имовину и интересе. Треба захтевати поступке који јасно раздвајају изборну организацију од управљања универзитетима, државним предузећима и органима принуде. Посебно треба тражити проверу стручности у министарствима финансија, одбране, унутрашњих и спољних послова. Морално незадовољство старом влашћу није замена за компетентност нове.

Национални интереси такође захтевају јавно образложење. По питању Косова и Метохије не сме бити тајних уступака који заобилазе Устав и Скупштину. Положај Републике Српске и Срба у региону мора бити предмет доследне, правно промишљене политике. Односе са Европском унијом, Русијом, Кином и САД треба водити уз јасно раздвајање трговинске сарадње, безбедносних питања и међународних обавеза. Питање санкција мора се расправљати са проценом економских, правних и дипломатских последица, а не преко личних утисака појединих представника.

Победници морају прихватити и оштру критику. Државни ресурси не смеју служити као казна за политичку нелојалност. Не сме бити реваншизма над обичним службеницима, нити претварања истрага у телевизијске пресуде. Не пристајати на револуционарни волунтаризам значи заступати конзервативна начела. Патриотска опозиција није она која прва оптужи нову власт за страну контролу, већ она која најстроже проверава њене одлуке и уме да призна кад су исправне.

ДЕМОКРАТИЈА У ДИГИТАЛНО ДОБА

Уместо широко постављених забрана, Србија може усвојити правила која би свим политичким актерима наметнула исте обавезе. Плаћени политички огласи морали би имати јавно видљивог наручиоца, износ потрошње и критеријуме циљања. Координисане мреже лажних налога треба истраживати на основу техничких показатеља, а не политичких симпатија. Употреба вештачки створених слика и гласова у кампањи мора бити јасно означена, уз брз поступак заштите од обмана које могу утицати на изборни процес.

Надлежни органи могли би објављивати периодичне извештаје о изборним ризицима, при чему поверљиви подаци морају бити доступни овлашћеном парламентарном надзору. Истраживачи треба да добију приступ законом допуштеним подацима о политичким огласима и досегу кампања. Страна финансијска средства намењена политичком деловању морају бити пријављена под једнаким правилима. Организације које пружају здравствену, културну или научну помоћ не смеју бити третиране као непријатељски актери само због порекла донације.

Једнако је неопходно заштитити приватност бирача од самих домаћих странака. Странка која саставља незаконите спискове, прати запослене или уцењује људе њиховим државним послом угрожава слободне изборе чак и ако никада није примила страни новац.

Дигитална безбедност не сме постати једносмерна контрола опозиције. Она мора поставити границу свакој моћи, укључујући државну, страначку и корпоративну. То је одбрана изборног поретка која не захтева да се грађанима одузме право на политичку промену.

Када се пише о овако озбиљним стварима, морају се применити критеријуми минималне објективности. Рецимо, ако је критичар „НАТО студената“ имао гледану емисију, која је била гледана као и студентске објаве, критеријуме расуђивања треба јасно назначити. Велики број прегледа не доказује да је нечија интерпретација тачна, као што велики број прегледа студентских снимака не доказује да је њихова политичка порука тачна. Уколико се за једну страну гледаност тумачи као знак уверљивости, а за другу као знак алгоритамске манипулације, очигледно се користе два различита мерила. Истоветан податак не може бити доказ аутентичног интересовања када нам одговара и доказ скривеног управљања када нам се не допада његов политички садржај.

ОПЕТ О СТРАНЦИМА И СТУДЕНТСКОЈ ЛИСТИ

Шта доказују наступи Јанеза Јанше, Андреја Пленковића и Европске комисије који су се одмах „накачили“ на нас? Кажу – то је доказ да су страни актери одмах почели да постављају захтеве ослабљеној Србији. Могуће је и потребно критиковати сваку изјаву која прелази границе пристојне међудржавне комуникације. Али изјава страног политичара није државни акт Србије. Тражити нешто од Београда није исто што и добити то што се тражи. Страна држава може износити захтеве и према снажном, стабилном кабинету. Њихова појава сама не показује да је нова већина прихватила уступке, да је претходна власт била суверенија или да се међународни положај земље већ променио.

Конзервативна дипломатска критика морала би поставити прецизнија питања.

Који захтев има правну основу?

Који је захтев противан обавезама које је Србија прихватила?

Где Србија има могућност преговора, а где је потребно одбити притисак?

Без те разлике, сваки спор са страном државом постаје доказ завере, а свако постизање договора доказ попуштања. То је лош приступ националној политици, јер онемогућава процену стварног резултата и конкретне одговорности оних који воде преговоре.

ЛИЧНИ РАЗЛОЗИ

Свакоме све може да се смучи.

И свако има право да му се смучи и Студентска листа, иако још увек није на власти.

Свако има пуно право да упозори јавност на сопствена искуства. Али лични доживљај, ма колико озбиљан, не доказује тезу о координисаном глобалном експерименту који је на власт довео Студентску листу. Да би се завера потврдила, потребни су документи и истраживања који могу издржати независну проверу. Тај захтев не служи одбрани политичких противника, него кредибилитету националне расправе. Тамо где се мешају лична опасност, популарност и геополитички закључак, читалац лако прихвата емоционални утисак уместо утврђене узрочне везе.

ЧИТАОЧЕ, ОБРАТИ ПАЖЊУ!

Потписник ових редова не тврди да су све сумње у страно мешање у Србији разрешене, да ће будућа власт поступати добро или да ће Студентска листа остати верна обећањима: одлуке нове Скупштине и рад будуће владе тек треба да буду предмет провере.

Ако се касније појаве докази о незаконитом финансирању или прикривеној страној операцији, они морају бити испитани без обзира на то ко је њихов корисник. Ако се покажу злоупотребе нове власти, против њих треба применити закон, без позивања на њен изборни успех као изговор. Али будући доказ не може се унапред користити као да већ постоји. Иста обавеза важи за обе политичке стране. Истраживање мора имати могућност да промени закључак. Управо је спремност на такву исправку граница између јавне анализе и политичког уверења које никаква чињеница не може да уздрма.

КОНЗЕРВАТИВАЦ ЈЕ ВЕРАН ДОКАЗИМА

Не можемо из организационог облика протеста извести идеолошку осуду, из постојања страних интереса закључити да је исход избора произведен у иностранству, а из стварних технолошких ризика изводити мере које могу угрозити домаће политичке слободе.

Најозбиљнија политичка погрешка налази се у изједначавању народне смене власти са страним освајањем државе. Постоје докази о неједнаким изборним условима, који су били на страни СНС картела и о ризицима онлајн манипулације ( у коју је СНС уложио огромне паре преко својих ботовa ). Нема, међутим, у досадашњим изворима доказа за тврдњу да су западне службе одредиле резултат избора и створиле нову скупштинску већину.

Србији не треба безусловно слављење победника. Потребна јој је захтевна, образована и независна јавност, укључујући и конзервативну јавност, која ће сваку нову власт мерити према уставу, законитости, националној одговорности и резултатима. Не треба затварати очи пред могућим страним уплитањем. Али ни страно уплитање не сме постати реч којом се поништава легитимитет грађанина да гласа против власти. Први испит сваке нове већине биће способност да влада у складу са правом. Први испит њених противника биће способност да је критикују без одустајања од чињеница. Само тако се чува поредак који вреди предати наредној генерацији.

МИТ О РАЦИОНАЛНОМ ГЛАСАЧУ

Чувени научник Брајан Каплан, у студији о миту о рационалном гласачу истакао је да се појединци понашају рационално када троше сопствени новац на тржишту јер директно сносе последице својих грешака. На изборима је утицај једног гласа занемарљив, па гласачи немају мотив да преиспитују своје заблуде и бирају ставове који им емотивно пријају. Политичари и медији не исправљају заблуде јавности јер би тиме изгубили подршку. Уместо тога, они се прилагођавају предрасудама бирача или се претварају да их деле како би освојили власт.

Друштво, вели Каплан, може имати низак просечан ниво знања, а ипак добијати разборите резултате ако су грешке независне и симетричне. Може имати релативно висок ниво образовања, али упорне погрешне колективне одлуке ако у кључним темама постоји заједничка пристрасност. Та разлика преусмерава истраживање демократије са опште писмености на конкретне когнитивне механизме.

Посебно је користан захтев да се у анализу укључе стварни подаци о уверењима. Формална теорија је често у стању да покаже да одређени исход може настати у логички доследном моделу. Али из могућности не следи емпиријска вероватноћа. Капланови резултати усмеравају пажњу на питање које претпоставке о људском расуђивању треба користити за конкретну политичку област. Уместо да се компетентност бирача апстрактно афирмише или негира, може се мерити колико се њихове процене подударају са проверљивим стручним знањем, како се мењају са информисаношћу и колико зависе од идентитета.

Модел рационалне ирационалности такође доноси важну предност: показује зашто су заблуде контекстуалне. Није потребно делити становништво на интелигентне и неинтелигентне, разумне и неразумне. Иста особа може бити рационално дисциплинована у области у којој грешку скупо плаћа, а изразито самоуверена у области у којој нема лични подстицај за проверу. Тај приступ је софистициранији од психологизације политичких противника јер анализира институционални распоред цена грешке, а не трајну моралну или интелектуалну вредност личности.

Имајмо то у виду!

Јер, у Србији је на делу био управо Капланов модел: Пошто погрешан избор једног гласача неће променити исход избора нити директно коштати тог појединца, бирачи немају мотивацију да се објективно информишу. Уместо тога, они бирају да верују у идеје које им пружају емоционални комфор и потврђују њихов идентитет, што аутор назива рационалном ирационалношћу.

У Србији, гласачи су гласали емоционално рањени лудилом СНС кловнократије. У тренутку кад су се гушили од капиларног притиска на сваком радном месту и у свакој установи, то гласање се, у крајњем исходишту, испоставља као рационално.

НОВИ ПОЧЕТАК ИЛИ СУНОВРАТ

Промена у Србији се десила, али то није крај: то је само нови почетак. Као конзервативцац и хришћанин, кажем то са потпуном уверенопћу. Као што каже мој пријатељ Жељко Перовић:“Прве смене и хапшења у Србији након избора, одговарају покајању. Као што се човек пробуди из свог греховног сна, спозна сву своју унутрашњу грозоту коју је дуго игнорисао, почне да је мрзи и да самог себе кажњава - тако српске институције напокон почињу да раде свој посао, вадећи из прашњавих фиока дуго заташкаване предмете о безакоњима и злочинима недодирљивих политичара и криминалаца. И као што је покајање право само када иде до краја, без икаквих калкулација, лажних правдања и сажаљење - тако и овај процес декриминализације мора ићи до краја, јер ће се у противном Србија, као лажни покајник вратити у своје предизборну балегу, с тим што ће сада потоње стање бити још горе од претходног, као што пише у Јеванђељу. И оно што је најважније, покајање подразумева презир којим мудро владају разум и љубав, који није очајнички и садистички, у коме човек не уништава себе, своје тело, своја чула и удове - тако и обрачун са државном мафијом не сме да прекорачи праг човекољубља. Кримогена власт треба и мора бити процесуирана и кажњена, њени носиоци треба и морају бити лишени незаконито стеченог богатства - али не смеју бити лишени својих људских права, не смеју бити дисквалификовани у тоталитету, као што би им се то десило у бољшевизму.“

И то је суштина: ако победа студентског покрета остане на нивоу обичног преврата, биће нам горе него што је било, јер ће се опет наставити фарса слична оној после 5. октобра 2000. Ако се утемељи на правном патриотизму и правној свести, наде има, управо онако како је говорио велики руски философ Иван Иљин.

О СУШТИНИ ПРАВНЕ СВЕСТИ

За Иљина, право и држава немају искључиво спољашњи, принудни или економски карактер - њихова суштина је духовна. Без васпитања религиозне свести и моралности у човеку, немогуће је изградити здраву правну свест.

Иљин суштину правне свести сажето описује:„Ја сам личност са духовним достојанством и правима, знам шта могу, морам и не смем; и исту такву слободну и одговорну личност ја поштујем у сваком другом човеку“.

Човек са здравом правном свешћу је слободан субјекат права који поседује „вољу за лојалност“ (свесно поштовање реда и закона). Супротно томе, човек лишен правне свести покорава се само из страха од казне, а чим страх нестаје, претвара се у „вука“ који угрожава заједницу.

Иљин је тврдио да се општа социјална и политичка криза човечанства не може решити само спољашњим, формалним реформама или законима, већ искључиво унутрашњим преображајем и обновом стваралачке правне свести у души појединца.

Сви са Студентске листе морају да знају: ако издају студентски покрет за слободу и правду, биће веће Јуде од Вучића и његових. Јер Вучић је, увек и свагда, био само грамзиви политикант, а прича о студентима има духовно – моралну основу, и студенти су своје представнике бирали по таквом критеријуму.

И наша је дужност управо то: да не опоганимо победу наше деце, која, ако нестане у маглама лажи и криминала, заувек затвара обзорје српске будућности. Ни мање, ни више!

Извор: Правда