Пише: Владимир Димитријевић
ЛОМПАРА СУ ВЕТИРАЛИ: ШТА САД?
У интервјуу који је, пре извесног времена, дао Татјани Стојановић за руску „Литературнују газету“, на питање шта лично очекује кад је појављивање на студентској листи у питању, проф. др Мило Ломпар је рекао:“Прво је један провладин аналитичар написао да су западне амбасаде ставиле вето на моју кандидатуру. Тада је бивши председник Демократске странке Драган Ђилас рекао да нећу бити на студентској листи. Затим је други бивши председник Демократске странке, Бојан Пајтић, поново рекао да нећу бити на листи. Прошлог новембра, председник Вучић је рекао да сам смењен. Не разумем зашто су ме четири пута сменили. Ако сам једном смењен, како сам се поново нашао на њој? Чини се као да се сваки пут враћам у живот. Недавно је председник Вучић говорио да су нека моја студентска фракција и фракција ректора Владана Ђокића - другог кандидата који је наводно био на листи - наводно у сукобу око нечега. Нико није ни питао како је то могуће ако је Ломпар смењен. Али поента је у томе што ја немам никакве везе са студентским покретом. Подржавам их и верујем да млади људи имају право да се побуне и да је садржај њихове побуне исправан. Али не учествујем у тим играма око председничких кандидата.
Људи заборављају: свако може да вас номинује, али када је реч о мени, ја увек имам последњу реч. Без обзира ко ме номинује, ја ћу на крају одлучити шта ћу да радим. Имам демократски приступ и не желим да се мешам у одлуке студентског покрета, какве год оне биле.“
Ово је реч доследног човека. Не треба сумњати да доследан човек баш тако размишља, јер има самоистоветност која не зависи од оних „петнаест минута славе“ што их је Енди Ворхол обећао сваком Американцу.
Али, уклањање Ломпара са студентске листе покреће низ других питања, на која се морамо осврнути да бисмо видели где смо и куда идемо.
Јер десило се оно што је сам Ломпар одавно, другим поводима, показивао и доказивао да се може десити, показујући и доказујући да се Вучић – Брнабић режим и НВО интелигенција умногоме слажу и допуњавају: зато су, између осталог, и били против Ломпара.
( САСВИМ ЛИЧНА БЕЛЕШКА )
На овом месту, мала и крајње лична белешка: поносан сам што сам подржавао „губитника“ Ломпара, јер, како рече Борислав Пекић поводом студентског протеста 1968: „Допадају ми се ствари без будућности. Волим пропадања. У њима сам у свом елементу“. Ломпар је мој идеал „песимистичког конзервативизма“, који је опет дефинисао Пекић, одговарајући на питање о политичкој левици, десници и центру:“Кад пут води у амбис, свеједно је идете ли њиме средином, левом или десном страном. Једино практично питање је брзина. Не морамо баш трчати.“
Наравно, то не значи да људи ширег духовног и политичког обзорја него што је моје не виде оптимистичне и веома инспиративне димензије Ломпаровог становишта и велики потенцијал Србије у којој би се остварио национално – демократски идеал за који се професор залаже. Но, као и сваки „субјективиста“, нисам могао да одолим овој личној „подбелешци“, стављеној, крајње самовољно, у сам текст чланка који читате ).
САВЕЗ ВУЧИЋА И НВО ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
Ломпар је увек указивао на део интелектуалне и културне елите у Србији (често повезане са невладиним сектором, квазиграђанским „опцијама“, суштински криптокомунистичким, и прозападним медијима) која се јавно декларише као оштра опозиција актуелној власти: та елита заступа вредности које су у супротности са српским националним интересима.
Иако су власт и невладина интелигенција наизглед у сталном сукобу, Ломпар је доказао да међу њима постоји симбиоза. Невладина интелигенција заправо подржава режим у свим одлукама које воде ка слабљењу националних позиција (као што су косовска политика, промена свести грађана или културна политика). Оштра и често екстремна реторика невладине интелигенције омогућава актуелној власти да се домаћој и међународној јавности представи као „златна средина” и једини гарант стабилности између две крајности (деснице и евроатлантског радикализма).
Са друге стране, овај део елите кроз константну критику власти пред страним фондовима и партнерима правда своје постојање, утицај и финансирање.
Ломпар је увек истицао да страни чинилац (западни центри моћи) у овом систему игра улогу архитекте. Запад подржава ауторитарну власт јер му она гарантује спровођење одређених геополитичких одлука, док истовремено преко невладине интелигенције и медија ствара културну подлогу и врши притисак како би те одлуке биле лакше прихваћене у јавности.
Укратко, наизглед непомирљиви непријатељи ( актуелна власт и прозападна НВО елита ) заправо хране и одржавају једни друге на штету аутентичних националних и демократских интереса друштва.
То је део ширег светскоисторијског процеса разарања традиционалне демократије, који је, већ одавно, захватио и западна друштва.
ГЛОБАЛНА ИЗДАЈА ДЕМОКРАТИЈЕ
У својој знаменитој књизи „Побуна елита и издаја демократије“, Кристофер Лаш је, на примеру америчког друштва, уочио ерозију демократских основа политичког живота.
О чему је реч?
Централно питање гласи: захтева ли демократија високе стандарде понашања? Лашев одговор је потврдан. Демократија не може опстати на претпоставци да од грађана ништа не треба очекивати осим поштовања туђих права.
Против идеје да је сваки стандард репресиван, Лаш тврди да демократија мора тежити компетентности, добром раду, моралној одговорности, храбрости и способности просуђивања. Ако се сваки критеријум прогласи културно пристрасним или елитистичким, резултат није ослобађање већ подела на компетентну елиту и становништво од којег се ништа озбиљно не очекује.
Демократија зато није сама себи сврха. Лаш се позива на Витмена да би показао да се демократско друштво мора оправдати квалитетом људи, културе и институција које ствара. Слобода без способности да се та иста слобода стваралачки користи није довољна.
Политичка једнакост такође не почива на тврдњи да су људи идентични. Људи имају различите таленте. Оно што демократија треба да учини јесте да им омогући да се сусрећу као политички једнаки грађани и да сви имају приступ институцијама које развијају њихове способности.
Посебно је важна разлика између толеранције и поштовања. Толеранција значи допуштање другоме да живи другачије. Поштовање је захтевније: оно претпоставља признавање квалитета, карактера или дела другог човека.
РАВНОДУШНОСТ
Лаш сматра да је култура која свима унапред гарантује „поштовање“ заправо испразнила тај појам. Истинско поштовање укључује могућност критике и процене.
Највећу опасност за демократију зато не види само у нетолеранцији већ у равнодушности. Грађани који ништа не очекују једни од других и немају заједничке стандарде могу бити веома толерантни, али тешко могу створити снажан заједнички политички живот.
Демократија, према Лашу, не зависи толико од уставних процедура, избора или декларативног признања права. Она захтева одређену врсту грађанина: особу способну да самостално суди, преузима одговорност, учествује у јавном животу, разговара са људима који јој нису слични и прихвата обавезе према заједници.
Лаш је, пре више деценија, предвидео декаденцију демократије у САД: и она се десила.
Што се десило у Америци, у којој се, доласком Трампа на власт, остварио „идеал“ охлократије, власти најгорих ( Платон је упозоравао на ту могућност ), десило се и у земљама Европе – довољно је погледати Мерца, Макрона и сличне креатуре тамо где су некада били Вили Брант и Шарл де Гол.
Наравно, све се то збило и у Србији, у којој, после Брозове смрти, крхка демократија није успела ни да потпуно оживи, а већ ју је, скоро коначно, разорио режим Врховног Кловна Александра Вучића, уставоубице и оскврнитеља свега вредног у националном бићу ( под маском „патриотизма“, наравно ). Зато је у Србији било потребно показати и доказати сву лажност Вучићевог ква – ква и бла – бла и трућ – трућ „патриотизма“, и понудити јасну алтернативу.
ЈЕЗИК ПРОПАГАНДЕ: ПОУКЕ ЦВИЈЕТИНА МИЛИВОЈЕВИЋА
Пре читања овог пасуса, обратите пажњу: нигде не тврдим да је Александар Вучић Адолф Хитлер, али веома одговорно тврдим да су пропагандне методе његовог режима веома сличне моделу који је Јозеф Гебелс примењивао да би убедио Немце да им је Хитлер једина будућност. Да не заборавимо: политиколог Цвијетин Миливојевић је уочио да је Вучић, у једној од својих многих изборних кампања, користио паролу коју су користили и гебелсовски пропагандисти:“За нашу децу!“ А Хитлер је, наравно, свом народу говорио ( у Рајсхстагу, 28. априла 1939. године ):„Мојим властитим напорима… савладао сам хаос и вратио ред у Немачкој, јако повећао производњу у свим областима националне привреде… Успео сам да обезбедим нове послове за седам милиона незапослених чије су нам невоље тако дирале срца… Не само да сам политички ујединио немачку нацију, већ сам је, такође, и поново војно наоружао, и покушао сам да, страницу по страницу, ликвидирам уговор (Версајски мировни) чијих 448 чланова садрже најгоре насиље – толико грозно да се никада није од неког народа очекивало да се потчини тако нечему… Вратио сам Рајху покрајине које су нам отете 1919. године; вратио сам у отаџбину милионе несрећних и протераних Немаца; обновио сам хиљаду година старо историјско јединство немачког животног простора; и покушао сам да остварим све то без проливања крви и наношења ратне патње било мом, било другим народима. Остварио сам све ово, иако сам, пре само 21 годину, био непознати радник и војник свој народа… Остварио сам све то захваљујући сопственим напорима…“ ( И то цитира Цвијетин Миливојевић, не тврдећи да је Вучић Хитлер, него показујући куда пропаганда води сваког аутократу ).
ЈЕЗИК ПРОПАГАНДЕ: ПОУКЕ ВИКТОРА КЛЕМПЕРЕРА
Познати немачки филолог, Јеврејин Виктор Клемеперер, који је преживео Хитлеров режим, написао је студију о језику Трећег рајха и показао о чему је реч. Полазна теза његове књиге гласи да језик не служи само да изрази већ готове мисли. Он истовремено обликује начин мишљења и осећања. Реч која се довољно дуго и довољно често понавља може да постане навика, а навика постепено постаје оквир кроз који се стварност доживљава. Клемперер зато пропагандну моћ националсоцијализма не смешта превасходно у неколико великих Хитлерових или Гебелсових говора, него у милионска понављања истих малих језичких формула. Његова чувена слика је да речи могу деловати као ситне дозе отрова: човек их гута неприметно, не осећа непосредан ефекат, а после извесног времена отров ипак делује. Управо због тога политички пад режима не значи аутоматски и нестанак његовог језика.
Једна од основних Клемперерових тврдњи јесте да је језик Трећег рајха сиромашан језик. То не значи да се у Трећем рајху мало писало. Напротив, објављиване су огромне количине новина, књига, приручника, школских текстова и пропагандних материјала. Сиромаштво се односи на мали број стално активираних образаца. Исти клишеи, исти регистри, исти придеви и исте интонације изнова се појављују у готово свим сферама живота. Нацистички режим укида разлике између језика политике, новинарства, војске, школства, приватне преписке и свакодневице. Оно што је у претходним епохама било језичко мноштво постаје униформисана говорна матрица.
МЕТОДЕ ПРОПАГАНДЕ
Моћ пропагандног језика се углавном састоји у преузимању постојећих речи и промени њихове учесталости, вредносног предзнака и контекста. Неке речи које су раније биле неутралне постају идеолошки обележене; друге, раније негативне, постају похвалне. Најупечатљивији пример је „фанатично“. У просветитељској традицији фанатизам означава слепило, нетолеранцију и одсуство разума. У Хитлеровој Немачкој „фанатична вера“, „фанатична одлучност“ и „фанатична борба“ постају највиши комплименти. Режим, дакле, не мора да измисли нову реч да би изменио свест: довољно је да старој речи промени етички предзнак и затим ту нову вредност безброј пута понови.
Понављање има пресудну функцију. Пропаганда не очекује да сваког слушаоца убеди аргументом. Она очекује да му исте формуле постану толико познате да их више не примећује као туђе и наметнуте. Зато Клемперер у фабрици, међу људима који себе не сматрају националсоцијалистима, чује партијске изразе изговорене као најобичнији језик. Његова формула да „нико није био нациста, али су сви били затровани“ сажима главни проблем: језичка зараза не зависи од формалног чланства у Партији. Она може захватити противнике режима, образоване људе и саме жртве.
ЈЕДНООБРАЗНОСТ
Сиромаштво овог језика повезано је са његовом једнообразношћу. Језик не подстиче разликовање, нијансу или двосмислено размишљање, него захтева готове реакције. Све се мора свести на парове: пријатељ или непријатељ, здраво или дегенерисано, германско или туђе, верно или издајничко, херојско или кукавичко. Управо зато Kлемпереру интерпункцијски знак питања добија готово етички значај. Питање отвара простор за сумњу, а језик пропаганде тежи његовом затварању. Насупрот питању стоје наредба, апел, парола и узвик. Иако у нацистичким текстовима није нужно више узвичника него другде, Клемперер примећује да је читав језик Трећег рајха у суштини један непрекидан узвик и позив на акцију.
Иронични наводници имају слично идеолошко дејство. Када режим говори о „науци“ противника, „хуманости“ непријатеља или „слободи“ западних земаља, наводници унапред поништавају легитимитет појма. Они не доказују да је нешто лажно, него читаоцу сугеришу да се смеје и презире пре него што је ишта размотрио. На тај начин језик постаје диктатура готових емоционалних реакција. Човеку је остављено све мање простора да неку ствар именује другачије, а тиме и да је другачије мисли.
Иако Вучићева Србија није Хитлерова Немачка, сличности у пропагандом испирању мозга не могу се прећутати.
УЛОГА МИЛА ЛОМПАРА
Као филолог, професор др Мило Ломпар је нека врста српског Клемперера: одиграо је огромну улогу у чишћењу српског језичког и мисаоног видокруга од свих наслага пропаганде Вучић – Брнабић режима која је деловала по принципу затрпавања семантичких поља својеврсним „вихором од смећа“. Скретање пажње је обављано најпримитивнијом ( и утолико успешнијом ) методом: ако кажеш Вучићу да је издао Косово, он каже да је твом деди смрдело из уста, и Вучићеви медији за идиотизацију „широких народних маса“ се по седам дана баве задахом дединих уста.
Ломпарова гостовања на алтернативним медијима ( други му, углавном, нису ни били доступни ) лечила су свест аудиторијума на више правих начина. Пре свега, он је настојао да објасни истинске узроке појаве. Тако је у већ поменутом интервјуу за „Литературнују газету“ објаснио појаву студентског покрета на уџбенички начин:“Студентски покрет је главни Вучићев противник и ентитет који му је нанео највише штете. Овај покрет је разнолик по саставу и идеологији. Његове чланове уједињује осећај несигурности пред апсолутним непоштовањем закона у земљи. Ову ситуацију најбоље илуструје трагедија на железничкој станици у Новом Саду, где је погинуло 16 људи. Јасно је да је било озбиљних недостатака у реконструкцији зграде станице. Посебно је узнемирујуће што до данас није покренута кривична истрага нити суђење. У Београду се недавно догодило убиство у једном ресторану у округу Сењак. Према извештајима медија, начелник београдске полиције био је присутан. Он је притворен, али је касније пуштен и добио је прилику да се брани са слободе. Овај инцидент такође показује потпуни недостатак закона и реда. Овакво стање ствари ствара осећај беспомоћности код становништва, а тај осећај је изашао на видело кроз његов најдинамичнији сегмент – студенте.“
Затим је разобличио јудинску политику Вучићевог режима према Косову и Метохији, коју је спроводио да би, као и данас, остао миљеник ЕУ. У истом интервјуу, он каже:“Да би ојачала своје унутрашње јединство, ЕУ треба да Србија призна независност Косова и Метохије. Зашто? Зато што Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар нису признале отцепљено Косово. Сада захтевате да Србија призна нешто што чак ни неке државе чланице ЕУ нису признале. На пример, био је референдум у Каталонији. Тамо живи осам милиона људи, то је најбогатији део Шпаније. Редовно изабрана регионална влада организовала је овај референдум, централна влада је поништила резултате, а регионални премијер је побегао у Брисел. То се догодило пре неколико година. Лично се не залажем за отцепљење Каталоније. То ме се не тиче и немам потребу да заузимам став по том питању. Али разумно питање је: на основу чега Европска унија сматра да Каталонија, са својих осам милиона становника, нема право да прогласи независност, док Косово и Метохија, које никада није било држава, има право да се отцепи од Србије? (...)
Верујем да би Србија требало да води политику заштите сопствених националних интереса. Стога, морамо да израчунамо колико европске интеграције користе Србији, а колико јој штете. Ако је ваш услов за приступање ЕУ да се одрекнете Косова и Метохије, како можете да пристанете на то? А ако имате неку врсту договора који сматрате оправданим, поднесите га на јавну проверу.“
И о руско – српским односима је јасно речено:“Вучићева политика је кристално јасна – он мења курс ка Европској унији, али да би постигао овај циљ, важно му је да своје бираче држи заокупљеним хипнотичким пропагандним слоганима руско-српског савеза. Тек тада ће моћи да спроведе овај курс до краја. Верујем да ће без руског присуства на Балкану, иако, наравно, регион не може бити под искључивом сфером утицаја Русије, интереси српског народа бити озбиљно угрожени, јер западне земље имају прилично јединствен став о Србији.“
Тако јасно, једноставно, сваком разумљиво. Осим ако неком разум није помрачен приземним егоизмом интересног типа.
САВЕЗ КВАЗИГРАЂАНИЗМА И КВАЗИПАТРИОТИЗМА
Ломпар је, још 2021. године, у интервјуу „Геополитици“ рекао:“Овај режим је створио пасивно стање, јер почива на прећутној сагласности протагониста невладине оријентације и националне оријентације. Зар они нису складно здружени готово на свим нивоима власти? Ко да се, онда, постави активно и критички? Стално се призива неки одлучан и херојски потез, негодује се што постоје они који указују на природу овог режима, гласно се тражи Карађорђе, али се нико од незадовољника не јавља за неку херојску улогу или мученичку смрт. Најјачи критичари овог режима су невидљиви: за тастатуром и под надимцима. И јако су љути што још понеко говори критички под сопственим именом. Не смеју шефу или директору ништа да приговоре, камоли да се противе, а реформишу државе и континенте. Лицемерје је привилеговани облик наше јавне свести: и тамо где је видљиво, и тамо где је скривено.(...) Невладина интелигенција осуђује режим због антидемократских поступака, избегавајући да осуди западне (америчке) и домаће (невладине) чиниоце који га подржавају: проблематичан је – за њих – Вучић, али није Соња Лихт, која га јавно подржава. Национална интелигенција критикује режимску косовску политику, избегавајући да прекине своје учешће у пословима режима: и направи непрелазан отклон од њега. Невладина интелигенција има јединство у односу према режимској спољној политици. Национална интелигенција има јединство у односу према режимској унутрашњој политици. Код невладине интелигенције мит о евроатлантским интеграцијама ствара политичко јединство. Код националне интелигенције мит о држави ствара апсолутну пасивност у политичкој акцији. Обе стране снажно користе клијентелистички однос режима према политичким чиниоцима. Обе стране расправљају светске теме када треба да преиспитају свој однос према властима. Одсуство опозиционих политичких партија је само илустрација ове дубинске немоћи српске културе да обликује друкчији политички спектар. Резултат је пасивност која се претвара у друштвено труљење. Али, појединачно су сви протагонисти јавног живота задовољни.“
И тако даље, и тако до данас.
ЛОМПАР КАО ЧИТАЛАЦ СРПСКЕ СТВАРНОСТИ
Проф. др Мило Ломпар је показао и доказао да је Вучићева противуставна владавина утварност која производи лажни национализам и води државу ка опасној нестабилности. Због тога, по његовом мишљењу, друштво живи у стању трајног државног удара који по методама владања подсећа на бивши комунистички режим. Користећи националне теме манипулативно, стварајући привид бриге за национални интерес док у стварности спроводи издајничку политику, Вучић – Брнабић режим наноси трајну и непоправљиву штету српском народу. Тај исти режим, који кроз контролу медија води хајке против неистомишљеника са циљем да се криминализује сваки политички отпор, непрестано производи мржњу и трује друштвени дијалог како би застрашио грађане и јавност.
У том показивању и доказивању истине о кловнократији у Србији, Ломпар је испунио улогу интелектуалца, о коме је упутно говорио у већ поменутом интервјуу „Геополитици“:“Интелектуалац мора да зна где су му границе: његово је да каже шта види, да објасни шта разуме, да поучи ако има кога. Није његово да управља: он свој хлеб треба да зарађује изван сервисирања свог политичког мишљења. То је лако рећи, али је тешко издржати у таквом опредељењу. Јер, интелектуалац је постао сасвим непотребан: помало и смета, каткад и нервира, узнемирава миран сан и леп одраз у огледалу толиких пропагандиста. Сумњам да је мој јавни ангажман дао неки резултат: друштвене и културне силе су тако постављене да је моје схватање ствари увек било – једно маргинално мишљење. Тако је и остало.“
Гласно, јасно, отворено. Речју: Ломпар.
И – ето нам ветирања.
Али, ако буде будућности, проф. др Мило Ломпар је понудио програм за нашу политичку будућност.
ЛОМПАРОВ ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ
Подржавајући студентске протесте, Ломпар је јавности Србије изложио политички програм који је могао постати основа за победу над Вучићевим режимом, али и основа изградње стабилног друштва и одговорне државе.
Називајући своју позицију националним либерализмом, наглашаваао је да изворна либерална идеја у Србији, која потиче из 19. века (чији је најаутентичнији израз био Јован Ристић), представља синтезу национализма и представничке демократије. Са те позиције, либерализам не искључује национално биће, већ се демократске слободе, владавина права и грађански суверенитет развијају унутар сопственог националног и културног оквира (тзв. „српско становиште“).
Ломпар је, да не био погрешно схваћен и да би ишао путем истине, увек правио оштру разлику између националног либерализма и савременог левог либерализма. Леви либерализам је идеолошки конструкт који је спој крупног капитализма и левих идеологија, који намеће нове облике глобалне цензуре и нетрпељивости под маском „толеранције“. Према његовом мишљењу, тај правац служи као покриће за економску експлоатацију док истовремено поништава традиционалне вредности и национални суверенитет.
У контексту савремене политичке борбе у Србији, Ломпар је, подржавајући студентску листу, заговарао модел у којем би грађанска и национална струја деловале равноправно. Он је истицао да су за уставни и демократски преображај друштва неопходна оба пола: грађански, који инсистира на слободи медија, демократским институцијама и уређењу бирачких спискова, и национални, који штити суверенитет, културни идентитет и права српског народа (политику српског интегрализма, а не политику „Велике Србије“). Критиковао је, да поновимо, како тренутни владајући режим који користи квазинационалну реторику, тако и део опозиције који потпуно игнорише легитимне националне теме, сматрајући да је управо национални либерализам пут ка изласку из озбиљне друштвене поларизације.
ПОЛИТИЧКА ЛИЧНОСТ
Мило Ломпар је, на начин који изазива поштовање својом доследношћу, за кратко време од интелектуаца са најширим српским духовно – моралним видокругом, постао политички симбол читавог једног правца деловања у Србији: реч је, да поновимо, о национално – демократском ( или национално – либералном ) правцу деловања. Управо због тога, није се смело дозволити да Ломпар буде на студентској листи, без обзира на сву корист коју би његово присуство овој листи донела: против Ломпара није био само Врховни Кловн, него и његове сенке из „ НВО - ПРО ЕУ опозиције“, и, наравно, ЕУкратија на челу са Немачком. Ломпар не сме проћи, био је њихов став: и није прошао!
Ипак, Ломпар је остао као драгоцена политичка чињеница у нашем јавном простору.
Постао је политичка личност по преимућству.
Шта је личност?
Личност није пука индивидуа. Личност подразумева снагу карактера - она је реална особа, али и идеал који та личност изражава, чиме представља синтезу реалности и нормативности. Политичка личност нужно има активан предметни став: она свет доживљава као отпор који треба савладати, као ситуацију која захтева одлуку и деловање.
Ломпар је, уз озбиљне личне напоре, објаснио Србији који је пут за њу – ако жели да, по мери околности, буде слободна и своја.
КУДА ДАЉЕ?
Уочи избора ове, 2026. године, сигурно има много оних који би да професора Ломпара виде на врху неке партијске ( патриотске, наравно ) листе. То је легитимно: ко не би таквога на челу? Без икакве намере да делим савете, лекције, „премудрости Соломонове“, чини ми се да треба обратити пажњу не неке околности савременог политичко – партијског живота у Србији ( не бавећи се више Вучићем, о коме је речено сасвим довољно ). Питање гласи: ако је, својим јавним деловањем, Мило Ломпар постао политичка личност, шта би то, у нашем страначком систему, могло да значи?
Чињеница је да личност у политици стоји насупрот безличним структурама, али и насупрот олигархијским интересима који угрожавају опште добро. Страначке олигархије се у нужди потчињавају великој личности, али настоје да је се ослободе када опасност прође. Ниједна велика политичка личност није пуки функционер странке, нити инструмент структуре, већ жртвени носилац општег добра у конкретној историјској ситуацији. Персонализам политичке философије није сентиментална апологија харизматичних вођа, већ строго нормативна теорија која личност дефинише кроз телеолошку оријентацију ка општем добру и спремност на жртву.
Свака странка је, по природи ствари, оријентисана ка партикуларности, док је политичка личност оријентисана ка општем добру. Та разлика није пуко морално вредновање него категоријална разлика.
Унутрашња динамика странке води ка формирању олигархије. У тренуцима историјске кризе, олигархије се повлаче и прихватају вођство велике личности, јер им је она потребна као ефикасни узрок општег добра. Али, када опасност прође, и када се стабилизује поредак, олигархије настоје да поврате контролу и да се ослободе личности која им смета.
Зато је професору Ломпару било место на студентској листи, која представља један широк покрет, а не странку. И зато су сви који се боре против слободне Србије били против Ломпара.
ЛИЧНОСТ И СТРАНКА
Да поновимо: постоји извесни проблематични карактер односа личности и странке ( о томе је, у одличној књизи „Личност против странке“, писао проф.др Милан Петровић ). Странка није нужно противник општег добра. Она може бити средство његовог остварења. Али, њена организациона логика тежи очувању сопственог положаја и утицаја. Када велика личност постане терет за страначки апарат, долази до конфликта.
Странка, у плуралистичком систему, делује у условима конкуренције. Конкуренција сама по себи није зло јер може подстицати динамику и равнотежу у политичком пољу. Али, баш у том - политичком - пољу конкуренција подразумева борбу за власт. У тој борби, средства могу постати важнија од циљева, а тактички интерес надвладати општи телос. Странка је структурно принуђена да води рачуна о коалицијама, изборним резултатима, унутрашњој дисциплини, медијској перцепцији. У таквом окружењу, визија општег добра може бити маргинализована. Страначки систем, ако се сведе на технику освајања и одржавања власти, губи везу са нормативним хоризонтом.
Управо ту настаје потреба за великом политичком личношћу. Њена улога није да укине институције, већ да их преобликује у правцу општег добра.
Ломпар би то, по мишљењу многих, могао да буде. Ако, наравно, жели да на тај начин уђе у стварност Србије, ни на Истоку, нин на Западу, Србије у лутању, Србије у тешким искушењима која превазилазе појединца, па, можда, и сам народ коме припадамо.
Да поновим, са зрнцем „мистичке соли“: када је василевс позвао Светог Антонија у Цариград да види Великог, оснивача пустињског монаштва, он, као и сваки расудљиви монах, није хтео сам да одлучи, него је питао свог ученика, Светог Павла Препростог. Овај му рече:“Ако одеш, бићеш Антоније. Ако не одеш, бићеш авва Антоније“.
ТО ЈЕСТ...
Политичка борба у Србији није готова. Она тек почиње. Иако Вучића подржава и ала и врана са стране, од Вашингтона, преко Брисела, до Москве ( невољно ли, пита се русофил у мени) и Пекинга, и то чини свако са својих разлога, Србија се не сме мирити са ропством. Као и увек, немамо другу наду до у Бога и у своје руке, како рече Његош. Проф.др Мило Ломпар би могао постати човек који, бранећи национално – демократску могућност српске политике, окупља све снаге, и личне и страначке, које такву могућност сматрају остваривом. Није на студентској листи, али ту су и будући председнички избори, као и Србија после пада Вучића. Као и увек, питање је само шта он мисли о својој улози у мраку наших бедних политичких трзавица и националних странпутица. Самосталан колико и самосвојан, он ће се определити.
За свој народ је већ довољно учинио, и траг његов у српској култури неће се избрисати.
СрбијаНПС, НЛС и Еколошки устанак потписали коалициони споразум за листу - Избор народаИзвор: Правда
