Пише: Владимир Димитријевић
О једном од најзначајнијих српских емигрантских интелектуалаца друге половине 20. века, његовом животном путу, искуству рата и емиграције, односу према Европи, комунизму, глобализацији и православљу говори Владимир Димитријевић, приређивач књиге „Глобализација и православље“. У разговор, који је водио Бранимир Нешић, су укључени и делови архивског интервјуа са Марком С. Марковићем из 2005. године.
Ко је био Марко С. Марковић?
Водитељ: Књига „Глобализација и православље“ доноси одабране текстове Марка С. Марковића. Зашто је он данас важан и где га видиш у историји српске мисли?
Владимир Димитријевић: Марко С. Марковић припада најзначајнијим српским мислиоцима из емиграције. Када говоримо о тој интелектуалној традицији, обично се прво сетимо Слободана Јовановића, Јована Дучића, Владимира Велмар-Јанковића и других људи који су, из различитих разлога, стварали ван земље. Марко припада нешто млађој генерацији: он није отишао на почетку Другог светског рата, него 1944. године, у околностима у којима је његов останак у земљи постао практично немогућ.
Његова биографија сама по себи говори о једном слоју старе српске грађанске елите који је после рата готово нестао из јавног памћења. Деда по оцу био му је дворски књижар краља Петра Првог, а деда по мајци лекар краља Александра Обреновића и један од људи везаних за развој модерне Врњачке Бање. Отац Србољуб био је доктор права са Сорбоне и учесник балканских ратова, а Марко је касније и сам докторирао на Сорбони, из области политичке философије. Његово образовање, међутим, није било само формално. Био је изузетно широко упућен у теологију, право, политичку мисао и књижевност, нарочито француску.
То је важно зато што Марко С. Марковић није био човек једне идеолошке формуле. Био је хришћански мислилац, правник, књижевни критичар, политички философ, историчар идеја и српски родољуб, али истовремено дубоко укорењен у европску културу. Његови огледи о Расину, Бернаносу, Камију, Монтерлану, Селину, Јованки Орлеанки и другим француским писцима показују да је западноевропску традицију познавао изнутра, на језику на коме је настала.
Имао сам срећу да га упознам почетком деведесетих, преко оца Митрофана Хиландарца. Нас неколико млађих људи, међу којима је био и покојни Небојша Крстић, провели смо са Марком више дана у Јерисосу, у близини Свете Горе. За нас је то било важно искуство: схватили смо да континуитет српске мисли није прекинут, да постоји жива веза са људима који су своје најбоље године провели у емиграцији, а ипак остали потпуно окренути свом народу.
Тада су почеле поново да се објављују његове књиге. Појавила су се дела попут „Православља и Новог светског поретка“, „Истине о Француској револуцији“, „Пола века српске Голготе“ и „Наличја једне утопије“. Владика Данило Будимски, Марков школски друг из Института Светог Сергија у Паризу, написао је о њему речи које га можда најбоље описују: његова ученост била је „окађена светињом“. То није пука похвала. Она тачно означава спој високог образовања и религиозног искуства који је одређивао читав Марков рад.
Разочарење у Запад и љубав према европској култури
У архивском интервјуу Марко С. Марковић говори о једној теми која се провлачи кроз велики део његовог дела: о разочарању словенских и српских западњака у политички Запад.
Марко С. Марковић (архивски снимак): Постоје велика разочарања и код српских и код руских западњака, код људи који су веровали да је пут цивилизације једноставно пут Запада. Херцен се, на пример, веома разочарао. Лав Тихомиров, некада идеолог „Народне воље“, после искуства Западне Европе прешао је пут од револуционара до ватреног браниоца руске монархије. И код Срба имате сличне примере.
Пред крај живота Јован Скерлић је веома оштро реаговао на однос европских сила према ослобођењу балканских народа од Османског царства. Богдан Поповић је, према сведочењу Милутина Миланковића, тешко поднео савезничко бомбардовање Београда 1944. године, јер је у западну цивилизацију веровао готово без остатка. Таква разочарања не могу да се разумеју ако се не схвати колико су српски образовани слојеви били везани за Европу и колико су је сматрали својим културним простором.
Мени Европа никада није била страна. Напротив, волео сам њену књижевност и познавао француску културу у детаље. Писао сам о француским писцима и често имао осећај да њихове ауторе тумачим са већом пажњом него многи који су у тој култури рођени. Управо зато разочарање може бити снажно: оно не долази из мржње према Европи, него из осећања да једна велика цивилизација не живи увек у складу са сопственим начелима.
Владимир Димитријевић: То је кључна ствар за разумевање Марковића. Он није био човек који одбацује Запад као културу. Напротив, дивио се свему што је у западној култури велико и хришћански укорењено. Његова критика односила се пре свега на политичке, идеолошке и духовне процесе за које је сматрао да разарају управо оно што је у тој цивилизацији некада било највредније.
Рат, отац Јован Рапајић и прелом 1944. године
Водитељ: Један од људи који су, по свему судећи, најдубље утицали на Марка био је отац Јован Рапајић. Ко је он био и како су се упознали?
Владимир Димитријевић: Марко је 1944. године, као веома млад човек, отишао у јединице Југословенске војске у отаџбини. Преко Ратибора Ђурђевића доспео је у верско-идеолошки одсек при Врховној команди. Ту је упознао оца Јована Рапајића, монаха и мисионара који је био близак владици Николају Велимировићу.
У сећањима на те дане Марко говори о Рапајићу готово као о човеку који је из темеља преобразио његов живот. Није, каже, са њим провео ни пола године, али је тај сусрет био довољан да га духовно одреди.
Марко С. Марковић (архивски снимак): Када сам дошао у Борач, Ратибор Ђурђевић је изашао из бараке са оцем Јованом Рапајићем. То је био наш први сусрет. Од првог дана када сам га видео у мени се догодило нешто што бих могао назвати духовним буђењем. Знам да су касније неки говорили да су моје речи о њему превише панегиричне, али тешко је објаснити човека који самим присуством, без много речи, у вама буди љубав према људима, одушевљење и неку стваралачку снагу.
Ми смо се познавали свега неколико месеци, од маја до јесени 1944. године, а ипак могу да кажем да ми је постао духовни отац. Он је од мене направио хришћанина у озбиљнијем смислу те речи. Био је велики беседник. Неки су га по дару говорништва упоређивали чак са владиком Николајем. Људи су могли сатима да га слушају.
Циљ верско-идеолошког одсека био је да се међу војницима сузбијају самовоља, освета и убиства без суда. Идеја је била да се образују мисионари који ће утицати на људе, говорити им о одговорности и покушати да сачувају макар неку моралну меру усред грађанског рата. Ја сам тада, једини пут у животу, почео јавно да говорим. Водили су нас по селима и обраћали смо се људима. Тај дар нисам имао ни пре ни после тога; појавио се под утицајем оца Јована.
Владимир Димитријевић: Прелом долази у јесен 1944. године. Совјетска војска улази у Србију, партизани преузимају власт, а људи окупљени око Равногорског покрета схватају да су изгубили и војну и политичку битку. Марко је тада имао тек двадесетак година. Гледа како се људи разилазе, како они у које је веровао траже сопствени излаз, док отац Јован одбија да напусти земљу.
Марко С. Марковић (архивски снимак): У тим данима био сам потпуно потресен. Видео сам људе који су до јуче били са нама, а одједном се понашају као да са тим немају ништа. У једном тренутку, разочаран, питао сам оца Јована да ли ће и он отићи и покушати да се спасе. Одмах сам се покајао због тог питања. Одговорио ми је: „Марко, ја никада нећу оставити ни свој народ ни своју земљу.“ Тада сам разумео да је он свесно изабрао пут на коме је смрт била сасвим могућа.
Ја нисам имао ту снагу. Пошао сам са Ратибором Ђурђевићем, верујући да ће он пронаћи начин да нас физички избави. И пронашао га је. Али сам читавог живота носио осећање да сам ја изабрао физичко спасење, док је отац Јован изабрао нешто друго, много узвишеније.
Владимир Димитријевић: Отац Јован Рапајић и отац Михајло Ђусић касније су заробљени и убијени без редовног суђења. Марко је њихову судбину доживљавао као један од темељних догађаја свог живота. Зато је касније толико инсистирао на вези вере, морала и јавне одговорности. За њега хришћанство није било приватна религиозност - оно је морало да се проверава у тренутку када човек мора да бира између користи и савести.
Од избеглиштва до Сорбоне
После повлачења преко Босне и Словеније, Марко С. Марковић је са другим припадницима емиграције доспео у Италију. У избегличком логору у Еболију учествовао је у организовању наставе како млађи људи не би потпуно изгубили школовање. Предавао је српски језик и књижевност.
Од 1947. године живео је у Француској. То је значило почети готово од нуле, али му је одлично знање француског језика и културе помогло да се уклопи. Једно време студирао је на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу, где је имао прилику да упозна велику традицију руске теолошке емиграције, а потом је наставио студије на Сорбони.
Током лечења од туберкулозе упознао је будућу супругу Никол, Францускињу и верујућу римокатолкињу. Завршила је медицину, али се, према Марковом сведочењу, у великој мери посветила породици. Он ју је памтио са нарочитом нежношћу и говорио о њиховом браку као о старинској, готово витешкој љубави. Иако је припадала другој хришћанској традицији, поштовала је његову жељу да деца буду васпитана у православљу.
У Француској је Марко радио чиновничке послове, али је готово све слободно време улагао у читање, истраживање и писање. За докторску дисертацију из политичке филозофије Николаја Бердјајева користио је неколико стотина књига. Дисертација је оцењена највишом оценом, а његов ментор се залагао да Сорбона помогне њено објављивање.
Иван Иљин, правна свест и „правда која држи земљу и градове“
Водитељ: Марко је био и правник и теолог. Та комбинација подсећа на Ивана Иљина. Колико је та паралела оправдана?
Владимир Димитријевић: Веома. И Иљин и Марко полазе од тога да право не може да буде сведено само на прописе и принуду. Иза права мора да стоји осећање правде, оно што је Иљин називао правном свешћу. Наша народна традиција то изражава стихом: „Правда држи земљу и градове.“
Код Марка правна свест није одвојена од хришћанске антропологије. Човек је одговорно и слободно биће, али његова слобода није самовоља. Зато је и политичко питање за њега увек истовремено морално питање. Ако из јавног живота уклоните идеју да постоје истина, правда и одговорност које не зависе само од тренутне већине или интереса, онда правни поредак лако може да постане пука техника моћи.
Сличност са Иљином постоји и у односу према књижевности. Иљин је писао о Пушкину, Достојевском, Шмељову и другим руским писцима, а Марко је са истом озбиљношћу приступао српској и француској књижевности. За обојицу је књижевност била једно од места на којима се открива духовна биографија народа.
Марко је изузетно ценио Ивана В. Лалића. Сећао га се још као детета и касније је пажљиво читао његову поезију. У томе је Димитријевић видео једну занимљиву линију која повезује Иљина, Марковића и Лалића: патриотизам који није заснован на мржњи према другима, него на духовној одговорности према сопственој традицији.
„Нема морала без Бога“
Водитељ: После трагедија које су погодиле Србију, реченица „нема морала без Бога“ добила је нову тежину. Шта је она значила Марку С. Марковићу?
Владимир Димитријевић: То је било једно од средишта његове мисли. Наравно, није он био једини хришћански интелектуалац који је то тврдио. Сличну линију можемо пратити код Жарка Видовића, Предрага Драгића Кијука, владике Данила Будимског, али и код европских аутора попут Бернаноса, Честертона или К. С. Луиса.
Код Марка се морал не своди на скуп друштвених навика које се могу произвољно мењати. Он полази од тога да људско достојанство и границе допуштеног морају имати темељ изван тренутне политичке воље. Када тај темељ нестане, друштво добија могућност да као „морално“ прогласи све што служи интересу одређене класе, партије или идеологије.
Ту почиње његова радикална критика комунизма.
Критика марксизма и комунизма
Марко С. Марковић одбацивао је тумачење по коме је комунизам племенита идеја коју су историјски комунисти само погрешно спровели. Сматрао је да проблем постоји већ у самим претпоставкама марксизма: у милитантном атеизму, порицању традиционалних институција и уверењу да се морал може подредити револуционарном циљу.
Владимир Димитријевић: У књигама „Наличје једне утопије“ и „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“ Марко се враћа Марксу, Енгелсу, Лењину и Стаљину. Посебно га занима раскорак између реторике социјалне правде и начина на који се у револуционарним покретима оправдава насиље.
Када говори о Лењину, позива се и на истраживања о његовом боравку у Швајцарској и доласку у Русију преко Немачке 1917. године. За Марка је бољшевичка револуција била катастрофа не само политички него и духовно: грађански рат, разарање црквеног живота, прогон свештенства и покушај да се читава друштвена стварност преуреди у име једне идеологије.
Имао је веома критичан однос и према каснијој носталгији за Стаљином. Сматрао је недоследним да се неко из хришћанске перспективе истовремено позива на црквену традицију и романтизује режим који је рушио храмове, спроводио чистке и масовно прогонио људе. Прихватао је, наравно, историјску чињеницу да је Совјетски Савез поднео огромну жртву у рату против нацистичке Немачке, али није дозвољавао да се због тога избрише одговорност за стаљинистички терор.
За њега љубав према Русији није била русоманија. Могао је да буде искрено русофил и да истовремено критикује оно што је сматрао злом у руској и совјетској историји. Управо та способност разликовања карактеристична је за његов однос и према Србији и према Европи.
Савез православних народа: политички програм или упозорење?
Почетком деведесетих Марко С. Марковић објавио је текст „За савез православних народа“. Полазио је од процене да пад Берлинског зида и распад совјетског блока неће аутоматски довести до мирног и равноправног европског поретка. Сматрао је да ће православни народи, уколико наступе појединачно и оптерећени међусобним споровима, остати политички слаби.
Марко С. Марковић (архивски снимак): После пада комунизма постојала је нада да ће се отворити нови простор слободе и сарадње. Ја сам, међутим, сматрао да православни народи морају да пронађу облик политичке и културне солидарности. Не зато да би стварали неку нову империју, него да би сачували право на сопствени пут.
Зашто од тога није било ништа? Зато што су међусобна завист, историјске свађе и територијалне претензије биле јаче од осећања заједништва. Када сам говорио са људима у Бугарској, врло брзо би разговор завршио на питању Македоније. Сличне спорове имате и између других православних народа. Тада морате да се запитате колико је вера заиста преобразила политичку свест тих друштава.
Владимир Димитријевић: Марко није био наиван. Није веровао да ће политичке елите преко ноћи одбацити све своје интересе. Његова порука била је више упозорење: ако не изградите неку врсту солидарности, бићете појединачно слабији пред великим геополитичким притисцима.
Управо из те перспективе посматрао је и распад Југославије, ратове деведесетих и касније односе између Русије, Украјине и Запада. У томе је видео ланац догађаја, а не изоловане кризе.
Предвиђања и искуство човека који је живео на Западу
Водитељ: После Дејтона, када је изгледало да су ратови завршени и да долази период стабилизације, Марко је у једном интервјуу упозоравао да ће Косово постати следећа велика тачка сукоба и да ће се притисак на Србију наставити. Када му је новинар рекао да већина људи у то не верује, одговорио је да ће поверовати када бомбе почну да падају на Београд. Неколико година касније уследило је НАТО бомбардовање. Да ли је то било пророчанство или политичка анализа?
Владимир Димитријевић: Марко није волео мистификације те врсте. Он је једноставно дуго живео на Западу, пратио медије, уџбенике, јавни говор и политичке расправе. Сматрао је да већ осамдесетих види постепено формирање слике о Србима као о проблематичном народу и да из те слике могу проистећи конкретне политичке последице.
Марко С. Марковић (архивски снимак): У античкој Грчкој људи су одлазили Делфијској пророчици, а касније су се питали како је она толико тога могла да „предвиди“. Једно објашњење гласи да је пажљиво слушала шта се догађа у различитим крајевима и да је располагала информацијама које други нису повезивали. Ако сам ја понешто предвидео, онда је то било зато што сам пратио оно што се око мене говори и пише.
Већ осамдесетих у Француској могли сте да видите интерпретације југословенске историје које су, по мом мишљењу, биле изразито неповољне према Србима. Када једном таква слика постане опште место, она припрема јавност за одређену политику. Није било потребно бити пророк да би се видело да ће после Босне доћи друга питања.
Владимир Димитријевић: Сећам се и једног разговора у Јерисосу између Марка и владике Артемија. Владика је тада веровао да ће одласком Слободана Милошевића нестати највећи део проблема Србије са Западом. Марко је тврдио да проблем није само у једној личности или једном режиму, него у дугорочнијим геополитичким интересима. Ја сам се тада, као млађи човек, умешао у расправу на страни владике Артемија, а Небојша Крстић ме је утишао и рекао ми да слушам двојицу старијих људи. Тај разговор ми је остао у сећању управо зато што показује колико је Марко размишљао у дужим историјским луковима.
Српско страдање и проблем памћења
Један од мотива који се често појављују код Марка С. Марковића јесте питање начина на који Срби памте сопствено страдање. У књизи „Пола века српске Голготе“ критиковао је и стране интерпретације српске историје и српску неспособност да систематски документују и представе сопствене жртве.
Владимир Димитријевић: Марко није одговорност за заборав приписивао само другима. Напротив, говорио је да су сами Срби током комунистичког периода пристали на језик у коме су конкретне жртве често претваране у безличне „жртве фашистичког терора“, без јасног именовања починилаца, мотива и националне структуре страдања.
Сматрао је да је дужност интелектуалне и политичке елите, у земљи и дијаспори, да на озбиљан начин прикупља документацију, организује истраживања, преводи књиге и разговара са међународном јавношћу. Истовремено је био песимистичан у погледу способности српских интелектуалаца да сарађују, јер је сматрао да су сујета и међусобна трвења често јачи од заједничког посла.
Глобализација као „атомизација човечанства“
Једна од централних тема књиге „Глобализација и православље“ јесте Марково разумевање новог светског поретка после Хладног рата. Његова кључна реч била је: атомизација.
Владимир Димитријевић: У интервјуу који сам са њим радио 1994. године, Марко је рекао да нови светски поредак треба разумети као процес разбијања свих посредних облика припадности који стоје између појединца и великих система моћи. Држава, породица, црква, локална заједница, историјска култура – све су то, у његовој интерпретацији, структуре које појединцу дају идентитет, памћење и могућност да се организује изван тржишта и администрације.
Ако се те структуре ослабе, човек остаје пре свега потрошач и индивидуа под контролом. Марко је сматрао да савремени глобални капитализам тежи управо томе: што мање чврстих припадности, што више потрошње и што мање простора за алтернативни начин живота.
То је повезивао и са културном кризом. Говорио је о Француској, земљи чију је класичну књижевност веома волео, и са запрепашћењем бележио да сусреће матуранте и студенте који током школовања нису прочитали ниједан велики француски роман у целини. За њега таква појава није била само питање школског програма; била је симптом прекида културног памћења.
У његовој перспективи „американизација“ није значила да је свака америчка култура лоша. Јасно је правио разлику између великих америчких писаца, филмова, музике или идеја и масовне културе која потискује локалне традиције. Противио се униформисању, не самом постојању Америке или америчке културе.
Православље и екуменизам
Марко С. Марковић је глобализацију посматрао и из теолошког угла. Био је изразито критичан према екуменизму када га је разумевао као покушај да се догматске разлике међу црквама релативизују зарад институционалног јединства.
Владимир Димитријевић: Важно је нагласити да Марко није био човек који мрзи римокатолике. Његова супруга била је римокатолкиња, познавао је и поштовао француску римокатоличку културу, писао са огромним уважавањем о Јованки Орлеанки, Бернаносу, Пегију и другим хришћанским ауторима Запада. Управо зато је разликовао хришћанску културу Запада од онога што је сматрао институционалним и политичким пројектима.
Његова критика екуменизма била је, дакле, критика одређене теолошке и црквено-политичке идеје, а не позив на мржњу према припадницима других верских заједница. Сматрао је да православље губи себе ако због спољног јединства релативизује сопствено предање.
За њега су љубав према Богу и љубав према сопственом народу могле да стоје заједно само ако патриотизам не постане идолопоклонство. Ту је близак Иљину: волети свој народ значи волети дарове који су му дати и помоћи да ти дарови процветају, а не мрзети друге народе.
Европа коју је волео и Европа коју је критиковао
У разговору се више пута враћа разлика између Европе као цивилизацијског простора и конкретних европских политичких пројеката: није исто критиковати политику неке западне владе и одбацити европску културу у целини.
Владимир Димитријевић: Марковић је био европски интелектуалац у пуном смислу те речи. Није му било потребно да му неко објашњава вредност француске књижевности, хришћанске уметности или великих европских универзитета. Он је у тој култури живео. Али управо због тога је могао оштро да реагује када је сматрао да Европа издаје своје најбоље традиције.
Писао је о Јованки Орлеанки, о католичким писцима, о хришћанским мислиоцима, о феномену Лурда, о кардиналу Миндсентију, о Арнолду Тојнбију и другим ауторима. Средином педесетих уређивао је часопис „Слободна Југославија“, у коме је објављивао приказе и анализе западних мислилаца. Дакле, његова интелектуална биографија сама по себи руши карикатуру да је био некакав затворени антизападњак.
Он је сматрао да се православни свет може супротставити одређеним политичким трендовима Запада само ако истовремено зна шта на Западу треба сачувати. Без те разлике критика се претвара у провинцијалну мржњу, а Марковић није био провинцијалац.
Француска револуција као прелом модерног доба
Посебно место у Марковом опусу заузима књига о Француској револуцији. Његов однос према њој био је изразито критичан.
Владимир Димитријевић: Марко је Француску револуцију посматрао из хришћанске и конзервативне перспективе. Није порицао да је стари режим имао дубоке проблеме нити да су постојали озбиљни разлози за друштвену промену, али је сматрао да је револуција отворила врата политичком насиљу које се оправдава апстрактним идејама.
Посебно је писао о Вандеји, где је побуна против револуционарне власти брутално угушена. Те догађаје тумачио је као један од раних примера модерног идеолошког насиља у коме се противник не посматра само као политички супарник него као препрека коју треба уклонити из друштва.
Занимао га је и Жан-Жак Русо. У његовој теорији опште воље Марковић је видео опасност: идеју да постоји једна „права“ воља народа коју не морају нужно изражавати конкретни појединци, па се онда појављује мањина која тврди да управо она зна шта народ „заиста“ хоће. Из тога је извлачио паралелу са каснијим револуционарним покретима, нарочито бољшевичким, где партијска авангарда говори у име пролетаријата чак и када стварни људи немају могућност да слободно одлучују.
Његова књига о Француској револуцији зато није само историјска расправа. Она је покушај да се прати генеалогија модерног тоталитаризма: од идеје да се друштво може потпуно преуредити, преко оправдавања насиља у име будућег добра, до стварања политичке елите која себе проглашава тумачем историјске нужности.
О Русији без идеализације
Једна од најважнијих Марковићевих особина била је способност да разликује љубав према Русији од идеализовања сваке руске власти.
Владимир Димитријевић: Марковић је сматрао да је руска култура један од највећих дарова православног света. Писао је о руским писцима, руским религиозним философима, Оптинској пустињи, словјанофилима и царској породици. Али је истовремено оштро критиковао бољшевизам.
Њему није било прихватљиво да се, у име геополитичке наклоности према савременој Русији, заборави искуство прогона Цркве, рушења храмова, Гулага и политичких чистки. Исто тако, није сматрао да треба порицати оно што је у совјетској епохи имало вредност: образовање, наука, велика уметничка дела и херојски отпор нацизму. Његова метода била је разликовање, а не тотална осуда или тотална апологија.
То је принцип који је примењивао и на српску историју. Ако волите свој народ, морате бити способни да говорите и о његовим грешкама.
„Постоји и наша кривица“
Пред крај архивског разговора Марко С. Марковић изричито одбацује могућност да се сва одговорност за српске историјске трагедије припише другим народима и великим силама.
Марко С. Марковић (архивски снимак): Ако из овог разговора неко закључи да ја сву кривицу сваљујем на друге, онда је погрешно разумео оно што говорим. Постоји и наша сопствена кривица.
Узмите 27. март 1941. године. И ја сносим моралну одговорност за то расположење јер и ја сам као млад човек био на улици и викао „Боље гроб него роб, боље рат него пакт“. Данас морамо да признамо да смо тада донели одлуку чије последице нисмо разумели. Постојале су информације да се Немачка спрема за напад на Совјетски Савез и да кнез Павле покушава да купи време. Ми то нисмо знали или нисмо веровали.
Не можемо историју свести на причу у којој су сви други криви, а ми никада. Први корак је да међу собом развијемо више солидарности, да умемо да сарађујемо и да се међусобно помажемо. Народ који то не уме остаје слаб, ма колико се позивао на славну прошлост.
Владимир Димитријевић: Управо та реченица је важна. Марковић је могао бити веома оштар према политици Запада, комунизму или другим идеологијама, али на крају се враћао питању: шта смо ми могли да урадимо другачије? Без тога нема озбиљне историјске свести.
Зашто је књига „Глобализација и православље“ важна
Водитељ: Шта читалац данас добија у књизи „Глобализација и православље“?
Владимир Димитријевић: Добија пресек готово свих великих тема којима се Марко бавио. Ту су текстови о Западу и модерности, комунизму и марксизму, Русији и њеној духовној традицији, српском историјском искуству, Косову, глобализацији и будућности православља.
Посебно ми је важан његов текст који бих назвао својеврсним подсетником о косовским чињеницама, јер показује колико је пажљиво покушавао да споји историјску документацију са политичким закључцима. Ту су и текстови „За Савез православних народа“ и каснији осврт на судбину те идеје, па читалац може да види како се његова мисао развијала кроз време.
Мени је нарочито драг текст „Српска апокалипса по Фјодору Михајловичу Достојевском“. У њему се појављује једна Достојевскијева мисао којој се често враћам када човек помисли да ништа нема смисла: само лењивци говоре да се ништа не може учинити - вредан човек, макар и везаних руку, може учинити много добра.
То је, можда, најбољи начин да се заврши прича о Марку С. Марковићу. Он није био оптимиста у површном смислу, није веровао да ће се проблеми решити сами од себе и није избегавао тешке теме. Али је веровао у обавезу да човек ради оно што може: да пише, сведочи, учи млађе, чува књиге, обнавља памћење и одбија да пристане на интелектуалну лењост.
Марко С. Марковић је посебно волео младе људе и пажљиво слушао како они разумеју његове књиге. Није им прилазио као неко ко само држи лекције, него као човек који жели да види да ли се мисао наставља. Зато бих волео да његове књиге данас највише читају млади. Не зато да би сваку његову реченицу прихватили без расправе, него да би видели како изгледа озбиљан интелектуални живот: широко образовање, спремност на полемику, верност уверењима и способност да се сопствена традиција воли без интелектуалне лењости.
Уместо закључка
Живот Марка С. Марковића прошао је кроз готово све велике ломове српске и европске историје 20. века: рат, грађански сукоб, емиграцију, сусрет са руском теолошком дијаспором, француско академско окружење, хладноратовску поделу Европе, слом комунизма и ратове деведесетих. На сваки од тих догађаја реаговао је из исте основне позиције – као хришћански мислилац који покушава да политичке процесе посматра у светлу одговорности, историјског памћења и духовне слободе.
Марко С. Марковић припада традицији аутора који нису раздвајали културу, теологију, историју и политику. Његова дела траже читаоца спремног да проверава аргументе, да се не задовољава општим местима и да разликује љубав према сопственом наслеђу од слепог идеализовања.
Ако се његов опус може свести на једну поруку, онда би она могла гласити овако: човеков идентитет и самоистоветност народа се не чувају галамом, него знањем, памћењем, моралном одговорношћу и радом. У том смислу Марко С. Марковић остаје савремен управо зато што питања којима се бавио – однос слободе и поретка, вере и политике, националног и универзалног, културе и тржишта, Истока и Запада – нису нестала са епохом у којој је писао.
КолумнеВладимир Димитријевић: НЕКРОПОЛИТИЧАР: ВУЧИЋЕВА СРБИЈА У ОГЛЕДАЛУ АКИЛЕ МБЕМБЕИзвор: Правда
