Владимир Димитријевић: НЕКРОПОЛИТИЧАР: ВУЧИЋЕВА СРБИЈА У ОГЛЕДАЛУ АКИЛЕ МБЕМБЕ

Пише Владимир Димитријевић

ФУКО И МБЕМБЕ: ОД БИОПОЛИТИКЕ КА НЕКРОПОЛИТИЦИ

Шта политичка власт постаје онда када њена најважнија моћ није само да организује

живот, него да одлучује ко може да живи, ко сме да буде усмрћен, и чији живот се може жртвовати? Јужноафрички научник Акил Мбембе објавио је, још 2003, текст „Некрополитика“ у коме за такав облик власти уводи појмове „некрополитика“ и „некромоћ“. Из овог научног рада настала је и књига, једна од најупутнијих у тумачењу света у коме живимо.

Мбембе полази од Мишела Фукоа и његовог појма биомоћи, која означава власт што управља животом: становништвом, здрављем, рађањем, болешћу, продуктивношћу и друштвеним ризицима.

Али Мбембе сматра да то није довољно да бисмо разумели многоликост савременог насиља.

Постоје политички пореци у којима није главно питање како произвести, дисциплиновати и очувати живот, него како саздавати просторе у којима су људи систематски изложени смрти: они не морају бити само логори или бојишта. То могу бити окупиране територије, колоније, плантаже, опкољени градови, избеглички кампови, ратне зоне или области у којима наоружане групе истовремено контролишу ресурсе и становништво.

У уџбеничком смислу, суверена држава је она која има највишу власт на одређеној територији, али се суверенитет данас пре свега остварује кроз контролу смрти и усмрћивања. То не значи да држава непрекидно убија, него да је крајња моћ политичког поретка повезана са могућношћу да некога прогласи непријатељем, искључи га из уобичајене правне заштите и изложи насиљу.

ЖИВИ МРТВАЦИ

Ако је Фуко утврдио да се модерна државна моћ заснива на регулацији живота („натерати да се живи и пустити да се умре“), развивши своју теорију путем посматрања начина на који су модерне западне демократије престале да користе средњовековно право суверена да убија и прешле на систем где се власт бави јачањем потенцијала становништва, он је ипак имао „слепу мрљу” за колонијалну историју. Европа је унутар својих граница развијала биополитичко старање о животу, али је, у исти мах, у колонијама вежбала некрополитичко право на апсолутно убијање.

Мбембе описује начине на које некрополитичка власт ствара посебне друштвене просторе или зоне рата у којима се читаве популације своде на статус „живих мртваца“. То су људи лишени грађанских права, политичког статуса и достојанства.

Они претрајавају у стању сталне изложености насиљу и смрти (нпр. у концентрационим логорима, у колонијама, на окупираним територијама, у савременим избегличким камповима). За разлику од западних теоретичара који модерност везују за рационалност и развој демократије, Мбембе тврди да је модерна некрополитика рођена у колонијализму и ропству.

Роб на плантажи је класичан пример некрополитичког објекта јер нема власништво над својим телом, а његов живот припада господару. Зато се роб налази у стању „друштвене смрти“.

ДАНАШЊА НЕКРОПОЛИТИКА

Пребацујући се у данашњицу, Мбембе анализира како се некрополитика манифестује кроз употребу дронова, високотехнолошког оружја и инфраструктурно разарање читавих области (уништавање извора воде, струје и болница како би се живот учинио немогућим).

То би се могло назвати „активном некрополитиком“. Пуштање хиљада миграната да се удаве у Медитерану или да умру у пустињама представља облик пасивне некрополитике, где државе не убијају директно, али стварају услове у којима је смрт неизбежна.

Ту је и рађање „сувишних људи“ који економски више нису потребни систему и који се остављају на маргинама да преживљавају или умиру без здравствене и социјалне заштите.

Некрополитици нису изложене само „ниже расе“, него и белци. То је сасвим јасно: вођи Епстиновог света мрзе све подједнако, и свима желе смрт. Документарно – играни филм Роберта Минервинија из 2015, „Друга страна“, води нас право у руралне делове Луизијане и прати људе који живе на самој маргини друштва, између илегале, беде и анархије. Први део прати заједницу погођену тешком зависношћу од наркотика и , са „рефлектором“ на Марка и Лизу, пар који покушава да пронађе љубав и утеху у разорном окружењу, при чему је Марк решио да оде на робију како би се скинуо са дроге, јер му је то последња шанса да живи. Други део приказује наоружану паравојну групу која се увежбава за сукоб са савезном владом, чији је представник у датом тренутку Барак Обама. Минервини не користи професионалне глумце већ стварне људе који пред камерама живе своје стварне животе и разговоре. Овај филм је показао да долази доба Трампових гласача, који су мислили да ће се он обрачунати са „мочваром“ естаблишмента која америчку сиротињу води у некрополитички понор.

Била је то узалудна нада. Овај кловн је, у датом тренутку, главни светски некрополитичар.

ПРОСТОР КАО ОРУЖЈЕ

Концепт „просторног апартхејда” (или просторне сегрегације) је кључан за разумевање некрополитике. Мбембе тврди да у савременом свету простор није само географска категорија, него, пре свега, оружје суверене власти.

Власт користи архитектуру, инфраструктуру и урбанизам како би физички поделила људе на оне чији живот има вредност и оне који су препуштени „спорој смрти”. Простор постаје оруђе за спровођење насиља. Ослањајући се на запажања Франца Фанона, Мбембе истиче да је колонијални простор по дефиницији распарчан. Он ствара милитаризоване границе између кварта за колонизаторе (који је чист, осветљен, безбедан, што је зона „биополитике” и живота) и кварта за колонизовано становништво (који је пренасељен, изолован, под сталним надзором, који је зона „некрополитике”). „Живи мртваци“ су присилно задржани у својим зонама, а свако кретање између њих захтева посебне дозволе, чиме се слобода кретања укида као основно људско право.

Класичан пример просторног апартхејда из којег је термин потекао је историјски режим у Јужној Африци.

АПАРТХЕЈД И ГАЗА

Држава је црначко становништво Јужне Африке насилно преселила у тзв. тауншипе (сегрегегацијски организована предграђа попут Совета) и у бантустане (вештачки створене руралне резервате). Ови простори су дизајнирани са милитарном прецизношћу: имали су само неколико улаза и излаза како би их војска лако блокирала, пасивизирала и контролисала проток радне снаге.

То су, наравно, били простори институционализованог сиромаштва и изложености насиљу. За Мбембеа, највиши и најсофистициранији облик савременог просторног апартхејда и некрополитике дешава се на простору Западне обале и Газе, што се може назвати најуспешнијим обликом некромоћи. Изградња јеврејских насеља, сигурносних зидова, контролних пунктова и путева доступних само једној етничкој групи претвара палестинске територије у изоловане ћелије. Кретање постаје готово немогуће.

Контрола се не дешава само на земљи.

Суверенитет је „слојевит“. Власт контролише подземље (водовод и ресурсе), површину (путеве, зидове) и ваздушни простор (дронови, хеликоптери, надзор). Становништво је ухваћено у замку са свих страна.

Просторни апартхејд се спроводи рушењем кућа, пресецањем далековода, блокирањем извора воде и уништавањем болница. Простор се уобличава тако да свакодневни живот постане неодржив, што води ка постепеном физичком и друштвеном пропадању популације.

Овај концепт данас описује и „џентрификацију“ у великим градовима Западне Европе и САД: стварање затворених стамбених комплекса за богате (Gated communities) са приватним обезбеђењем, док се сиромашни и мањине потискују у деградирана предграђа са лошом инфраструктуром, високом стопом полицијске бруталности и смањеним приступом здравственој заштити.

ЕКСКУРС: АЛЕКСАНДАР ПАНАРИН

Руски философ и социолог Александар Панарин дефинисао је глобализацију као глобални рат богаташа против сиротиње, односно против већине човечанства коју је он назвао „планетарни плебејци”. Панарин тврди да су савремене елите (политичке, економске и интелектуалне) престале да осећају социјалну одговорност према сопственим народима.

Уместо да штите слабије, оне су „дезертирале” у простор глобалног капитала и повезале се са транснационалним структурама, формирајући нову глобалну касту која презире сопствену сиротињу.

Према Панарину, Сједињене Америчке Државе и НАТО империја служе као војно- политичко оруђе овог глобалног грађанског рата, чији је циљ покоравање периферије и контрола над светским ресурсима на штету сиромашних народа.

Он оштро критикује либерални хипериндивидуализам. Панарин сматра да неолиберали користе овај концепт како би разорили традиционалне колективе (породицу, нацију, верске заједнице) који су историјски служили као штит за сиромашне и немоћне. Када се ти колективи униште, појединац остаје сам, пред ударцима глобалног тржишта.

Овај рат се не води само економским, већ и биополитичким средствима. Панарин указује на повратак идеја социјалног дарвинизма, где се сиромаштво не посматра као друштвени проблем који треба решити, већ као „природна селекција”. Богати себе доживљавају као вишу врсту, док сиромашне виде као баласт којег се планета треба ослободити.

Насупрот западној империји која предводи овај процес, Панарин је сматрао да Русија, вођена хришћанским погледом на свет и својом историјском традицијом, мора стати на страну потлачених и подићи стег одбране планетарне сиротиње од планетарне олигархије.

ТВРЂАВА ЕВРОПА И СМРТОНОСНИ МЕДИТЕРАН

Концепт „Тврђаве Европе” у контексту Мбембеове некрополитике представља савремени, екстратериторијални систем просторног апартхејда. Он показује како Европска унија користи своје границе не само као линије раздвајања, већ као машине за производњу смрти и сегрегацију људских живота. Док је унутар Шенгенске зоне остварен биополитички идеал слободног кретања, благостања и заштите живота, на њеним спољним ивицама успостављен је окрутан некрополитички режим.

Европа границе више не брани само на својим географским положајем. Кроз споразуме са трећим земљама ( Либијом, Тунисом, Турском), ЕУ плаћа локалним милицијама и режимима да пресрећу мигранте далеко пре него што уопште приђу европском тлу. Мигранти бивају затворени у нељудским центрима какви су они у Либији где су изложени тортури, ропству и смрти.

Европске државе формално не крше људска права, али су створиле систем који директно зависи од некрополитичког насиља над тим телима.

Средоземно море више није само географски простор или туристичка дестинација, већ највећа масовна гробница савременог доба. Посебно је важан концепт пасивне некрополитике или „пуштања да се умре”. Европске државе су систематски укидале војне и државне спасилачке операције (попут мисије Mare Nostrum) и немилосрдно сузбијале хуманитарне НВО које спасавају људе са чамаца. Свесно се каснило у одговорима на позиве у помоћ.

Непредузимање акције у тренутку када се људи даве је, наравно, сасвим свесна политичка одлука. То је некрополитичко право да се одлучи чији живот није вредан спасавања.

ЦРНЕ СЛУТЊЕ ЂОРЂА АГАМБЕНА СЕ ОСТВАРУЈУ

Они који успеју да пређу море или копнене границе (нпр. преко Балканске руте) завршавају у тзв. „хотспотовима” или избегличким камповима на рубовима Европе (попут некадашње Морије на Лезбосу или кампова на грчким острвима и у пограничним зонама).

Према теорији Ђорђа Агамбена, који Мбембе користи у својим разматрањима, ови кампови су простори трајног ванредног стања. Унутар њих закон не важи на исти начин: људи су лишени слободе кретања, права на рад, а често и основних хигијенских и здравствених услова. Они су смештени у стање „социјалне смрти” – физички су живи, али су правно и политички избрисани из света живих.

Савремена „Тврђава Европа“ користи напредну технологију за филтрирање људи на основу њиховог порекла и економске вредности. Коришћење термалних камера, дронова агенције „Frontex“, сателитског надзора и паметних алгоритама служи да се „непожељна тела” детектују као безбедносна претња (попут криминалаца или терориста), а не као људска бића која траже азил.

Границе постају високотехнолошки зидови који раздвајају вредан, то јест глобални, живот (глобалну елиту која путује без виза) од сувишног глобалног живота (миграната из земаља Глобалног југа) чије се кретање мора физички зауставити или неутралисати.

„Тврђава Европа” тиме савршено материјализује Мбембеову тезу: модерна либерална демократија своју унутрашњу слободу и хуманизам дугује управо некрополитичком насиљу које врши на својим спољним границама.

Филмови о зомбијима, одавно најпопуларнији хорори, најбоље илуструју некрополитичко несвесно модерног Запада. Тамо где суверена власт лишава људе политичког статуса, сводећи њихово постојање на агамбеновски „голи живот“, зомби је буквално оличење „голог живота“: лишен разума, права и идентитета, он има само основни биолошки импулс (глад).

Правно и друштвено мртви, али биолошки живи, зомбији угрожавају уобичајени поредак западног „благостања“ - зато их немилосрдно треба побити.

БРУТАЛИЗАМ

Концепт „брутализма“ представља следећу фазу у теоријском раду Акила Мбембеа, коју детаљно развија у својој истоименој књизи из 2020. године. Мбембе прелази са анализе класичног рата и колонијалних граница ка савременом техно- капитализму, дигитализацији и еколошком уништењу. Термин „брутализам” Мбембе узима из архитектуре (стил који карактерише сирови, груби бетон, масивне структуре и монументалност) и претвра га у оруђе за опис нашег доба. Брутализам је начин на који глобални капитализам и технологија ломе, дробе и обрађују и човечанство и саму планету Земљу као сирови материјал.

У класичном капитализму, радник је продавао своју радну снагу. У данашњем техно-капитализму (капитализму надзора), дешава се радикалнији корак – „екстракција“ самог људског бића. Наши подаци, осећања, пажња, понашање и ДНК кодови постали су нове сировине (попут нафте или злата) које велике технолошке корпорације „ископавају”, сортирају и продају ради профита. Кроз платформе попут Uber-а или

Amazon-а, људски рад се алгоритмизује. Човек више није личност, већ број, радно тело исцеђено до максимума, које се лако замењује када се „истроши”. Човечанство постаје потрошни материјал.

ЕКОЛОГИЈА И ДИГИТАЛНИ НАДЗОР

Брутализам повезује израбљивање људи са уништавањем природе. Мбембе тврди да техно-капитализам користи планету на исти начин на који третира „сувишне” популације у некрополитици.

Земља се силовито празни, шуме се секу, а рудници у Африци и Јужној Америци (из којих се црпе литијум за наше паметне телефоне и електричне аутомобиле) постали су језгра модерног ропства и еколошке катастрофе.

Овај процес ствара зоне неодрживог живота. Капиталистички брутализам буквално „спаљује” животну средину, остављајући читаве регионе Глобалног југа без воде и плодне земље, чиме производи милионе „климатских избеглица“.

Ако је у некрополитици оружје био дрон или зид, у брутализму оружје постаје алгоритам и биометрија. Моћ сада функционише на молекуларном нивоу. Власт и корпорације нас не контролишу само физичким затварањем, већ уласком у наша тела: преко препознавања лица, скенирања зеница, праћења откуцаја срца и предвиђања нашег понашања помоћу вештачке интелигенције. Тиме се ствара нова врста технолошког апартхејда, где алгоритми аутоматски одлучују ко добија визу, ко има право на лечење, а ко је означен као „безбедносни ризик“.

Крајњи хоризонт брутализма је потпуна технолошка прерада људске врсте. Мбембе упозорава да се граница између живог бића и неживог објекта (машине) убрзано брише.

Претварањем људи у кодове, податке и биолошке ресурсе, савремени систем тежи да створи „органско-технолошки хибрид” оптимизован искључиво за производњу економске вредности.

АЛТЕРНАТИВА

Мбембе нуди и алтернативу. Он тврди да се брутализму можемо одупрети само ако одбацимо идеју да је све око нас „сировина” коју треба присвојити и потрошити. Он позива на нову глобалну етику коју назива политика дељења живота, философију која признаје да сви људи, животиње и сама планета Земља деле исту судбину и да опстанак зависи од заједничке бриге, а не од сурове експлоатације.

Мбембе каже:“Током последње четвртине двадесетог века сведоци смо развоја начина етичког резоновања који су се бавили тешким питањем: шта је „људско“ – или шта остаје од „људског“ или чак „хуманизма“ – у доба насиља, страха и мучења; рата, терора и рањивости. Покренута понављањем насилних догађаја и катастрофа и несрећа које је изазвао човек, ова критика је дубоко променила начин на који смо дефинисали закон и живот, суверенитет и политику. Сада се разуме да ако је сам живот постао примарни медијум за вршење моћи, моћ је заузврат у основи способност контроле и прерасподеле средстава за људски опстанак и еколошку одрживост.“

Зато Мбембе каже да нова демократија као поредак човештва мора бити, пре свега и изнад свега, заједништво које брани живот у његовој целокупности. Хоће ли се његов сан остварити, остаје да се види.

ИДЕМО КА СРБИЈИ

ЕКСТРАКТИВИСТИЧКИ КАПИТАЛИЗАМ

Према Мбембеу, некрополитика ствара просторе у којима се људима одузима право на сигурну егзистенцију. У Србији се ово огледа у екстрактивистичком капитализму и еколошкој деградацији. Излагање читавих градова и регија (попут Бора, Смедерева или, потенцијално, територије Јадра ) екстремном загађењу ваздуха je некрополитички избор режима. Власт свесно жртвује здравље и животни век домаћег становништва зарад страног капитала и опстанка владајуће елите.

Разорен здравствени систем, дуге листе чекања и одливање медицинског кадра директно утичу на смртност становништва.

Систем прави селекцију – они који имају новац за приватно лечење преживљавају, док су сиромашни маргинализовани и остављени самима себи.

Догађаји у којима је систем заказао често пролазе без суштинске политичке или кривичне одговорности, што указује на то да су животи грађана обезвређени у корист заштите партијске хијерархије.

Мбембе истиче и важност контроле над прошлошћу и мртвима.

Непрекидно подгревање страхова од нових сукоба на Балкану служи као погонско гориво за одржавање ванредног стања у друштву. Смрт из прошлости се користи како би се у садашњости пасивизирао отпор, по принципу:“Ћути, може и горе! Сети се деведесетих!“

Вучићев некрополитички апарат користи медијску и друштвену ликвидацију противника. Преко таблоида и прорежимских медија, критички оријентисани интелектуалци, новинари и политички неистомишљеници пролазе кроз процес дехуманизације. Они се у јавном простору дефинишу као „издајници” или „олош”, чиме се на њих ставља мета и они постају изложени потенцијалном насиљу.

РАЦИОНАЛИЗАЦИЈА РИЗИКА И СМРТ ЕКОЛОГИЈЕ

Укратко, Вучићев режим по матрици Мбембеовог концепта показује да суверенитет у савременој Србији не почива само на стварању бољих услова за живот, већ на рационализацији ризика коме ће живот бити скраћен, а чије здравље и егзистенција могу бити отписани као колатерална, то јест успутна, штета опстанка на власти.

Према чувеној изјави председника Србије Александра Вучића из септембра 2018. године, у Америци сваких 10 секунди погине један перач прозора. Иако је овај податак потпуно нетачан и потекао са познатог америчког сатиричног сајта The Onion (Црни лук), он није случајна, него „фројдовска“ омашка. Вучић је ову статистику изнео на конференцији за новинаре поводом трагичне погибије двојице радника на градилишту

„Београда на води“. Желећи да прикаже како се несреће на грађевини дешавају свуда у свету, изјавио је: „Знате ли да у Америци сваких десет секунди, када тај посао обављају – сваких десет секунди, понављам – гине један од перача прозора.“ Касније се извинио за срамно нетачну изјаву, али је некрополитичка суштина остала иста – гину, па шта? Гините, па шта ако гинете? Мбембе је утврдио да некрополитички државни суверенитет буквално користи географски простор и природне ресурсе за одлучивање о томе која ће популација бити изложена болести и ранијој смрти зарад економског профита и опстанка политичке елите. У случајевима Бора и пројекта Рио Тинто (долина Јадра), држава трансформише одређене делове Србије у оно што Мбембе назива „световима смрти” (death worlds) – просторе у којима се право на чист ваздух, земљиште и воду суспендује у име ттобожњег „развоја”.

КОЛОНИЈА ИСТОЧНА СРБИЈА

Случај Бора и Источне Србије, где доминира тешка индустрија под патронатом кинеског стратешког партнера (Зиђин), представља парадигму некрополитичког управљања.

Држава је Бор и околна села практично претворила у кинеске колонизоване зоне где домаћи закони о заштити животне средине не важе у пуној мери. Локално становништво је изложено неконтролисаним концентрацијама сумпор-диоксида, тешких метала и честица арсена у ваздуху.

Режим економске успехе (раст БДП-а, извоз бакра и злата) непосрдено компензује здрављем грађана: некрополитика класификује људе, а у овом случају, грађани Бора се у државној „политици успеха“ третирају као биолошки потрошни материјал чији су краћи животни век и повећана стопа канцера прихватљива цена за стабилност буџета и партијске комбинације владајуће олигархије.

Ако је Бор пример већ функционалне еколошке некрополитике, планирани пројекат компаније Рио Тинто у западној Србији је пример превентивне некрополитике којој се друштво већ годинама супротставља масовним протестима.

БУДУЋНОСТ СА „РИО ТИНТОМ“

Локално становништво у долини Јадра се суочава са губитком самог извора живота – плодне земље и чисте воде. Мбембе истиче да некрополитички суверен одузима право на материјалну базу опстанка. Уступањем ресурса мултинационалној компанији, власт унапред потписује и прихвата потенцијалну контаминацију подземних вода и речних сливова, чиме се угрожава дугорочни биолошки опстанак читаве области.

Начин на који су се закони мењали, уредбе Уставног суда прилагођавале, а протести гушили кроз хапшења активиста, показује суверену моћ режима да суспендује правни поредак. Држава не делује као заштитник грађана, већ као услужни сервис корпорација, користећи полицијски и правосудни апарат за наметање пројекта који део становништва види као пресуду свом завичају и свом животу.

Статистике о загађењу ваздуха и превременим смртима у Србији се од стране режима редовно релативизују или потпуно поричу. Нема системског праћења здравствених последица у ризичним зонама како се не би угрозио профит.

Режим одлучује о томе чији простор може бити контаминиран. Рударске и еколошки прљаве инвестиције се намерно лоцирају у унутрашњости Србије и депопулисаним крајевима (где је отпор теже организовати), чиме се прави јасна географска сегрегација живота вредних заштите и живота који се могу жртвовати.

Еколошка некрополитика функционише тако што злоупотребљава сиромаштво. Становништву се нуди лажна дилема: „Или ћете радити у загађеном руднику и имати плату, или ћете бити еколошки чисти и гладни”. Режим ову егзистенцијалну уцену користи за сламање отпора, претварајући људе у саучеснике у сопственом биолошком пропадању.

Еколошка некрополитика Александра Вучића је, дакле, систем у којем су ваздух, вода и земљиште претворени у валуту за плаћање политичке стабилности страним центрима моћи и крупном капиталу, док се биолошки фактурисани рачун испоставља грађанима Србије кроз краћи животни век и повећану стопу оболевања.

НЕКРОПОЛИТИЧКИ ОБРАСЦИ

Када се погледају највеће кризе и масовне трагедије у Србији претходних година – од

катастрофалних поплава 2014. године, преко пада војног хеликоптера, пандемије COVID- 19, масовних убистава у мају 2023. године (ОШ „Владислав Рибникар” у Београду и околина Младеновца), па све до пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, издваја се неколико кључних некрополитичких образаца:

1. Нормализација „ванредног стања” и суспензија одговорности Мбембе истиче да некрополитика најбоље функционише када држава константно одржава друштво у стању психолошког или стварног рата.

2. Пребацивање кривице са система на појединца Након сваке велике трагедије, апарат моћи покреће исти механизам – уместо уочавања системске одговорности (корупција, лоше изведени радови, немар у институцијама), кривица се индивидуализује или проглашава „вишом силом”. Жртве се неретко секундарно виктимизују кроз таблоиде, док се политичка одговорност министара и функционера агресивно брани како се не би нарушио углед свемоћног и свемудрог суверена.

3.„Не дам министра” као суверени чин Изјаве о „недавању“ овог или оног министра и политичара који су објективно одговорни за неки поступак представљају одбрану некрополитичког легитимитета. Владар се поставља изнад закона и друштвеног морала, директно поручујући да је заштита политичког партнера важнија од тражења истине о смрти грађана.

4. Смрт као статистика током пандемије Током кризе изазване пандемијом вируса COVID-19, државни апарат је у потпуности демонстрирао Мбембеову тезу о биолошком управљању становништва које по потреби прелази у некрополитику.

Истраживања новинара и независних удружења касније су показала да су званични подаци о броју преминулих били вештачки умањивани пре избора 2020. године. Држава је, према тим анализама, манипулисала смртношћу грађана како би створила привид успеха у управљању кризом. Смрт је престала да буде трагедија, а постала политичка валута.

Наступи у којима се грађанима претило да ће „гробља бити мала” додатно су учвршћивали психолошки терор, где је суверен користио саму слику смрти да би пацификовао друштво и наметнуо апсолутну послушност.

5. Некрополитички одговор на масовна убиства (Мај 2023) Масовне трагедије у „Рибникару” и Дубони и Малом Орашју разоткриле су систем у којем су друштвена кохезија и безбедност потпуно урушене под теретом медијског насиља које режим спонзорише.

Уместо дубоке друштвене катарзе, режимски медији и таблоиди су трагедију искористили за сензационализам, па чак и за релативизацију и дехуманизацију оних који су протестовали тражећи одговорност институција.

Режим је на кризу одговорио површним репресивним мерама (разоружавање, полиција у школама) и нападима на опозицију, чиме је избегнута било каква дебата о томе како је вишегодишња пропаганда криминалаца и насиља на националним фреквенцијама створила амбијент погодан за овакав слом друштва.

6. Немар као убилачко оруђе (Случај Нови Сад) Трагедија на Железничкој станици у Новом Саду савршено илуструје оно што критичари називају корупцијском некрополитиком. Инфраструктура коју режим представља као свој највећи тријумф („Србија незаустављиво срља у прогрес”) у пракси се показала као потенцијално смртоносна управо због тајних уговора, корупције и одсуства реалне контроле квалитета.

Уговори са страним компанијама који остају затворени за јавност онемогућавају грађане да контролишу сигурност сопственог животног простора. Када се деси трагедија, институционални апарат се брзо трансформише у одбрамбени штит који спинује јавност и склања доказе, показујући да је заштита политичко-пословне мреже вреднија од шеснаест изгубљених људских живота.

Мбембе каже да крајњи циљ некрополитике није само биолошки слом надзираних, већ стварање популације која живи у сталном страху, апатији и осећају потпуне беспомоћности, у зомби статусу „живих мртваца”. Свака масовна трагедија у Србији користи се да се грађанима пошаље јасна некрополитичка порука: нико није сигуран, систем вас неће заштитити, а уколико страдате, држава ће учинити све да заштити себе, а не право ваше породице на правду.

НЕКРОНОМИЈА

Концепт „некрономије”, који Акил Мбембе развија као интегрални део своје теорије некрополитике, означава политичку економију смрти. То је систем у којем акумулација капитала, управљање државним буџетом и профит директно зависе од излагања људских бића опасности, ризику, па у крајњој линији и биолошком уништењу.

У савременом капитализму, вишак становништва се више не експлоатише само кроз рад, већ се њиме управља кроз његово излагање опасности. Живот се комодификује јер добија прецизну тржишну цену, а смрт или губитак здравља постају урачунат пословни ризик државно-корпоративних пројеката.

Када се некрономија примени као аналитички алат на инфраструктурне пројекте, буџетску политику и масовне трагедије под тренутним режимом у Србији, видимо страхотне последице напредњачког смртољубља.

У систему некрономије, држава Србија свесно прави финансијску рачуницу у којој је профит већи од цене људског живота. Код брзих инфраструктурних пројеката (нпр.Железничка станица у Новом Саду, реновирања пруга, изградње путева без адекватних употребних дозвола), јавна безбедност се третира као трошак који умањује профит или успорава политички рејтинг напредњака. Уговори који се држе у тајности омогућавају да се средствима из буџета плаћају „нетранспарентни подизвођачи“, док се надзорне институције корумпирају. Живот грађанина који ће користити ту инфраструктуру постаје колатерални ( успутни ) ризик уграђен у математику заштите профитне маргине.

Некрономија се јасно види у структури државног буџета Србије, где се ресурси системски преусмеравају са очувања живота на репресију и пропаганду Док се буџети за здравство, заштиту животне средине, инспекцијске службе и сеизмолошке и грађевинске заводе годинама држе на минимуму, држава истовремено издваја огромна средства за наоружавање полиције, субвенционисање мултинационалних корпорација и финансирање пропагандних медија. Тако државни буџет активно учествује у производњи повећане смртности.

Када се трагедија или криза коначно догоде услед некрономских прорачуна, апарат моћи покреће „економски модел управљања кризом“.

Режим покушава да биолошку смрт ублажи материјалним давањима. Породицама страдалих у несрећама (жртве инфраструктурног немара) нуди се брза новчана помоћ, запослење чланова породице или стипендије. У очима некрономије, ово је трансмисиони механизам: држава „купује” тишину и исплаћује одштету како би затворила случај без покретања питања кривичне одговорности врха система. Смрт је буквално монетизована.

КРИВИ СУ ОНИ КОЈИ НИСУ КРИВИ

Према Мбембеу, капитал се у некрономији репродукује тако што се највећи ризик пребацује на најрањивије групе.

У случајевима попут Бора или потенцијалног пројекта „Јадар” (Рио Тинто), некрономија користи економско разарање унутрашњости Србије. Становништву се одузима алтернатива за човечан самостални живот (пољопривреда, локални развој), а затим им се нуди посао у еколошки опасним индустријама. То је зачарани некрономски круг: економска зависност приморава људе да своје тело и здравље уступе држави и страним компанијама као ресурс за екстракцију профита.

Тајни уговори са страним инвеститорима (кинеским, француским, арапским и другима) представљају правну, економску и административну структуру којом се Мбембеов концепт некрономије операционализује у пракси.

Ови уговори нису тајни само зато да би се прикрили финансијски токови или провизије, већ зато што они легализују суспензију права на безбедан живот грађана Србије. Кроз механизме међудржавних споразума који се постављају изнад домаћег законодавства, режим са различитим геополитичким актерима потписује асиметричне пактове где се територија Србије и тела њених грађана третирају као колатерална ( узгредна) штета. У зависности од геополитичког порекла инвеститора, ова некрономска пракса поприма специфичне модалитете.

КИНЕСКИ УГОВОРИ

Кинески пројекти у Србији (попут компаније Зиђин у Бору и Мајданпеку или фабрике гума Линглонг у Зрењанину) најбоље илуструју оно што Мбембе назива стварањем „светова смрти” кроз губитак територијалног суверенитета.

Као што показују студије о кинеским инвестиционим уговорима, они редовно садрже строге клаузуле о поверљивости, које обавезују државу домаћина да крије чак и услове заштите животне средине или радна права. Кроз међудржавне споразуме, кинеским компанијама је омогућено да увозе сопствену радну снагу која живи у условима радне експлоатације (често изоловани, без синдиката), док је локално становништво у Бору и Зрењанину препуштено еколошком пустошењу. Држава се уговором обавезује да неће претерано примењивати сопствене еколошке инспекције како не би реметила темпо екстракције, чиме непосредно тргује дужином живота и здрављем својих грађана.

УГОВОРИ СА ЗАПАДОМ

Када су у питању француске компаније (нпр. концесија за аеродром „Никола Тесла” компанији Ванси, спалионица отпада у Винчи компанији Суез, или улога Француске у лобирању за Рио Тинто), некрономија функционише кроз еколошки цинизам Запада.

Француска и ЕУ примењују строге еколошке стандарде унутар својих граница, али кроз уговоре са Србијом профитирају на технологијама које су еколошки ризичне. На пример, пројекат спалионице у Винчи праћен је бројним нејасноћама око емисије штетних гасова и финансијских обавеза Београда.

Многи од ових уговора садрже одредбе о решавању спорова између инвеститора и државе, који омогућавају корпорацијама да туже Србију пред међународним арбитражним судовима уколико држава донесе строже еколошке законе који би им умањили профит. Ово је врхунац некрономије: право корпорације на будући профит је уговором заштићено боље него право деце у Србији на здрава плућа.

АРАПИ

Инвестиције из Уједињених Арапских Емирата (нпр. „Београд на води”, приватизација пољопривредних комбината попут ПКБ-а, Ал Дахра) представљају инфраструктурну димензију некрономије. Кад је у питању „Београд на води“, држава је уступила огромно градско земљиште бесплатно, прогласила пројекат од „националног значаја” и искључила домаће урбанистичке законе.

Да би се овај некрономски пројекат физички омогућио, државни апарат је у ноћи рушења у Савамали суспендовао рад полиције и институција. Насиље над простором прерасло је у некрополитички чин када је смрт чувара Слободана Танасковића (који је био везиван и малтретиран те ноћи) заташкана у институционалном вакууму.

Смрт појединца је у овом случају третирана као занемарљив инцидент на путу ка реализацији арапског мега-пројекта.

ДИКТАТУРА ПО УГОВОРУ

Према Мбембеу, суверен манифестује своју моћ тако што ствара зоне у којима право више не важи (зоне изузетка). У Србији се то ради преко уговора, а не преко отворене војне диктатуре.

Тајност уговора омогућава да се у инфраструктурне пројекте уграде коруптивни подизвођачи без квалификација.

Крајњи исход те тајности није само покраден новац, већ падање бетонских надстрешница на људе или тровање пијаће воде.

Грађани не могу да туже загађивача или лошег грађевинца јер немају увид у то шта је држава у њихово име потписала. Овим се становништву одузима правни лек, чиме се они пасивизирају и претварају у „живе мртваце” који немоћно чекају следећу еколошку или инфраструктурну катастрофу.

Уговором формализована некрономија Александара Вучића је заправо систем у ком се суверенитет државе добровољно предаје транснационалном капиталу ради очувања личне власти, док се у уговоре уписује анонимност жртава, грађана који ће те пројекте платити сопственим здрављем или животом.

ИЗВОЗ РАДНЕ СНАГЕ

Феномен „извоза радне снаге” (одлазак медицинских радника, возача, занатлија и младих стручњака на Запад), као и третман домаћих радника у фабрикама страних инвеститора унутар Србије (често симболизован кроз контроверзе о „пелена- синдрому”), представљају још један од доказа Мбембеовог концепта некрополитичке економије. У Мбембеовој теорији, савремени капитализам на маргинама капиталистичког система не функционише тако што штити и развија своју радну снагу, већ тако што је исцрпљује до биолошких граница или је једноставно одбацује као „вишак”.

Уместо да одлазак стотина хиљада људи из Србије третира као демографску катастрофу, режим овај феномен користи као свесно оруђе за одржавање сопствене стабилности.

Они који одлазе су најчешће радно способни, образовани и критички настројени људи. (ниске плате у здравству и просвети, партијско запошљавање) подстиче њихов одлазак. Према Мбембеовој методологији, ово је облик протеривања којим се елиминише потенцијално бунтовна популација. Онима који оду, држава практично укида политичку будућност у домовини (отежано гласање из дијаспоре), чиме их чини друштвено и политички мртвима за државу Србију.

Некрономија овде има јасну рачуницу: држава извози људе, а заузврат добија милијарде евра годишње кроз дознаке које дијаспора шаље породицама у Србији. Тим новцем се одржава социјални мир у земљи и пуни буџет кроз ПДВ. Држава буквално профитира на егзилу сопственог становништва.

За оне који остају и раде у бројним фабрикама са ниским степеном технолошке сложености, изграђеним уз помоћ огромних државних субвенција, суверена моћ режима очитава се у потпуној суспензији достојанства.

НОВИ РОБОВИ

Мбембе пише о томе како некрополитика своди човека на голу физиолошку функцију.

Феномен у којем су радници у појединим фабрикама (попут Јуре или фабрика текстилне индустрије) били изложени забранама одласка у тоалет, вређањима, мобингу, па чак и физичком насиљу у радно време, управо је материјализација ове тезе.

Радниково тело се не посматра као људско, већ као део машине која мора да ради без

престанка.

Када су инспекције рада неме на кршења закона, а државни врх изјављује да грађани „не треба да кукају, већ да раде”, режим делује као суверен који је право заштите радника уступио корпорацији. Радници су уцењени егзистенцијом због чега свесно пристају на услове рада који им нарушавају физичко и ментално здравље јер немају другу алтернативу у разореној локалној економији.

Мбембе развија појам „биополитичког расизма” како би објаснио поделу на људе чији се животи чувају и оне чији се животи могу трошити. Они који су део владајућег клијентелистичког апарата у Србији имају сигурност, заштиту и приступ приватним ресурсима за лечење и лагодан живот.

Радничка класа у унутрашњости је препуштена некрополитичком тржишту – раде за минималне плате, у загађеним срединама, без правог синдикалног организовања.

Њихова тела се буквално троше ради одржавања лажног мита о

„економском тигру” на Балкану.

У коначном исходу, извоз једног дела радне снаге и претварање другог дела у обесправљене мануелне раднике служи истом циљу: стварању апатичног друштва.

Човек који је исцрпљен дванаесточасовним радом за траком, или човек чији је једини

циљ да побегне из земље, нема времена, снаге ни ресурса да се бави политичким активизмом. Тиме некрономија Вучићевог режима успешно затвара круг моћи: биолошко и физиолошко исцрпљивање људи постаје гарант њихове политичке пасивности.

УВОЗ СТРАНИХ РАДНИКА

Када се Мбембеова теорија примени на тренутни економски и демографски контекст у Србији (масован прилив радника из Азије и Африке који замењују домаћу радну снагу која је отишла на Запад), долази се до неколико закључака.

У свом делу „Критика црначког ума“, Мбембе тврди да капитализам у најновијој фази преноси модел експлоатације који је некада био резервисан за црначко становништво у доба колонијализма на планетарну радну снагу. Страни радници који долазе у Србију (из Индије, Непала, Шри Ланке, Узбекистана) често се суочавају са прекомерним радом, одузимањем пасоша, смештајем у нехуманим условима и минималним грађанским правима. Они постају оно што Мбембе назива „сувишним човечанством” (superfluous humanity) – капитал их третира изоловано од њиховог људског достојанства, искључиво као јефтину економску функцију.

У есеју „Тела као границе“, Мбембе описује како савремени капитализам истовремено захтева слободан проток капитала, али строго контролише и фрагментира кретање људи. Држава Србија под Вучићем и приватне агенције под његовим надзором стварају правне и физичке просторе у којима за стране раднике важе другачији (често неформални) закони у односу на локално становништво. Ови радници су подложни брзој депортацији, немају синдикалну заштиту и њихова тела су буквално искоришћена до граница издржљивости на грађевинама и у инфраструктурним пројектима како би се одржао профит инвеститора.

Мбембе често пише о парадоксу либералног капитализма: пропагирању слободе док се истовремено подижу зидови и ограде. Србија у овом глобалном систему заузима специфичну позицију „полупериферије“.

С једне стране, Србија губи своје становништво које одлази у Западну Европу у потрази за бољим животним стандардом.

С друге стране, како би домаћа привреда опстала са ниским платама, систем увози још рањивију радну снагу из земаља Трећег света.

Из Мбембеове перспективе, ово је класичан пример капиталистичке валоризације простора где се хијерархија расе и класе непрестано репродукује како би се спречио раст цена рада.

Иако Мбембе пише са усредсређењем на постколонијалну Африку и глобалне метрополе, његова критика савременог капитализма савршено разоткрива механизам који стоји иза увоза јефтине радне снаге у Србију: то је део ширег глобалног процеса у којем су људска права подређена протоку капитала, а радници са периферије постају лако заменљиви делови машине.

Против свега овога, устали су студенти. Са

свим својим слабостима и ограничењима, они су херојски кренули путем живота.

СТУДЕНТИ ПРОТИВ НЕКРОПОЛИТИКЕ

Студенти су устали против некрополитике након трагедије пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду 2024. године, када је, као невине жртве, страдало много људских бића. За студенте сабране у борби против некрополитичког напредњачког режима, губитак живота услед лоше изведених јавних радова представља очигледан пример где систем, кроз корупцију, директно угрожава опстанак сопствених грађана.

Студентске организације су концепт борбе против уништења живота прошириле и на еколошке теме. Кроз протесте и локалне зборове, они се супротстављају загађењу, неконтролисаној експлоатацији природних ресурса и пројектима који претварају делове Србије у јаловишта, чиме се директно угрожава право на здрав живот и здраву средину.

Борба која је започела уличним протестима, блокадама факултета и самоорганизованим народним зборовима, прерасла је у отворени политички покрет. На актуелним ванредним парламентарним изборима, студенти учествују са сопственом изборном листом, покушавајући да уђу у институције и промене систем који сматрају небезбедним за друштво. Вучићеви некрополитичари су оптуживали студенте за политичку инструментализацију трагедија, опструкцију образовног система кроз блокаде и деловање под утицајем спољних фактора.

После периода спонтаног деблокирања живота у Србији, студентски покрет је ушао у фазу политичке артикулације, стварајући Студентску листу која би требало да представља алтернативу некрополитичком систему. У борби је студент стао насупрот партијском функционеру, борац за живот против борца за смртоносни капиталистички профит.

Током 2023. пропао је покушај да странке, после „Рибникара“ и злочина у младеновачком крају, артикулишу енергију побуне против Вучићеве некрополитике,

2024. дошло је до разочарења у партијску политику као такву, уз наду коју буде локалне и еколошке иницијативе. Године 2025. студентски покрет постаје главни носилац демократске обнове, а 2026. пажња се окреће његовој изборној зрелости. Тако је дошло до преласка политичке иницијативе са професионалне опозиције на самоорганизовано друштво, чије су оличење постали борци студентског покрета.

Ова власт није демокатска, и то је свима, па и њима, више него јасно.

Власт не постаје демократска само зато што је спровела гласање - потребни су слободни медији, равноправни услови, контролисани бирачки спискови, институције способне да испитују злоупотребе и стварна могућност смене властодржаца.

Студентски покрет је до сада био и демократски и уставобранитељски, то значи и патриотски: одбрана Косова и Метохије у саставу Србије, културног наслеђа и природних ресурса мора бити уставна, плуралистичка и заснована на правима јер либерално-демократска политика губи универзалност ако селективно избегава борбу за интересе српске заједнице.

Ипак, не заборавимо: некрополитички режим Александра Вучића ће се бранити свим силама, јер он, између осталог, почива на сагласности страног фактора коме безакоње у Србији највише одговара. Срби су, још средином последње деценије 20. века, од стране Дејвида Гомперта из Рокфелеровог

Савета за иностране односе, проглашени за вирус који у Европи треба уништити, а изазивање грађанског рата је одлична прилика за тако нешто. Да им Бог Правде, Коме пева српска химна, запрети!

О ЧЕМУ ЈЕ, ПОСЛЕ СВЕГА, РЕЧ?

Уместо ишчекивања новог вође, студентски покрет је наглашавао самоорганизацију, право на непослушност и заједничку политичку зрелост. Уместо идеолошке чистоте, тражио је минимум општег добра око којег могу сарађивати политички разномислени људи. Због тога је најважнији јунак овог покрета, у крајњем исходу, сам грађанин који поново преузима заједничку јавну одговорност. Грађанин који је пробудио студента у себи.

Ако самопроглашени свенадлежник, некрополитичар Вучић, није надлежан, што су му студенти јавно рекли, тужилаштво је надлежно да истражује, суд да суди, парламент да контролише владу, медији да проверавају моћнике, универзитет да брани критичку мисао, а грађани да бирају, надзиру и смењују власт. Побуна студената је тренутак у коме друштво поново учи да саздаје расподелу одговорности. Суштина те побуне нису само масовни скупови, већ способност да после њих буду обнвљене институције у којима нико више не може да буде надлежан за све и неодговоран ни за шта.

А ова биофилна обнова духа заједничке одговорности је први предуслов борбе против Вучићевог некрополитичког режима.