Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
„Isto mi se srce obradova
ka da Dušan Veliki ustade,
ka da Srbe pozva na osvetu.“ Petar Petrović Njegoš
Reč „osveta“ u srpskom nacionalnom i istorijskom poimanju nikada nije značila puku mržnju ili primitivnu želju za nasiljem. Etimološki, sama reč nosi u sebi dublje značenje to je ponovno uspostavljanje svetosti, časti i narušenog poretka. U starom slovenskom i srpskom shvatanju, osvetiti nešto nije značilo samo kazniti nepravdu, već vratiti dostojanstvo onome što je bilo poniženo, pogaženo ili oteto. Zato je osveta u srpskoj istorijskoj svesti često bila povezana sa slobodom, a ne sa mržnjom. Ona je predstavljala odbijanje da se poraz prihvati kao trajno stanje. Odbijanje da se nepravda proglasi konačnom istinom. Odbijanje da jedan narod pristane na duhovnu kapitulaciju.
I upravo tu leži suština srpskog pitanja Kosova. Kosovo za Srbe nikada nije bilo samo pitanje teritorije. Niti samo pitanje politike, granica ili međunarodnih odnosa. Kosovo je pitanje nacionalnog identiteta, nacionalnog mentaliteta i načina na koji srpska nacija vekovima poima pobedu, poraz, dostojanstvo i slobodu. Postoje nacije koje posle velikih istorijskih udara prihvate poraz kao novu realnost i vremenom počnu da se prilagođavaju tuđoj volji. Takve nacije vremenom izgube sopstveno pamćenje, jer su pristale da im komfor postane važniji od dostojanstva.
Srpska nacija istorijski nije pripadala toj vrsti naroda. U srpskom nacionalnom kodu duboko je ukorenjena ideja da poraz nije konačan dok god postoji svest o sebi, istorijsko pamćenje i spremnost da se sloboda jednog dana ponovo izbori. Zato Srbi nikada nisu poimali poraz kao trajno stanje. Čak i onda kada su gubili državu, carstvo, teritoriju i političku moć, kritična masa srpske nacije nastavljala je da živi u uverenju da sloboda nije poklon velikih sila, već stanje duha koje se čuva, brani i vraća.
Upravo zato su delovi srpske nacije vekovima birali surov život na granicama carstava ili u pasivnim i surovim krajevima umesto mirnog života u pokornosti. Ustanička Srbija je živela u surovim uslovima, nepristupačnim, zabačenim i šumovitim predelima, Srbi graničari u Vojnoj granici i srpskoj Vojvodini nisu živeli lako. Živeli su u neprekidnom ratnom stanju, kao narod koji krvlju plaća slobodu. Ali nisu prihvatali ulogu sluge. Nisu pristajali da izgube nacionalnu svest samo zato što bi materijalno živeli mirnije. Ista psihologija postojala je i kod srpskog naroda u Crnoj Gori. Taj narod je živeo na kamenu, u siromaštvu, pod stalnim pritiskom velikih sila i Osmanskog carstva. Ali ni u takvim uslovima nije prihvatao duhovni poraz. Generacije su živele sa idejom ustanka, oslobođenja, sanjale povratak slobode i pripremale se za istorijsku osvetu. I tu je važno razumeti suštinu srpskog poimanja osvete. Osveta nije bila izraz divljaštva. Osveta je bila obnova narušene pravde. Zato nije slučajno što je posle oslobođenja Kosova postojao orden namenjen „Osvetnicima Kosova“. Nije to bio poziv na mržnju, već simbol istorijskog uverenja da nacija koja pamti svoje žrtve ima pravo da obnovi svoje dostojanstvo i slobodu. Nije slučajno ni to što je u Crnoj Gori jedno od najvećih odlikovanja nosilo ime i lik viteza Miloša Obilića. Jer srpska nacionalna psihologija nikada nije bila zasnovana samo na ideji biološkog opstanka. Ona je bila zasnovana na ideji dostojnog opstanka. A to je ogromna razlika. Postoje nacije i ljudi koje opstanak stavljaju iznad časti. Srpska nacija je istorijski često birala čast čak i onda kada je znala da će zbog toga plaćati strašnu cenu. I upravo zato Kosovo nije samo pitanje prošlosti. To je pitanje duhovnog kontinuiteta srpske nacije. Jer narod koji izgubi sposobnost da pamti svoje istorijske udare vremenom gubi i sposobnost da razume zašto uopšte postoji. A narod koji izgubi identitet prestaje da bude istorijski subjekt i postaje prostor kroz koji prolaze tuđe imperije, tuđi interesi i tuđe ideologije. Zato je opasna svaka politika koja Srbe pokušava da ubedi da je rešenje u nacionalnoj anesteziji u zaboravu, u odricanju od sopstvenih simbola i u prihvatanju tuđih definicija stvarnosti radi kratkotrajnog mira. Takvi narodi možda dobiju komfor. Ali izgube sebe. Srpski nacionalni mentalitet vekovima je formiran na ideji da sloboda nije stanje udobnosti, već stanje unutrašnje nezavisnosti. Upravo zato su inat, disciplina, dostojanstvo i istorijsko pamćenje postali temeljni mehanizmi srpskog opstanka. Posle velikih istorijskih udara srpska nacija često nije tražila sreću. Tražila je snagu da ostane svoja. I to je suština srpskog poimanja pobede. Pobeda nije samo vojni trijumf. Pobeda je kada nacija preživi vekove pritisaka, a ne izgubi svest o tome ko je. U psihologiji postoji fenomen emocionalna hipervigilancija kao stanje u kojem posle velike traume više ne postoji potpuno opuštanje. Upravo tako često deluje i kritična masa srpske nacije posle Kosova koja je mirna spolja, ali duboko unutra stalno svesna da identitet mora da se brani. I to nije slabost. To je mehanizam istorijskog preživljavanja. Najsnažnije nacije nisu one koje nikada nisu padale. Nego one koje su preživele velike istorijske lomove, a nisu dozvolile da im poraz uništi nacionalnu svest. I upravo zato je za Srbe „Quantum“ odnosno najmanja moguća mera unutrašnjeg mira, jeste zapravo osveta. Ne osveta kao slepa mržnja, nego kao povratak dostojanstva. Kao obnova nacionalne snage. Kao odbijanje da istorijski poraz postane duhovna kapitulacija. Za Srbe, quantum nije zaborav Kosova. Nije prihvatanje poraza.
Nije mir kupljen odricanjem. Za Srbe je quantum osveta. Osveta kao obnova slobode. Osveta kao obnova časti. Osveta kao dokaz da nacija može da preživi vekove udara, a da i dalje ostane svoja. U srpskoj istorijskoj svesti pojam osvete nikada nije bio sveden na puku strast ili ličnu mržnju. Osveta je vekovima predstavljala oblik moralne obaveze prema nevino postradalima, način da se pokaže da zločin nije zaboravljen i da žrtva nije prepuštena tišini i zaboravu. Od Kosovskog zaveta do brojnih epizoda nacionalne istorije, srpski narod je verovao da postoje događaji koji ne smeju biti izbrisani iz pamćenja i da postoje dugovi koje pokolenja nose kao deo svog identiteta. U tom smislu, osveta nije bila suprotnost pravdi, već njen surovi istorijski surogat u vremenima kada pravde nije bilo. Zbog toga Srbi svoje osvetnike ne pamte kao zločince, već kao simbole otpora zaboravu. U njihovim delima nije presudna sama sila oružja, već poruka da postoji granica preko koje zlo ne može proći bez posledica i kazne. Kada institucije zakažu, kada zločinci izbegnu sud i kada se od žrtava traži da ćute radi „viših interesa“, pojavljuju se pojedinci koji veruju da istorija zahteva odgovor. Takvi ljudi postaju sporne ličnosti za savremenike, ali često ostaju duboko poštovani u nacionalnom sećanju. Slučaj Borisa Koverde upravo se može razumeti u tom ključu. Za rusku emigraciju on nije bio običan osvetnik, već čovek koji je želeo da pokaže da stradanje ruske carske porodice i miliona žrtava boljševičkog terora nije zaboravljeno. Njegove reči da je „osvetio Rusiju, milione ljudi“ otkrivaju motiv koji je prevazilazio ličnu sudbinu. Bez obzira na različite istorijske ocene njegovog čina, ostaje činjenica da su mnogi Rusi u njemu videli oličenje nacionalnog pamćenja i odlučnosti da zločin ne ostane bez moralnog odgovora. U tome leži razlog zbog kojeg je njegovo ime preživelo vreme, dok su mnogi moćnici njegove epohe odavno zaboravljeni. Slučaj Borisa Koverde može se razumeti upravo u tom istorijskom i moralnom kontekstu. On nije bio čovek koji je delovao iz ličnog interesa niti je imao bilo kakvu materijalnu korist od svog postupka. Naprotiv, bio je svestan da će zbog svog čina izgubiti slobodu i da će čitav svoj život nositi posledice odluke koju je doneo. Ali za mladog ruskog patriotu postojale su stvari koje su bile veće od lične sudbine. Pred njegovim očima nalazila se tragedija čitave Rusije i uništena država, prognani milioni ljudi, razorene porodice, pobijeni sveštenici i intelektualci, kao i surovo ubistvo carske porodice koje je za mnoge Ruse predstavljalo simbolički čin uništavanja istorijske Rusije. Kada je izgovorio reči da je „osvetio Rusiju, milione ljudi“, Koverda nije govorio samo u svoje ime. On je izražavao osećanje velikog dela ruske emigracije koja je smatrala da su zločini boljševičkog režima ostali bez kazne i da svet okreće glavu od njihovog stradanja. Zbog toga su mnogi Rusi u njegovom postupku videli čin istorijske pravde, bez obzira na to kako ga tumačili političari ili diplomate. 7. juna 1927. godine, devetnaestogodišnji ruski student Boris Koverda je pucao i ubio jednog od dželata carske porodice, Petra Vojkova. Ovo se dogodilo na Varšavskoj stanici. Vojkov je u to vreme bio sovjetski izaslanik. Petar Vojkov je ušao u istoriju kao ubica carske dece. Boris Sofronovič Koverda je ušao u istoriju pucajući u Petra Vojkova. Ovo nije bio „podmukli napad“ bio je to svojevrsni dvoboj, Vojkov je bio naoružan i uzvraćao je vatru. Ali nijedan metak nije pogodio Koverdu. Nakon dvobojs Boris je ostao nepomičan i mirno je čekao da stigne policija i uhapsi ga. Kada ga je policija pitala zašto je pucao, mladić je samouvereno odgovorio: „Osvetio sam Rusiju, milione ljudi.“ Pjotr Vojkov je bio jedan od učesnika u odluci o pogubljenju Nikolaja II i njegove porodice, a takođe je pomogao boljševicima da prikriju svoj zločin kao komesar za snabdevanje Urala, snabdevajući ih benzinom i sumpornom kiselinom kako bi uništili careve posmrtne ostatke. U savremenom svetu reč „osveta“ najčešće se izgovara sa dozom podozrenja, kao da je reč o isključivo negativnoj pojavi koja pripada mračnim stranama ljudske prirode. Međutim, istorija naroda i civilizacija svedoči da je pojam osvete mnogo složeniji i dublji od onoga kako ga danas predstavljaju politička korektnost i savremeni moralni relativizam. Za mnoge narode, pa tako i za srpski narod, osveta nije bila tek izliv besa ili lične mržnje, već oblik moralne reakcije na nepravdu koja je ostala nekažnjena. Ona je predstavljala poruku da postoje zločini koji ne mogu biti zaboravljeni i da postoje žrtve čije stradanje obavezuje pokolenja. U srpskoj istorijskoj tradiciji pamćenje i osveta često su bili nerazdvojivo povezani. Kosovski zavet nije samo priča o porazu i stradanju, već i priča o istrajnosti naroda koji je odbijao da prihvati da nepravda postane trajno stanje. Zato su generacije Srba odrastale na pesmama, pričama i predanjima u kojima je osveta predstavljala čin vraćanja narušenog moralnog poretka. Nije slučajno što su najveći narodni junaci bili upravo oni koji su pokazivali spremnost da podnesu žrtvu kako bi ispravili nepravdu ili odbranili čast svojih predaka. U tom smislu, osveta nije bila suprotnost pravdi, već njen surovi istorijski naslednik u vremenima kada pravda nije postojala ili kada su je moćnici namerno uskraćivali. Istorija je puna primera u kojima su čitavi narodi slavili pojedince koji su se usudili da kazne one koje sudovi nisu mogli ili nisu hteli da kazne. Takvi ljudi nisu postajali simboli zbog samog čina nasilja, već zbog uverenja da su postupali u ime žrtava koje više nisu mogle da govore. U kolektivnom pamćenju našeg naroda oni su predstavljali opomenu da zločin ne sme postati normalnost i da se iznad svake političke koristi nalazi moralna odgovornost prema nevino stradalima.
Istorija nije samo niz zakona i presuda, već i prostor u kome narodi donose sopstvene moralne sudove. Dok države često zaboravljaju, narodno pamćenje ume da bude dugovečnije od svake vlasti. Upravo zbog toga neki događaji nastavljaju da žive u svesti naroda i onda kada su formalno završeni. Pamćenje žrtve traži odgovor, a taj odgovor ponekad poprima oblik koji savremeni svet naziva osvetom. Sa srpskog stanovišta, ovakav primer je razumljiv možda više nego mnogim drugim evropskim narodima. Srbi su kroz vekove iskusili brojna stradanja, okupacije, pogrome i pokušaje brisanja sopstvenog identiteta i genetskog koda. Upravo zbog toga u srpskoj kulturi postoji duboko razumevanje za ideju da zločin ne sme biti zaboravljen i da žrtva ima pravo na sećanje i osvetu. Narod koji zaboravi svoje žrtve postepeno gubi i svest o sebi. Narod koji zaboravi svoje mučenike vremenom zaboravlja i razloge zbog kojih postoji. Zato fenomen osvete nije moguće svesti na jednostavne moralne formule. On pripada onom delu istorijskog iskustva u kojem se prepliću pravda, pamćenje, čast i žrtva. Iako moderni svet često nastoji da takve pojave objasni isključivo pravnim jezikom, narodi ih mnogo češće posmatraju kroz prizmu moralne odgovornosti prema precima i nevinim stradalnicima. Kada se govori o osveti kao jednom od motiva srpskog istorijskog iskustva, potrebno je odmah napraviti važnu razliku. U srpskoj tradiciji osveta nije samo čin odmazde, niti je svodiva na ličnu mržnju prema protivniku. Ona je mnogo češće izraz istorijskog pamćenja, odbijanja da se nepravda prihvati kao trajno stanje i spremnosti da se kroz vreme, žrtvu i istrajnost povrati dostojanstvo koje je bilo ugroženo. Upravo zato je motiv osvete toliko duboko utkan u srpsku epsku poeziju, narodno predanje i književnost. Jedan od najupečatljivijih književnih likova koji nosi tu unutrašnju dramu jeste Vuk Isakovič iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog. On nije osvetnik koji traži krv za krv. Njegova borba nije usmerena ka jednom čoveku niti jednom neprijatelju. Vuk Isakovič je čovek koji u sebi nosi bol čitavog naroda. On predstavlja pokolenja Srba koja su vekovima živela između carstava, ratovala pod tuđim zastavama, branila granice drugih država, a istovremeno sanjala sopstvenu slobodu i sopstvenu zemlju.Od Velike seobe pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, preko graničarskih pukova, Karlovačke mitropolije, Matice srpske pa sve do Majske skupštine 1848. godine, Srbi su na ovom prostoru pokazivali da narod može biti politički potčinjen, ali da ne mora biti duhovno poražen. Upravo je u tome suština onoga što možemo nazvati istorijskom osvetom. Ne uništiti drugog, već preživeti uprkos svim pokušajima da budeš uništen. Vuk Isakovič nosi u sebi tu duboku svest da se nepravda ne sme zaboraviti i da se mora osvetiti. On oseća da njegov narod živi daleko od zemlje koju smatra svojom, da proliva krv za tuđe interese i da neprestano plaća preveliku cenu velikih geopolitičkih sukoba. Ali istovremeno nosi i uverenje da istorija nije završena. Da sudbina jednog naroda ne može biti određena samo jednim porazom ili jednim vekom stradanja. Upravo ta vera u osvetu predstavlja pokretačku snagu srpske istorije. Kada posmatramo razvoj Srba u Vojvodini, vidimo da su oni vekovima pretvarali tu veru u konkretna dela. Dok su mnogi narodi nestajali pod udarima imperija, Srbi su podizali škole, crkve, biblioteke i kulturne ustanove. Dok su drugi pristajali na asimilaciju, Srbi su čuvali svoj jezik, pismo i veru. Dok su mnogi prihvatali zaborav kao cenu opstanka, Srbi su iznova pisali svoju istoriju i prenosili je novim pokolenjima. U najdubljem smislu, osveta o kojoj govori srpska tradicija nije osveta mača već osveta trajanja. To je osveta naroda koji je preživeo. Osveta naroda koji nije zaboravio ko je. Osveta naroda koji je, uprkos seobama, ratovima, progonstvima i stradanjima, uspeo da sačuva svoje ime, svoju veru i svoju istoriju. U tome leži i velika poruka Crnjanskog. On je čovek istorijske vernosti. Ljudi koji su znali da je najveća pobeda ostati svoj onda kada sve okolnosti traže da prestaneš da budeš ono što jesi. Posebnu snagu liku Vuka Isakoviča daje činjenica da se pred njim neprestano otvara mogućnost lakšeg i udobnijeg života ukoliko bi pristao da se odrekne onoga što ga čini Srbinom. Ukoliko se odrekne osvete! U svetu Habzburške monarhije napredovanje, veći činovi, materijalne povlastice i društveni ugled često su bili povezani sa spremnošću da se prihvati tuđi identitet i udalji od sopstvenog naroda. Vuk, međutim, pripada onom soju ljudi koji razumeju da postoje vrednosti koje nemaju cenu. On prihvata siromaštvo, neizvesnost i stalnu borbu, ali ne prihvata odricanje od pravoslavne vere, narodnog imena i sećanja na pretke. Stara srpska izreka „Ko se ne osveti, taj se ne posveti“ često se pogrešno tumači kao poziv na slepu odmazdu. U svom izvornom narodnom značenju ona je mnogo bliža ideji da čovek ne sme da ostane ravnodušan pred nepravdom. Za naše pretke osveta nije bila izraz neobuzdanog besa, već dokaz da čast, dostojanstvo i pamćenje još uvek žive. Narod koji zaboravlja nepravdu prestaje da razlikuje dobro od zla, a narod koji prestane da razlikuje dobro od zla polako gubi i samoga sebe. U srpskoj epskoj tradiciji osveta nije bila usmerena samo ka neprijatelju već i ka ispravljanju poremećenog moralnog poretka. Zato su naši junaci težili da povrate čast, odbrane porodicu, zaštite zajednicu i sačuvaju zavet predaka. Osveta je bila način da se pokaže da žrtva nije zaboravljena i da zlo nije prihvaćeno kao nešto normalno. U tom smislu ona je predstavljala potvrdu vernosti vrednostima, a ne puku želju za odmazdom. U kolektivnom pamćenju srpskog naroda posebno mesto zauzima tragična sudbina Branke Đukić, osamnaestogodišnje devojke iz Vasojevića koja je 1975. godine izgubila život braneći svoju čast. Njena pogibija potresla je ne samo njen zavičaj već i čitavu tadašnju državu. Za mnoge Srbe Branka je postala simbol nevine žrtve, devojačkog dostojanstva i spremnosti da se ni pred najvećom opasnošću ne odustane od sopstvene časti. Još snažniji odjek u narodu izazvala je sudbina njenog oca Rada Đukića. Suočen sa gubitkom kćerke, on je postao simbol roditeljskog bola koji prevazilazi granice racionalnog. Bez obzira na različita pravna i moralna tumačenja njegovih postupaka, veliki deo naroda u njemu je video čoveka koji nije mogao da prihvati da se tragedija njegove porodice svede samo na sudske spise i brojeve u presudi. Zato je njegovo ime vremenom ušlo u narodna predanja, pesme i priče koje se i danas prepričavaju. U tom smislu, priča o Branki i Radu Đukiću prevazilazi okvire jedne porodične tragedije. Ona govori o starom srpskom shvatanju da su čast, obraz i sećanje vrednosti koje se ne mere materijalnim koristima niti prolaznim interesima. Upravo zato je ova priča ostala duboko urezana u narodno pamćenje, kao jedna od onih koje se prenose sa kolena na koleno, ne zato što podstiču mržnju, već zato što podsećaju koliko su naši preci visoko vrednovali dostojanstvo, porodicu i vernost sopstvenom imenu. Od Kosovskog zaveta, preko Vuka Isakoviča, pa sve do Branke Đukić, kroz srpsku istoriju provlači se ista nit da uverenje da postoje vrednosti koje su veće od straha, udobnosti i lične koristi. Zato su ovakve priče opstale u narodnom pamćenju. Kao poziv na osvetu, kao svedočanstvo da narod koji pamti svoje žrtve i čuva svoje dostojanstvo ne pristaje na zaborav. Od kosovskih junaka i zaveta kneza Lazara, preko Vuka Isakoviča koji je odbio da zarad privilegija napusti veru i narod, pa sve do tragične sudbine Branke Đukić i bola njenog oca Radeta, kroz srpsku istoriju provlači se jedna ista nit uverenje da postoje vrednosti koje su važnije od života, udobnosti i lične koristi. Zato su naši preci toliko držali do časti, obraza, vernosti i pamćenja. Znali su da narod ne nestaje onda kada izgubi bitku, već onda kada izgubi svest o tome ko je, kada zaboravi svoje žrtve i kada se odrekne svojih predaka. Zato su se u narodnom pamćenju sačuvale reči koje su pevane o Radetu Đukiću: „Aferim ti ispod Koma soju,
Ti ispuni svetu dužnost svoju.“ U tim stihovima nije sažeta samo sudbina jednog čoveka već čitavo shvatanje sveta i autentične srpske civilizacije koje je oblikovalo srpski narod kroz vekove. Shvatanje da postoje dugovi prema precima, prema istini, prema časti i prema žrtvama koje se ne smeju zaboraviti. Takođe, na Brankinom spomeniku nalaze se i stihovi: „Osveti je otac Rade, to viteški on učini.“
Pravda
Vladimir DimitrijevićISTINA O UROŠU DRENOVIĆU: Razgovor sa Radmilom Drenović SebastijanovićIzvor: Pravda
