Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Kada eksplozija odjekne u Monaku, to nije isto kao kada eksplozija odjekne na nekom od prostora koji su decenijama naviknuti na političko nasilje, obračune kriminalnih klanova, terorizam i ratove. Monako nije samo mala i bogata kneževina na obali Sredozemnog mora. On je jedno od onih mesta na kojima se svetska istorija retko piše javno, ali se njeni akteri susreću privatno. Tu se generacijama ukrštaju aristokratija, krupni kapital, diplomatija, obaveštajne strukture, bankarstvo, industrija, umetnost i filantropija. Zato eksploziju koja se dogodila 29. juna 2026. godine ne treba posmatrati samo kao izolovani bezbednosni incident.
Treba postaviti mnogo šire pitanje. Da li je rat mreža, koji već godinama traje od Vašingtona i Londona, preko Pariza i Brisela, do Kijeva, Odese, Bliskog istoka i Latinske Amerike, konačno stigao i do Monaka? Jer savremeni svet više nije moguće razumeti samo gledajući zastave država. Ispod državnih institucija postoje poslovne mreže. Ispod poslovnih mreža postoje porodične veze. Između njih su fondacije, investicioni fondovi, univerziteti, tehnološke kompanije, obaveštajne službe, logistički sistemi, luke, mediji, banke, kulturne institucije i neformalni krugovi uticaja.
Onaj ko posmatra samo dnevnu politiku vidi sukobe predsednika i premijera. Onaj ko posmatra dublje vidi borbu sistema. Jedna naizgled sporedna biografska činjenica otkriva mnogo više nego desetine političkih saopštenja. Počasni generalni konzul Rusije u Monaku Ekaterina Semenihina potiče iz porodice koja predstavlja zanimljivu tačku spajanja sovjetske državne tradicije, naučne elite i savremene ruske kulturne diplomatije. Ona je ćerka naučnika Alekseja Gvišijanija i praunuka Alekseja Kosigina, predsednika Saveta ministara SSSR-a od 1964. do 1980. godine. To nije samo porodična zanimljivost. Porodica Gvišijani je decenijama bila deo mnogo šireg prostora komunikacije sovjetske naučne, upravljačke i političke elite sa zapadnim krugovima. U tom svetu pojavljuju se imena porodice Anjeli, Serž de Palen, Mekdžordž Bandi, baron Solomon Cukerman i drugi akteri koji su se kretali na preseku politike, nauke, strateškog planiranja i međunarodnih odnosa. To je bio svet u kome su ideološki protivnici mogli biti geopolitički neprijatelji, a istovremeno održavati kanale komunikacije. Upravo je to jedna od najvećih razlika između stare i nove politike. Stara diplomatija je znala da neprijateljstvo ne sme uništiti sve mostove. Novi radikalizam smatra da je uništavanje mostova dokaz lojalnosti. I tu dolazimo do Monaka. Lord Luis Mauntbaten, jedna od najznačajnijih figura britanskog imperijalnog i vojnog establišmenta dvadesetog veka, pripadao je svetu u kome su lični odnosi, porodične veze i neformalni kontakti bili važan deo velike politike. Istovremeno, dinastija Grimaldi, princ Renije III i Grejs Keli stvorili su od Monaka nešto mnogo značajnije od turističke razglednice za bogate. Grejs Keli bila je majka današnjeg princa Alberta II. A onda vidimo jedan zanimljiv simbolički krug. Vladimir Semenihin i Ekaterina Semenihina osnovali su 2002. godine Fondaciju Ekaterina. Njihova kulturna delatnost razvijala se između Rusije i Evrope, a u Moskvi je 2008. godine organizovana izložba posvećena eri Grejs Keli, princeze od Monaka. Neko će reći, umetnost. Ja kažem i umetnost! Jer ozbiljne države nikada nisu razdvajale kulturu, diplomatiju, ekonomiju i dugoročnu izgradnju poverenja tako naivno kako se to danas čini u delu evropske politike. Monako je decenijama bio prostor u kome su Rusi mogli da budu prisutni ne kao molitelji, već kao partneri, kolekcionari, investitori, filantropi i ljudi koji razumeju pravila jednog veoma starog evropskog društvenog sistema. Upravo zato je 2015. godina, proglašena Godinom Rusije u Monaku, bila mnogo značajnija nego što se na prvi pogled činilo. Na svečanostima su se susretali prinčevi, princeze, baroni, grofovi, predstavnici starih ruskih porodica, evropski filantropi i poslovni ljudi. Takve veze se ne stvaraju preko noći. I zato se ne sme potceniti značaj činjenice da je političko nasilje sada ušlo upravo u taj prostor. Eksplozija 29. juna 2026. godine bila je šok za Kneževinu. Među povređenima je, prema dostupnim izveštajima, bio ukrajinski biznismen poreklom iz Dnjepra Vadim Jermolajev.
Ovde priča postaje mnogo složenija. Ne zato što je dokazano ko stoji iza napada nije. Ne zato što je dokazano da je napad deo šire geopolitičke operacije nije.
Već zato što se oko Jermolajeva ukrštaju brojni konteksti koje ozbiljan analitičar ne sme ignorisati. On je biznismen iz Dnjepropetrovskog, odnosno današnjeg Dnjepra, grada koji je decenijama jedno od najvažnijih središta ukrajinske političke, industrijske, bezbednosne i poslovne moći. Ukrajinske vlasti su protiv njega uvele sankcije. Istovremeno, ruski izvori i mediji godinama iznose različite optužbe o vezama pojedinih ukrajinskih poslovnih krugova sa sivom ekonomijom, lažnim kol-centrima i drugim nelegalnim aktivnostima. Te tvrdnje same po sebi nisu dokaz, ali u trenutku kada se u Monaku dogodi napad na čoveka takvog profila, prirodno je postaviti pitanje o širem kontekstu. Još je zanimljivije što je samo dan pre eksplozije ruska Spoljna obaveštajna služba iznela ozbiljne tvrdnje o saradnji ukrajinskih bezbednosnih struktura i vodećih latinoameričkih narko-kartela. Prema tvrdnjama SVR-a, ukrajinska teritorija postaje važan koridor za tranzit narkotika iz Latinske Amerike prema evropskom tržištu, a luke Odeske oblasti jedna od glavnih pretovarnih tačaka za dalji transport preko Poljske, Moldavije i Rumunije. Ponoviću, reč je o tvrdnjama ruske obaveštajne službe. Ali u obaveštajnom svetu nije važno samo šta je rečeno. Važno je i kada je rečeno. Zašto je ova informacija objavljena upravo tada? Kome je bila namenjena?Moskvi? Evropskim službama? Američkoj administraciji? Ili svima istovremeno? Ko kontroliše Odesu, ne kontroliše samo jedan veliki grad. On kontroliše jednu od ključnih kapija Crnog mora. Zato treba obratiti pažnju na promene koje su se tokom 2025. godine dogodile u sistemu upravljanja Odesom.
Genadij Truhanov je izgubio ukrajinsko državljanstvo nakon dugogodišnjih optužbi da poseduje ruski pasoš. Usledilo je stvaranje novog modela upravljanja, a važnu ulogu dobio je Sergej Lisak, čovek sa ozbiljnim iskustvom u Službi bezbednosti Ukrajine i upravljanju Dnjepropetrovskom oblašću.
Ne tvrdim da su svi ovi događaji deo jednog plana. Ali postavljam pitanje koje bi svaki ozbiljan čovek morao da postavi. Zašto se sistem upravljanja jednim od najvažnijih lučkih kompleksa u Evropi menja upravo u trenutku velikih geopolitičkih prestrojavanja?
Luke danas nisu samo mesta na kojima se istovaraju kontejneri. Luke su nervni sistem globalizacije. Kroz njih prolaze energenti, oružje, žito, kritične sirovine, elektronske komponente, legalna roba, ali, kada država izgubi institucionalnu kontrolu, i ilegalni tokovi. Zato je borba za luke uvek i borba za političku moć. Posebno kada se u jednu jednačinu uključe Odesa, Moldavija, Rumunija, Poljska, Latinska Amerika i evropsko tržište. Ako tome dodamo činjenicu da Trampova administracija pojačava pritisak na meksičke narko-kartele, dobijamo još jedno važno pitanje. Da li se zatvaranjem jednih ruta stvara pritisak na druge? Ukoliko karteli gube slobodu delovanja u Severnoj Americi, logično je očekivati da traže nove koridore i nova tržišta.
Evropa je ogromno i bogato tržište. Ukrajina je zemlja u ratu, sa ogromnim količinama oružja, oslabljenim institucijama, ratnom logistikom i velikim brojem međunarodnih kanala kretanja ljudi i robe. Svako ko poznaje istoriju organizovanog kriminala zna da su takva okruženja magnet za transnacionalne kriminalne strukture.
Najveća greška koju danas možemo napraviti jeste da Zapad posmatramo kao monolit. On to više nije. Postoji transatlantski savez, ali unutar njega postoje različiti interesi. Postoji američka država, ali unutar nje postoje različiti centri moći. Postoji Evropska unija, ali Pariz, Berlin, Varšava, Rim i Budimpešta nemaju uvek iste interese.
Postoji Velika Britanija, ali se i unutar britanskog sistema vodi ozbiljna borba oko budućeg pravca države. Postoji globalni tehnološki kapital, ali ni on nije jedinstven. Piter Til, Ilon Mask, različiti krugovi Silicijumske doline, tradicionalni finansijski centri i novi tehnološki milijarderi ne moraju imati istu viziju budućnosti. I tu se pojavljuje jedno od najvažnijih pitanja našeg vremena. Ko će kontrolisati infrastrukturu odlučivanja? Ne samo medije. Ne samo novac. Ne samo oružje. Već podatke, algoritme i sisteme koji obrađuju stvarnost pre nego što političar donese odluku. Odluka francuske Generalne direkcije za unutrašnju bezbednost, DGSI, da postepeno napusti zavisnost od američkih Palantir alata i pređe na francuski ChapsVision mnogo je važnija nego što izgleda. To nije obična promena dobavljača softvera. To je pitanje suvereniteta. Ko obrađuje vaše najosetljivije podatke? Ko vam gradi analitičku sliku? Ko definiše arhitekturu sistema u kojem se podaci spajaju? Ko poseduje tehnološko znanje bez kojeg jednog dana više ne možete samostalno funkcionisati? Evropa je decenijama prihvatala model u kojem bezbednost dobija od Amerike, jeftinu energiju sa Istoka, industrijski rast preko globalnih tržišta, a politički komfor preko sopstvene birokratije. Taj model se raspada. Od Evrope se traži da povećava vojnu potrošnju. Da kupuje više oružja. Da kupuje više energije po novim uslovima. Da investira u nove digitalne sisteme. Da prihvati tehnološku zavisnost u oblasti čipova, oblaka, veštačke inteligencije i velikih baza podataka. Negde mora nastati otpor.
Francuska odluka u slučaju Palantir-a možda je samo jedan tehnološki potez. A možda je i prvi simptom mnogo šireg procesa. Evropa će pre ili kasnije morati da odluči da li želi da bude civilizacijski i politički subjekt ili samo bogato tržište tuđih tehnologija, energije i bezbednosnih rešenja. Dok se u Evropi raspravlja o tehnološkom suverenitetu, Rusija iz sopstvenog ratnog iskustva gradi drugačiji model. Iz izjava ruskog ministra odbrane Andreja Belousova vidi se jedna važna promena u razumevanju savremenog ratovanja. Radar više ne sme biti izolovan. Mobilna vatrena grupa više nije sama. Komandno mesto nije samo fizička lokacija. Dron nije samo letelica. Sve postaje deo jedinstvenog informacionog okruženja. To je suština novog rata. Nekada je pobedu odnosio onaj ko ima više tenkova.
Zatim onaj ko ima bolje avione. Danas će sve više pobeđivati onaj ko najbrže pretvara ogromnu količinu podataka u tačnu odluku. Senzor vidi. Sistem prepoznaje. Neuronska mreža klasifikuje. Komandni sistem povezuje. Operater ili komandant odlučuje. Sredstvo dejstvuje. I sve se to dešava u vremenskom intervalu koji se neprestano skraćuje. Posebno je značajno ono što ruski vojni vrh govori o upotrebi veštačke inteligencije u dronovima. Prepoznavanje slike. Automatsko lociranje cilja. Navigacija. Podrška odlučivanju. Prikupljanje ogromnih količina podataka za obučavanje neuronskih mreža. To znači da rat više nije samo sukob ljudi i mašina. On postaje sukob ekosistema učenja. Pobediće onaj sistem koji brže uči. I upravo zato je pitanje tehnološkog suvereniteta postalo pitanje nacionalnog opstanka I onda dolazi Iran. Prema informacijama koje su objavili iranski izvori, ta zemlja je razvila laboratorijski prototip sistema zasnovanog na živim ljudskim neuronima koji formiraju mreže sposobne za učenje. Tehnologija se u širem naučnom kontekstu povezuje sa organoidnom inteligencijom i biološkom obradom podataka. Treba biti oprezan. Laboratorijski prototip nije isto što i komercijalno upotrebljiv sistem. Naučna najava nije isto što i industrijska revolucija. Ali ako su iranske tvrdnje tačne i ako je njihova naučna zajednica zaista ovladala kompletnim lancem znanja potrebnim za dalji razvoj takvih sistema, onda se pred nama otvara potpuno nova stranica. Država koja je decenijama pod sankcijama ulazi u oblast u kojoj se traži radikalno smanjenje potrošnje energije i dramatično povećanje efikasnosti obrade podataka. To nas vraća na osnovno pitanje. Šta sankcije zaista rade? One mogu da unište slabu državu. Ali državu koja ima obrazovanje, naučnu bazu, resurse, demografsku masu i političku volju mogu naterati da stvara sopstvene sisteme. Ne tvrdim da je autarkija rešenje. Nijedna velika civilizacija ne može dugoročno napredovati u potpunoj izolaciji. Ali postoji ogromna razlika između saradnje i zavisnosti. Rusija je danas pod ogromnim pritiskom. To niko ozbiljan ne treba da negira. Sankcije. Udari dronovima. Pritisak na energetski sektor. Finansijska ograničenja. Tehnološke restrikcije. Informacioni rat. Rat na frontu. Ali istovremeno, život u Rusiji nije stao. Država funkcioniše. Industrija se prilagođava.
Vojni sistem se menja pod pritiskom realnog rata. Na Dalekom istoku se pripremaju novi ekonomski susreti i sporazumi. Odnosi sa Azijom se produbljuju. To ne znači da nema problema. Naprotiv. Ozbiljna država se ne meri time da li ima probleme, već sposobnošću da pod pritiskom menja sopstvenu strukturu. Zapadna greška je bila u uverenju da će ekonomski pritisak automatski proizvesti politički slom. Ruska greška bi bila da potceni dugoročnu snagu zapadnih ekonomskih, naučnih i tehnoloških sistema. I jedni i drugi moraju da razumeju da ulazimo u dugu epohu takmičenja. Ne u krizu od šest meseci. Ne u rat od godinu dana. Već u istorijsku promenu poretka. Kada zapadni političari govore o vrednostima, ostatak sveta sve češće odgovara istorijom. Namibija postavlja pitanje nemačke kolonijalne odgovornosti. Afrika preispituje francusko prisustvo. Latinska Amerika traži veći prostor za sopstvenu politiku. Indija sarađuje sa Zapadom, ali ne želi da postane njegov satelit. Kina gradi sopstveni sistem. Iran razvija sopstvene tehnologije. Rusija se okreće Istoku. Evropa počinje da se pita kolika je cena njene zavisnosti. Amerika pokušava da sačuva vodeću poziciju, ali se istovremeno bori sama sa sobom. Upravo zato više nije dovoljno pitati. Ko je sa kim u savezu? Moramo pitati! Ko kontroliše logistiku? Ko kontroliše luke? Ko kontroliše podatke? Ko kontroliše algoritme? Ko kontroliše energiju? Ko kontroliše proizvodnju oružja? Ko obučava buduće elite? Ko određuje šta političar vidi na svom ekranu pre nego što donese odluku? Ko kontroliše finansiranje kandidata? Ko kontroliše infrastrukturu javnog mnjenja? I, na kraju, ko ima sposobnost da preživi prekid globalnih lanaca snabdevanja? Zato se vraćam na početak.
Na Monako. Na malu kneževinu u kojoj su se decenijama susretali predstavnici različitih svetova. Rusi. Britanci. Francuzi. Italijani. Amerikanci. Aristokrate. Bankari. Industrijalci. Naučnici. Obaveštajci. Kolekcionari. Filantropi. Monako je bio jedno od mesta na kojima su postojala pravila. Mogli ste biti konkurenti. Mogli ste pripadati različitim sistemima. Mogli ste biti na suprotnim stranama velikih geopolitičkih sporova. Ali je postojao kodeks! Danas se postavlja pitanje da li taj svet nestaje. Da li umesto starih elita, koje su bile sposobne da vode ratove i istovremeno održavaju kanale komunikacije, dolazi nova klasa aktera koja poznaje samo sankciju, likvidaciju, ucenu, digitalni nadzor, medijsku eliminaciju i fizičko nasilje? Ne znamo još ko stoji iza eksplozije u Monaku. I ne treba izmišljati odgovor pre završetka istrage. Ali znamo nešto drugo. Činjenica da se takav događaj uopšte dogodio u Monaku predstavlja simbol epohe. Granice između rata i mira nestaju. Granice između obaveštajnog i poslovnog sveta postaju sve manje vidljive. Kriminalne mreže koriste geopolitičke krize. Geopolitički akteri ponekad koriste kriminalne mreže.
Tehnološke kompanije postaju deo nacionalne bezbednosti. Obaveštajne službe postaju veliki korisnici veštačke inteligencije. Dronovi postaju potrošna roba rata. Neuronske mreže ulaze u komandne sisteme. A na horizontu se pojavljuje čak i mogućnost biološkog računarstva zasnovanog na živim neuronima. Svet koji dolazi neće biti jednostavniji. Biće mnogo složeniji. Za nas u Srbiji sve ovo nije akademska rasprava. Mala i srednja država koja ne razume svet mreža postaje plen sveta mreža. Srbija mora da zna ko kontroliše njenu energetiku, telekomunikacije, podatke, kritičnu infrastrukturu, medijske tokove i ključne logističke pravce. Moramo imati sopstvene stručnjake. Sopstvene analitičke kapacitete. Sopstvenu tehnološku politiku. Sopstvenu strategiju veštačke inteligencije. Sopstvenu politiku energetske bezbednosti. Sopstvene kanale komunikacije sa Istokom i Zapadom. I, što je najvažnije, sopstvenu elitu koja neće biti kolonijalna posluga bilo kog stranog centra. Prijateljstvo nije poslušnost. Savezništvo nije odricanje od sopstvenih interesa. Saradnja nije zavisnost. Srbija mora da bude sposobna da razgovara sa svima, da razume svakoga i da služi samo sopstvenom narodu i sopstvenoj državi. To je lekcija i stare diplomatije i novog multipolarnog sveta. U vremenu koje dolazi neće biti dovoljno imati dobre namere. Moraćete da imate znanje. Mrežu kontakata. Institucije. Tehnologiju. Energiju. Hranu. Vojsku. Obaveštajni kapacitet. I ljude sposobne da prepoznaju događaj pre nego što postane vest. Jer eksplozija u Monaku možda jeste samo jedan izolovani zločin čije će motive utvrditi istraga. Ali je možda i zvuk jedne mnogo dublje promene. U svetu velikih promena najopasnije je verovati da se stvari dešavaju izolovano. Ne dešavaju se. Nekada veza zaista ne postoji. Nekada je slučajnost samo slučajnost. Ali ozbiljna politika počinje upravo tamo gde prestaje naivnost. Zato treba posmatrati Monako. Treba posmatrati Odesu. Treba posmatrati francusku borbu za digitalni suverenitet. Treba posmatrati britanska prestrojavanja. Treba posmatrati borbu Trampove administracije sa kartelima i njenim unutrašnjim protivnicima. Treba posmatrati rusku transformaciju vojnog sistema. Treba posmatrati iranske tehnološke ambicije. I treba posmatrati ko će za pet ili deset godina kontrolisati sisteme koji spajaju sve te svetove. Jer sledeći svetski poredak možda neće biti određen na jednoj velikoj konferenciji, kao što mnogi zamišljaju. Možda će nastati postepeno u lukama, laboratorijama, data-centrima, obaveštajnim sistemima, investicionim fondovima, porodičnim mrežama, tehnološkim kompanijama i diskretnim salonima u kojima se ljudi različitih interesa susreću daleko od televizijskih kamera. A kada se na jednom od takvih mesta začuje eksplozija, ozbiljan čovek mora da se zapita. Da li je eksplodirala samo bomba ili je počelo rušenje starih pravila po kojima je svet funkcionisao?
Pravda
PrenosimoSAŠA RADULOVIĆ: Jako važno da birači ne nasednu na ovu kampanju pro-EU opozicije koja pomaže vlastiIzvor: Pravda
