Radmila (RADA) Drenović Sebastijanović je rođena 1951. godine u Slavonskom Brodu – FNR Jugoslavija. Osnovnu školu i Gimnaziju je završila u rodnom gradu, a 1977. godine je diplomirala na Fakultetu strojarstva i brodogradnje Sveučilišta u Zagrebu. Radni vek je provela radeći u više fabrka, te kao profesor mašinskih predmeta u više prosvetnih ustanova. Pesme i prozu piše od najranijih školskih dana. Objavila je do sada dve samostalne zbirke poezije; NADANjA I STREPNjE – Slavonska Požega 1989. i PLAVI LEPTIR – Beograd 1995. U Pančevu su 2019. izašle i neke njene priče pod naslovom DVADESET PET RUŽA. Zastupljena je u više zajedničkih zbirki i zbornika, a objavljivala je i u časopisima i novinama. Nastupala je na književnim smotrama i prigodnim manifestacijama, televiziskim i radio emisijama. Radovi su joj prevođeni na više jezika i objavljivani u inostranstvu. Član je nekoliko književnih klubova i novinskih redakcija. Bila je i prvi predsednik Pododbora Prosvjete ''Branko Radičević'' u Slavonskom Brodu 1990. godine. Baveći se i novinarskim radom objavila je više intervjua, osvrta, reportaža, kolumni te nekoliko recenzija. Organizovala je veći broj društvenih i književnih manifestacija i pomogla izdavanju više knjiga. Osvojila je i podosta nagrada i pohvala, a najdraže joj je prva nagrada za ''Svetosavsko zlatno pero'' – jednoj od prvih književnih manifestacija održanoj 1994. godine u Republici Srbskoj.
Kontinuirano se, pored književnog, bavi i humanitarnim radom. Od početka devedesetih godina prošlog veka tj. prošlog rata, smatra se izbeglicom, pošto je silom prilika boravila i radila, objektivno rečeno, širom sveta.
Banjaluka se našla na udaru Pavelićevih hordi zato što su ustaše, na čelu sa banjalučkim advokatom Viktorom Gutićem, želele da od Banjaluke naprave prestonicu NDH. Kako je narod Krajine doživeo ovaj neočekivani udarac?
Banja Luka je pre Drugog svetskog rata bila ''lepotica'' Vrbaske banovine, a ban Svetislav Tisa Milosavljević svakako i najzaslužniji za mnogo lepog i korisnog stvorenog nakon Velikog rata. Svojim geografskim položajem, brojnošću i raznolikošću stanovnoštva, saobraćajnim značajem, brojem školskih, kulturnih i sakralnih objekata, privrednim aktivnostima, istorijskim nasleđem, a posebno perspektivom u sigurno poboljšanje i ekonomskog razvoja, svakako je interesantna i vladarima novonastale ''Nezavisne države Hrvatske''. Ideja da joj Banja Luka postane i prestonica sigurno ne datira od 10. travnja 1941. Mnogi Hrvati kažu da je Zagreb ''najlipši grad na svitu'', samo mu fali more. Nema ga ni Banja Luka, ali se ona nije zvala Srbinovo - kako se zvao Zagreb u vreme kad se Sisak, recimo, zvao Siscia. Tek, ''novi ban'' ovog lepog grada u srcu Bosne, advokat Viktor Gutić, svakako je, kao i poglavarstvo novouspostavljene NDH, bio sa tim saglasan.
Teror, represalije, progoni, hapšenja pa i krvavi pirovi i u okolini Banja Luke, gotovo od prvog dana, pokazali su stanovništvu, kako bi tekao put ka ostvarenju tog ''tisućljetnog sna''. Naravno, ponovo su stradali Srbi, kako ''obična raja'' tako i sveštenstvo, intelektualna elita, ugledni i bogati građani, pa i deca. O uništenju i otimanju imovine, rušenju bogomolja, pokrštavanju, progonima ... nije se samo prepričavalo. Svakodnevni život se munjevito pretvara u niz jezivih zatvaranja, mučenja i ubistava, internacija u logore, bezbroj sahrana, nestanaka, straha, tuge, gorčine i neizvesnosti.
Srbski narod, predahnuvši tek nešto više od dve decenije pod upravom svoje dinastije bio je nespreman za ovoliku mržnju i krvavo zlo. No, oni koji su vekovima ''svikli mrijeti bez golemog jada'' brzo su shvatili da je otpor i borba jedini izlaz za očuvanje svega za što čovek živi, pa i samog golog života.
Kako se Uroš Drenović našao na čelu narodnog ustanka protiv ustaškog terora u Krajini? Kakav je bio njegov prethodni život kao učitelja? Šta je u Vašem znanju o prvim danima ustanka? Srbi su bili nenaoružani, ali su ipak pružili junački otpor neprijatelju.
Dakle, od prvih dana proglašenja NDH, svakovrsne represalije nad Srbima su postajale sve brutalnije, masovnije i, jednostavno rečeno, krvoločnije. Nisu se strašne vesti širile današnjom brzinom, ali se smrt i sveopšte uništavanje nije ni moglo skriti, a ni izbjeći. Prema svedočenju lica kojima su to ispričali njihovi najbliži - roditelji, dede i bake, ujaci, stričevi, kumovi, komšije... pokolji i paljevine su morali da se zaustave. U zasjedi nedaleko od današnje crkve na Manjači – Klisini, učitelj Drenović je sa grupom lokalnih mladića prvi put dočekao dva kamiona naoružanih ustaša koji su iz Banja Luke krenuli na svoj novi krvavi pir u sela na Manjači. Svakako, imali su ovi hrabri ustanici obavjest o tom pohodu pa su isplanirali uništenja krvavih crnokošuljaša. Dvojica su, ipak, uspjela pibjeći što je potom izazvalo još strašniju odmazdu. I kad se očaj i lelek ''nedoklanih'', popaljenih i očajnih seljana i celog uplašenog stanovništva širio poput crne magle, samo se pronelo da su se pojavili dobrovoljci koji predvodi mladi Drenović, učitelj iz Baraća. Tada su sveštenici, učitelji, advokati i doktori svakako bili najvažnije i najpoštovanije ličnosti javnog života. Ipak, u kraju gde se nepismeni seljak ''sudi sa glavatom gospodom'', raduje pobjedi Jablana nad ''carskim'' bikom u jedinstvenoj koridi, gde ''orlovi rano lete'' a oprez, lukavstvo i domišljatost vekovima moraju biti korišteni za opstank među nemilosrdnim osvajačima, fascinantno je da svi kreću za mladim, gotovo „preuranjenim“, vojskovođom. Da, ta ''raja'' goloruka, dobrodušna do naivnosti i svikla trpeljivosti, kao da se probudila u pravednom otporu ispunjena sigurno osvetom i patriotizmom, ali prvenstveno pravoslavnom verom u pravdu i slobodu. Sve to je svakako osećao i njihov omiljeni učitelj Uroš. Njegova hrabrost i harizma uz urođenu plemenitost i pravdoljubivost učinile su da ga vole i poštuju i borci i civili. Borci su se umnožavali kao dobrovoljci, a narod je, takođe, brzo uočio olakšanje i životnu važnost tako nastale odbrane.
U kasnijim, komunističkim prikazima, nije se moglo saznati da četnici nisu nikakva ''bradata banda'', već poslednja odbrana srbske vere i dostojanstva, borci koji daju život za otadžbinu, kralja i slobodu. Drenović je u svom užem štabu uvek imao upravo takve ličnosti koji su znali ceniti i svoju vojničku zakletvu i zavet slavnih predaka. Svakako, ratnim uspesima mladog Uroša, a rođen je u Sitnici - banjalučki srez, 11.11. 1911, doprinelo je i njegovo vojno obrazovanje. Uz Učiteljsku školu, na vlastitu inicijativu, u Bileći je 1936. godine završio Školu za rezervne pešadijske oficire. Tako je i početak Drugog svetskog rata dočekao u činu rezervnog potporučnika. Iako je već imao i vlastitu porodicu. Njemu, hrabrom i poštenom, odmah je bilo jasno kako se treba postaviti. On odlučno staje na čelo svog naroda, nenaoružanog, naivnog i nespremnog, a ponovo izloženog pokolju, razaranju, progonu i nepravdi. Svakako, zadivljujuće je s koliko povjerenja i ljubavi ga je taj, njegov narod, odmah i prihvatio. Apsolutno neljudska, nezapamćena zlodela ustaša koji su divljali i uništavali sve srbsko odmah s proleća 1941. godine već za Vidovdan su izazvale beskompromisan otpor.
Tad je Uroš okupljenim seljanima Baraća, Pecke i Medne koji su bežali od uništenja u očekivanju nove ustaške najezde, proglasio narodni ustanak. Vojničko znanje iskoristio je da postavi obrambene linije pa se otpor osvetnika i branilaca širio. Od sela do sela i po zbegovima ustaške horde su zaustavljene i proterane, a četničke, srbske čete su kao pečurke počele nicati po celoj Krajini i zapadnoj Bosni. I svi su spontano tražili vezu sa Drenovićem kao centralnim likom opštenarodnog ustanka u ovom, tradicionalno slobodarskom kraju. Treba podsetiti na pretke koji su upravo ovde ratovali pre šezdesetak godina protiv osmanlija na čelu sa Petrom Mrkonjićem, budućim kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem.
U prvo vreme, kraljevska vojska i partizani Krajine su sarađivali, a onda je došlo do razlaza. O čemu je reč? Zašto su partizani početkom 1942. napustili zajednički front?
Nakon više od 80 godina od ''razlaza'' partizana i JVUO koje su kasnije sveobuhvatno proglasili za četnike, istina polako izlazi na videlo. Ukratko, četnici su bili legalna vojska države ''stare'' Jugoslavije koja je prva pružila otpor Hitleru i nacizmu, a partizani su bili sledbenici komunističke utopije. Svakako, daleko manji broj srbskih intelektualaca i ostalog naroda ne bi pristupio partizanskom pokretu da nisu imali moćnu i zavodljivu propagandu osmišljenu, u suštini, protiv pravoslavlja, a pod plaštom borbe za ravnopravnost, slobodu i bolju budućnost. Otpor četnika je suštinski vezan za odbranu naroda od brutalnog uništenja, zadržavanje dinastičkog uređenja koje je napokon krenulo u pravedno pozicioniranje srbskog naroda i kao i uvjek stalo na branik pravde i slobode. Partizani su, izgleda ''prebrzo'' pokazali pravo lice svojih nauma – da preko ubijenih i međusobno zavađenih (preostalih) Srba dođu na vlast. To je, prvenstveno, ''komunističko'' rukovodstvo, da se ne podsećamo na nacionalni sastav, naše ''zavedene intelektualce'', išlo i u saradnju sa NDH, posebno ustaškom vrhuškom. Naravno, bilo je mnogo onih koji su to brzo uvideli. Među njima je bio i Drenović i saradnja je, bar u zapadnoj Bosni, sa partizanima, prekinuta. Najstrašniji signal je bio kad su mu partizani ubili iz zasjede devet mladića koje je, ne sluteći takvu mogućnost, poslao na pregovore. Plan da i samog Drenovića ubiju je propao jer je samo bio oprezniji. Kad su ipak obznanili plan da se četnici stave pod njihovu komandu, više nije bilo nikakve dileme. Uroš je znao da se pošten i plemenit srbski narod mora braniti i od partizana. Upozorio je, recimo, na tu opasnost i svog prijatelja dr Mladena Stojanovića. Na žalost, i Mladen je ''zaslužan'' za smrt bar 300 Srba, a i strahote Potkozarja. Drenović je ostao s vjerom u Boga, za kralja i otadžbinu i dosljedno i beskompromissno u borbi da zaštiti prvenstveno srbski narod, kako od ustaša, stranih napadača, ali i od partizana. Nebrojena su svedočenja o ''kažnjavanju'' čak i nedužnih civila samo za optužbu da su saradnici četnika. U suštini, bili su ''samo'' Srbi! Jednostavno, četnici su ostali dosledni svojoj patriotskoj ideji, a partizani, tačnije, njihovo rukovodstvo, samo prikriveno, krenulo je u borbu za vlast ne birajući sredstva da dođe do cilja.
Ključna kontroverza u vezi sa Drenovićem je potpisivanje pakta o nenapadanju sa predstavnicima NDH. Kako je do toga došlo?
Po ''receptu'', koji se kod komunjara od početka pa i tokom sadašnje vladavine (dece komunizma) provodi – proglašava se izdajnikom svako koga treba ''eliminisati''. Četnici su, kao legitimni ustanici, od prvog dana u djelovanju, bili prvenstvena prepreka i svedok njihovih zakulisnih radnji. Vojvoda Drenović je odmah shvatio ulogu i ustaša i komunjara. Isto je uvideo i da je svaka borba svrsishodna i pravedna samo ako narod uopšte opstane. Istrebljenje je provođeno od ustaša, domobrana, Nemaca i Talijana, a najbolnije od partizana, pošto su bar 90% boraca bilo Srba. Kako onda zaštititi taj slobodarski, napaćeni a napadnuti srbski narod? Naravno, samo fizička borba nije bila dovoljna. Bila je potrebna i diplomatija. Možda je ''pregovaranje'' izraz primereniji tom vremenu i situaciji na terenu. Svakako, bila su tu uputstva Vrhovne komande jer se Drenović odmah stavio pod upravu generala Draže. Sigurno je da je uspeo nekim svojim pregovorima sa ustaškom komandom ili čak rukovodstvom NDH spasiti mnogobrojne živote nevinih ljudi. Ima malo svedoka pa i dokumenata koji su to opisali. ''Detalje'' je interpretila kasnija, Titova ''politička misao''. Počeli su iznositi čak i lažne fotografije ili filmske scene u kojima Uroš, navodno, šenluči sa ustašama.
Sve te optužbe su godinama raskrinkavali njegovi saborci, pa i pošteni ''zapisivači'' iz Titovog tabora. Narod je znao istinu i bio zahvalan za svoj opstanak. Sve je opevao i kroz mnogobrojne narodne pesme. Posebno su strašni progoni i likvidacije mnogobrojnih sledbenika i saboraca od strane upravo tih komunjara. O tome su mi pričali ljudi ''sa terena'' , nažalost kroz iskaze svojih najbližih predaka.
Naravno da su neprijatelji odvajkada morali u svim sukobima i pregovarati. Ovde je ''problem'' što je posleratna, Titova propaganda, to zlonamerno prikazivala kao ''dogovore i izdaju''. Ta tema mi je suštinski nedostojanstvena. Slično kao objašnjavati, recimo, smrt banjalučkog vladike Platona i ''kažnjavanje'' Alojzija Stepinca!!!
Komunistička istoriografija je optužila Drenovićem da je napadao partizane da bi pomogao ustašama. Istina je da je on izbegavao sukobe sa Srbima, makar i u Titovoj uniformi. Do kakvih je borbi ipak dolazilo?
Sukobi sa partizanima su, čini se, tokom 1943. i '44. god bili češći sa partizanima nego sa ustašama. Prvi partizanski otvoreni napad, u kom su odmah i poraženi, zbio se 5. marta 1942, ubrzo po odgovoru Drenovića da neće da se stavi pod komandu Tita i komunista i da su četnici verni svome kralju i otadžbini i da im je komandant Draža Mihailović. Drenović je bolno uviđao kako zablude naivnih ''partizana'' tako i uslove pod kojima su popaljeni i desetkovani pojedinci prisiljavani da se pridruže tom, blago rečeno, izvitoperenom putu za opstanak i slobodu. Zato je neprekidno insistirao da se Srbi spašavaju i kad su u logorima i zatvorima, posebno i kao zarobljenici u Titovoj uniformi. Uglavnom su ih puštali na slobodu. a naravno – civilno stanovništvo je bilo plemenita potka četničkog, pravednog otpora. Manjača je tokom rata postala gotovo jedino mesto gde su se Srbi mogli skloniti. Tačnije, istinska slobodna teritorija. Tu su mogli opstati i lečiti sve ratne rane jer su hrabri borci iskreno branili, čuvali i razumeli narod iz kog su u duhu pravoslavlja i potekli. To im titoistička vlast nikad nije oprostila. Zato su i posle 1945. usledila ''dobrovoljna '' preseljavanja – „Osma ofenziva», instaliranje vojnih poligona, otvoreno proganjanje i ubistva ''preostalih'' četnika, krivaca za ''neukusnu'' reč, nesaradnju, ili prijašnju saradnju sa ''izdajnicima''...
Po ironiji istorije, Drenović je pao kada su njegovu kolonu napali engleski avioni, koji su bili na Titovoj strani. Šta se tačno desilo?
Vojvoda Drenović je ubijen 31. maja 1944. godine na Čađavici. Engleski avion je nadletao kolonu četničkih boraca i civila i niko nije strahovao. Jer, to su bili saveznici. No, nenadani mitraljeski rafali zasuli su vatrom prvenstveno vozilo sa Drenovićem kao komandantom. Ubijen je sa još dvojicom saboraca. To je bilo strašno saznanje da su i saveznici naše ubice i da su nas izdali. Tada, verovatno, nije bilo jasno zašto su još 16. aprila 1944. na Vaskrs, kao hitlerovci 1941, ''saveznici'' bombama zasuli Beograd i druge gradove u Srbiji. Ni za ovaj zločin kome je cilj bio obezglavljenje Srba, sledbenika kralja i antifašističkog otpora, niko nije odgovarao, čak nije ni proglašen krivim! Na žalost, mnoge istoriske činjenice potvrdile su da Srbi ''u konačnici'' mogu da se uzdaju samo u sebe i Boga.
Decenijama je trajalo skrivanje njegovog groba, da ga komunisti ne oskrnave. Kada je grob otkriven i kako su sahranjeni posmrtni ostaci?
Odmah je bilo jasno da su Englezi saveznici partizana i Tita i da bi čak i posmrtni ostaci četničkih, srbskih velikana, mogli biti skrnavljeni. Znalo se za takvu partizansku praksu i zlodela, pa su mrtvog Uroša saborci preneli tajno na Manjaču. Tu je počivao u miru pod krošnjama privatne šume svog saborca do 2002. godine. Strašna priča i tajna groba ''ćutala je'' tako skoro 60 godina. O skrivanju tog groba i stradanju i još mnogih porodica koji su eventualno samo pomenuli ime slavnog vojvode Uroša, nije znala čak ni njegova familija. Tek, preživeo je maleni sin, majka, brat, sestre... Kad je poslednji borac koji je znao za tajnu grobnog mesta to poverio svojoj porodici, krenulo se u iskopavanje. Kosti su prenete sa primerenim počastima na Klisinu tj. u širi kompleks crkve na Manjači. Tu su već pokopavani i mnogi izginuli saborci omiljenog vojvode, ali i to je bila tajna jer se strahovlada diktatora, srbomrsca nije ''ugasila '' izgleda ni do danas. Ovi reci nastaju 2026. godine a tamo, na Manjači je sve više spomenika koje familije i poštovaoci podižu svojim precima, a Uroševim saborcima. Poštovanje, ljubav i zahvalnost sad se očituju posebno na svojevrsnom saborovanju svakog 21. jula na praznik svetog velikomučenika Prokopija. Od 2002. godine Manjača se pretvara u krajišku Ravnu Goru. Tu se uz parastos, liturgiju, palenje sveća, polaganje venaca i niz svetovnih aktivnosti sastaju i druže potomci i poštovaoci onih koji ne zaboravljaju žrtvovanje predaka ali i potvrđuju zavet srbskoj slobodi i pravdi.
Kako ste Vi lično nosili svoje porodično nasleđe u teškim danima komunizma?
U roditeljskoj kući živelo je po očevoj ženidbi nas šestero. Otac , majka, baka, brat od strica i nas dve sestrice. Brat Slobodan je rođen 1940, a ja deceniju kasnije kao starija kći Uroševog brata. Majka je često prepričavala ratne strahote koje su sustigle kad joj beše samo 16 godina, a otac je o tim temama veoma malo pričao kao i baka, očeva mati. Svi smo voljeli brata, a posebno je mama pazila da ga zaštiti i razume. Svojom izuzetnom plemenitošću i požrtvovanjem štitila ga je, čini mi se uvek i više nego nas, sopstvenu decu. Bio je bolestan ali izuzetno inteligentan, pošten i dobrodušan. O njegovim roditeljima se govorilo samo kroz činjenicu da ih nema. Otac bi ponekad samo uz tužni, duboki uzdah ponavljao bolno pitanje: ''Bože, što ne uze mene, već mog brata, onakvog sokola, plemenitog, hrabrog, lijepog, nadarenog, poštenog, dobrog...?'' Posle sam saznala da je i otac odležao u ''crnoj kući''- banjalučkom zatvoru, da nikad nije pričao o onom što ga tišti, a prepričavao je samo dečačke zgode o svom starijem bratu koga je beskrajno voleo i o svojih pet sestara. Otac je bio izuzetno cenjen projektant, a u istoj firmi zaposlio se kasnije i Slobodan. Uvek smo živeli skromno, povučeno i odani radu i porodičnoj slozi. Mnoge sitnice su se podrazumevale bez razgovora i kažnjavanja. Sve pravoslavne običaje smo poštovali, a u crkvu ( posle rata je preuređena iz konjušnice u hram), sam s ocem išla samo na jutrenje o Božiću, a sa bakom i sestrom svake nedelje. Prvi ''susret'' sa stricem gotovo ne mogu opisati. Sa radija (tad još nismo ni znali za TV) je objašnjavala partizanska pesma kako se u Bosni podignula raja, podigo je Simela Šolaja, podigo je protiv izdajica Drenovića i Tešanovića... Pogledala sam u oca, a on je samo kimnuo i tužno se osmehnuo. Možda je stavio prst na usta kao upozorenje da se o tom ne priča. Bila sam dovoljno stara da počnem o svemu razmišljati i dovoljno mala da znam da moram poslušati oca i ćutati. Setila sam se da je djeda (mamin otac) znao često reći kad bi se uplele neke teme koje nisu za decu: ''Živom se vuku rep ne mjeri.'' I tako, prošlo je detinjstvo i mladost, polako su odlazili baka, djeda, brat, mati, pa i otac. Tek slika o stricu nije bledila. Zašto su ga zvali u pjesmi ''izdajica'', zašto se o roditeljima moga Slobe nije pričalo, zašto su mi roditelji venčani još 1951. u crkvi na tlu republike Hrvatske, zašto smo poštovali očeve sestre i njihove muževe, zašto je baka živela kod sina i uvek išla u ''vizite'' kod nekih komšinica ili po neki mesec provodila kao gost kod kćeri..? Naravno, poneko spontano pitanje dobilo je prave odgovore. Tek, vreme, mesto i način življenja i spoznaja da nas već i najbliže komšije poštuju, ali u suštini mrze, otvarala je prave slike o ''bratstvu i jedinstvu'', o ''plavoj ljubičici'', o potrebi da se ne buniš za mnoge sitne nepravde jer si ''kriv'' što si tu gde si i što si ''kriv'' i zato što jesi. Od malena mi je stvoren instinktivan nagon za bjegom. Kuda, kako i najvažnije - zašto, nije mi dalo vremena za detaljno ispitivanje uzroka. Pred sam rat devedesetih, po Božijoj promisli, uspela sam ''pobjeći''. No prava želja za ''istraživanjem '', posebno o mom stricu vojvodi Urošu, buknula je u meni tek oko 2010. godine. Povod je bilo gotovo ''novinarsko ispitivanje'' bakica koje su mi bile svojevrsne družbenice u banjama oko Banja Luke. Kad bi se ohrabrile i videle moju iskrenu znatiželju i poverovale da sam zaista rodbina sa vojvodom, sledile su priče o njihovim dojmovima iz vremena koje su im prenele majke i očevi, bake, svekrve... Mislim da mi je srce igralo od ponosa. Na žalost, sem tetke po kojoj sam dobila i ime, niko u familiji nije, već tada, mogao imati neposredan susret sa Urošem. Bilo mi je neugodno kad su pojedine moje cimerke gotovo i meni želele poljubiti ruku kao što su to činili mnogobrojni poštovaoci mojoj tetki, Uroševoj jedinoj živoj sestri 2002. godine. Tetka je tada imala 85 godina, a upokojila se u stotoj godini života, upravo na svetog Prokopija 21. jula 2016. godine.
Mnogo šta sam čula, pročitala, odslušala, odgledala i doživela u vezi sa mojim stricem i sa našom familijom. Možda sve treba da prihvatim kroz jedan topli, ljudski zaključak koji mi izreče osoba koju zaista nisam ni poznavala: ''O, kako vi treba da ste svi ponosni kao familija jer vas je Gospod nagradio ličnošću kakav je vojvoda Uroš. Koliko li je samo duša spasio, uvjek bio pravedan i odlučan, hrabar i višestruko obdaren, poštovan i voljen od svih kojima je komandovao i s kojima se borio i za sve brinuo. A, posebno znaj – i danas ima čak i muslimana koji mu pale svjeće i poštuju ga!''
Izvor: Pravda
