Piše: Jovana Krstić, kandidatkinja broj 10 na listi „Majka Srbija – Gruda“

Izbori 25. oktobra nisu bili obični parlamentarni izbori. Bili su referendum. Srbija je birala između dve vizije, i svaki glas koji nije išao jednoj od dve velike liste izgledao je kao glas bačen u vetar. Znali smo da u takvoj atmosferi male liste ne pobeđuju. One ili nestaju, ili uspevaju da kažu nešto što ostaje. Mi smo izabrali ovo drugo.

Zašto je sistem išao na ruku najjačem

Mandati u Srbiji dele se po D’Hontovoj metodi. Liste koje ne pređu cenzus od 3% ne dobijaju ništa, a mandati se dele samo među listama iznad cenzusa, srazmerno njihovoj snazi. U praksi to znači da svaki glas dat maloj listi koja ne prođe nagrađuje najveću listu. Godinama je najveća lista bila lista vlasti, i što je više malih lista ostajalo ispod cenzusa, to su mandati vlasti bili jeftiniji.

Drugi deo te računice su manjinske liste. One ne moraju da pređu 3%, nego samo prirodni prag, a njihovi glasovi se pri raspodeli uvećavaju za 35%. Zato je sa desetak hiljada glasova moguće dobiti poslanika. Posmatrači su pred ove izbore upozoravali da je najmanje sedam od osamnaest lista sumnjivo, kao „satelitske“ liste koje bi, ako prođu, svoje mandate stavile na raspolaganje vlasti. U tesnoj trci nekoliko takvih mandata moglo je da odluči ko vodi državu.

Zašto smo se ipak kandidovali

Kandidovali smo se upravo da bismo okrenuli tu računicu. Lista na izborima dobija prostor: minute na javnom servisu, ljude u biračkim odborima, glas u kampanji. Taj prostor nismo iskoristili za sebe, nego za zajednički cilj. Od prvog dana smo rekli jasno: mi smo uz studente. Naši članovi i simpatizeri glasali su za Studentsku listu, da nijedan glas ne ostane neiskorišćen tamo gde se odlučivalo, a naše minute u medijima iskoristili smo da pozovemo ljude da izađu i podrže studente.

Kada je izlaznost skočila na skoro 70%, računica vlasti se srušila. Prag je porastao, satelitske liste su ostale daleko ispod njega, a pošto je najveća lista ovog puta bila Studentska lista, D’Hontov sistem je prvi put nagradio upravo studente. Čak su i glasovi malih lista, uključujući i naše, posredno ojačali pobednika.

Naše minute nismo trošili na sebe

Na RTS-u i RTV-u nismo govorili o funkcijama ni mandatima. Govorili smo jezikom koji ljudi razumeju bez prevoda: pesmom o Homolju i dragocenoj prirodi koja nas okružuje, koju ne smemo dati strancima da je unište; pramajkom Vinčankom, starom više od sedam hiljada godina, koja nas podseća da korupcija i strah nisu naša sudbina, nego kratka epizoda u dugoj istoriji; sećanjem na vreme kada smo živeli bolje, kada deca nisu odlazila na drugi kraj sveta da bi imala budućnost.

Ali pre svega smo govorili o odgovornosti i pravdi. Šesnaest ljudi poginulo je ispod nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. To je bio trenutak kada je cela Srbija videla dokle vodi korupcija: do betona koji pada na ljude koji čekaju voz. Studenti su tada ustali sa jednostavnim zahtevom, da se zna ko je odgovoran i da odgovara. Taj zahtev je postao i naš. Ne tražimo osvetu, nego pravdu: nezavisne sudove, tužioce koji rade svoj posao, institucije koje štite građane, a ne one koji su na vlasti. Niko ne sme biti iznad zakona, i nijedan život ne sme biti cena nečije pohlepe.

To su bili studentski zahtevi, a postali su zahtevi cele Srbije. Mi smo ih samo izgovorili slikama koje svi nosimo u sebi.

Naša priča ide od Kragujevca, gde počivaju slovački vojnici streljani 1918, kao simbol bratstva Slovaka i Srba, do Velike Hoče u Metohiji, njenih vinograda, crkava i uskršnjih običaja koji opstaju uprkos svemu. Hteli smo da kažemo da Srbija nije samo Beograd i da se bori u svakom selu, u svakoj porti i u svakom vinogradu.

I najmanja poruka ostavlja trag

Dobili smo 3.176 glasova u 171 opštini i na 2.329 biračkih mesta širom Srbije. Najviše u Kragujevcu (130), ali i daleko od njega:

– Novi Sad 107, Zemun 86, Palilula 84, Novi Beograd 81, Čukarica 66

– Šabac 66, Kraljevo 60, Kruševac i Rakovica po 56, Jagodina 55

– Čačak 52, Požarevac 41 (sa Kostolcem 52), Smederevska Palanka 40

– Bor 37, Paraćin 36, Ruma 34, Pirot i Zaječar po 30

– Najveći procenti: Sopot i Dimitrovgrad (0,18%), Niš – Crveni krst (0,16%), Arilje i Ćuprija (0,15%)

Ljudi u Dimitrovgradu, Arilju, Boru i Pirotu nemaju nikakve veze sa Kragujevcem. Do njih smo stigli samo kroz nekoliko minuta na javnom servisu i kroz poruku koja ih je dotakla. To je za mene najveća lekcija ovih izbora: i najmanja iskrena poruka nađe svoje ljude. Svaki od tih glasova je čovek koji je čuo, razmislio i odlučio.

O novinarstvu koje ne zove telefonom

Pred izbore je BIRN objavio tekst o našoj listi u kome iznosi tvrdnje o našim ljudima, a da nikoga od nas nije kontaktirao. Te tvrdnje nisu tačne: da je Vitomir Nedeljković član nadzornog odbora javnog preduzeća, da je lista povezana sa SNS-om, da smo „neautentični“ jer naša imena ne zvuče dovoljno slovački.

Takav način rada, zaključivanje na osnovu prezimena, starih spiskova i pretpostavki, bez ijednog razgovora sa ljudima o kojima se piše, mora da prestane. Upravo tako godinama rade režimski tabloidi i televizije koje su ovo društvo trovale lažima. Novinarstvo kome građani veruju mora da bude bolje od toga: da zove, pita, proveri, pa tek onda piše.

Poruka za sve nas: pitajte čoveka, ne bota

Ako su nas ovi izbori nečemu naučili, onda je to da ne treba verovati botovima na društvenim mrežama ni kupljenim medijima, ni kad pišu o drugima, ni kad pišu o nama. Kada želite da znate ko je neko i šta je, pozovite ga i pitajte lično. Porazgovarajte, pogledajte čoveka u oči. Iza svake liste i svakog imena stoje ljudi sa svojim životima, decom i borbama. Društvo koje se vraća razgovoru licem u lice je društvo koje botovi i propaganda više ne mogu da zavade.

Poslovice koje su rekle sve

Poslednjeg dana pred izbornu tišinu rekli smo narodnim poslovicama ono što je svako razumeo:

Ko rano rani, dve sreće grabi.

Zrno po zrno – pogača, glas po glas – narod jači.

Svaka sila za vremena, svaka laž je kratkih nogu.

Istina k’o ulje na vrh ispliva.

Riba od glave smrdi.

Ko drugom jamu kopa, sam u nju pada.

Kako posiješ, tako ćeš i žnjeti.

Složna braća kuću grade – gde je sloga, tu je i snaga.

Narod je već sutradan potvrdio svaku od njih. Rekordna izlaznost i više od dva miliona glasova za studente bili su složna braća koja grade kuću.

Posebno nas raduje što su se naše male ideje proširile i dalje od nas: pojavile su se i u studentskim videima i porukama. Bili smo u kontaktu sa studentima i uz njih smo od samog početka, sve ove godine, jer to su i naša deca. Srećni smo što svaka dobra ideja nađe svoj potočić, potočić nađe reku, a reka stigne do mora. Ne pitamo čija je ideja bila, važno je da je stigla tamo gde je trebalo.

Šta dalje

Naš najveći zadatak je da slovačke sredine u Vojvodini, Bački Petrovac, Kovačica i Stara Pazova, prepoznaju Grudu kao svoju. Za to je potrebno vreme, prisustvo i ljudi na terenu. Ali temelj smo postavili na najbolji mogući način: poštenjem. U odlučujućem trenutku stali smo na pravu stranu, a to se pamti duže od bilo kog procenta.

Izvor: Pravda