Miodrag Zarković: Tačka po tačka - vojska

Piše: Miodrag Zarković

Naravno da groblje nije mesto za pljesak, da se na sahrani ne peva, a pogotovo ne ide da se pokojniku koji se upravo spušta u zemlju viče "Živeo".

Kamo lepe sreće, međutim, da su nam to jedini gresi prema pokojniku.

Iz odnosa Srba i Ratka Mladića bonton je iščezao još pre 15 godina, kada smo dopustili da ga u naše ime izrodi izruče neprijateljskom sudu. Ali šta smo mogli da uradimo, pitaće se neko. Glupo pitanje. I inače, a pogotovo u ovom slučaju. Jer mogli smo, na primer, da učinimo upravo to što smo učinili u ponedeljak: da se okupimo oko njega. Makar i tada tapšali gde se ne tapše i pevali kad se ne peva.

Ali nismo. I pošto nismo, ovakav kraj je bio neizbežan. On u zemlju, mi u sramotu. Ali i u gordost.

Ponosimo se njim. Proklinjali smo ga. Volimo ga. Izdali smo ga. Zahvalni smo mu. Ništa mu nismo verovali, a glave smo turili njemu u ruke. Ali naš je. Život mu je bio surov; smrt će mu biti još zamršenija; tako je to odvajkada sa svima koji su, kao on, u odsudnom trenutku izabrali da pripadaju baš nama i da mi pripadamo nikom drugom do njima. Neka pita Karađorđa.

Šta li bi se o Karađorđu pisalo da smo ga predali Porti da mu reže kaznu? Kako bi se pamtili Stepa i Mišić da smo ih izručili Švabama? Da li bi bilo razlike?! "Ali sud je pravosnažno utvrdio"... "Ali moramo da poštujemo presudu"... "Ali samo 16.000 je došlo na sahranu"...

Kaže Milan St. Milenković da je ono tapšanje i skandiranje na grobnom mestu organizovao Vučić. Lupa gluposti. On se inače zove bez onog "St." nego mu ja dodam taj nastavak zato što je kao nevoljeni rođak sa sela svoga imenjaka St. Protića: sve se slažu kad treba da nas pljuju. Elem, nije Vučić organizovao. Kako znamo? Pa zato što se skandiralo Mladiću. Da je to bilo Vučićevo maslo, skandiralo bi se Vučiću. On drugačije i ne zna.

Videli smo tog dana domet Vučićeve pameti: poslao je Danila. Očekivano, Danilo je došao u uniformi Vučićevog sina. Takođe očekivano, generali i drugi visoki oficiri Vojske Srbije bili su u civilnoj odeći. Čisto da bi ga sahranili uz počasti, ali da se ne zna ni kakvih, ni kolikih, ni čijih.

No dobro. Život mu je bio surov, smrt će mu biti zamršena, što li pa sahrana da mu bude jednostavna?! Što da ne bude četiri i po kilometra od opela do grobnog mesta? Da nije neko možda odustao na pola puta?! Taman posla!

Izdali smo ga. Predali smo ga. Ubili smo ga. Ali smo prepešačili tih četiri i po kilometara za njega. Tog dana, tim povodom, prevalili bismo i četristo.

Baš sam pratio jednu devojku. Veoma je lepa, pa mi nije bilo teško. Nema joj ni 25 godina. Imala je na sebi svedenu, jednobojnu a elegantnu letnju haljinu - i sandale, one prave ženske, neudobne. Nijednog trenutka nije ni zastala. Sve i da hoće ne može da pamti Mladića, jer se ni rodila nije kad je on morao u bekstvo, ali je po onoj sparini, bez grča na licu, da ne znaš da li je tiša ili odlučnija, pregazila četiri i po kilometra kao plitak potok. I ona, i nas ostalih 15.999.

"Nije on nikakav junak, krio se od Haga kao neka baba", iznova i iznova mu presuđuje već pomenuti Milan St. Protić, nesrećnik koji je kao baba kmečao, ječao i laktao se još pre 30 godina. Protić više nije ni baba, Kapetan Dragan ga je oterao u neki novi rod kada ga je ono primorao da mu se izvinjava za neku glupu ali otrovnu klevetu.

Isto kao i njegov nevoljeni rođak sa sela Milenković., ni St. Protić ništa ne shvata. Ili možda neće da shvati. I to što se Ratko krio od Haga, to je takođe naša sramota. Ni Ratkova, ni haška. On je radio ono što je smatrao za svoju dužnost - štitio srpski narod. Hag je radio ono što smatra svojom obavezom - proganjao svakoga ko je štitio srpski narod. Jedino smo mi zakazali pa smo pustili da ga izrodi predaju.

Tada samo zakazali. Ali u ponedeljak nismo.

"Bilo ih je u hiljadama, ne bih rekao da ih je bilo u desetinama hiljada", broji nas Filip Švarm, urednik "Vremena". Račun je, dakle, naučio, ali srpski dijalekt još nije pa i dalje priča na hrvatskom. Doduše, ovog puta ga je izdao i hrvatski: pričao je o "pravosnažnoj presudi". Što ne o "pravomoćnoj", crni Filipe?! Da nisi možda izbegao baš tu hrvatštinu, kako ne bi bilo očigledno sa kog izvora srčeš laži o Generalu?

Ne može presuda da bude pravosnažna, pobogu Filipe, ako sud nije pravni. Može da bude samo snažna, onoliko koliko su grlati papagaji poput tebe koji će da je ponavljaju. Ti uređuješ "Vreme", a tebe uredio Hag. Ili Zagreb. Milina jedna pravomoćna.

Omanuo je tačkasti Švarm, isto kao i još tačkastiji Arhiv javnih skupova. Zašto li je iko ikada pa verovao nekome ko sam sebe nazove - arhiv?! Dešavalo se njima mnogo puta da im je milo ono što se baka Protiću snilo. Tako su pre dve godine uglas sa "Informerom" lupili da je na terazijskom skupu protiv kopanja litijuma bilo samo 40.000 ljudi. Pa su se dan kasnije izvinjavali i "ispravili": 50.000. A bilo je, da se ne lažemo, barem duplo više.

Sada su ipak podbacili daleko grđe. U stvari, strogo uzevši i nisu podbacili jer oni, isto kao Hag, isto kao Švarm, samo rade ono što smatraju svojom obavezom.

Kao i Mladić što je radio ono što je njemu bilo važno. Kao i mi u ponedeljak, u krajnjem slučaju.

Jašta da nas je bilo najmanje desetak puta više nego što je Arhiv pravomoćno prebrojao. Ali, mada uopšte nije nebitan, nije broj najvažniji. Ovog puta je, držim, još značajniji bio sastav.

Onomad smo ga izneverili, predali, prepustili... Ali u ponedeljak smo bili njegova vojska.

Obe reči su tu ključne. Njegovi smo jer je on naš. Niti možemo, niti hoćemo drugačije. To je bilo predodređeno vekovima unazad. A vojska smo zato što su nas roditelji vaspitavali da poštujemo junaštvo i junake čak i kad ih olajavaju, proganjaju, ubijaju.

Poštujemo i tuđe, kamoli naše kao što je General. Znamo da on nije bio ni operski pevač ni centarhalf ni influenser. Bio je vojskovođa i zato smo pred njega, da ga ispratimo sa ovog sveta, izašli kao vojska. Bez oružja, jer nije ni bila prilika; eto vidiš, St. Milenkoviću, da neki red ipak znamo. Ali vojska.

Pogledajte slike, pregledajte snimke i videćete ono što se u ponedeljak po topčiderskim brdima videlo golim okom: Generalu je na sahranu došao ratnički narod. Mislim tu i na žene, sa sve onim prelepim devojčetom u sandalama, kamoli na prisutne muškarce.

Kakve njihove "udruge veterana" i Tompsonovi koncerti. Samo uporedite nas 16.000 i njih onoliko, i biće vam jasno zašto im je 90ih bila neophodna pomoć prijatelja. Baš kao i pola veka ranije. Biće vam jasno kako je, pre 15ak godina, grupa žena u Kosovskoj Mitrovici u povratku sa pijace došla u sukob sa jedinicom danskog KFOR-a i sve se završilo tako što su ih one razoružale. Mitrovčani još čuvaju trofejno oružje osvojeno tog dana.

Ali ovo što pričam je i osuda. Jer, gde smo kad nije Generalova sahrana?! Zašto dopuštamo da se s nama i našom sudbinom potkosuruju belosvetski lupeži i domaće secikese? Srbija je naša zemlja. Isto kao i Republika Srpska. Ne Nikole Đurička, ovojesenje izbeglice iz Holivuda, koji je Generala nazivao "ružnim" pa onda otišao kod Anđeline u Ameriku da se spase nas i više se nikad ne vrati, kad ono, eno ga zakazao neko "komičarsko" veče za kraj septembra.

Ne može Srbija da pripada i nama i njemu. Ne zato što mi tako hoćemo ili nećemo, nego zato što je to zakon prirode, zakon materije i antimaterije.

To ne znači da u Srbiji ne sme da bude mesta za njega. Nije on ni prvi ni poslednji bednik koga možemo da istrpimo a da ne trepnemo. Ali samo ako je Srbija ne njegova, nego naša.

Onako kako je i General naš.

I zato nemojte da se, posle ponedeljka, opet uspavljujemo na jalovim lovorikama. "Nisu nas uništili", "živeće ovaj narod", "pokazali smo snagu"... O čemu pričate?! Predali su i Generala i ostale generale, na naše oči izdaju Kosovo i Metohiju, hoće i Jadar da nam otmu. Ni vazduh nam neće ostati. Bukvalno.

Mi, koji smo u ponedeljak preskočili topčiderska brda, prosto nemamo drugog izbora nego da svoju antimateriju strpamo u ono agregatno stanje u kojem neće da nas zagađuje. Ne sme je biti u vlasti, a vlast je danas nažalost sva od nje. Ne sme je, osim u tragovima, biti u Skupštini, a i tamo je antimaterija ušla u svaku poru. Ne sme je biti na stadionima, fakultetima, u kafićima i diskotekama, na televitiji i u novinama... osim u onoj meri u kojoj je inače ima, ni manje ali ni više. Toliko možemo da preživimo. Jer mi smo vojska, a oni nisu sposobni ni za fizičko.

Neprijatelji su nas videli u ponedeljak. I, alarmi su im proradili. Zato i trućaju o "16.000".

Video nas je i General. Kakvi god da smo, ipak smo i njegovi. Nije to mala stvar.

Ali da li smo mi sami videli sebe?