5. SEPTEMBAR 2026: „Multiverzum Srbija“ i izborna noć bez osvita

Piše: Vladimir Dimitrijević

O ČEMU JE REČ?

Subota, 5. septembra 2026. godine, u Beograd donosi neobično gust raspored javnih događaja. U 12 časova u Domu Vojske Srbije najavljena je komemoracija Ratku Mladiću, bivšem komandantu Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, koji je pravosnažno osuđen pred međunarodnim krivičnim sudom za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, ali za koga Srbi znaju da je osuđen na „kengurskom sudu“ na kome je Naser Orić dobio dve godine zatvora, kao da je klao piliće. U 16 časova počinje okupljanje za Beograd Prajd u parku Manjež, dok sama protestna šetnja počinje u 17 časova. U 18 časova na Novom Beogradu startuje trka „10K Belgrade Run Nike“, u organizaciji Beogradskog maratona i pod pokroviteljstvom Grada Beograda. U 21 čas TV Pink pokreće jubilarnu desetu sezonu rijaliti programa „Elita“.

To je slika današnje Srbije.

KRENIMO REDOM

Nema osnova da se komemoracija Mladiću, Prajd, sportska trka i premijera rijalitija tumače kao delovi jedinstvenog plana. Činjenica je ozbiljnija: jedan isti grad i jedno isto društvo u razmaku od devet sati proizvode četiri različita načina kolektivnog okupljanja i četiri različita odnosa prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Prvo ide sećanje na Mladića, o kome Igor Ivanović kaže:“Kako je prolazilo vreme u ratu, tako je i general Mladić menjao svoja ideološka (jugoslovenska) uverenja prema srpskim tradicionalnim vrednostima. Skinuo je petokraku i stavio tradicionalnu srpsku oficirsku kapu iz Velikog rata, sa srpskom zastavom kao amblemom. Vratio se Bogu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Na onaj svet odlazi kao veliki srpski general i kao pravoslavac. Oni koji su ga izdali danas su sigurno svesni jedne istine: šta god da su radili i kome god da su služili – nisu uspeli da u srpskom narodu izbrišu uverenje da je general Ratko Mladić srpski heroj.”

Popodne centar grada postaje prostor džender vidljivosti, NATO građanističkih prava i policijski regulisane javnosti.

Predveče Novi Beograd postaje komercijalno brendiran prostor zdravlja i globalnog urbanog stila.

Uveče se pažnja iz javnog prostora premešta na televizijski ekran, gde počinje program koji je ruganje privatnosti i dostojanstvu ličnosti.

Komemoracija pokreće javnost koja oseća potrebu da se drži temelja nacionalne istorije, prajderi objavljuju trijumf NATO dženderizma, a maraton je znamen urbanog brendiranja i potrošnje. „Pinkov“ rijaliti je izazovan: izaziva na povraćanje. Svaki od ovih sadržaja ima svoje institucije, rituale, publiku, vizuelni jezik i ciljeve. Njihov susret otkriva da Srbija 2026. godine nije jednostavno „tradicionalna“ ili „moderna“, „evropska“ ili „nacionalna“: grad se tog dana bukvalno deli, zatvara, obezbeđuje, brendira i medijski okupira. Građani biraju gde će biti, šta će gledati, čemu će dati značaj i šta će ignorisati. Taj izbor je kulturni i politički čak i onda kada se predstavlja kao obična zabava ili rekreacija.

ČINjENICE

Prema izjavi Darka Mladića koju je 4. septembra preneo RTS, komemoracija Ratku Mladiću zakazana je za subotu, 5. septembar, u 12 časova u Domu Vojske Srbije u Beogradu. Sahrana je najavljena za ponedeljak, 7. septembar, na Topčiderskom groblju. Posmrtni ostaci su 3. septembra dopremljeni u Beograd. Rojters je izvestio da su dopremljeni avionom Vlade Srbije i da je taj postupak, zajedno sa javnim simbolima koji su pratili povratak tela, izazvao oštre reakcije dela evropskih zvaničnika. Evropska komesarka za proširenje Marta Kos otkazala je posetu Srbiji, navodeći da veličanje Mladića nije spojivo sa evropskim vrednostima. Ta reakcija već sama po sebi pretvara komemoraciju iz domaćeg događaja u pitanje spoljne politike i evropskih integracija – koje su uvek „evroatlantske“.

Beograd Prajd 2026. održava se pod sloganom „Ima mesta za sve nas“, koji organizatori predstavljaju kao povratak sloganu prvog Prajda u Srbiji pre dvadeset pet godina. Prema zvaničnom sajtu, okupljanje 5. septembra počinje u 16 časova u parku Manjež, šetnja je u 17 časova, a ruta ide Nemanjinom, Kneza Miloša, Kralja Milana i Trgom Nikole Pašića do Narodne skupštine, pa se vraća ka Manježu. Organizatori objavljuju i detaljne bezbednosne preporuke, uključujući savet učesnicima da nakon događaja sklone obeležja koja ukazuju da su bili na Prajdu..

Treći događaj nije puni maraton, već trka na deset kilometara. „10K Belgrade Run Nike 2026“ održava se 5. septembra, program traje od 15 do 21 čas, a start je u 18 časova. Organizatori su Beogradski maraton i Nike, a pokrovitelj Grad Beograd. Trasa se prostire Novim Beogradom, između ostalog Bulevarom Nikole Tesle, Ušćem i prostorom Starog sajmišta. Gradske službe su najavile obustave saobraćaja i izmene linija javnog prevoza. To je privremena reorganizacija gradskog prostora u ime sporta, brenda i turzma.

Četvrti događaj odvija se izvan klasičnog javnog prostora, ali ima potencijalno najveći domet. TV Pink je potvrdio da „Elita 10“ počinje 5. septembra u 21 čas. Reč je o jubilarnoj, desetoj sezoni jednog od najogavnijih rijaliti formata u Srbiji i regionu. Pink početak predstavlja kao veliki televizijski spektakl, sa povratkom poznatih učesnika i naglašenim obećanjem iznenađenja i kontinuirane drame. Za razliku od prva tri događaja, ovde nije neophodno fizički biti u Beogradu. Publika se formira u domovima, na telefonima, portalima i društvenim mrežama. Prostor događaja je medijski, ali je njegov društveni efekat stvaran.

U VIŠE DIMENZIJA

Najzanimljiviji uvid koji 5. septembar 2026. nudi pažljivom posmatraču jeste da Srbija živi u više svetova istovremeno. To nije osobina isključivo Srbije. Ipak, u Srbiji je „mulitiverumska“ realnost posebno vidljiva zato što ključni politički sporovi nisu organizovani samo oko bitke za budućnost, već i oko tumačenja prošlosti. O čemu je, u stvari, reč?

Ratovi devedesetih nisu završeni onog trenutka kada su završene vojne operacije. Oni nastavljaju da žive u porodičnim sećanjima, medijima, stranačkoj retorici, regionalnim odnosima i međunarodnim pravnim presudama. Komemoracija Ratku Mladiću aktivira upravo to istorijsko vreme. Za jedan deo građana on ostaje figura zaštite Srba u ratu i simbol nacionalnog stradanja i otpora. Za NATO međunarodne institucije, centralna činjenica je pravosnažna osuda za genocid u Srebrenici, progone, terorisanje civila i druge zločine. Ova stvarnos Srba i Srbije nastaje upravo u trenju između NATO sudski utvrđene odgovornosti, nacionalnog samorazumevanja i porodičnih ili kolektivnih sećanja.

Nekoliko sati kasnije Prajd uvodi drugačije „uvremenjavanje“: budimo NATO savremeni dženderaši! Organizatori traže, između ostalog, zakonsko regulisanje istopolnih zajednica, prava trans i interseks osoba, adekvatan odgovor države na govor i zločine iz mržnje i druge mere. Prajd zato projektuje budućnost koja se manje oslanja na tradicionalne predstave porodice i pola, a više na „jednakost pred zakonom i individualna prava“. Sa sve NATO paktom u pozadini. Srbi u Bosni i Hercegovini su Mladićevi jataci koji ne zaslužuju da žive, a dženderaši treba da vladaju Srbijom i Balkanom: to je logika još uvek moćne sorošoidnosti.

„Luda trka“ su lični rekordi, čipovi za merenje, sportska oprema i planovi treninga i oni čine svet u kome je telo projekat. „Ja volim samo sebe, tog predivnog sebe“, kaže „Psihomodo pop“: pojedinac radi na sebi, optimizuje zdravlje, prati rezultate i uključuje se u globalnu kulturu trčanja. Umesto istorijske sudbine, središte je individualna priča koja postaje masovni javni ritual.

Na kraju, „Elita“ je vreme neprekidne sadašnjosti. Rijaliti format živi od utiska da je sve što se dešava hitno, lično i trenutno. Svađa, veza, raskid, nominacija ili ulazak novog učesnika dobijaju vrednost zato što su „sada“ i zato što se mogu pretvoriti u klip, naslov, reakciju i komentar. Istorija se skraćuje na prethodnu sezonu, a budućnost na sledeću emisiju.

A u pozadini Veliki Majstor Svih Dronova, član Trilateralne komisije za Balkan, do ništavila zabavni učenik Mire Markvić i „Jul je kul“ družine. I Vučićev omiljeni Žeks.

O MLADIĆU, OPET

Mladić je pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, a potom u žalbenom postupku pred Međunarodnim rezidualnim mehanizmom, pravosnažno osuđen na doživotni zatvor za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. I Imperija se čudi – kako Srbi to ne prihnaju?

Stvar je vrlo prosta: Haški sud je inkvizicija NATO osvete srpskom narodu. Haški tribunal nije osnovan da bi zadovoljio pravdu, već da bi poslužio kao instrument politike velikih zapadnih sila. Sud je primenjivao dvostruke standarde i selektivnu pravdu, što se ogleda u visokim kaznama za srpske optuženike i istovremenom oslobađanju ili blagim kaznama za vojne i političke lidere drugih naroda iz bivše Jugoslavije.

Savet bezbednosti UN nije imao jasna i izričita ovlašćenja po Povelji UN da osniva sudska tela sa krivičnom nadležnošću, već je to učinjeno političkom voljom velikih sila.

Hag je sud celokupnoj istoriji Srba koja je za Imperiju istorija zla i zločinaca.

U svojoj knjizi „Zloupotreba istorije u Hagu“, Kosta Čavoški detaljno analizira kako sud prekoračuje svoje pravne okvire. On smatra da se u Hagu činjenice prilagođavaju unapred postavljenom političkom narativu, pri čemu se istorijski kontekst događaja iz devedesetih godina namerno iskrivljuje kako bi se dokazala kolektivna krivica srpskog rukovodstva.

U srpskom javnom prostoru Mladić je decenijama bio predmet konkurencije najmanje dva narativa. Jedan ga čita kroz međunarodne presude i perspektivu žrtava građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Drugi ga smešta u narativ odbrane naroda, zapadne nepravde, selektivne pravde i srpskog stradanja. Između njih postoji i grupa ljudi koji mogu da priznaju srpske zločine, a istovremeno i da veruju da je međunarodna pravda bila politički nejednaka, jer se nije kosnula srboubilačkih poduhvata Hrvata, muslimanskih Bošnjaka i Arbanasa.

Aleksandar Vučić koristi, kao i uvek, priliku da dokaže da je patriota, koji je, u isti mah, i odan Imperiji Vašington – Brisel. Zato neće doći na sahranu, ali će sekti „Vučićevih svedoka“ namigivati da je „mladićevac“. Uostalom, šapuće on svojim biračima, Dom Vojske nije neutralna sala za skupove. On pripada institucionalnom i simboličkom svetu vojske, državnosti, oficirskog korpusa i nacionalne vojne tradicije. Čak i kada događaj formalno nije državna sahrana, izbor prostora proizvodi javni signal. Dodatnu težinu ima činjenica da su posmrtni ostaci, prema Rojtersu, dopremljeni avionom Vlade Srbije. Prevoz, protokol, prisustvo funkcionera, mesto komemoracije i upotreba zastave mogu da proizvedu utisak državnog priznanja i onda kada pravni status ceremonije ostane drugačiji.

NATO NARATIV I SRPSKA PRIČA

Zbog toga nam neće doći EU Slovenka Marta Kos, koja je, vele, radila za UDBU (ili KOS, što mu dođe na isto). Vučićeva vlast naglašava da joj je članstvo u Evropskoj uniji strateški cilj, dok Marta Kos istovremeno poručuje da je način javnog odnosa prema osuđenim ratnim komandantima test vrednosne orijentacije. Taj raskorak je jedna od trajnih osobina Vučićeve politike: institucionalna evropeizacija sapostoji sa nacionalnim narativima koji su često u sukobu sa dominantnom kulturom sećanja u EU. Ali EU podržava Vučića, jer takvog izdajnika među drugosrbijancima nije moguće naći. I podržavaće Vučića protiv studenata – to je sasvim sigurno. Kao što podržavaju Edi Ramu u Albaniji, i kao što su podržavali Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Vučić nastavlja da glumi: neće njemu Marta Kos određivati ko je ratni zločinac!

Komemoracija Mladiću, kad su Srbi u pitanju, otkriva odsustvo zajedničkog jezika za devedesete. Postoje sudske činjenice NATO pakta, ali ne postoji konsolidovani moralni narativ koji prihvata srpska većina. Razlog je prost: Markač, Gotovina, Naser Orić, Hajradinaj nisu zločinci, ali Mladić jeste. Tuđman, Izetbegović, Hašim Tači nisu zločinci, ali Milošević jeste.

Čak i Srbi koji su sve vreme bili protiv Miloševićevog režima ( poput mene ), ne mogu da se pomire sa ubistvom Slobodana Miloševića u Hagu, ni sa činjenicom da su za sve najviše osuđeni Srbi. Kao da drugi nisu ratovali, nego igrali balet, i kao da Srbi nisu trajno prognani sa svojih prostora u današnjoj Hrvatskoj, iz Sarajeva i Goražda, ili sa Kosova i Metohije...

DžENDER BUDUĆNOST

Beograd Prajd je tokom poslednjih dvadeset pet godina prošao put od događaja koji je mogao biti zabranjen do redovne godišnje manifestacije sa unapred poznatom rutom, programom, koncertima i institucionalnim obezbeđenjem. Džender je legalizovan i legitimizovan kao „must have” ideologija.

Slogan „Ima mesta za sve nas“ poseduje posebnu simboličku snagu zato što se vraća na formulu prvog Prajda u Srbiji. On funkcioniše kao zahtev za prostor. Doslovno, Prajd traži pristup ulici, pravu na okupljanje i centralnim državnim lokacijama. Politički, traži mesto u pravnom sistemu, porodici, zdravstvenom sistemu, obrazovanju i javnom govoru. U tom pogledu, ruta do Narodne skupštine je simbolički put od identiteta ka instituciji. Kolona prolazi kroz centar političke vlasti.

Policijski kordoni, kontrolni punktovi, zatvorene ulice i bezbednosne procene omogućavaju događaj, ali istovremeno vizuelno potvrđuju da je on poseban. Država koja obezbeđuje Prajd ispunjava osnovnu obavezu da štiti slobodu okupljanja. Ali, dženederaši traže, u ime NATO liberalizma, još, još i još! Nikad dosta!

Činjenica je da se 2026. Prajd odvija u politički napetom društvu u kome su masovni studentski i antikorupcijski protesti od kraja 2024. promenili jezik javnog nezadovoljstva. Organizatori Prajda u svojim najavama naglašavaju slobodne medije, ljudska prava i demokratske vrednosti ( da bi bili „studentoliki“), ali svi znamo da je Vučićev režim u samoj srži “gay friendly”. Naravno, beogradski Prajd nije reprezentacija celokupne urbane ili liberalne Srbije. I među dženderašima postoje klasne, generacijske i ideološke razlike. Ali ovi su Vučićevi džender saveznici, i zato im je otvoren put.

Komercijalizacija Prajda, prisustvo korporativnih partnera i globalni vizuelni stil mogu za neke učesnike biti znak normalizacije, a za druge dokaz da se njihova politika svodi na brendiranje različitosti. Uostalom, nije to nikakva radikalna levica, nego su u pitanju sluge kancer – kapitalizma, na čijem putu porodica i dalje izaziva bes i mržnju. Zato ih je Vučić pripitomio i dao mi „sto puteva i sto staza“, kako kaže narodnjačka pesma.

Ipak, pogledajmo dublje – šta se hoće?

DžENDER PROTIV SRBIJE

Jasno je da savremena džender teorija negira nepobitne biološke činjenice, postojanje dva hromozomski i anatomski definisana pola (muški i ženski). Mržnja prema činjenicama je u temelju dženderizma jer je radikalno razdvajanje pola i roda nenaučno. Džender ideologiju politički i društveni pritisci unose se u naučne i obrazovne institucije, čime se urušava objektivnost u psihologiji, medicini i sociologiji. Zakoni o dženderisanju društva nameću upotrebu „rodno senzitivnog jezika“, što kritičari (uključujući lingviste) vide kao jezički inženjering i nasilje nad stvarnošću maternjeg jezika. Interesantno je da kritika dženderaštva dolazi i iz pojedinih struja samog feminizma (tzv. gender-critical feministkinje). Po njima, urušavanje koncepta biološkog pola briše samu kategoriju „žene” i obesmišljava dugogodišnju borbu za ženska prava, posebno u sferama kao što su sportska takmičenja, sigurne kuće ili zatvori, gde ulazak bioloških muškaraca koji se identifikuju kao žene može ugroziti sigurnost pravih žena i fer-plej u sportu.

Džender ideologija redefiniše brak i roditeljstvo (npr. uvođenjem termina poput „roditelj 1” i „roditelj 2” umesto majke i oca), čime se urušavaju porodični temelji društva. Ključ je uguravanje džender teorije u predškolsko i školsko obrazovanje: izlaganje dece idejama o promenljivosti polnog identiteta u ranom dobu izaziva konfuziju i narušava pravo roditelja da vaspitavaju decu u skladu sa sopstvenim vrednostima.

Džender koncepti (često povezani sa takozvanom „vouk” agendom) nameću se državama u razvoju i tradicionalnim društvima kroz uslovljavanja međunarodnih organizacija, fondova i nevladinog sektora. Srbija je kolonija – i to će s evideti 5. septembra, opet i opet. Vučić odobrava, imidž sebi popravlja...

TRKA ZA BUDUĆNOST – AKO JE BUDE

Na prvi pogled, sportska trka je najmanje politizovan od sva četiri događaja. Mada...Masovno trčanje je jedan od karakterističnih urbanih rituala savremene srednje klase. Ono spaja individualizam i kolektivizam srećnih i uspešnih.

„10K Belgrade Run Nike“ jasno povezuje Vučićev Beograd i globalni brend. Nike nije sporedni sponzor, već deo samog imena manifestacije. Učesnički paket uključuje brendiranu majicu, merenje vremena čipom, medalju i digitalne rezultate. Ovo je dobar primer kako se urbani ritual organizuje: Vučićev Beograd i privatni kapital su na zajedničkom poslu. Grad obezbeđuje prostor, saobraćajni režim i infrastrukturu. Organizator stvara sportski događaj. Korporativni brend daje vizuelni i potrošački identitet. Učesnik je građanin, sportista i potrošač koji nosi znak brenda.

Trasa je takođe simbolički zanimljiva. Ona prolazi Novim Beogradom, Bulevarom Nikole Tesle, Ušćem, pored Muzeja savremene umetnosti, Parka prijateljstva i prostora Starog sajmišta. U jednoj trci se prelazi preko nekoliko istorijskih narativa Beograda: socijalističke modernizacije, postsocijalističke komercijalizacije, memorijalnog prostora i globalne ekonomije brenda.

Još je zanimljivije što trka zahteva značajnu reorganizaciju saobraćaja. Ulice se zatvaraju, linije javnog prevoza menjaju trase, a svakodnevna logika kretanja ustupa mesto događaju. To pokazuje da sport ima visok stepen legitimiteta u upravljanju javnim prostorom. Zatvaranje ulice zbog trke obično se doživljava kao tehnička neprijatnost, a ne kao politički akt. Zatvaranje ulice zbog protesta, nasuprot tome, često se tumači kao politička poruka i izaziva raspravu o tome ko „sme da blokira grad“. Trčimo za Vučića da ne bismo protestovali protiv Vučića!

Savremeni fitnes jezik pretvara telo u projekat kojim se upravlja: kilometraža, puls, tempo, kalorije, oprema, aplikacije, personalizovani planovi. Postoji i tržišni element, jer se zdravlje prevodi u satove, patike i brendirane događaje. Što bi rekao Vučić: brže, jače, bolje! I, što je najvažnije, kao nekad nacionalsocijalisti u Nemačkoj – „Za našu decu“. A za koga bi drugog?

Ovaj događaj pokazuje dubinu globalizacije Srbije koja nije uvek vidljiva u političkim raspravama. Zemlja može biti u sukobu sa delom evropskih institucija oko politike sećanja, a istovremeno učestvovati u globalnoj kulturi sporta, marketinga i urbanog turizma. Pacifizujmo se kao seljaci globalnog sela!

Vučić kaže:“Bolje je trčati nego se buniti! Trčite u prazno dok ja vladam!“

PINK DIKTATURA

Početak „Pinkove“ „Elite 10“ u 21 čas zatvara dan prelaskom iz fizičkog javnog prostora u medijski prostor. Rijaliti je pre svega industrijski model proizvodnje pažnje. On pretvara konflikte, seksualnost i svakodnevnu interakciju u kontinuirani medijski resurs. Njegova moć ne leži samo u sadržaju već u trajanju, umrežavanju i sposobnosti da iz jednog događaja proizvodi stotine sekundarnih vesti, klipova i komentara.

„Elita“ je posebno važna zato što se nalazi na preseku televizije, portala i društvenih mreža. Učesnik više nije samo televizijsko lice. On postaje paket kratkih video-snimaka, citata, mimova, fan stranica, komentara i tabloidnih naslova. Na taj način rijaliti prilagođava linearnu televiziju logici platformskog doba. Publika ne mora gledati program satima da bi učestvovala u njegovoj „kulturi“, zvanojn „pinkultura“. Dovoljno je videti klip na mreži, pročitati naslov ili pratiti konflikt preko portala.

Spektakl danas nije samo slika koja zamenjuje stvarnost. On je infrastruktura koja organizuje šta će biti vidljivo, merljivo i monetizovano. U rijalitiju se privatnost proizvodi kao javna roba. Emocija ima vrednost ako može da se snimi, a sukob ako može da se nastavi. Identitet je bitan ako može da postane prepoznatljiv brend. Učesnici su proleteri sopstvene medijske vidljivosti, proizvod koji televizija prodaje oglašivačima i publici.

U Srbiji taj model ima dodatnu političku dimenziju zbog Vučića koji je „rijaliti dikatator“. Pink je istovremeno veliki privatni zabavni sistem i važan politički medij.

Politička kriza, ratno sećanje, prava manjina, sport i rijaliti - svi se bore za vreme, emocionalnu energiju i pažnju građana. U ekonomiji pažnje, ono što je dramatičnije, personalizovanije i lakše za praćenje često ima prednost nad složenim političkim temama. Zato, i samo zato: živeo Vučić, Gospodar Auto Puta u pakao!

ELITA JE „ELITA“, A NE STUDENTI!

Rijaliti nudi model slave koji ne zavisi od klasičnog obrazovanja, profesionalne karijere ili institucionalnog priznanja. Vidljivost sama po sebi postaje kapital. Za deo publike to je oslobađajuće, jer ruši monopol tradicionalnih elita nad javnim prostorom. Tom delu publike obraća se Vučić, Gospodar Pijane Šatre! Naravno, to je znak degradacije kriterijuma javne vrednosti. Ako se institucionalni put ka statusu doživljava kao spor ili nepravedan, medijska slava postaje alternativni put ka novcu, prepoznatljivosti i moći. Zato – svi u SNS!

Početak desete sezone ima i ritualni karakter. „Jubilarnost“ proizvodi osećaj institucionalne trajnosti. Ono što je nekada moglo da se priviđa kao prolazni televizijski eksperiment postalo je redovni deo kulturnog kalendara. U tom smislu „Elita 10“ nije margina srpske kulture, već jedan njen bitan, skoro najbitniji, sastavni deo.

I ne zaboravimo: počelo je od Đilasovog „Velikog brata“, pa prešlo kod Žeksa. Zato nije čudo da se Đilasu studenti baš i ne sviđaju! To je duh klovnokratije, u jednoj od mnogih svojih inkarnacija...

IZBORNA PONOĆ SRBIJE

A sve nas čeka opasna opasnost, i svaki pleonazam nije suvišan: pošto je to strašno opasna najopasnija opasnost. Jer Vrhovni Pevensi Srbije nije spreman da vlast prepusti deci kojoj je, sve do sada, pokušavao da nametne strah kao meru i proveru postojanja.

Zato je u pravu politikolog Cvijetin Milivojević po čijem mišljenju predstojeći vanredni parlamentarni izbori, čije se održavanje očekuje 25. oktobra 2026. godine, donose najveću krizu u Srbiji u poslednjih dvadeset godina. Prema njegovim rečima, ovo su prvi izbori koje Aleksandar Vučić i vladajuća stranka ne mogu dobiti bez velike izborne krađe, zbog čega predviđa ogromnu krizu već u samoj izbornoj noći.

Naredni izbori predstavljaju prekretnicu i dolaze u trenutku vrhunca ustavoubilalke moći predsednika države. Zbog narušenog poverenja i političkih tenzija, prebrojavanje glasova i proglašenje rezultata mogli bi izazvati ozbiljnu institucionalnu i društvenu krizu. Milivojević smatra da vladajuća koalicija gubi sigurnu većinu, pa njihov pad sa vlasti ne može proći bez pritisaka i krimi -inženjeringa, što izborni proces čini visokorizičnim.

PODRŠKA PEVENSIJU

A ko podržava Pevensija?

Ko god hoćete – EUrusla fon den Lajen ( sa sve Makronom i Londonom u pozadini ), vašingtonski nuklearni pajaci, kineski grabljivci zlata, izraelski dronomani i neki ruski glupaci, maskirani u super -obaveštajce (to su isti oni koji su verovali Milu Đukanoviću, ako se sećate ). I, naravno, tu je predsednik Ustavnog suda Srbije, ustavoubica koji kaže da prisluškivanje studenata nije ništa opasno – jer ako nemaš šta da kriješ, zašto se plašiš prisluškivanja?

Sa druge strane su naša deca, studenti, i mi, obični ljudi, željni normalnog života, bez Pevensija, Žeksa, masovnih ubica iz osnovnih škola u Beogradu i sela oko Mladenovca, koljača iz Ritopeka, narko – dilera tobož iz sela oko Trstenika, travoslavaca koji tvrde da su pravoslavci, spiritualnih lidera koji Pevensiju daju svetosavsko ordenje i proglašavaju ga novim Nemanjom, i tako dalje, i tome slično.

Zato je 5. septembar dan čiji nam „multiverzum“ zaklanja osnovnu činjenicu: ako Srbija ne pobedi Pevensija, zauvek će nestati.

TO JEST

Na popisu 2022. godine zabeleženo je 6.647.003 stanovnika (bez podataka za AP Kosovo i Metohija). Ovo predstavlja pad za više od 500.000 ljudi u odnosu na 2011. godinu.

Srbija je od 1991. godine izgubila oko 963.000 stanovnika. Procene pokazuju da bi do 2052. godine broj stanovnika mogao pasti na oko 5,2 miliona.

Prosečna starost je prešla 43,8 godina, što Srbiju svrstava među najstarije nacije u Evropi. Predviđa se da će do sredine veka prosečna starost porasti na preko 46 godina.

Stopa rađanja iznosi oko 1,5 do 1,6 deteta po ženi, što je značajno ispod nivoa od 2,1 koliko je potrebno za prostu smenu generacija.

Stanovništvo se ubrzano koncentriše u velikim urbanim centrima kao što su Beograd i Novi Sad. S druge strane, preko 1.200 sela se nalazi u fazi potpunog nestajanja, a oko 700 sela je već praktično prazno.

Zemlju najviše napuštaju mladi, visokoobrazovani i radno sposobni ljudi (prosečne starosti između 30 i 35 godina), sa posebnim fokusom na inženjere i IT stručnjake. Ovaj trend nanosi ozbiljnu ekonomsku štetu državnom budžetu.

Sa porastom broja starih i smanjenjem broja radno sposobnih građana, penzioni i zdravstveni sistem Srbije suočavaju se sa sve većim finansijskim i infrastrukturnim opterećenjem.

A vi se „prajdujte“, trčite za pobedu „nike patike“ i gledajte „Elitu“ do oslepljenja. I, recimo, pošto ste tako pametni, glasajte za Vučića, pred čije razorno prisustvo je vlast Tome Nikolića Grobara bila samo uvod: uvod u istinsko sahranjivanje Srbije.

Tek toliko, da se zna. I da ne bude da nije rečeno.

Ili ćemo se ipak probuditi i odagnati sve utvare naših košmara? Nada postoji, jer Srbi umeju da iznenade i same sebe.