Piše: Vladimir Dimitrijević
KOGA ČITAMO?
Madhusri Mukerdži je indijsko-američka novinarka i urednica časopisa, po diplomi fizičar. Najpoznatija je po svojim istraživanjima na temu britanskog kolonijalizma u Indiji. Studirala je fiziku i doktorirala 1989. godine na Univerzitetu u Čikagu, pod mentorstvom nobelovca Joičira Nambua. Nakon postdoktorskih studija na institutu Caltech, promenila je profesiju i posvetila se novinarstvu. Radila je kao urednik časopisa Physics Today i Scientific American.
Madhusri Mukerdži je autorka dve veoma zapažene knjige – „Zemlja golih ljudi: susret sa praistorijskim ostrvljanima“ (2003), koja se bavi se životom i uticajem kolonizacije na domorodačka plemena na Andamanskim ostrvima, kao i knjige o britanskoj politici izazivanja gladi u Indiji za vreme Drugog svetskog rata, „Čerčilov tajni rat: Britanska imperija i razaranje Indije tokom Drugog svetskog rata“( Churchill's Secret War: The British Empire and the Ravaging of India during World War II). U ovom delu je obrađena uloga Vinstona Čerčila u izbijanju velike gladi u Bengalu 1943. godine, koja je odnela milione ljudskih života.
Tom knjigom ćemo se pozabaviti.
Dakle, Čerčil u ratu protiv Indije.
Isti onaj Čerčil koji je Srbe prepustio Brozu.
KOLONIJALNA VLAST
Ono što se desilo za vreme Drugog svetskog rata ne može se razumeti bez razumevanja imperijalne vlasti nad Indijom. Čerčilovo prećutkivanje gladi u Bengalu u čuvenim memoarima za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost nije samo praznina u sećanju, već politički simptom jer se ono što se dogodilo u Bengalu nije uklapalo u sliku rata kao apsolutno moralne borbe Britanije protiv nacizma. Čerčil niti je hteo, niti je mogao, da odgovori na pitanje kako je imperija imala pravo da traži žrtvu od svoje kolonije, a da istovremeno ne prizna puno čoveštvo svojih podanika.
Sve je, naravno, počelo ranije.
Mukerdžijeva zato vraća priču u osamnaesti vek, u Bengal pre konačnog britanskog preuzimanja vlasti. Bengal je bio bogata, gusto naseljena i ekonomski aktivna oblast, poznata po tekstilu, pirinču, šećeru, trgovini i razvijenim gradovima. Muršidabad, sa svojim trgovcima, bankarima i zanatlijama, nije bio periferija sveta, već važno regionalno središte proizvodnje i razmene. Britanska vlast nije došla u prazan, siromašan i neorganizovan prostor jer je Bengal imao sopstvenu ekonomsku snagu, a britanska vlast je tu oblast postepeno podredila potrebama imperijalnog izvlačenja prihoda.
ISTOČNOINDIJSKA KOMPANIJA
Prelomni trenutak je bitka kod Plesija 1757. godine uz uspon Roberta Klajva i Istočnoindijske kompanije. Kompanija stiče pravo da upravlja prihodima, da posreduje u skupljanju poreza i da ogromne resurse usmerava ka Britaniji. Mukerdžijeva pokazuje da se kolonijalna eksploatacija sastojala, između ostalog, u administrativnom mehanizmu koji je pretvarao rad seljaka i zanatlija u prihod akcionara, trgovaca i britanske države. Porez postaje sredstvo transfera bogatstva.
Seljački život se menja zato što se renta sve više plaća u novcu, a ne u naturi: domaćinstva postaju izložena tržišnim cenama, dugovima, lošoj žetvi i pritisku zakupaca. Kada se prihodi moraju isplatiti bez obzira na uslove proizvodnje, glad više nije samo pitanje kiše ili suše, već pitanje opstanka. U tom kontekstu autorka tumači veliku glad 1770. godine. Loši klimatski uslovi i pad proizvodnje bili su stvarni, ali glad se produbljuje zbog britanskog profitnog nasilja, poreskog pritiska i ograničene pomoći porobljenima. Kompanija okrutno vlada: državni prihod i interesi vlasnika postali su i ostali mnogo važniji od masovnog stradanja.
Glad 1770. postaje prvi veliki obrazac kolonijalnog pustošenja zauzete teritorije. Ljudi umiru, sela se prazne, zemlja zarasta u korov, a vlast pokušava da zadrži prihode bez obzira na sve. Mukerdžijeva pokazuje da postoji istorijski kontinuitet između 18. i 20. veka: kada se kriza pojavi u kolonijalnom prostoru, život lokalnog stanovništva vrednuje se kroz prihode, radnu snagu i političku stabilnost, ali nije nikakva obaveza metropole. Stara logika će se u ratnoj Indiji 1943. ponoviti u modernijem obliku.
NEDORASLI PODANICI
Britanska vlast sebe je predstavljala kao silu reda, zakona i napretka, dok Indijce opisuje kao nedorasle samoupravi. Upravo u tom ideološkom okviru kasnije se javlja Čerčilova tvrdoglava odbrana imperije. Za njega Indija nije obična teritorija nego dokaz istorijske veličine Britanije. Zato mu je svako popuštanje indijskom pokretu za oslobođenje izgledalo kao raspad sveta u koji je verovao.
Bengal je vekovima bio uvučen u sistem u kojem su imperijalni prioriteti imali prednost nad lokalnim blagostanjem. Kada dođe rat, taj sistem postaje još suroviji. Ono što je u osamnaestom veku bila Istočnoindijska ompanija, u dvadesetom su postali londonski Ratni kabinet, Ministarstvo transporta, potkralj, guverner i tržište žita. Indija je resurs, a njeno stanovništvo strategije. Jeste, liči pomalo na nacističku ideologiju viših i nižih rasa, tvoraca napretka i onih koji to nisu.
O svemu tome je, načelno, u ime svih koji su bili kolonizovani, pisao Eme Sezer, pesnik i borac za afričku slobodu, u svojoj „Raspravi o kolonijalizmu“:“Da, bilo bi korisno klinički, detaljno, proučiti Hitlerove postupke i hitlerizam i ukazati uvaženom, vrlo humanističkom, hrišćanskom buržuju dvadesetog veka da iako toga nije svestan, on nosi Hitlera u sebi, da ga Hitler nastanjuje, da je Hitler njegov demon, i da je ako ustane protiv njega nedosledan, na kraju krajeva, ono što on ne može da oprosti Hitleru nije sam zločin, zločin protiv čoveka, nije to ni poniženje čoveka kao takvo, već je to zločin protiv belog čoveka, poniženje belog čoveka, i činjenica da je na Evropu primenio kolonijalističke procedure koje su do tada bile rezervisane isključivo za Arape iz Alžira, „kulije” iz Indije i „crnčuge” iz Afrike. I to je ono bitno što ja imam protiv pseudohumanizma: predugo je umanjivao prava čoveka pa je koncept tih prava bio – i ostao – uzak i fragmentaran, nekompletan i pristrasan, i, uzevši sve u obzir, prljavo rasistički.“
Prljavi rasizam uz „čiste ruke“: to je bila Čerilova politika u Indiji. Hitler je, uostalom, u Britanskoj imperiji video model nemačke buduće moći, a slovenski Istok je u nacističkoj mašti trebalo da postane nešto poput „nemačke Indije”.
INDIJA U RATU
Indija u Drugi svetski rat ne ulazi kao politički subjekt, već kao kolonijalni posed. Britanija, tako da engleski potkralj objavljuju rat Silama osovine u ime skoro četiri stotine miliona Indijaca bez njihove saglasnosti. Naravno, rat se predstavlja kao borba za slobodu i demokratiju, pri čemu je jedna od najvećih savezničkih baza bila zemlja kojoj sloboda nije priznata.
Indija ima ogroman strateški značaj za zapadne saveznike. Ona je baza za Bliski istok, Severnu Afriku, jugoistočnu Aziju i rat protiv Japana. Njena armija brzo raste, a njeni ljudi, fabrike, železnice, luke, rudnici, plantaže i poljoprivreda ulaze u ratnu mašineriju. Ali mobilizacija „domorodaca“ nije praćena političkim ustupcima. Indija mora da daje vojnike, hranu, tekstil, kožu, čelik, cement, municiju i usluge, ali ne dobija pravo da odlučuje o sopstvenom položaju.
Čerčil, kada postaje premijer, rat vidi ne samo kao borbu protiv Hitlera, već i kao borbu za opstanak Britanske imperije. Njegova čuvena retorika otpora praćena je čvrstom odbranom kolonijalnih poseda. On ne prihvata da se saveznički jezik „slobodom protiv fašizma“ primeni na Indiju. Za njega bi raspad imperijalne vlasti bio isto što i poniženje Britanije. Upravo zato Mukerdži Čerčila ne prikazuje samo kao ratnog vođu, već kao političara čija je moralna vizija bila ograničena imperijalnim horizontom.
PODELE U INDIJI I RASISTA ČERČIL
Indijska politička scena je podeljena. Gandi, Nehru, Bose i Nacionalni indijski kongres s jedne i Muslimanska liga i njen vođa Džina različito odgovaraju na rat. Gandijev Indijski nacionalni kongres traži da Britanija jasno kaže da li se rat vodi za demokratiju ili za očuvanje imperijalnog poretka. Britanski odgovor ostaje neodređen, što dovodi do ostavki Gandijevih ministara u pokrajinama. Muslimanska liga, sa druge strane, koristi trenutak za jačanje svog položaja i nudi podršku ratu u zamenu za priznanje političke posebnosti muslimana.
Čerčil i njegovi saradnici uočavaju političku korist od nesloge između hinduista i muslimana. Podela postaje argument protiv indijske samouprave: Britanija tvrdi da ne može predati vlast jer bi to dovelo do unutrašnjeg sukoba u verski podeljenoj zemlji. Mukerdži pokazuje da taj argument nije bio samo opis stvarnosti, već i engleska politika koja je tu stvarnost produbljivala. Što je podela bila veća, to je imperijalna vlast lakše predstavljala sebe kao neophodnog arbitra.
Naravno, važan je i Čerčilov lični odnos prema Indiji. Autorka ga vezuje za porodično nasleđe i njegovog oca Rendolfa Čerčila, kao i za mladalačko iskustvo na severozapadnoj granici. Tu je intelektualni uticaj Maltusa, Darvina i Makolija. Čerčil je Indiju poznavao kao oficir imperije, ne kao državnik koji bi razumeo složenost njenog društva. Njegovi stavovi bili su prožeti socijaldarvinističkim uverenjem da su neki narodi istorijski sposobniji za vladavinu od drugih. Naravno, on je bio pripadnik „sposobnijih“.
Čerčil je kao mlad oficir prihvatao kazneno uništavanje indijskih sela, useva i bunara kao legitiman oblik „ekonomskog rata”. Taj način razmišljanja jeste važan jer kasnije Čerčilove ratne odluke posmatraju civilno stradanje u kolonijama kao sporedni efekat imperijalne strategije. Indijska sela nisu bitna - ona su pozadina koja mora da podnese cenu.
HITLEROM PROTIV ENGLESKE
Gandijeva ograničena strategija nenasilja, satijagraha, Nehruovo hapšenje i masovne osude za pobunu pokazuju da britanska vlast rat koristi i kao priliku za disciplinovanje indijskog pokreta za oslobođenje. Subas Čandra Bose ide drugim putem: posle hapšenja, štrajka glađu i kućnog pritvora, beži preko Avganistana ka Berlinu.
Subas Čandra Bose je svojevremeno bio predsednik Indijskog nacionalnog kongresa, pa se kasnije razišao sa Gandijem zbog njegovog nenasilja. Bose je smatrao da se protiv Britanije mora upotrebiti sila i vodio se logikom „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“. On je, da ponovimo, 1941. godine pobegao iz kućnog pritvora u Indiji i preko Avganistana i Sovjetskog Saveza stigao u Berlin. U maju 1942. godine, Bose se lično sastao sa Adolfom Hitlerom. Tražio je zvanično priznanje slobodne Indije i pomoć u podizanju ustanka protiv britanske okupacije. Međutim, Hitler je bio skeptičan u pogledu sposobnosti Indijaca da se sami oslobode i odbio je da javno garantuje nezavisnost Indije. Uz pomoć nacističke Nemačke, Bose je osnovao vojnu jedinicu poznatu kao Legija „Slobodna Indija“ (odnosno 950. pešadijski puk). Jedinicu su činili indijski vojnici koje je britanska vojska regrutovala, a koje su Nemci zarobili u Severnoj Africi, kao i deo indijske dijaspore iz Evrope. Vojnici su nosili nemačke uniforme sa amblemom koji je prikazivao tigra u skoku i natpis „Slobodna Indija“.
Jedinica je prvobitno bila deo Vermahta, a 1944. godine prebačena je pod komandu Vafen-SS-a. Jedinica nikada nije stigla do Indije. Korišćena je za odbrambene zadatke u Evropi (Francuskoj i Holandiji), a nakon pada Nemačke, vojnici su zarobljeni i vraćeni u Indiju, gde im je suđeno za izdaju. Uvidevši da Hitler koristi Indijce prvenstveno za propagandu i da nema nameru da vojno pomogne oslobađanju Indije zbog svojih rasističkih stavova (Hitler je u „Majn Kampfu“ izneo pozitivno mišljenje o britanskoj upravi nad Indijom), Bose se okreće Japanu. Nemačkom podmornicom je 1943. godine prebačen na Daleki istok, gde je uz japansku pomoć formirao Indijsku nacionalnu armiju (INA) koja se borila protiv Britanaca u Burmi.
NEKI SU „JEDNAKIJI“
Glavno krilo indijskog pokreta za nezavisnost oštro je osudilo fašizam i nacizam. Mahatma Gandi je u početku pisao otvorena pisma Hitleru pozivajući ga na mir i nazivajući ga osobom koja može da spreči rat, ali je kasnije jasno osudio firerovu brutalnost. Džavaharlal Nehru je odbio pozive da poseti Nemačku i Italiju pre rata, ističući da Indija ne želi da zameni britanski imperijalizam naci - fašizmom.
Glad dolazi u zemlju koja je bez pristanka uvučena u svetski rat, ekonomski iscrpljivana, politički podeljena i represivno nadzirana. Indija je za Britaniju istovremeno tržište i skladište, kao i regrutaciona baza, ali nije partner. Upravo iz tog odnosa proističe tragedija koja sledi.
Mukerdžijeva pokazuje da u dvadesetom veku Britanska imperija više ne mora uvek otvoreno da konfiskuje hranu kao u ranijim vekovima. Moderni mehanizmi - inflacija, odloženo plaćanje, valutni bilansi, ratni ugovori, brodski prostor i prioriteti snabdevanja - mogu imati isti efekat: resursi odlaze iz kolonije, dok se posledice nestašice i rasta cena prebacuju na siromašne.
Leopold Emeri, zadužen za Indiju u ime vlasti metropole, bio je složenija figura od Čerčila. On nije tvrdio da su Indijci nesposobni za političku zrelost, ali prihvata da Indija ima funkciju u imperijalnom ratu. Taj „umereniji“ imperijalizam nije bio dovoljan da spreči katastrofu, jer i on polazi od pretpostavke da se indijski resursi mogu staviti u službu širih britanskih ciljeva.
ČERČILOV SAVETNIK
Posebnu ulogu dobija lord Červel, Frederik Lindeman, Čerčilov najvažniji civilni savetnik. Njegova statistička služba, „S branch”, utiče na odluke o brodovima, zalihama, uvozu i ratnim prioritetima. Mukerdžijeva pravi jasan kontrast: britanska vlada tokom rata veoma pažljivo brine o ishrani stanovništva u metropoli. Racionisanje je organizovano, cene kontrolisane, zalihe postoje, a ishrana u nekim aspektima čak postaje stabilnija za siromašnije Britance. Istovremeno, kolonijalna glad tretira se kao manje hitna i manje moralno obavezujuća.
Britanski civili dobijaju bolje obroke, mleko, kontrolisane cene i državnu intervenciju, a Indijci inflaciju i tržište koje se raspada. Britanija odbija „stezanje kaiša“ kod kuće, jer Čerčil ne želi da ratni moral stanovništva bude ugrožen. A Indija? Koga briga za Indiju?
INDIJA FINANSIRA ENGLESKU
Indija tokom rata postaje poverilac Britanije. Roba i usluge se iz Indije uzimaju odmah, a Britanija obećava plaćanje kasnije. U međuvremenu, indijska vlada štampa novac kako bi finansirala ratnu potrošnju. To znači da u privredu ulazi ogromna količina novca, ali robe za civilnu potrošnju nema dovoljno. Posledica je inflacija, a inflacija za siromašne znači gubitak pristupa hrani.
Indijska armija raste, kao i troškovi rata, a vojska, fabrike i prioritetne klase dobijaju prednost u snabdevanju. Bengal, već osetljiv zbog zavisnosti od pirinča i trgovinskih tokova, ulazi u krizu posle gubitka burmanskog pirinča. Burma je bila važan izvor uvoza, a kada Japan preuzima jugoistočnu Aziju, taj kanal nestaje. Umesto da se blagovremeno planira nadoknada, vlasti nastavljaju da se oslanjaju na unutrašnje resurse i na pretpostavku da će tržište nekako izdržati.
Kolonijalna Indija je dugo izvozila žito čak i u uslovima lokalne bede. Tekstilna industrija Bengala bila je uništena ili potisnuta u korist britanskih fabrika, a Indija je sve više pretvarana u zemlju sirovina, poljoprivrede i tržišta za stranu robu. To, naravno, nije bilo prirodno siromaštvo, nego strukturno preusmeravanje ekonomije.
STRAH OD JAPANA? NE, STRAH OD INDIJACA
Britanski strah od japanskog napada pretvoren je u politiku koja je direktno pogodila Bengal. Engleska je imala i pametne ljude, poput generala Arčibalda Vejvela, koji je još 1941. upozoravao da bi političke posledice bile katastrofalne ako Indija, posle ogromnog materijalnog doprinosa odbrani Imperije, bude napadnuta i otkrije da nema neophodnu opremu za sopstvenu odbranu. Indijska armija je brojčano rasla, ali nije imala dovoljno savremene opreme na samom potkontinentu.
Čerčil je strahovao da bi indijske trupe, ako dobiju moderno oružje na sopstvenom tlu, mogle da se okrenu protiv britanske vlasti, kao 1857. godine. Indija je morala da brani Imperiju, ali joj Imperija nije verovala dovoljno da bi je naoružala za odbranu same sebe.
S druge strane, Amerikanci „pritežu“ Engleze. Ruzvelt nije mogao lako da prihvati da se rat protiv fašizma vodi bez preispitivanja kolonijalizma. Atlantska povelja govorila je o pravu naroda da izaberu vlast pod kojom će živeti, ali Čerčil je tu formulu sveo na zemlje koje je okupirala Osovina, a ne na britanske kolonije.
Japanski napad na Perl Harbor i pad Singapura otkrivaju slabost britanske imperijalne odbrane. Indijski vojnici, zarobljeni u Singapuru, gledaju kako se beli oficiri izdvajaju. Upravo iz tog poraza nastaje jačanje Indijske nacionalne armije koja se našla pod komandom Japanaca. Pad Burme proizvodi haotičnu evakuaciju: stotine hiljada Indijaca pokušavaju da se spasu, ali mnogi umiru na putu. Taj egzodus razara mit o Britancu kao zaštitniku svojih podanika.
SPALITI BENGALSKU ZEMLjU
Pošto se strahovalo da bi Japanci mogli da se iskrcaju na bengalsku obalu, britanske vlasti naređuju mere „spaljene zemlje”: uklanjanje ili uništavanje resursa koji bi mogli pasti neprijatelju u ruke. U praksi, u Bengalu to znači oduzimanje čamaca lokalnom življu i nedostatak pirinča. U Bengalu čamac nije sporedna stvar - on je uslov trgovine, ribolova, kretanja, pristupa polju i životu. Onesposobljavanje čamaca značilo je razgradnju cele lokalne ekonomije.
Politika otimanja pirinča pogodila je samu osnovu ishrane lokalnog stanovništva. Zalihe su oduzimane, sklanjane ili uništavane, a tržište je postajalo sve „nervoznije“. Istovremeno Bengal učestvuje u snabdevanju drugih delova imperijalnog sistema. Cena pirinča raste, a stanovništvo gubi poverenje da će vlast sprečiti glad.
Posle propasti političkog sporazuma, koji su Britanci nudili preko svog posredjika Kripsa ( da Indija posle rata bude dominion Londona ), Indijski nacionalni kongres na čelu sa Gandijem zaključuje da Britanija ne brani Indiju, nego Imperiju. Rezolucija Quit India iz avgusta 1942. traži odlazak Britanaca, a vlast odgovara masovnim hapšenjem. Uhapšen je i sam Gandi.
POBUNA
Pošto su lideri zatvoreni, pobuna se širi bez jasne kontrole. Emerijevo radio-obraćanje, kojim je trebalo da se pokaže da Gandijev Kongres podstiče sabotažu, mnogi Indijci shvataju kao praktično uputstvo. Napadaju se kancelarije, pruge, telegrafske linije. U Midnaporu pobuna dobija posebnu snagu i kasnije dovodi do stvaranja tajne lokalne vlasti.
Posle hapšenja Gandija u avgustu 1942. lokalni lideri u Midnaporu odlučuju da mase preuzmu vladine kancelarije. Plan je bio da nenaoružana gomila brojnošću natera policiju i činovnike na predaju. Sušil Kumar Dara, koji predvodi mlade aktiviste, prihvata borbenije tumačenje Gandijeve poruke „Do or Die”.
Prvi znak da se glad i pobuna prepliću javlja se kod rečnog mlina u Donipuru. Seljaci pokušavaju da spreče da barža sa pirinčem bude poslata vladinom agentu za nabavku. Žene duvaju u školjke i okupljaju narod, ljudi traže da kupe male količine pirinča, ali vlasnici odbijaju. Kada gomila ulazi u mlin, policija puca i ubija trojicu: pobuna nije bila samo apstraktna borba za nezavisnost, već i borba za hranu koja se izvlačila iz sela.
U noći pred napad na Tamluk hiljade ljudi prekopavaju puteve, seku drveće i ruše telegrafske linije kako bi sprečili vojsku da stigne. Ipak, vojska se probija do cilja i sprema obračun sa pobunjenicima. Sledećeg dana povorke sa zastavama Gandijevog Kongresa kreću prema administrativnim centrima. Na više mesta vojnici i policija pucaju. Najsimboličnija scena je smrt Matongini Hazre,sedamdesettrogodišnje gandijevke, koja drži zastavu i nastavlja da ide napred i posle prvih ranjavanja, sve dok ne bude ubijena.
Slični sukobi dešavaju se u Sutahati, Mohisadalu i Nandigramu. U nekim mestima policijske stanice padaju, u drugim demonstranti bivaju zaustavljeni vatrom. Mukerdžijeva procenjuje da je ogromna masa ljudi, možda i oko sto hiljada pobunjenih, bila nemoćna pred malim brojem naoružanih okupatora. Nenasilje koje je nudio Gandi sprečilo je građanski rat među Indijcima, ali je pokazalo koliko je kolonijalna vlast još uvek mogla da održava kontrolu oružjem.
POBUNA SE NASTAVLjA
Posle toga sledi represija. Policija pravi konc - logore, traži begunce, pali kuće, kažnjava čitava sela i podstiče lokalne podele. Pri upadima u hinduističke kuće, siromašni muslimani iz okolnih sela ponekad se ohrabruju da pljačkaju, što produbljuje verske napetosti. Represija okupatora nije samo kazna za pobunu, već i nastavak politike podele društva.
U oktobru 1942. ciklon pogađa priobalni Bengal. Vetar i voda uništavaju kuće, stoku, mostove i zimski rod pirinča. Morska voda ostavlja pesak na poljima. U Midnaporu se glad pamti od dana ciklona. Ali vlast na katastrofu reaguje pre svega politički: u nekim mestima pomoć se uslovljava predajom oružja i lojalnošću, a novine se podstiču da ne pišu o obimu razaranja da Japanci ne bi saznali koliko je obala nebranjena.
Na ruševinama nastaje ustanička Tamlukska nacionalna vlada. Ona ima predsednika, kurire, sudove, miliciju i tajne tribunale. Od zemljoposednika se traži novac, a vođa pobune, Sušil Kumar Dara, primorava ih da dele višak pirinča sa siromašnim seljanima. Službenici ustaničke vlasti ne primaju platu, ali dobijaju hranu, a ljudi se podstiču da sade bundeve i druge kulture u mulju koji je poplava ostavila.
Od januara 1943. Kriza zbog nestašice hrane postaje otvorena. Kalkuta i „prioritetne klase”, činovnici i radnici ratne industrije, moraju biti snabdeveni. Zbog straha od panike posle japanskog bombardovanja Kalkute, vlasti počinju da kupuju pirinač „bilo gde i po bilo kojoj ceni”. To dovodi do eksplozije cena: vladina odeljenja, železnice, vojska i privatnici nadmeću se za isti rod. Kalkuta usisava pirinač iz sela.
Engleski okupator nema dilemu: ili će umreti veliki broj ljudi u selima, ili će se javiti haos u gradu koji bi ugrozio ratnu proizvodnju. Izabrana je prva mogućnost. Fazlul Huk, koji upozorava na glad, biva uklonjen, a vlast preuzima, za Britance pouzdanije, činovnički aparat Muslimanske lige.
HOĆE LI METROPOLA DA POMOGNE?
Glavno pitanje jeste - da li će Britanija izdvojiti brodove da prevezu žito u Indiju, u trenutku kada su glad i nestašice već vidljive? Čerčilov odgovor je odlučan: zemlje u oblasti Indijskog okeana treba da se „same staraju o sebi”, a Britanija ne može slati brodove kao gest dobre volje.
Potkralj Indije, Linlitgou, već mesecima upozorava na krizu. Pšenica postoji u Australiji, ali nema brodova za prevoz do Indije, jer su brodovi angažovani u ratu ili prebačeni u Atlantik zbog obezbeđivanja britanskih zaliha. U januaru 1943. Čerčil smanjuje broj brodova u Indijskom okeanu kako bi ojačao britanski uvoz hrane i sirovina. Ta odluka postaje jedan od ključnih uzroka nemogućnosti da se glad ublaži.
INFLACIJA
Pored logistike, važan je i novac. Indija tokom rata postaje poverilac Britanije, a sterlinški dug prema njoj raste za milion funti dnevno. Čerčila to razdražuje jer znači da će posle rata Britanija morati da vraća dug sopstvenoj koloniji. Lord Emeri pokušava da mu objasni da taj dug proizlazi iz indijskih usluga u ratu, ali Čerčil u tome vidi nepravdu prema metropoli. Za njega je nedopustivo da Britanija brani Indiju, a da joj potom još duguje novac.
Finansijski mehanizam proizvodi inflaciju. Roba se iz Indije uzima odmah, plaćanje se odlaže, a Indijska vlada štampa pare za ratnu potrošnju. U ekonomiju ulazi novac, ali civilnih dobara nema dovoljno. To diže cene i razara kupovnu moć siromašnih. Glad se tako ne javlja samo zbog manjka pirinča, već zbog gubitka prava pristupa hrani.
Vicekralj Linlitgou traži šesto hiljada tona pšenice do kraja aprila 1943. godine. Bengal je pretrpeo ciklon, Madras je imao slab monsun, Burma je izgubljena, a uvoz pirinča prekinut. Vlasti nisu planirale takav prekid, čak su u Bengalu ranije podsticale uzgoj jute, smanjujući površine pod pirinčem. Pokušaji kontrole cena ne uspevaju jer država nema dovoljne zalihe da ih podupre. Pokrajine čuvaju svoje žito, a trgovina se zamrzava.
ČERČILOVE ODLUKE
Posebno je važna razlika u odnosu prema Pendžabu i Bengalu. Od pendžapskih seljaka, čiji sinovi služe u armiji, vlast ne želi silom da uzima pšenicu. U Bengalu, politički sumnjivom i pobunjeničkom, pirinač se može oduzimati grublje. To pokazuje da politika prehrane nije neutralna, već zavisi od vojne i političke vrednosti pojedinih oblasti.
Čerčilov savetnik Červel ima presudan uticaj. Njegova statistička služba računa da će Britanija dobiti više iz uvoza ako se plovidba ka istoku smanji. Ministarstvo transporta upozorava da će to izazvati potrese u trgovini zemalja oko Indijskog okeana. Upravo 1943. glad pogađa više britanskih poseda u tom regionu. Čerčila nije briga.
Kada se postavlja pitanje slanja žita, Červel tvrdi da je indijska proizvodnja žitarica ogromna i da šesto hiljada tona pšenice ne može ništa da pomogne. Autorka knjige „Čerčilov tajni rat“ pokazuje da je to plitak argument: problem nije u ukupnoj količini hrane, nego u raspodeli, cenama, strahu i nepoverenju. Značajan uvoz bi signalizirao da Bengal neće biti prepušten gladi, a zemljoposednici i špekulanti bi oslobodili zalihe, dok bi cene pale.
Do jula 1943. Indija dobija manje od pet procenata količine koju je potkralj tražio kao neophodnu. Veći deo pšenice koja stiže ostaje u Kalkuti za „prioritetne klase“. Istovremeno, Indija nastavlja da izvozi hranu: pirinač i pšenica odlaze dok ljudi gladuju. Mukerdžijeva računa da bi količine koje su izvezene mogle spasiti stotine hiljada, možda i milione ljudi, da su podeljene na punktovima za pomoć. Bengal nije ostao bez pomoći zato što hrane nigde nije bilo, već zato što su britanske rezerve, brodovi i strateške igre imali prednost nad životima kolonijalnih podanika.
AMERIKA I GANDI
Američki ambasador Vilijam Filips uznemiren je onim što vidi: Muslimanska liga jača, vrh Gandijevog Kongresa je u zatvoru, ljudi su ogorčeni, a Britanija ne pokazuje dovoljno stvarnog interesa za rat protiv Japana. On se pita da li je ogromna indijska armija tu radi fronta ili radi unutrašnjeg mira.
Filips pokušava da otvori pitanje uhapšenog Gandija. Potkralj Linlitgou odbija da mu dozvoli posetu i kaže da bi, ako bi ratnom naporu koristilo da se Gandi u tamnici drži do smrti, to učinio bez oklevanja. Gandi, posle posta u ime nenasilnog otpora, ne pokreće novi post, već pokušava da otvori razgovor o političkoj budućnosti Indije. Čerčil sprečava da njegovo pismo muslimanskom indijskom vođi Muhamed Ali Džini stigne do indijske javnosti, tumačeći ga kao opasan korak ka jedinstvu protiv Britanaca.
Filips u Vašingtonu upozorava Ruzvelta da Indijci rat sve više vide kao sukob fašista i imperijalista, a ne kao borbu za slobodu. Glad, visoki troškovi života i politički zastoj kod običnih ljudi izazivaju malaksalost i gorčinu. Kada se američki ambasdor sastaje sa Čerčilom, predlaže da vlada bar pokuša da približi Gandija i Džinu. Čerčil reaguje besno, predviđajući krvoproliće ako se popusti Indijcima. Filips zaključuje da Čerčil ima opasne predrasude u vezi sa Indijom.
Zavadi, pa vladaj – to je politika Londona. Čerčil sve češće pominje Pakistan kao moguću strukturu kroz koju bi Britanija zadržala uticaj u Južnoj Aziji, naročito na severozapadu. U tom kontekstu britanska politika podstiče verske podele u svojoj koloiji. U Severozapadnoj pograničnoj provinciji vlast koristi propagandu na temelju islamizma kako bi oslabila gandijevske muslimane i ojačala separatističku Muslimansku ligu.
ISCRPLjENOST I NOVI OTPORI
Ipak, 1943. ostaje relativno mirna - ne zato što je vlast stekla legitimitet, već zato što ljudi gladuju. Desetine miliona stanovnika pojasa pirinča, od Bengala do Kočina, postaju fizički i mentalno preslabi za pobunu. Pokret Quit India se gasi, a jedan britanski general opisuje Indiju kao „okupiranu i neprijateljsku zemlju”. Za vlast je politička situacija „dobra“ jer su ljudi iscrpljeni i ne pružaju delatan otpor.
Midnapor ostaje izuzetak. Posle masovnog nasilja nad ženama i represije koju sprovodi kolonizator - okupator, Tamlukski pokret radikalizuje se i odbacuje strogu nenasilnost. Ženama se dele bodeži za samoodbranu. Sušil Dara ubija britanske doušnike. Biva uhapšen, ali pobunjenici organizuju njegovo oslobađanje. Čak se lažira i njegova smrt kako bi se oslobodili policijskog pritiska. Tamluk postaje muktanchal, slobodna zona, u kojoj tajna vlast ustanika može da deluje.
Dok se u Midnaporu vodi gerilski rat, Bengal ulazi u strašnu glad. Vicekralj Linlitgou javlja lordu Emeriju da su hrana, gorivo, lekovi i tekstil na granici nestašice: Britanija mora da odluči da li će Indiju koristiti kao bazu za operacije ili kao izvor snabdevanja za druga ratišta. Guverner Herbert piše da se Bengal približava izgladnjivanju i da su unutrašnja bezbednost i ratna proizvodnja ugrožene.
Gregorijev komitet traži zabranu izvoza žitarica i veliki uvoz hrane: rezervu koja bi stabilizovala tržište i dodatne količine za tekuće potrebe. Vlada Indije zahteva osamdeset hiljada tona pšenice mesečno tokom šest meseci. Važno nije samo žito, već i javno obećanje narodu da će biti uvoza, jer bi ono oborilo cene i nateralo špekulante da otvore skrivene zalihe.
LONDON SE NE DA UBEDITI
U Londonu otpor normalnom ponašanju prema Indiji ostaje snažan. Transportni komitet priznaje da se u Bengalu javljaju uslovi koji vode gladi, ali Leders tvrdi da bi veći uvoz poremetio britanske planove. Červel ponovo osporava smisao uvoza. Ratni kabinet nudi simbolične količine, često čak ne direktno Indiji. U isto vreme, leto i jesen 1943. nisu više period apsolutne „nestašice“ brodova: posle pobede nad nemačkim podmornicama i rasta američke proizvodnje, saveznici imaju više brodskog prostora. Ali Čerčil ima druge prioritete: britanske zalihe, beli hleb za Engleze, Balkan.
Veliki sistem pomoći Bengalu nije mogao lako biti organizovan jer je zvanični stav Londona bio da nema ozbiljne nestašice. Javne kuhinje Indijcima daju sve ređu čorbu. Obrok pada na nivo od nekoliko stotina kalorija dnevno. Mukerdžijeva time pokazuje da je Indija bila dovoljno važna da se koristi kao baza za ratne napore Londona, ali ne i dovoljno važna da se hitno nahrani.
OČAJ INDIJSKOG SELA: PRIČE PREŽIVELIH
Glad u Bengalu je ogromna. Mukerdžijeva u svojoj knjizi o roditeljima koji, dovedeni do krajnje gladi, ubijaju ili napuštaju sopstvenu decu. Takvi slučajevi nisu puka moralna izopačenost pojedinaca, već posledica stanja u kojem glad uništava psihu.
Produžena glad izaziva opsesiju hranom, razdražljivost, nepodnošenje buke i nagle izlive besa. Roditelj koji više dana sluša dete kako traži hranu može biti slomljen i dići ruku na njega. Ipak, porodične veze često preživljavaju čak i kada je sve drugo uništeno. Jedna od svedokinja, Fatema Bibi, u vreme gladi mlada udovica, preživljava zato što mora da spase sina. Kasnije kaže da je živela gledajući njegovo lice.
Svedočanstva iz Kalikakundua pokazuju svakodnevicu gladi. Ljudi dobijaju po kutlaču retke čorbe u javnim kuhinjama, ali to im nije dovoljno. Tela umrlih se više ne sahranjuju dostojno – nema snage za religiozne obrede, pa se mrtvi vuku do jaraka u koje ih bacaju. Sela se prazne, sposobniji odlaze u Kalkutu, a neke žene završavaju u bordelima ili se priklaanjaju ratnoj prostituciji – da bi imale da jedu.
Gurohori Madži, dečak u vreme gladi, pamti da su ljudi jeli lišće, stabljike, korenje, semenke travki i sve što je moglo da se proguta. Polja su bila očišćena od svakog traga jestivog bilja. Telo mu je postalo skeletno, a stomak naduven. Preživeo je zato što ga je jedan čovek iz narodne kuhinje primetio i danima, u tajnosti, hranio sa nešto malo pirinča.
Mani Baumik, kasnije ugledan naučnik, preživljava zahvaljujući žrtvi bake koja mu daje svoje obroke. Od dva života se pravi jedan: ne preživljavaju svi, već se preživljavanje jednog člana često plaća umiranjem drugog.
Čito Samonto svedoči o ishrani posle poplave i propasti useva. Njegova porodica sadi bundeve, tikve i lubenice na zapuštenim poljima, ali plodove jede pre nego što sazru. Jedu stabljike jama, lišće, seme trave, biljke koje se inače daju kravama, i sve gutaju sa vodom kako bi stvorili privid sitosti. Često je više energije bilo potrebno da se hrana pronađe i pripremi nego što je telo iz nje dobijalo.
Glad menja i imovinske odnose. Siromašni prodaju zemlju „jeftino kao vodu” da bi kupili pirinač, dok oni povezani sa gradom, upravom ili ratnom ekonomijom kupuju zemlju. Tako glad nije samo biološka smrt, već i preraspodela imovine. Oni koji prežive često izlaze iz gladi bez zemlje, alata, stoke i porodice.
POSLEDICE GLADI
Posebno težak deo ove dragocene knjige odnosi se na žene. Mukerdžijeva piše da je za spas dečaka često bila potrebna ljubav, a za spas devojčice - seks. Neke žene ostaju u selima i prodaju svoja tela za pirinač, druge su odvedene ili prevarene i završavaju u gradskim bordelima ili blizu vojnih logora. Glad ruši zaštitne strukture porodice, kaste i sela.
Slučaj Sadaja Maitija, koji prodaje ćerke, pokazuje kako trgovina ljudima postaje deo ekonomije gladi. Devojčice od deset ili petnaest godina vode se preko posrednika u Kalkutu. Neke preživljavaju samo zato što su prodate, ali to preživljavanje, međutim, znači život prostitutke uz trajni gubitak porodice.
Zašto gladni nisu išli u pljačku hrane? To, kaže Mukerdžijeva, nije bilo zbog „indijskog fatalizma“, nego zbog okolnosti. U početku su ih od pljačkanja trgovina i magacina sprečavale moralne skrupule, a kasnije fizička nemoć. Ipak, u Bengalu nije zabeležen kanibalizam, iako su milioni bili gladni do krajnje iznemoglosti: ljudi su bili spremni da umru, ali ne i da pređu poslednju granicu radi produženja biološkog postojanja. A lešinari i psi su čekali da deca umru, pa da se goste njihovim mesom.
Oni koji umiru u selima bili su nevidljivi javnosti. Tek kada gladni krenu ka Kalkuti, njihova tela postaju vidljiva. Tako se seoska tragedija pretvara u urbanu sramotu Britanske imperije.
GLAD SE SELI U GRAD
Glad koja je mesecima ubijala ljude u bengalskim selima sada postaje vidljiva na železničkim stanicama, ulicama, trotoarima, ispred bolnica, u javnim kuhinjama i oko vojnih logora. Mukerdžijeva citira pisma čovečnog Engleza, Klajva Brensona: vojska ima hranu, dok Indijci koji pokušavaju da uzmu povrće mogu biti ranjeni ili ubijeni jer „ugrožavaju“ vojne potrepštine.
Brenson, antiimperijalno nastrojen britanski vojnik, ne razume zašto vlast koja je lako slomila Gandijev Kongres ne hapsi špekulante. U novinama čita da su studenti koji su predali jednog špekulanta policiji sami uhapšeni, dok je krivcu savetovano da tiho skloni zalihe. Za Brensona je glad pitanje odgovornosti Britanije: to je njena imperija.
Kada Brenson vozom ulazi u Bengal, vidi niz izgladnelih muškaraca, žena, dece i beba koji gledaju u vagone kao u poslednju nadu za hranu. Deca sa naduvenim stomacima i nogama kao štapićima drže prazne konzerve. U pozadini se vidi novi rod žitarica, što prizor čini još surovijim: glad nije nastala u pustinji, već u zemlji u kojoj hrana postoji, ali nije dostupna onima koji umiru.
Jedan od preživelih, Čito Samonto, odlazi u Hauru da traži brata i hranu. Ne nalazi brata, danima luta i preživljava proseći, što mu u sećanju ostaje kao trajno poniženje. Kada ga pitaju za užasne prizore iz Kalkute, on odgovara da su takve scene postojale i u selima. Ljudi koji su ležali na ulicama grada došli su iz mesta kao što je njegovo - u grad su išli jer su mislili da će tamo biti hrane, ali je to bila iluzija.
Kalkućani koji imaju hranu zatvaraju vrata i prozore dok jedu, jer spolja gladni mole za vodu od kuvanog pirinča. Napuštene bebe leže na trotoarima, a ljudima se savetuje da ih ne podižu. Socijalna radnica Ašoka Gupta gleda gomile žena, dece i staraca koji padaju na putu. Majke ostavljaju bebe na stepenicama bolnice u nadi da će neko moći da ih spase.
Gupta organizuje kuhinju, a potom i sirotišta. Njeno iskustvo je da dete često preživljava kada i majka može da ostane uz njega. Majke koje spasu svoju decu mogu posle negovati i tuđu. Sirotišta postaju retki prostori reda: deca uče, rade, biraju svoje male „ministre”, dele poslove i dobijaju novu nadu za nastavak života. Ali to su izuzeci. Mnogo više dece ostaje izgubljeno, napušteno ili mrtvo.
SVE POSTAJE VIDLjIVO
Uloga štampe postaje presudna. Ijan Stivens, urednik The Statesman-a, u početku je čovek koji prihvata zvanični engleski pogled, ali glad za njega postaje ozbiljan problem. On vidi da činovnici na konferencijama govore ono u šta ni sami ne veruju. Od leta 1943. njegov list objavljuje sve oštrije uvodnike, a zatim i fotografije gladne dece. Do tada je katastrofa bila skoro nevidljiva van Bengala, a posle fotografija, stiže do Nju Delhija i Vašingtona.
Tada se javlja i Subhas Čandra Bose, sada u jugoistočnoj Aziji kao lider Indijske nacionalne armije i Indijske lige za nezavisnost. Preko radija nudi da se iz japanski kontrolisanih oblasti pošalje pirinač u Indiju, pod uslovom da Britanija garantuje da hrana neće biti oteta za vojsku ili ponovo izvezena. Britanske vlasti ponudu tretiraju kao propagandu i cenzurišu svaki pomen iste.
Mukerdžijeva, međutim, pokazuje da bi sto hiljada tona pirinča moglo hraniti 1,6 miliona ljudi četiri meseca. Pored Boseove ponude, i dominioni poput Australije, Novog Zelanda, Kanade i Južne Afrike pitaju kako mogu da pomognu. Ali novac i dobra volja nisu dovoljni bez brodova, a brodove kontroliše Britanija. Crveni krst može da daje mleko u prahu, vitamine i lekove, ali to nije zamena za pirinač ili pšenicu.
MORALNI SLOM
Gradska glad donosi i program „čišćenja” Kalkute. Kamioni hvataju starce, prosjake, decu i žene sa ulica i odvoze ih u centre van grada. Cilj nije pomoć, nego uklanjanje prizora koji utiču na moral vojske. Porodice se razdvajaju, a mnogi nikada više ne nalaze svoje bližnje. Mrtvi se bacaju u kamione kao drva.
U gradu deluju i kriminalci, profiteri i trgovci devojčicama. Policija je zauzeta političkim protivnicima, a glad otvara tržište za bordele. Devojčice poput Mondžu Patro i Pušpo Odhikari bivaju namamljene slatkišima i obećanjem posla, odvedene vozom u Kalkutu, prodate u javne kuće i kasnije silovane pod izgovorom „braka”.
Oko guvernerove palate u Kalkuti, nekadašnjeg sedišta imperijalne vlasti, mrtvi i polumrtvi Indijaca leže u gomilama. Taj „venac leševa” označava politički kraj jedne moralne pretenzije. Imperija koja je tvrdila da donosi red i zaštitu gradi sebe na leševima izgladnelih podanika.
OBRAĆANjE RUZVELTU
Krajem avgusta 1943. gradonačelnik Kalkute šalje telegram Ruzveltu, apelujući na njega i Čerčila da obezbede žito „u ime izgladnelog čovečanstva”. Čerčil i Ruzvelt su u to vreme na konferenciji u Kvebeku, dok iz Indije stižu upozorenja da nedostatak pšenice ugrožava sve operacije zasnovane na indijskoj saradnji.
U Kvebeku Saveznici stvaraju South East Asia Command, SEAC, kao zajedničku komandu sa sedištem u Indiji. To znači da će Indija biti još važnija baza za rat protiv Japana, ali i da će na njenu ekonomiju pasti novi pritisak. Nije poznato da li su Čerčil i Ruzvelt ozbiljno razgovarali o bengalskoj gladi, iako je Indija upravo postajala centralna za buduće operacije u Burmi.
Američka strana pokušava da ponudi pomoć. Konzulat SAD u Kalkuti javlja da bi mogao pomoći u kupovini pšenice i prevozu u Bengal. Britanski transportni aparat odgovara neodlučno. Američki Stejt department takođe dobija izveštaje o Kalkuti i pokušava da preko Kombinovanog odbora za hranu obezbedi pirinač, ali britanski predstavnici insistiraju da je Indija britanska odgovornost i da samo London može upravljati potrebama svojih podanika.
Američki generali sumnjaju da Britanija sporo vodi rat protiv Japana i da deo materijala za Indiju služi očuvanju imperijalne kontrole. Ali jedna stvar je jasna: trupe u Indiji moraju jesti. Ako hrana ne stigne spolja, one će jesti hranu lokalnog stanovništva. Tako glad postaje i vojni problem. Iz Čitagonga stižu izveštaji da vojnici daju svoje obroke prosjacima, iako tako krše naređenja.
ČERČIL NE POPUŠTA
Čerčilov Červel ponovo osporava smisao uvoza. On tvrdi da pola miliona tona ne može biti presudno u zemlji sa ogromnim ukupnim prinosom. Njegov saradnik Tom Vilson, međutim, ukazuje da je takvo poređenje varljivo: glad nije ravnomerno raspoređena po celoj Indiji, već koncentrisana u određenim oblastima. Zato relativno skromna količina žita može imati veliki efekat tamo gde je deficit najveći.
Ratni kabinet 24. septembra 1943. razmatra glad, ali ponovo nudi ograničene i zakasnele količine. Leders tvrdi da je sada kasno da se glad ublaži pre sledeće žetve. Emerijev dnevnik pokazuje pravu hijerarhiju vrednosti: Čerčil smatra da Indijci nisu jedini koji gladuju i da je u ratu važno hraniti Grke. Vejvel zaključuje da izgleda da je važnije spasavati Grke nego Indijce.
Balkan ostaje Čerčilova opsesija. Iako Amerikanci odbacuju balkansku invaziju, Čerčil želi posebno britansko ratište na kojem bi slava pripala Britaniji. Zato brodovi i pšenica odlaze u buduće zalihe za jugoistočnu Evropu, dok je Bengalu pomoć svedena na simbolične količine.
U oktobru 1943. Čerčil drži govor u kojem brani britansku vlast kao zlatno doba mira i reda. Tvrdi da je nepravedno govoriti da Britanija samo eksploatiše Indiju i odnosi njenu hranu. Vejvel, koji odlazi u Indiju kao novi potkralj, ima drugačiji, razumniji cilj od Čerčila: on bi hteo samoupravnu Indiju. Čerčil ostaje rešen da blokira svaki njegov pristup Gandiju.
Kada Vejvel stiže u Indiju, shvata da je situacija van kontrole. Mobiliše vojsku za distribuciju pomoći i vakcinaciju, jer vojska ima organizaciju, prevoz i medicinske resurse. Ali vojska mora imati šta da deli, pa Vejvel traži maksimalan uvoz žitarica. Čerčil, međutim, i dalje besni zbog dugova prema Indiji i protiv same indijske armije. Kada Emeri kaže da je Donji dom za veću pomoć, Čerčil odgovara da ga nije briga šta Donji dom misli - važno je dobiti rat.
ČERČIL JE BIO RASISTA
Mukerdžijeva povezuje glad i sterlinški dug kao dve strane istog procesa: iscrpljujućeg korišćenja Indije za ratne ciljeve. Vojna izgradnja ubacuje novac u ekonomiju, ali civilne robe nestaje. Indijski ratni troškovi rastu više od deset puta. Kolonizator misli drukčije: Indijci dobijaju previše i eksploatišu Britaniju. Britanija ni ne reba da plati ono što duguje. Uostalom, po Červelu, u zemlji gde stanovništvo raste do krajnjih granica, male nestašice moraju izazvati bedu. Mukerdžijeva objašnjava da je to rasno i klasno obojeno tumačenje: glad se predstavlja kao prirodna korekcija „prenaseljenosti”, a ne kao politički proizvedena katastrofa. Čerčil, inače, koristi grubu sliku Indijaca koji se „množe kao zečevi”.
Kanada nudi sto hiljada tona pšenice kao besplatnu pomoć Indiji. Vejvel prihvata, ali Čerčil odbija zbog „neekonomičnog” slanja pšenice iz Kanade u Indiju. U isto vreme, brodovi idu u Argentinu po pšenicu za Britaniju, a Čerčil se brine da britanske kokoške dobiju više žita kako bi bilo više jaja.
Pokušaj da se Bengal uključi u UNRRA takođe propada. Britanski predstavnik tvrdi da Indija nije žrtva rata, pa ne može dobiti pomoć, iako je bila ključna saveznička baza. Ratni kabinet ne dozvoljava Vladi Indije da se zvanično prijavi za pomoć, ali britanske vlasti doniraju deo indijskih ratnih zarada istom fondu, pa Indija postaje veliki donator pomoći koju sama ne može da primi.
Dok Bengal umire, britanske rezerve rastu do rekordnog nivoa. Britanija uvozi milione tona pšenice, šećera, mesa, ribe, pirinča, čaja, kakaoa i čak vina za stanovništvo koje je brojem manje od bengalskog. Zalihe prelivaju skladišta. Pravi motiv nije više neposredna ratna nužda, već zaštita posleratne britanske potrošnje i ekonomske pozicije.
Jasno je: elitni Britanac zamišlja društvo u kojem mali krug inteligentnih i aristokratskih „umnika“ upravlja, a donji slojevi služe i ne bune se. Zato se ekonomija, rasna ideologija i politika gladi spajaju. Bengalska glad nije niz slučajnih grešaka, već proizvod imperijalnog poretka u kojem su brodovi, hrana, život i budućnost raspoređivani prema političkoj i rasnoj vrednosti naroda.
UMESTO ZAKLjUČKA
Da se vratimo Eme Sezeru i njegovoj „Raspravi o kolonijalizmu“:“Uistinu, postoje gresi koji se nikada ne mogu nadoknaditi i koji se nikada ne mogu u potpunosti okajati. Ali hajde da govorimo o onima koji su kolonizovani. Jasno vidim pred očima šta je kolonizacija uništila: divne indijanske civilizacije; ni Deterding, ni Rojal Dač, ni Standard Oil nikada mi neće nadoknaditi Asteke i Inke. Jasno vidim civilizacije koje su bile osuđene da u budućnosti nestanu nakon što su kolonizatori u njih ubacili seme propasti: Okeanija, Nigerija, Njasalend. Manje su jasno vidljivi pozitivni doprinosi koje je kolonizacija donela. Da li je donela bezbednost? Kulturu? Vladavinu zakona? Kada pogledam oko sebe, gde god se kolonizatori nalaze licem u lice sa kolonizovanima, ja umesto toga vidim suprotno: silu, brutalnost, svirepost, sadizam, konflikt, parodiju obrazovanja, užurbanu produkciju nekoliko hiljada potčinjenih funkcionera, „potrčka”, zanatlija, kancelarijskih službenika, i tumača neophodnih za besprekorno funkcionisanje biznisa. Spomenuo sam i kontakt. Između kolonizatora i kolonizovanih postoji jedino prostor za prinudni rad, zastrašivanje, pritisak, policiju, oporezivanje, krađu, silovanje, prinudnu poljoprivrednu proizvodnju, prezir, nepoverenje, aroganciju, samozadovoljstvo, sebičluk glupe elite i ponižene mase. Ne postoji nikakav ljudski kontakt, već samo odnosi dominacije i pokoravanja koji kolonizatora pretvaraju u školskog nadzornika, vodnika, zatvorskog čuvara, goniča robova, a kolonizovanog urođenika u instrument za proizvodnju.“
Tako je učio Eme Sezer. A Indija se ipak oslobodila.
Čerčilov rat protiv Indije, glađu, jedno je od najsramnijih poglavlja u istoriji zapadnog kolonijalizma. I zato ne sme biti zaboravljeno. Knjiga Madhusri Muherdži nam pomaže da pamtimo.
Velika Britanija na raskrsnici: Kriza, migracije i sve veći separatistički zahtevi Izvor Pravda.
