Piše: Aleksandar Pavić
Stavom da je ”napredak na evropskom putu najbrži način za gašenje OHR-a”, šef Delegacije EU u BiH Luiđi Soreka je nedavno samo potvrdio ono što je odavno očigledno: da EU ne odustaje od svojih neokolonijalnih ambicija na ovim prostorima, a da su famozne EU integracije samo instrument u tom pravcu, večita šargarepa koja se magarcu, po potrebi, izmiče.
(Osim ako ekspresno ne kapitulira po svim pitanjima, poput Crne Gore, a usput služi i važnom geopolitičkom imperativu trajnog udaljavanja srpskog faktora od mora.)
Briselu je važno da vas uvuče u proces gde može da vas uslovljava na svakom koraku, a onda je lako pridodati još po koji uslov. Primer Srbije, za koju je celo jedno poglavlje (35) posebno dizajnirano, pa zatim proglašeno tajnim, o tome najbolje svedoči.
Ali da se vratimo na BiH. Milorad Dodik je ekspresno razobličio Sorekinu manipulaciju, ističući da tzv. evropski put i Dejtonski sporazum nemaju nikakvu formalnu povezanost – čak naprotiv – i da je ”Venecijanska komisija još 2005. godine dala mišljenje da je visoki predstavnik smetnja evropskim integracijama”. Što bi trebalo da bude logično. Jer, država sa stranim upravnikom i nije država. Čak ni po standardima sadašnje EU.
Ali, sadašnjoj EU ne trebaju više države. Pod jedan, treba joj geopolitički prostor. Predsednica Evropske komisije Ursula Fon der Lajen je 2024. jasno istakla u svojim političkim smernicama za Evropsku komisiju da je proširenje EU ”geopolitički imperativ”. A, pod dva, treba joj topovsko meso, za rat protiv Rusije za koji se uveliko priprema i militarizuje.
Do 2030. budžet EU predviđa čak 800 milijardi eura za razvoj vojne industrije. Što je i godina koju neki visoki zvaničnici EU država označavaju kao godinu kada treba da bude spremna za sukob sa Rusijom.
Ali rat protiv Rusije bi mogao da počne i mnogo ranije. Komandant nemačkog Luftvafea, Holger Nojman, izjavio je sredinom juna da je Nemačka spremna da ratuje protiv Rusije ”još noćas”, i to napadom na Kalinjingrad, Sankt Peterburg, ruske vojne objekte na Kolskom poluostrvu i Crnom moru.
Predsednik Finske, Aleksandar Stub, početkom jula izjavljuje da ”lideri NATO-a podržavaju intenzivirane udare ukrajinskih dronova duboko unutar ruske teritorije”. Tobož radi pritiskanja Moskve da sedne za pregovarački sto. Ali, naravno, svakome je jasno da ovakva suluda eskalacija može da ima samo suprotan efekat.
To, između ostalog, potvrđuju i neke od najvažnijih političkih figura u Rusiji. Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov je nedavno izjavio da se specijalna vojna operacija već pretvorila u ”pravi rat jer zvaničnom Kijevu pomažu Berlin, Pariz, Hag, Oslo i Vašington”.
Još preciznija je glavna urednica medijske grupe „Rusija sevodnja“ Margarita Simonjan, koja upozorava konkretno Evropu:
„Praktično svaki korak koji Evropa sada preduzima vodi nas sve bliže i bliže. Moguće je da nas samo nedelje ili meseci dele od neizbežnog Trećeg svetskog rata.”
Ona dalje naglašava da upravo Evropa ”eskalira situaciju i donosi rat u Moskvu”, zbog čega će Moskva ”pre ili kasnije biti dužna da odgovori”.
Rusija je još u aprilu najavila da su sve fabrike u Evropi koje prave dronove za Ukrajinu legitimne mete. Rusko ministarstvo odbrane je upozorilo da ”evropska javnost treba ne samo jasno da razume stvarne uzroke pretnji po njihovu bezbednost, već i da zna adrese i lokacije ukrajinskih i zajedničkih preduzeća za proizvodnju bespilotnih letelica i komponenti na teritoriji svojih zemalja”.
Prema podacima ministarstva, filijale ukrajinskih kompanija nalaze se u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Danskoj, Letoniji, Litvaniji, Holandiji, Poljskoj i Češkoj. Uz to, preduzeća koja proizvode komponente za ukrajinske oružane snage posluju u Nemačkoj, Španiji, Italiji, Češkoj, Izraelu i Turskoj.
Sve navedene kompanije i njihovi objekti su precizno locirani i, po rečima Dmitrija Medvedeva, predstavljaju spisak potencijalnih ciljeva za ruske oružane snage u slučaju dalje eskalacije napada na Rusiju.
A, kao što se vidi, u EU se upravo eskalacija i zagovara. I, kao da to nije dovoljno, neke zemlje EU, poput Finske, ukidaju ili, poput Litvanije, razmatraju ukidanje zabrane razmeštanja nuklearnog oružja na svojoj teritoriji, čime automatski postaju mete za deo ruskog nuklearnog arsenala.
A Poljska je još ranije izrazila spremnost da prihvati razmeštanje francuskog nuklearnog oružja na svojoj teritoriji.
Što se tiče same Francuske, ona je početkom 2026. najavila inicijativu ”naprednog nuklearnog odvraćanja”, svojevrsnog nuklearnog štita, koja uključuje još osam evropskih zemalja – Veliku Britaniju, Nemačku, Poljsku, Nizozemsku, Belgiju, Grčku, Švedsku i Dansku – sa mogućnošću razmeštanja nuklearnog oružja u ratnim uslovima.
Kada se sve ovo sagleda, može se legitimno postaviti pitanje: kakvog bi to, po rečima Kaje Kalas, ”snažnog kandidata” za visokog predstavnika EU htela da nametne BiH? I kakve bi to bile ”evrointegracije” koje bi on imao mandat da sprovodi? Veruje li iko da bi ratnim delirijumom obuzeta EU mogla volšebno da se, uz pomoć ”snažnog kandidata” po volji Kaje Kalas ili Ursule fon der Lajen, pretvori u faktor mira i dogovora u BiH?
Pre će biti da je EU sada potrebno da i celu BiH uvuče u svoje ratne planove, i da bi neki novi ”visoki predstavnik”, kog bi Brisel uspeo da nametne, zapravo bio u funkciji integracije BiH u sve čari novog evropskog militarizma i pohoda na Istok.
Nije isključeno da bi, u tom slučaju, Zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev BiH častio sličnim rečima kojima je častio i Finsku povodom njene odluke da dozvoli razmeštanje nuklearnog oružja na svojoj teritoriji: ”Raduj se, Finska, dostigla si vrhunac bezbednosti!”
Pravda
SrbijaLompar objasnio do čega bi doveo Vučićev ostanak na vlastiIzvor: Sceosrpskoj.com
