Poseta Aleksandra Lukašenka Moskvi dolazi u trenutku kada se oko ukrajinskog sukoba ponovo ukrštaju diplomatski pokušaji, vojni pritisci i pitanja budućih odnosa Rusije sa Zapadom.
Beloruski predsednik ovog puta ima širi raspored nego tokom mnogih prethodnih dolazaka u Rusiju, što njegovim razgovorima daje dodatnu političku i ekonomsku težinu.
Lukašenko je 27. avgusta doputovao avionom u Moskvu, dok su njegovi kontakti sa Vladimirom Putinom, kako je saopštio portparol Kremlja Dmitrij Peskov, zakazani za 29. avgust. Beloruski predsednik trebalo bi da razgovara i sa ruskim premijerom Mihailom Mišustinom.
U Minsku se očekuje da razgovor sa Mišustinom bude posvećen praktičnim pitanjima razvoja belorusko-ruske trgovinske, ekonomske i investicione saradnje, kao i realizaciji zajedničkih projekata.
Takav sastanak dobija dodatni značaj ukoliko se računa sa mogućnošću dalje eskalacije ukrajinskog sukoba i novih ekonomskih pritisaka na Rusiju i Belorusiju.
Zvanične informacije nakon razgovora mogle bi da ostanu veoma šture. Lukašenko bi za nekoliko dana mogao ponovo da razgovara sa Putinom na samitu Šangajske organizacije za saradnju u Biškeku, ali sastanak u Moskvi pruža mnogo pogodnije okolnosti za poverljive razgovore.
Njegov dolazak gotovo se poklopio sa boravkom dve važne ličnosti u ruskoj prestonici: direktora CIA Džona Retklifa, jednog od bliskih saradnika Donalda Trampa, i vatikanskog sekretara za odnose sa državama, nadbiskupa Pola Ričarda Galagera.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov povezao je njihove posete sa pokušajima da se razgovara o Ukrajini. Kako je objasnio u intervjuu za RBC, sagovornici su pokazivali interesovanje da se sukob završi što je moguće brže. Lavrov je njihov pristup opisao kao zajedničku poruku da rat treba brzo okončati.
Tramp je u emisiji „The Glenn Beck Program“ takođe rekao da bi SAD želele završetak rata u Ukrajini. Problem je, međutim, u tome što Moskva ne pokazuje spremnost da prihvati model koji bi značio samo privremeno zaustavljanje borbi i ostavljanje ključnih političkih i teritorijalnih pitanja za kasnije.
Lavrov je opisao predlog koji se nudi Rusiji: zaustavljanje vojnih dejstava na liniji borbenog dodira i prekid vatre bez priznanja teritorija pod ruskom kontrolom kao dela Rusije, nakon čega bi političkim sredstvima trebalo raditi na povratku Ukrajine na granice iz 1991. godine, uključujući Krim.
Prema toj koncepciji, posle prekida vatre na teritoriji pod kontrolom Kijeva bile bi raspoređene „stabilizacione snage“, pri čemu bi vodeću ulogu imale Velika Britanija i Francuska.
Lavrov smatra da bi takve snage praktično štitile postojeću vlast u Kijevu i omogućile Ukrajini i njenim zapadnim saveznicima da učvrste položaje tokom prekida borbi.
U Moskvi je zato sve manje prostora za ranija očekivanja da bi Trampova administracija mogla da ponudi sporazum kojim bi bili uklonjeni uzroci sukoba, umesto modela kojim bi rat bio zaustavljen i Kijevu omogućeno vreme za oporavak.
Posebno mesto u tim razočaranjima zauzima dogovor iz Ankoridža. Lavrov je rekao da su Putinovi predlozi prethodno bili izneti u Moskvi preko Trampovog specijalnog izaslanika Stiva Vitkofa, koji ih je, prema njegovim rečima, u potpunosti potvrdio.
Putin je potom u Ankoridžu „u potpunosti“ prihvatio sporazum, ali ruska strana sada smatra da Vašington nije ispunio očekivanja koja su iz njega proistekla.
Lavrov je podsetio i na izjavu francuskog predsednika Emanuela Makrona sa samita G7 u junu da su učesnici „sahranili Ankoridž“ i da je „Tramp sada sa nama“, ističući da Vašington te reči nije demantovao.
Dodatno nezadovoljstvo izazvala je izjava američkog državnog sekretara Marka Rubija posle samita NATO-a. Lavrov je njegove reči preneo ovako: SAD ne mogu da budu posrednik jer su nedvosmisleno na strani Ukrajine, dok se u Ankoridžu, prema tom tumačenju, ništa konačno nije dogodilo – ruski predlog je razmotren, ali se nije dopao Ukrajincima.
Peskov je 27. avgusta, nakon Retklifovog odlaska iz Moskve i pre Galagerove posete, jasno stavio do znanja da se ruska vojna operacija nastavlja.
„Ruska Federacija nastavlja svoju specijalnu vojnu operaciju, više bi volela da ostvari svoje ciljeve mirnim putem, ali u nedostatku mogućnosti za to, nastavlja svoju specijalnu vojnu operaciju kako bi osigurala svoju bezbednost i svoje interese u kontekstu sukoba oko Ukrajine“, rekao je Peskov.
Istovremeno je saopštio da nema informacije o konkretnim planovima ili vremenskom okviru naredne runde pregovora. Time nisu potvrđene medijske tvrdnje da bi već u septembru mogao da bude održan sastanak ruskih i ukrajinskih pregovarača uz učešće Amerikanaca.
Kako piše Sergej Latišev za Konstantinopolj, u Moskvi sazreva uverenje da Rusija više neće igrati po zapadnim pravilima u Ukrajini niti produžavati sukob oslanjajući se na očekivanje da će Vašington rešiti ključna pitanja umesto nje.
Bloomberg je izvestio da se Rusija priprema da intenzivira napore u Ukrajini pošto su pregovarački mehanizmi praktično propali i strane su se vratile na početne pozicije. U takvoj situaciji ne očekuje se da Putin okonča rat samo zbog ekonomskog pritiska ili ukrajinskih udara na ruske rafinerije i logističke objekte.
Kao krajnji scenario pominje se čak i mogućnost upotrebe taktičkog nuklearnog oružja, ali za takav razvoj događaja trenutno nema znakova.
Promena ruske taktike predstavljala bi ozbiljan problem za Vašington, London i Brisel ukoliko su njihove dosadašnje računice bile zasnovane na pretpostavci da će Moskva nastaviti dugotrajno iscrpljivanje. Rusija raspolaže manjim ukupnim resursima od ujedinjenog Zapada, zbog čega dug rat iscrpljivanja nosi posebne rizike.
U tom kontekstu posete Retklifa i Galagera Moskvi dobijaju šire značenje. Galager, kao vatikanski diplomata, teško da je mogao da nastupa jezikom otvorenih pretnji, dok autor smatra da je direktor CIA mogao da iznese upozorenja koja se odnose ne samo na Rusiju nego i na Belorusiju, njenog najbližeg saveznika.
Tu se otvara i pitanje stvarnog sadržaja Lukašenkovih razgovora sa Putinom i Mišustinom. Belorusiji rat nije potreban: mirniji međunarodni položaj pogoduje ekonomiji, unutrašnjoj stabilnosti i dugoročnom pitanju političke tranzicije.
Međutim, Minsk je vojno, ekonomski i politički duboko povezan sa Moskvom, pa bi ozbiljnija eskalacija teško mogla da zaobiđe Belorusiju.
Beloruska ekonomija nema otpornost i resurse kojima raspolaže Rusija. Zbog toga razgovori sa Mišustinom mogu biti posebno važni za utvrđivanje konkretnih mehanizama trgovinske, investicione i druge pomoći ukoliko se pritisak Zapada poveća.
Najopasniji scenario za Minsk bili bi ukrajinski vazdušni udari dronovima i raketama na beloruske rafinerije, fabrike, logističke objekte i druge ciljeve. Njihova svrha mogla bi da bude slabljenje državnih kapaciteta i ometanje trgovinskih i logističkih veza Belorusije sa Rusijom.
Kijev je ranije upućivao pretnje Minsku, a bilo je i incidenata koji su u Belorusiji shvaćeni kao upozorenje da zemlja ne može računati na trajnu izolovanost od rata.
Istovremeno, od 25. avgusta do 10. septembra u Belorusiji se održavaju operativno-taktičke vežbe Ratnog vazduhoplovstva i snaga protivvazdušne odbrane.
Ministarstvo odbrane saopštilo je da su vežbe usmerene na obezbeđivanje protivvazdušne zaštite važnih objekata i jedinica od neprijateljskih vazdušnih udara, kao i na manevrisanje protivvazdušnih raketnih jedinica.
Tajming manevara posebno privlači pažnju jer se podudara sa Lukašenkovim boravkom u Rusiji i rastućom neizvesnošću oko daljeg toka rata. Minsk se praktično priprema za mogućnost da posledice eskalacije više ne ostanu ograničene na teritoriju Rusije i Ukrajine.
Postoji, međutim, još jedan scenario. Kijev optužuje Minsk da bi mogao da priprema neposrednije uključivanje u sukob na ruskoj strani. Ako bi se Belorusija vojno angažovala u Ukrajini, odnos snaga i geografija sukoba dobili bi novu dimenziju, posebno zbog položaja beloruske teritorije severno od Ukrajine.
Upravo zato razgovori u Moskvi nisu ograničeni samo na bilateralnu trgovinu ili uobičajenu koordinaciju dva saveznika. Lukašenko mora da proceni kako će Belorusija izdržati eventualne nove sankcije, moguće udare na njenu infrastrukturu i širu vojnu eskalaciju, dok istovremeno pokušava da obezbedi ruske ekonomske i bezbednosne garancije.
Ukoliko Moskva definitivno zaključi da su pokušaji dogovora sa Zapadom iscrpljeni i odluči da pojača vojni pritisak radi nametanja rešenja silom, Minsk će imati sve manje prostora da ostane po strani. Belorusija se zbog svog savezništva sa Rusijom, zajedničkih bezbednosnih struktura i geografskog položaja nalazi neposredno uz potencijalnu novu liniju eskalacije.
Webtribune
