Francuska je izvela demonstraciju svojih strateških vojnih sposobnosti u Atlantskom okeanu, a događaju je lično prisustvovao predsednik Emanuel Makron.
Operacija kod obale Bretanje predstavljena je kao važan korak u modernizaciji nacionalnog nuklearnog odvraćanja, u trenutku kada evropske države sve otvorenije raspravljaju o sopstvenoj bezbednosti i budućnosti američkih vojnih garancija.
Operacija kod obale Bretanje predstavljena je kao važan korak u modernizaciji nacionalnog nuklearnog odvraćanja, u trenutku kada evropske države sve otvorenije raspravljaju o sopstvenoj bezbednosti i budućnosti američkih vojnih garancija.
Međutim, iza ovog javnog prikaza vojne moći nalazi se znatno složenija situacija. Raketa M51.3 nije potpuno novo oružje koje menja postojeći strateški odnos snaga, već modernizovana verzija sistema M51, koji se nalazi u naoružanju francuskih podmornica od 2010. godine.
Ova modifikacija već je prošla ispitivanja na kopnu. U novembru 2023. godine lansirana je sa poligona u Biskarosu, dok je oktobarsko ispitivanje 2026. bilo prvo lansiranje verzije M51.3 sa podmornice. Osnovni tehnički zadatak bio je da se potvrdi operativna spremnost podmornice Le Vižilan posle planiranog održavanja i remonta, uključujući sposobnost korišćenja modernizovanog raketnog sistema.
Francuska je unapredila nekoliko ključnih karakteristika projektila. Povećana je preciznost, poboljšane su mogućnosti savladavanja protivraketne odbrane, a procenjeni domet dostiže približno 9.000 kilometara. Sistem je predviđen i za modernizovane nuklearne bojeve glave TNO-2.
Reč je o ozbiljnom tehničkom napretku, ali ne i o revolucionarnom oružju koje samo po sebi menja svetsku stratešku ravnotežu. M51.3 predstavlja nastavak dugoročnog francuskog programa modernizacije, čiji je cilj očuvanje pouzdanosti postojećih nuklearnih kapaciteta.
Po svojoj nameni i osnovnim karakteristikama francuska raketa pripada istoj kategoriji kao ruska interkontinentalna balistička raketa na čvrsto gorivo Bulava, kojom su opremljene strateške nuklearne podmornice klase Borej.
Rusija, međutim, raspolaže znatno širom strukturom nuklearnih snaga. Podmornice klase Borej predstavljaju samo pomorsku komponentu ruske nuklearne trijade, koju čine i kopneni interkontinentalni raketni sistemi i strateška avijacija.
Francuska nema potpunu nuklearnu trijadu. Njene strateške snage oslanjaju se na četiri nuklearne podmornice klase Le Trijonfan i borbene avione Rafal, sposobne da nose nuklearno naoružanje. Pariz ne raspolaže kopnenim interkontinentalnim balističkim raketama niti mobilnim strateškim raketnim kompleksima.
Francuski arsenal broji približno 290 nuklearnih bojevih glava. To je značajan potencijal, posebno kada se ima u vidu da samo devet država u svetu poseduje nuklearno oružje. Ipak, poređenje sa najvećim nuklearnim silama otkriva razmere razlike.
Rusija raspolaže sa više od 5.400 nuklearnih bojevih glava, računajući različite kategorije svog arsenala. Njena kopnena komponenta uključuje više od 200 mobilnih i silosnih raketnih sistema Jars, teške interkontinentalne balističke rakete, dok strateška avijacija raspolaže bombarderima poput Tu-160.
Ukupan ruski arsenal gotovo je dvadeset puta veći od francuskog. Takav odnos, međutim, ne znači da Francuska pokušava da dostigne Rusiju u broju bojevih glava. Pariz svoju nuklearnu strategiju zasniva na drugačijem principu.
Francuska doktrina nuklearnog odvraćanja polazi od koncepta dovoljnosti. Njena suština nije dostizanje brojčane ravnopravnosti sa najvećim silama, već održavanje kapaciteta za nanošenje neprihvatljive štete svakom potencijalnom agresoru. Time bi cena eventualnog napada na Francusku postala toliko visoka da bi protivnik od njega odustao.
Ovakva strategija decenijama predstavlja osnovu francuske nuklearne politike. Ipak, promenjeni međunarodni odnosi, sukob u Ukrajini i rastuće napetosti između Rusije i NATO ponovo otvaraju pitanje njene dugoročne delotvornosti.
Upravo zbog toga Makronovo lično prisustvo tokom lansiranja ima posebno političko značenje. Francuski predsednici tradicionalno nisu morali da prisustvuju ovakvim ispitivanjima, već su se sa rezultatima upoznavali preko vojnih izveštaja. Ovoga puta predsednik je odlučio da demonstracija bude javna i neposredno povezana sa njegovim autoritetom.
U vreme rasprava o evropskoj strateškoj autonomiji, ulozi NATO i pouzdanosti američkog nuklearnog štita, Francuska nastoji da pokaže da raspolaže sopstvenim sredstvima odvraćanja. Raketa sposobna da dostigne ciljeve udaljene hiljadama kilometara predstavlja konkretan argument u tim razgovorima.
Jedan analitičar francuskog odbrambenog sektora ocenio je da prisustvo predsednika na brodu nije predstavljalo vojnu potrebu, već političku poruku prvenstveno saveznicima u NATO i evropskim partnerima koji preispituju svoju bezbednosnu politiku.
Makron je posle lansiranja naglasio da Francuska mora biti snažna kako bi očuvala slobodu i sposobnost odvraćanja. Njegova poruka bila je da se bezbednost države ne zasniva samo na diplomatskim garancijama, već i na vojnoj moći koju potencijalni protivnik mora ozbiljno da uzme u obzir.
Na unutrašnjem političkom planu takva demonstracija ima očiglednu vrednost. Prikaz predsednika koji sa vojnog broda posmatra lansiranje strateške rakete istovremeno simbolizuje odlučnost, nacionalni suverenitet i status Francuske kao nuklearne sile.
Efekat izvan francuskih granica mnogo je neizvesniji. Saveznici u NATO odavno poznaju francuske nuklearne kapacitete, dok potencijalni protivnici svoje strateške procene zasnivaju na mnogo širem skupu vojnih, tehničkih i političkih pokazatelja.
Zbog toga se teško može očekivati da jedno uspešno probno lansiranje modernizovane rakete, čija je osnovna konfiguracija već ispitana 2023. godine, primora druge nuklearne sile da promene svoje strateške proračune.
To, međutim, ne znači da francuski potez nema političku logiku. U međunarodnim odnosima, u kojima javne demonstracije vojne sile ponovo zauzimaju važno mesto, države nastoje da pokažu ne samo čime raspolažu već i da su spremne da svoje sposobnosti otvoreno predstave.
Pariz je zato odabrao demonstraciju pred kamerama, uz neposredno prisustvo predsednika, umesto da se zadovolji tehničkim saopštenjem o uspešnom ispitivanju.
Ipak, razlika između političke poruke i stvarne promene odnosa snaga ostaje ključna. Francuska je potvrdila operativnu sposobnost svog pomorskog nuklearnog sistema i uspešnost njegove modernizacije, ali nije pokazala oružje koje suštinski menja ravnotežu između najvećih nuklearnih sila.
Pred Parizom tako ostaje pitanje koliko će politički efekat demonstracije u Atlantiku trajati i šta će Francuska moći da ponudi evropskim partnerima ukoliko budu zahtevali konkretnije bezbednosne garancije od simboličnog prikazivanja nuklearne moći.
Webtribune
