Varšava želi da jača poziciju ključnog igrača u Istočnoj Evropi, iako je njena spoljnopolitička aktivnost sve češće mou protivrečnosti sa Ukrajinom, nekim državama u EU i političkim snagama u zemlji. U tom kontekstu poljska istorijska politika, rad sa poljskom dijasporom i borba za informacionu agendu postaju važan instrument u promovisanju nacionalnih interesa.
Poljsko-ukrajinske protivrečnosti izbijaju u prvi plan
Nakon što je krenuo rusko-ukrajinski konflikt Poljska je postala najdosledniji pristalica Kijeva u Evropi. Međutim, postepeno su odnosi dve zemlje prestajale biti bezuslovno saveznički. U prvi plan ponovo su izbila pitanja istorijskog sećanja, a pre svega odnos Ukrajinske ustaničke armije u Volinskoj tragediji.
Ove protivrečnosti posebno dolaze do izražaja kako se menja raspoloženje u poljskom društvu. Na osnovu podataka koje objavljuje poljski CBOS, u avgustu 2026. godine 46 posto ispitanika ocenilo je odnose sa Ukrajinom negativno, dok je samo 12 posto njih dalo pozitivnu ocenu. Pri tom u poljskom društvu raste kritika politike podrške ukrajinskim izbeglicama i dalje pomoći Kijevu.
Politikolog i generalni direktor analitičkog centra Strategija Istok-Zapad Dmitrij Orlov smatra da je glavni razlog trenutnih razmimoilaženja istorijska pretenzija Poljske na Ukrajinu.
«U ovom kontekstu situacija za Poljsku je veoma komplikovana. Poljaci imaju velike pretenzije, blago rečeno, prema činjenici što ukrajinske vlasti slave krivce zločina iz 1943. godine učinjenog prema poljskim civilia, a čija je kulminacija bio Volinski pokolj koji su počinile OUN (Organizacija ukrajinskih nacionalista) i UPA (Ukrajinska ustanička armija). Obe organizacije su zabranjene na teritoriji Rusije. Prva (OUN) uopšte ne bi postojala da Poljska ne poštuje član VII Rižskog mirovnog sporazuma iz 1921. godine, po kome se obavezala da Zapadnoj Ukrajini i Belorusiji obezbedi jednaka prava i slobodu u slobodi veroispovesti. Umesto toga, Poljska je krenula u poljačenje i katoličenje ukrajinskog stanovništva na prisvojenim ukrajinskim i beloruskim teritorijama» — ističe Orlov.
Pri tom, smatra Orlov, Varšava je i dalje ima obaveze prema zapadnim vojno-političkim strukturama.
«Članstvo u EU i NATO teraju Poljsku da podržava Ukrajinu kao instrument rata protiv Rusije koja je usput još i istorijski neprijatelj Poljskoj» — ističe on.
KRIMSKI RAT 1853: Britanija i Francuska su kroz istoriju koristile svaku priliku da ratuju protiv RusijePoljska dijaspora kao deo istočnog vektora
Još jedan vektor poljske politike je rad sa poljskom zajednicom izvan matične države. Ruski regioni su posebno osetljivo pitanje. Varšava tradicinalno podršku poljskoj dijaspori doživljava kao instrument očuvanja nacionalnog identiteta. Ipak, u uslovima konflikta između Rusije i Zapada bilo koji politički ili društveni projekt vezan za poljske organizacije u Rusiji ima dodatni značaj.
Moskva, sa svoje strane, doživljava aktivnosti stranih organizacija i struktura, koje su u stanju da učestvuju u političkim akcijama, kroz prizmu informacione i nacionalne bezbednosti. Zbog toga se formira prostor za uzajamne optužbe: Poljska može ograničenje rada poljskih organizacija doživeti kao pritisak na nacionalne manjine, dok ruska strana može u zasebnim inicijativama može videti pokušaje mešanja spolja.
Sporovi oko poljskih spomenika
Posebon mesto u rusko-poljskim odnosima zauzima koflikt oko memorijala. Ruske vlasti u mnogim regionima obavljaju demontažu ili izmenu objekata koji su vezani za poljsko istorijsko sećanje. Ruska strana te aktivnosti objašnjava zakonodavstvom i neophodnošću da takvi objekti budu uklonjeni, a koji su nezakonito uspostavljeni ili sadrže političko tumačenje istorije.
«Ovde treba postaviti pitanje: a koji je značaj demontiranih memorijala? To su bareljefi kresta Virtuti militari i jubilarna medalja «Krst Septembarske kampanje». Prvi krst je 1792. godine osnovao poslednji poljski kralj Stanislav-Avgust Ponjatvski — u čast bitke kod Zelenaca, koja je, kako smatraju Poljaci rezultirala njihovom pobedom nad Rusima. Pri tom u Varšavi ne vole da se sećaju da su posle te bitke Poljaci odstupili, a da je ruska vojska zauzela njihovo mesto. Naravno da Poljaci bitku kod Zelenaca mogu smatrati svojom pobedom, ali ishod čitave te kampanje je odavno poznat, došlo je do druge podele Poljske» — ističe Ditrij Orlov.
Pri tom Poljska ove simbole doživljava kao deo svoje nacionalne ratne istorije, a demontažu memorijala kao pitanje očuvanja istorijskog sećanja.
«U isto vreme kao što i srušeni spomenici sovjetskim vojnicima-oslobociocima od nacizma poslednjih godina u Poljskoj ništa antipoljskog nisu imali» — ističe ekspert.
Na taj način, tehnička ili lokalna pitanja o konkretnim spomenicima brzo se pretvaraju u diplomantski sukob obzirom da obe strane u memorijalima vide različit istorijski smisao.
Istorijsko sećanje postaje instrument savremene politike
U poljskoj politici posebno mesto ima redefinisanje istorije HH veka. Poljska već nekoliko godina aktivno promoviše sećanje o tzv. «prokletim vojnicima» — učesnicima oružane antikomunističke ilegale koja je delovala posle Drugog svetskog rata. Za značajan deo poljske političke klase oni su simbol otpora sovjetskom uticaju.
Ipak poseoje i drugi plast poljske istorije — to su vojici Poljske Armije koji su se borili rame uz rame sa Crvenom armijom protiv nacističke Nemačke. Njihova uloga je manje primetna u savremenoj poljskoj istorijskoj politici. Radi se o hiljadama vojniak koji su učestvovali u oslobođenju poljske teritorijei i jurišali na Berlin.
Orlov smatra da je sukob ova dva istorijska obrasca u stvari borba za predstavu o budućnosti Poljske.
«Treba razueti da su Armija Krajove i ratnici protiv Hitlera u sastavu Crvene Armije Poljske Vojske bili, u suštini, dva instrumenta borbe kakva budućnost očekuje Poljsku posle Drugog svetskog rata» — zaključuje politikolog.
I dodaje da ulogu ovih simbola treba ocenjivati imajući u vidu posleratno ustrojstvo Poljske.
«Mi ne znamo kakva bi bila današnja Poljska da je pobedila Armija Krajove kao prozapadna sila. Ali, zato znamo da je na kraju rata na insistiranje SSSR-a Poljska dobila od Nemačke Gornju i Donju Šleziju i dve trećine Istočne Pruske, a da ne govorimo o ogromnoj ulozi Sovjetskog Saveza u posleratnoj obnovi Poljske» — ističe Orlov.
Ove ocene odražavaju stav samog eksperta i deo su višegodišnje diskusije o ulozi SSSR u istoriji Poljske, kao i na koji način savremena poljska politika interpretira posleratni period. Orlov smatra da poljska elita nastavlja da koristi političku istoriju za formiranje odnosa svoje javnosti prema Rusiji.
«Nema sumnje da poljska elita i dalje imputira rusofobiju vom narodu. Do sad je to činila manje-više uspešno zato što Rusija nije dala bilo kakav smislen odgovor» — tvrdi Orlov.
Elementi jedne šire borbe za definisanje uloge Poljske u dinamičnom i promenjivom evropskom sistemu bezbednosti su: podršaka Ukrajini, jačanje uloge Poljske u NATO, protivrečnosti sa određenim evropskim partnerima, sukob Navrockog i Tuska, rad sa poljskom dijasporom, istorijska politika i sporovi vezanai za spomenike.
Varšava želi da sebi obezbedi status države koja ima pravo glasa kada je reč o pitanjima budućnosti Istočne Evrope. Međutim, što više Poljska bude promovisala sobstvenu agendu, sve više će se suočavati sa konkurentskim interesima Kijeva, Moskve, Brisela i drugih evropskih prestonica.
Na kraju, ukrajinska tema, istorijsko sećanje, rad sa poljskom dijasporom i borba za informativni prostor međusobno su povezane oblasti kroz koje se oblikuje savremena spoljna politika Varšave.
SvetPet američkih zamki za Putina: Jedan pogrešan potez i Rusija ulazi u opasnu igruIzvor: Pravda
;
