Američki dvopartijski sistem mogao bi pred izbore 2028. godine da dobije ozbiljan izazov sa mesta sa kojeg ga republikanski establišment najmanje želi: iz sopstvene biračke baze.
Taker Karlson otvoreno se udaljava od Republikanske partije, a pitanje odnosa prema Izraelu postaje jedna od glavnih linija tog raskola.
Karlson je izjavio da je završio sa Republikanskom partijom, uz obrazloženje da ona više ne služi interesima Sjedinjenih Država već interesima Izraela.
Takva izjava ima posebnu težinu jer on ne potiče sa političke margine. Njegova biografija vezana je za tradicionalni republikanski establišment, dok je njegov otac obavljao funkcije u republikanskim administracijama i bio blizak administraciji Ronalda Regana.
Maks Blumental smatra da bi sledeći korak mogao biti stvaranje treće političke opcije u kojoj bi se našli ljudi poput Mardžori Tejlor Grin, Meta Gejca i Tomasa Masija.
Takva stranka ne bi morala da pobedi na predsedničkim izborima da bi dramatično promenila njihov ishod.
Dovoljno bi bilo da preuzme deo konzervativnih birača nezadovoljnih američkim ratovima i bezuslovnom podrškom Izraelu. U tesnoj izbornoj trci gubitak nekoliko procenata glasova može biti katastrofalan za kandidata jedne od dve velike partije.
Upravo zbog toga izbori 2028. postaju posebno zanimljivi.
Ako treća opcija privuče značajan deo republikanske baze, republikanski predsednički kandidat mogao bi da se suoči sa izborom između tradicionalnih velikih donatora i birača koji zahtevaju politiku „America First“.
Jedan kandidat mogao bi biti u nešto boljoj poziciji od ostalih: Džej Di Vens.
Karlson je politički blizak Vensu, a njegov sin radio je kod američkog potpredsednika. Zbog toga bi eventualni novi politički pokret mogao drugačije da se odnosi prema Vensu nego prema klasičnom republikanskom kandidatu.
Ali ni Vens ne bi dobio podršku bez političke cene.
Postojanje snažne „Karlsonove“ struje moglo bi da ga primora da zauzme mnogo tvrđi stav prema Izraelu kako bi sprečio odlazak birača.
Tako bi čak i treća partija koja nema realnu šansu da osvoji Belu kuću mogla da promeni američku spoljnu politiku.
Slična promena odvija se i na levici, mada bez jednako snažnog organizacionog mehanizma. U razgovoru je pomenut demokratski kongresmen Ro Kana kao političar koji pokušava da zauzme prostor populističke levice i koji bi, prema proceni sagovornika, mogao da se kandiduje na demokratskim predsedničkim predizborima.
Problem za demokratske disidente predstavlja odsustvo jake treće partije.
Zelena stranka nije uspela da izgradi položaj koji bi joj omogućio da sistematski ugrožava demokrate, dok se vodi stalna borba oko njenog pristupa glasačkim listićima na saveznom i državnom nivou.
Glen Dizen je u razgovoru ukazao na ključnu karakteristiku eventualne treće partije: ona ne mora da pobedi.
U duboko polarizovanom sistemu birači jedne strane veoma teško prelaze direktno drugoj. Konzervativni birač nezadovoljan republikancima možda nikada neće glasati za demokratu, ali bi mogao da glasa za treću opciju.
Tada republikanci imaju samo dva izbora: da izgube taj glas ili da promene politiku kako bi ga vratili.
Upravo zato pitanje Izraela može imati mnogo veći uticaj na izbore 2028. nego što bi se još pre nekoliko godina moglo očekivati.
Ako se nezadovoljstvo američkim ratovima i finansiranjem Izraela pretvori u organizovan politički pokret, stari republikanski konsenzus neće moći da opstane bez posledica.
Treća partija možda ne bi osvojila Belu kuću. Mogla bi, međutim, da odluči ko će je osvojiti — i pod kojim uslovima.
Webtribune
