Rat sa Iranom deo je mnogo šireg obrasca koji pokazuje jasne granice američke vojne moći, ocenio je Lari Džonson, povezujući iskustva SAD u Ukrajini, Crvenom moru i na Bliskom istoku.
Njegova centralna teza jeste da Vašington poslednjih nekoliko godina pokušava da zadrži globalnu vojnu dominaciju istovremenim angažovanjem protiv više protivnika, ali bez rezultata koji odgovaraju količini uloženog novca i tehnike.
Prvi primer koji je naveo jeste Ukrajina. Džonson rat opisuje kao američki posrednički sukob sa Rusijom u kojem su SAD obezbeđivale obaveštajne podatke i velike količine oružja.
Pominjao je HIMARS, ATACMS, F-16 i pokušaje snabdevanja artiljerijskom municijom kalibra 152 i 155 milimetara. Uprkos tome, njegova procena je da Vašington nije uspeo da promeni odnos snaga u svoju korist.
Drugi primer predstavlja operacija Prosperity Guardian u Crvenom moru. Operacija je počela još za vreme administracije Džoa Bajdena sa ciljem da ponovo obezbedi slobodu plovidbe u području koje su ugrožavali Huti.
Džonson tvrdi da taj cilj nije ostvaren ni nakon više od godinu dana. Kada je Tramp preuzeo vlast, američka vojna aktivnost dodatno je povećana, a u području Crvenog mora našla su se i dva nosača aviona.
Umesto brzog sloma Huta, broj izgubljenih bespilotnih letelica MQ-9 Reaper počeo je da raste. Džonson je rekao da su Huti ranije obarali približno jedan MQ-9 mesečno, dok se u periodu pojačane američke kampanje tempo povećao približno na jedan nedeljno.
Prema njegovim podacima, osnovna cena letelice iznosi oko 35 miliona dolara, dok sa senzorima i naoružanjem može premašiti 60 miliona. Govorio je o ukupno 25 uništenih MQ-9, od kojih sedam tokom sedam nedelja intenzivnog Trampovog angažovanja. Gubitke je procenio na milijarde dolara.
Treći primer je Iran. Za Džonsona, činjenica da Teheran može da nanese precizne udare američkim bazama i da održava veliki raketni pritisak pokazuje da SAD nemaju neograničenu sposobnost da protivniku nametnu svoju volju.
Iz ta tri slučaja izvodi isti zaključak: američka vojna sila ostaje ogromna, ali nije neiscrpna niti automatski sposobna da porazi svakog protivnika. Džonson je za takvu situaciju upotrebio sliku Golijata sa glinenim nogama.
Njegova ocena nije da SAD više nemaju ozbiljnu vojnu moć, već da pokušaj istovremenog vođenja više strateških sukoba proizvodi preveliko opterećenje ljudstva, naoružanja, industrijskih kapaciteta i finansija.
Zbog toga je mogućnost dogovora sa Iranom deo mnogo šire potrebe Vašingtona da smanji broj frontova na kojima pokušava da održava vojnu dominaciju.
Webtribune
