Piše: Vladimir Dimitrijević

ČITATI, ČITATI I SAMO ČITATI

Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, a posebno rat u Bosni i Hercegovini 1992-1995, i više od tri decenije posle završetka sukoba ostali su istoriografski, politički i moralno sporno polje. I u srpskoj istoriografiji izostalo je sistematsko istraživanje rata devedesetih, dok su narativi ratnih protivnika, međunarodnih institucija, medija, publicistike i memoaristike imali daleko veći uticaj na oblikovanje javne slike Vojske Republike Srpske i Ratka Mladića. To nije samo naučni nedostatak već i borba za posleratno tumačenje prošlosti, u kojoj različite zajednice nastoje da sopstveno iskustvo pretvore u dominantnu interpretaciju rata. Ključno pitanje je – čije tumačenje će pobediti, i ko ima pravo da gospodari narativom.

Jedini lek za ovakvo stanje je čitanje, pažljivo i podrobno, činjenica. I lek je hrišćansko čoveštvo, koje nam nalaže da se zločini u ovom ratu ne smeju pravdati. Baš kao pravoslavni Srbin, sa patrijarhom Pavlom mogu, uvek i svagda, da ponovim njegove liturgijske molitve iz doba strašnog rata na kraju SFRJ:„Za milost Božju nama nedostojnim slugama Njegovim, da sačuva sve nas od mržnje i zlih dela, i da useli u nas ljubav nesebičnu, po kojoj će svi poznati da smo učenici Hristovi i narod Božji, kao i sveti preci naši, te da se uvek znamo opredeliti za istinu i pravdu Carstva nebeskoga, Gospodu se pomolimo. Za sve one koji nepravdu učiniše bližnjima svojima, bilo da sirote ucveliše ili nevinu krv proliše, uzvrativši mržnjom na mržnju, da im Bog podari pokajanje, prosvetli um i srce i obasja dušu svetom ljubavlju i prema neprijateljima, Gospodu se pomolimo. Gospode, kako je mnogo neprijatelja koji vojuju protiv nas i govore: nema im pomoći ni od Boga ni od ljudi. Gospode, Ti nam pruži ruku svoju da ostanemo narod Tvoj i po veri i po delima. Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje – ne dopusti da bude zbog mržnje naše ili nepravde ma prema kome. Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj. Još se molimo Bogu, Spasitelju svih ljudi, i za neprijatelje – da ih Gospod čovekoljubivi odvrati od nasilja nad pravoslavnim narodom našim, da nam ne ruše svete hramove i grobove, decu ne ubijaju i narod ne progone, nego da se i oni obrate na put pokajanja, pravde i spasenja. Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj!“

Zločini paravojnih formacija, pod kontrolom srbijanskih i drugih, pre svega zapadnih, udbaša ( metafizički gledano, i CIA je UDBA, i obratno ), počinjeni prema Hrvatima, muslimanima – Bošnjacima i kosovskim Arbanasima ne mogu biti ni temelj, ni krov Srpstva. Zločini su zločini, a narod koji je preživeo Jasenovac sa tim zločinima se ne sme miriti.

Ali isto tako taj narod ne sme pristati na NATO verziju svoje sudbine na Balkanu krajem 20. veka – to je laž sa kojom se ne može živeti. Nije istina da su Srbi „genocidlije“: oni nikada nisu imali državni projekat uništavanja drugih naroda, a pogotovo nisu pravili koncllogore za druge narode, i pogotovo nisu imali konclogore za decu. Što se potonjeg rata tiče, ne može biti zločinac Ratko Mladić, a da Markač i Gotovina, Naser Orić, Ramuš Haradinaj i Hašim Tači budu nevini. Ako je kriv Milošević ( kome sam, dok je bio na vlasti, uvek bio opozicija ), ne mogu biti nevini Tuđman i Alija Izetbegović.

Zato je bitno čitati knjige, čak i kada se oko nas otvore žive rane. Tako je i u slučaju povesti o generalu Mladiću. I o njemu treab čitati knjige.

IZMEĐU ISTORIJE I PREDANjA

Sahrana generala Ratka Mladića, glavnokomandujućeg u borbi za slobodu Republike Srpske u ratovima devedesetih godina 20. veka, okupila je, u Beogradu, prestonici Srbije, kako njegove saborce i ljude koji su u ratu učestvovali, tako i mnogo mladih ljudi koji se, u doba ratova na prostoru bivše SFRJ, nisu ni rodili.

I sada su se, kao i mnogo puta u srpskoj istoriji, susreli činjenično i mitsko. I postalo je jasno: Srbi se nisu pomirili, niti će se pomiriti, sa zapadnom propagandom koju je ozakonio NATO tribunal u Hagu. Došli su na opelo generalu Mladiću jer se on, posle svih pobeda koje je zadobio i muka koje je pretrpeo, obreo sa one strane stvarnosti – u predanju.

Kod Srba, istorija i predanje ( katkad istorija i mit ) nisu potpuno razdvojeni, već se prepliću, dopunjavaju i zajedno oblikuju kolektivnu svest. Istorijski događaji vrlo često postaju osnova za stvaranje mitova, dok mitovi preuzimaju ulogu očuvanja istorijskog pamćenja tokom vekova pod tuđinskom vlašću.

Tokom stoleća otomanske vladavine, kada su institucije srpske države bile uništene, narod nije imao pristup pisanim istorijskim izvorima, udžbenicima ili nauci. Tada je epska narodna poezija preuzela ulogu usmene istorije.

Kroz izvesnu mitologizaciju istorijskih ličnosti (poput Svetog Save, cara Lazara, Marka Kraljevića), narod je čuvao svest o svom poreklu, nekadašnjoj državnosti i hrišćanskoj veri.

PREDANjE: MORALNE POUKE

Usmeno predanje je prilagođavalo istorijske činjenice kako bi one imale veći emotivni i moralni efekat na slušaoca. Istorijske pobede ili porazi pretvarani su u moralne pouke.

Takvo je predanje o Kosovskom boju: za istoričare je to vojni sudar sa nejasnim ishodom (obojica vladara su poginula, srpska država je opstala još 70 godina), a za guslare potpuni vojni slom srpskog carstva i svesna žrtva za viši cilj. Lazar je, za istoričare, knez, a za narod, po duhu i vrlini, car. Za istoričare, Vuk Branković je dugo pružao otpor Turcima, a za predanje simbol izdaje srpskog naroda. I tako dalje – priča je poznata.

Predanje o Kosovu i Lazarevim junacima služi kao model ponašanja. Ono odgovara na pitanje kako ostati častan i kako sačuvati dostojanstvo u trenucima stradanja. Kada je stvarnost teška (okupacija, ropstvo), predanje nudi nadu. Pretvaranjem poraza u moralnu pobedu, narod je pronašao snagu da preživi i dočeka oslobođenje. Vidovdanski narativi su povezivali Srbe u različitim regionima (od Vojvodine, preko Šumadije i Bosne, do Crne Gore) stvarajući jedinstven kulturni prostor pre stvaranja moderne države.

MLADIĆ: PRVO ISTORIJA

Istorija je jasna: vojska Republike Srpske (VRS ) nastaje iz raspada JNA, nasleđuje njene oficire, tehniku, pravila i deo kulture komandovanja, ali ulazi u potpuno drugačije političko okruženje. Umesto federalne države ima entitet čije su granice sporne, zavisi od lokalne privrede i pomoći SR Jugoslavije, sprovodi masovnu mobilizaciju teritorijalno vezanih rezervista, uz trajne sporove vojnog i civilnog vrha.

Ratni put VRS može se podeliti u četiri faze. Prva, 1992, jeste faza stvaranja i velikih operacija kojima se povezuje i konsoliduje teritorija, sa „Koridorom“ kao najvažnijim primerom. Druga, 1993, predstavlja vrhunac vojne inicijative, ali i početak otvorenog sukoba sa politikom i političarima, kao i s međunarodnim ograničenjima. Treća, 1994, donosi izvesne gubitke srpske prednosti: prestaje muslimansko-hrvatski sukob, NATO prvi put bombarduje Srbe, hrvatska vojska jača, a Beograd pojačava pritisak da se rat okonča, bez obzira na maksimalne ciljeve borbe za slobodu Srba s one strane Drine. Četvrta, 1995, obuhvata poslednje ofanzivne uspehe u istočnim enklavama, zločin ( kasnije tumačen kao „genocid“ ) nad srebreničkim zarobljenicima, slom Krajine, vazdušne udare NATO, velike teritorijalne gubitke i prelazak u mirovni proces.

Mladićeva lična karijera prati istu putanju. U JNA je disciplinovan, dobro ocenjen oficir koji napreduje kroz školovanja i komandne dužnosti. U Kninu postaje ratni komandant i otkriva snagu neposrednog ličnog autoriteta. U VRS taj stil dostiže vrhunac: on nije samo načelnik štaba u pozadini, već stalno putuje, pregovara, govori u Skupštini i interveniše na frontovima. Teško je razdvojiti institucionalni autoritet vojske od njegovog ličnog autoriteta. Zato se pokušaji njegove smene pretvaraju u političke krize.

Iz radnih beležnica Ratka Mladića vidi se koliko vremena troši na sastanke sa međunarodnim generalima, političarima, privrednicima, lokalnim rukovodstvima, komandantima korpusa i predstavnicima Beograda. Rat nije niz velikih bitaka već neprekidna razmena zahteva za municiju, gorivo, ljudstvo, sanitet, puteve, remont, prevoz, rotaciju i popunu.

On sve to nosi na svojim plećima – i bori se, neodustajno.

Rat se, naravno, ne može razumeti izolovano od međunarodnog položaja Srba na kraju 20. veka. UNPROFOR nije samo mirovna misija nego stalni učesnik u pregovorima, razmeštanju, zaštićenim zonama i kontroli naoružanja. NATO od 1994. postaje direktna sila – učesnica rata. SAD, Rusija, Srbija, Hrvatska i evropske države deluju kroz različite kanale. Za Mladića je taj spoljni faktor uglavnom nepravedna intervencija u korist protivnika.

MIT O MLADIĆU

Mit o Ratku Mladiću predstavlja jedan od najkontrovernijih na postjugoslovenskom prostoru, oko kojeg postoje potpuno suprotstavljeni narativi. Dok ga deo javnosti u Republici Srpskoj i Srbiji slave kao heroja, zaštitnika srpskog naroda i spretnog vojskovođu, za Haški sud, bošnjačku, hrvatsku i „proevropski orijentisanu“ srpsku javnost on je ratni zločinac odgovoran za najteža kršenja humanitarnog prava, uključujući genocid u Srebrenici.

Među Srbima, naročito tokom rata u Bosni i Hercegovini i u godinama nakon njega, izgrađen je kult Mladića kao vrhovnog profesionalca i vojnika koji je sprečio ponavljanje stradanja Srba iz Drugog svetskog rata. On, kažu upućeni, nije branio političke ideologije, već goli opstanak naroda na teritoriji Bosne i Hercegovine. Ova percepcija je dodatno učvršćena njegovim dugogodišnjim odbijanjem da se preda Haškom tribunalu, što je u očima njegovih pristalica bio čin otpora zapadnoj nepravdi.

Hag ima drugačiju, NATO verziju priče. Da bi pokazali muslimanima koliko ih vole ( a ne vole ih u Iraku, Iranu, Avganistanu, Palestini, gde su interesi NATO pakta veći od svakog „humanizma“), NATO stratezi su se opredelili da štite bošnjački „multikulturalizam“ pod zelenom zastavom Alije Izetbegovića, i da satanizuju Srbe i Mladića. Zato ga je Hag, postepeno, i ubijao. I stao, naravno, na stranu svih srpskih neprijatelja.

Evropska unija se ne može pomiriti sa činjenicom da se veliki deo Srba ne slaže sa njenim, to jest NATO, narativom o Mladiću. Srpsko predanje protiv NATO EU mita – to je u pitanju.

EVROPSKA UNIJA PROTIV „MLADIĆEVIH SRBA“

Ili, da kažemo to zvaničnim jezikom, tobož „objektivnim“: odnosi između Evropske unije i Srbije našli su se u dubokoj krizi u septembru 2026. godine nakon smrti i sahrane bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske i, kako veli zvanični EU narativ, osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića.

Mladić je preminuo 27. avgusta 2026. godine u zatvorskoj bolnici u Hagu u 84. godini, a njegova sahrana 7. septembra na Topčiderskom groblju u Beogradu uz „polu- državne“ i „poluvojne“ počasti, kao i prisustvo izvesnih visokih državnih zvaničnika, pokrenula je lavinu oštrih osuda iz Brisela i, kako kažu, „ozbiljno ugrozila evropske integracije Srbije“ ( koje, verovali ili ne, traju od 2000. godine naovamo, i od kojih, kao što svi znamo, neće biti ništa, osim u nekom karikaturalno – kolonijalnom vidu ).

Zvanični Brisel je reagovao „neuobičajeno oštro“, naglašavajući da su postupci Beograda u potpunoj suprotnosti sa temeljnim evropskim vrednostima.

POZNATA IMENA

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Antonio Košta ocenili su prizore sa sahrane kao „šokantne“. Istakli su da su elementi zvanične podrške države i prisustvo ministara iz Vlade Srbije za svaku osudu, jer pokazuju neuspeh u suočavanju s prošlošću.

Šefica diplomatije EU Kaja Kalas izjavila je da javno veličanje osuđenog ratnog zločinca predstavlja uvredu za žrtve i njihove porodice, dodavši da u Evropi nema mesta istorijskom revizionizmu. Evropska služba za spoljne poslove izdala je zvanično saopštenje u kojem podseća da je Mladić osuđen za genocid u Srebrenici i najteže zločine protiv čovečnosti.

Komesarka za proširenje EU, notorna Marta Kos ( Slovenka, za koju tvrde da joj je prezime u skladu sa imenom Titove službe za koju je radila ) u znak protesta je otkazala planiranu posetu Srbiji, nakon što je prethodno upozorila da će organizacija ispraćaja biti ključni „test za Srbiju“.

Izvestilac EP za Srbiju, Tonino Picula, hrvatski domoljub „Bljeska“ i „Oluje“, poručio je da Srbija ne može da tvrdi da joj je EU strateški cilj dok podržava glorifikaciju ratnih zločinaca. Najavljeno je i da bi Evropski parlament mogao pokrenuti hitnu raspravu o statusu Srbije.

OD ZASTOJA DO ZASTOJA

Događaji oko Mladićeve sahrane, dakle, direktno utiču na pregovarački proces Beograda i Brisela, koji je već godinama u zastoju.

Portparol Evropske komisije Gijom Mersije potvrdio je da se sa državama članicama trenutno vode razgovori o otvaranju Klastera tri, ali da će ova politička dešavanja direktno uticati na odluku članica, što bi, možda, ah i oh, značilo novu blokadu.

NVO analitičari i evropski zvaničnici ocenjuju da se Srbija, odbijanjem da se uskladi sa spoljnom politikom EU (pre svega prema Rusiji) i otvorenim veličanjem protagonista rata iz devedesetih, sve više udaljava od evropskih standarda.

Kriza izazvana ovim događajem, uz istovremenu odluku Islanda da potpuno odustane od pregovora sa Unijom, navodno je povod da Brisel pokrene ozbiljne debate o promeni odnosa prema Zapadnom Balkanu.

I tako, sve tako. Ad nauseam.

I sve je to logično. Priča o Srbima zločincima i „genocidu u Srebrenici“ konstitutivni je mit savremene Evropske Unije, koja je sebe gradila razgrađujući SFR Jugoslaviju, i koja je svoju genocidnost projektovala na „proklete druge“, Srbe, te, kako bi Hrvati rekli, „bizantske pokvarenjake“, „šimatike“, koji nikad nisu priznale papsku Evropu kao meru i proveru svoje istorije i sadašnjosti.

MITOLOGIZACIJA SRPSKE KRIVICE

Evo jednog primera.

Književnica Silvija Maton, rodom iz zemlje Monteskjea i Voltera, priči o genocidnim Srbima i Srebrenici posvetila je čak dve knjige – roman „Okeanija i varvari“ i monografiju „Srebrenica – najavljeni genocid“ ( roman objavljen 2003, monografija dve godine kasnije. ) Da bi došla do „genocidnih“ Srba iz 1995, ona je, u svojoj „istorijskoj studiji“, krenula od Kosovskog boja, u kome su Srbi bili „marginalna snaga“ ( tu je, po njoj, bilo više vojnika Vlaha, Arbanasa, Mađara, Hrvata, pa čak i franačkih vitezova). Srbi su, kaže Silvija, iako marginalci u boju 1389, ipak šest vekova čekali da se osvete muslimanima zbog Kosova, i to je postalo moguće kad se pojavio novi mesija, Slobodan Milošević, „vaskrsli Lazar“, koga je propagirala i SPC. U Bosni, „vaskrsli Lazar“ je Ratko Mladić, „koji će osvetiti srpski narod neprijateljskom krvlju (...) U masovnom pokolju razoružanih ljudi u Srebrenici Mladić zna da nikakav politički pritisak neće moći da omete nasladu njegove istorijske osvete“.

Silvija Maton je bila velika obožavateljka Nasera Orića, koga je smatrala istinskim herojem rata protiv krvoločnih Srba, a „međunarodnu zajednicu“, pa i svoju Francusku, optužuje što na vreme nisu zaustavljeni genocidni Lazarevi potomci.

RAD NEČISTE SAVESTI

Kao i u svakom mitu, moguća su bila i izvesna preterivanja: tako Silvija Maton opisuje stradanja Bošnjaka u logoru Omarska gde Srbi muslimanskim zatočenicima umesto vode daju čaše sa tečnim helucinogenim drogama, a zatim, kad u barakama nastane ludilo, bacaju dimne bombe i pucaju da ih smire. Srbi, povodom proslave pravoslavnog Petrovdana, svoje logoraše žive spaljuju, kao što je Inkvizicija nekad spalila Jovanku Orleanku ( zar ne? )

A svega toga ne bi bilo da nije „kosovskog mita“, tako islamofobičnog.

Silvija Maton i njoj slični, ovi koji danas iz EUstašluka, koji se miri sa Jasenovcem, „Bljeskom“ i „Olujom“, mitove o „krvavom dželatu“ Mladiću i Srebrenici goroj od Aušvica izmišljaju jer im je savest nečista.

A nečista je jer pripadaju civilizaciji koja je ubijala „niže rase“ da bi ostvarila svoje pljačkaške ciljeve. Potrebno je da dokažu kako njihovi preci i oni sami nemaju nikakve veze sa zlom, nego su sušto zlo pripadnici kulture koja nije htela da padne na kolena pred imperijalnom moći Evrope, napregnutom da slomi Istok u križarskim pohodima na Istok, od pape, preko Napoleona i Hitlera, do NATO pakta.

Čitav Haški sud, koji je osudio Ratka Mladića, konstituisan je sa tom namerom.

IZ SRCA TAME

„Srce tame” je novela poljsko-britanskog književnika Džozefa Konrada objavljena 1899. godine. Glavni junak, iskusni pomorac Čarls Marlou, prepričava prijateljima svoje putovanje u unutrašnjost Afrike. Kao kapetan parobroda belgijske trgovačke kompanije, njegov zadatak bio je da plovi uz veliku reku (Kongo) kako bi pronašao uspešnog trgovca slonovačom, Kerca. Stigavši do udaljene stanice, Marlou zatiče Kerca koji je potpuno poludeo i postavio sebe kao božanstvo među lokalnim stanovništvom, ostavljajući iza sebe čuveni zapis i poslednje reči: „Užas! Užas!”. Kerc je svoju vlast učvrstio ogromnim strahom i neviđenim zločinima nad domorocima, čije glave nabija na kočeve.

I na srpskom jeziku se pojavila knjiga Svena Lindkvista, „Iskoreniti svu bagru“, koja se bavi korenom evropskih genocida nad „divljim“ narodima i civilizacijama. On traži stvarne osnove Konradovog romana, i opisuje ih, nemilosrdno i jasno.

Najoštrija Lindkvistova teza glasi da Holokaust nije razumljiv ako se potpuno odvoji od duge istorije evropskog imperijalnog nasilja: korak od masovnog ubistva ka genocidu postao moguć kada se antisemitizam spojio sa kolonijalnom tradicijom istrebljenja.

Konrad naprosto nije prorok budućih logora, nego pisac koji opisuje genocide svog vremena. Evropa je već u Kongu, Tasmaniji, Americi, Africi i Australiji imala praksu uništavanja naroda i jezik kojim se to opravdavalo. Nacizam je mnoge od tih elemenata vratio u Evropu.

Da krenemo od reči „bagra“. Kada se ljudi nazovu bagrom, više se ne moraju tretirati kao ljudi. „Iskoreniti svu bagru“ zato nije samo Kercova ludost, nego sažetak evropske navike da potčinjene narode postavi izvan punog čoveštva. Afrikanac, Indijanac, Tasmanijac ili drugi potčinjeni čovek postaje nešto što se može ukloniti.

PUTEVI ISTREBLjENjA: OD DOMORODACA DO EVROPEJACA

Istrebljenje nije bilo mržnja bez koristi, već način osvajanja prostora. Tasmanijci nestaju kada njihov životni prostor postaje prostor za ovce i doseljenike. Narod Herero nestaju kada im se pašnjaci predaju nemačkim kolonistima. Indijanci u Severnoj Americi nestaju kada njihova zemlja postaje predmet evropskog naseljavanja. Niža rasa je ona koja stoji na zemlji koju jači želi.

Narod koji ne proizvodi čuveni kapitalistički „višak vrednosti“ nema pravo da postoji - domorodac ima pravo na život tek kada radi u službi više rase. Ista logika kasnije se javlja u nacističkom jeziku o suvišnim izelicama: ljudima koji troše hranu u prostoru predviđenom za drugu populaciju.

Rezervati, logori i geta nisu isto, ali imaju srodnu prostornu logiku: ljudi se sabijaju u prostor gde se život više ne može održati. Ako se hranjenje prekine, oni „sami” umiru. Ako ne umru dovoljno brzo, ubrzavanje smrti može se predstaviti kao praktična mera.

Od Kivijea preko Darvina do rasnih teoretičara, izumiranje vrsta pretvara se u rasnu filozofiju istorije. Ali Lindkvist uvek vraća stvar na konkretnu priču: narodi nisu nestali zato što je priroda tako htela, nego zato što su bili izloženi bolesti, gladi, oružju, prisilnom radu i uništenju društvenog poretka.

Zbog toga je Lebensraum presudan. Racel spaja biologiju i geografiju: život se širi, prostor je ograničen, borba za život je borba za prostor. Hitler tu teoriju preuzima u političkom obliku. Sovjetski prostor postaje nemačka kolonijalna zemlja, a njegovi stanovnici postaju prepreka, radna snaga ili suvišak.

Lindkvist zato Hitlerov rat protiv Rusije tumači kao kolonijalni rat. Ukrajina i Volga su zamišljene kao žitnica Evrope, a slovensko stanovništvo kao buduća radna snaga. Jevreja ne sme biti, a milioni Slovena će nestati. Nacizam je u Evropi primenio logiku koja se već dugo vežbala u kolonijama.

To treba pokriti: nismo mi, Evropljani, zločinci, to su Srbi pravoslavci. Njih su Lazar i Obilić učili da kolju. Ali ih je NATO, preko Haga, zaustavio.

NAMA BRISEL ZAPOVEDA

Srbi neće da im Brisel bude glavni grad, kao tobožnje središte EU tolerancije.

Između ostalog, i zato što je belgijski slučaj jedan od najdrastičnijih primera raskoraka između evropske slike o civilizatorskoj misiji i stvarnosti kolonijalne eksploatacije. Belgija je bila mala, relativno mlada država, a njen ustavni poredak i međunarodna neutralnost u početku nisu podsticali klasičnu imperijalnu ekspanziju. Kolonijalni projekat zato je u velikoj meri bio lična ambicija kralja Leopolda Drugog. Kongo nije prvobitno bila belgijska kolonija u uobičajenom smislu, već ogroman prostor koji je praktično funkcionisao kao Leopoldov privatni posed.

Ključ ekonomske logike bila je eksploatacija slonovače, a zatim naročito prirodnog kaučuka čija je globalna tražnja naglo rasla. Tako se srećemo sa pljačkaškom ekonomijom: lokalno stanovništvo primoravano je da ispunjava kvote kaučuka, a odbijanje ili neispunjavanje normi kažnjavano je surovim represalijama. Spaljivanje sela, uzimanje talaca, telesno kažnjavanje, ubistva i sakaćenje postali su simboli belgijskog režima. Nasilne metode nisu bile slučajni ispadi pojedinaca, već način da se sa što manje administrativnih troškova izvuče što više resursa iz ogromne teritorije.

Leopoldov režim ustupao je velike oblasti koncesionarima, a kompanije su dobijale podsticaj da maksimiziraju proizvodnju bez ozbiljne kontrole nad sredstvima kojima to postižu. Ta kombinacija privatnog profita i kvazidržavnog nasilja razotkriva jedan od temeljnih problema kolonijalizma: granica između komercijalnog preduzeća i državne vlasti bila je nejasna, dok lokalno stanovništvo nije imalo institucije koje bi ga zaštitile. U Kongu se zato na izuzetno čist način vidi šta se događa kada kompanija dobije pravo da sama proizvodi norme, naplaćuje porez i koristi oružanu silu.

Međunarodni skandal postepeno je razbio Leopoldovu propagandnu sliku. Izveštaji misionara, aktivista i novinara, kao i kampanja E. D. Morela, učinili su zločine u Kongu poznatim evropskoj javnosti. Pod rastućim pritiskom, belgijska država je 1908. preuzela Kongo od Leopolda. Neke najbrutalnije prakse su ograničene, ali rasna segregacija, nejednakost i eksploatatorska ekonomska struktura nisu nestale.

Drugi važan slučaj jeste Ruanda-Urundi. Belgijska vlast je produbila i institucionalizovala razlike između Hutua i Tutsija. Kolonijalna administracija prihvatila je rasne i pseudoantropološke teorije koje su Tutsije predstavljale kao „višu“, navodno hamitsku grupu. Identifikacione isprave, administrativne kategorije, školstvo i kadrovska politika pretvorili su složene društvene identitete u krutu političku hijerarhiju. Genocid u Ruandi 1994. Se ne svodi isključivo na kolonijalizam, ali je belgijska etnička politika ostavila institucionalno nasleđe koje je produbilo nepoverenje i olakšalo kasniju mobilizaciju mržnje.

Savremena Belgija dugo je živela u stanju „velikog zaborava“. Umesto Konga kao mesta masovnog nasilja, u javnom sećanju dominirala je priča o infrastrukturi, medicini, školama i navodnoj civilizatorskoj ulozi. Gubitak Konga 1960. ponekad je predstavljan kao nepravedan prekid belgijske misije, a ne kao oslobođenje kolonizovanog naroda. Tek krajem XX i početkom XXI veka muzeji, istraživači, umetnici i aktivisti snažnije otvaraju pitanje Leopoldovog režima, rasizma i odgovornosti države.

Zato Brisel Srbima ne može biti prestonica. Mi nismo Belgijanci, niti smo imali Leopolda Drugog.

IPAK, SRBI SU NACISTI, REČE HAG

Srbima je pred Haškim tribunalom izrečeno više od hiljadu godina zatvora (uključujući i brojne doživotne robije), što čini veliku većinu svih izrečenih kazni na ovom sudu. Optuženi srpske nacionalnosti imali su daleko najveću stopu osuđujućih presuda u poređenju sa optuženima drugih „naroda i narodnosti“. Veliki broj srpskih optuženika, uključujući i bivšeg predsednika SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića, preminuo je u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu pre donošenja konačne presude.

Poseban gnev i osećaj nepravde u srpskoj javnosti izazvale su pravosnažne oslobađajuće presude za visoke vojne i političke lidere drugih zaraćenih strana.

Hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač su, nakon prvostepene osuđujuće presude, u žalbenom postupku oslobođeni svih optužbi za zločine tokom operacije "Oluja", što je bilo NATO amnestiranje etničkog čišćenja srpskog stanovništva Kninske krajine, Like, Korduna, Banije, Slavonije i Srema. Komandant snaga Armije BiH u Srebrenici oslobođen je odgovornosti za zločine nad srpskim civilima u Podrinju tokom 1992. i 1993. godine. Bivši komandant OVK Ramuš Haradinaj je oslobođen optužbi zbog, kako je navedeno, "nedostatka dokaza", pri čemu je proces bio praćen smrću i zastrašivanjem ključnih svedoka optužbe.

Doktrina Udruženog zločinačkog poduhvata primenjivana je isključivo na srpsko vojno i političko rukovodstvo s ciljem da se dokaže plansko delovanje Beograda i Pala koji su sprovodili „genocid“ nad „nesrpskim stanovništvom“. Nije bilo ni hrvatskog, ni bošnjačko – muslimanskog, ni arbanaškog zločinačkog udruživanja protiv Srba – naravno...Manje od 4% ukupnih zatvorskih kazni odnosi se na zločine počinjene nad Srbima.

Tako su Srbi jedini ili glavni krivci za ratove devedesetih. Tome doprinosi i tribunala da se ne bavi istraživanjem NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, uprkos brojnim izveštajima o civilnim žrtvama i upotrebi nedozvoljenih sredstava.

POŠTENI ZAPAD O HAGU

Nisu se svi na Zapadu prodali i predali laži. Nije svima spaljena savest. Zapadni kritičari Haškog tribunala podrazujmevaju široku grupu uglednih pravnika, filosofa, politikologa, novinara i intelektualaca koji su, uprkos zvaničnoj podršci zapadnih NATO vlada ovom sudu, javno osporavali njegov legitimitet, nepristrasnost i metodologiju. Njihove kritike se uglavnom ne zasnivaju na poricanju bilo čijih - naravno, ni srpskih - ratnih zločina, već na argumentima da je sud funkcionisao kao sredstvo geopolitičke dominacije Sjedinjenih Država i NATO pakta, narušivši temeljna načela međunarodnog prava.

Noam Čomski je često isticao da je Haški tribunal primer „selektivne pravde” i oruđe zapadnog imperijalizma. Naglašavao je da sud nikada ne bi procesuirao lidere zapadnih zemalja za njihove zločine.

Britanski istoričar Džon Lafland, autor knjige „Travestija: Suđenje Slobodanu Miloševiću i korupcija međunarodnog prava”, podrobno je tumačio pravnu strukturu suda, tvrdeći da je Tribunal nelegalno osnovan od strane Saveta bezbednosti UN i da je koristio „retroaktivno pravo“.

Kanadski profesor međunarodnog prava Majkl Mandel napisao je knjigu „Kako se Amerika izvukla sa ubistvom: Ilegalni ratovi, kolateralna šteta i zločini protiv čovečnosti”. On je formalno podneo tužbu Tribunalu protiv lidera NATO-a zbog bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, koju je tadašnji tužilac Luiz Arbur odbacila. Mandel je utvrdio da je „kengurski sud“ u Hagu napravljen da bi amnestirao NATO zločince.

Američki ekonomista i medijski analitičar Edvard Herman napisao je brojne analize u kojima je Haški tribunal opisao kao „političko oružje” SAD konstruisano za opravdanje vojnih intervencija na Balkanu.

Danski pravnik i bivši sudija samog Haškog tribunala, Frederik Harhof, u privatnom pismu koje se pojavilo u javnosti je optužio tadašnjeg predsednika suda, Amerikanca Teodora Merona, da je vršio pritisak na sudije kako bi oslobodili neke visoke oficire po nalogu SAD i Izraela da se ne bi uspostavio presedan vojne odgovornosti koji bi kasnije pogodio njihove vojske.

BEZAKONjE NA DELU

Prosto i jednostavno: Savet bezbednosti UN nije imao zakonsko pravo da osniva sud. Prema Povelji UN, Savet bezbednosti je izvršni organ, a ne pravosudni, te nema mandat da stvara sudove.

Uprkos javnim dokazima o civilnim žrtvama tokom NATO bombardovanja 1999. godine (upotreba kasetnih bombi, gađanje RTS-a, vozova i pijaca), Tribunal je odbio da pokrene zvaničnu istragu protiv čelnika Alijanse.

Za razliku od tradicionalnih nacionalnih sudova, Haški sud je imao pravo da sam menja svoj Pravilnik o postupku i dokazima. Ova pravila su menjana na desetine puta tokom rada suda, što je prema kritičarima omogućilo tužilaštvu da prilagođava pravila kako bi lakše osudilo određene pojedince (npr. uvođenje širokog tumačenja Zajedničkog zločinačkog poduhvata).

I to je to: Srbi su, kao „mali Rusi“ na Balkanu osuđeni na nestanak pre no što je počeo NATO pohod na samu Rusiju. Srbi nisu imali pravo da se bune i da se brane. Ko god da je bio na mestu Ratka Mladića, prošao bi kao Ratko Mladić.

RATKO MLADIĆ U (UNAPRED PRESUĐENOM ) RATU

Po istoričaru Bojanu Dimitrijeviću, koji je napisao obimnu studiju o generalu Mladiću i Vojsci Republike Srpske, Mladića su kao komandatna odlikovali inicijativa, stalno prisustvo na prvoj liniji, oslonac na artiljerijsku i oklopnu prednost, brza odluka, snažan lični autoritet i uverenje da se pasivnost plaća gubitkom teritorije. Komandant koji je navikao da lično rešava krizu teško je prihvatao ograničenja političkog rukovodstva, međunarodnih posrednika ili sporijih štabnih procedura. Znao je da nije komandant u običnom ratu: svaka velika civilna žrtva mogla je uticati na sankcije, diplomatske odluke i status jedne strane u međunarodnoj javnosti. Mladić, koji je školovan za klasično komandovanje velikim kopnenim sastavima, morao je da deluje u ratu u kojem televizijska slika i saopštenje UN mogu imati strateški efekat uporediv sa rezultatom jedne operacije.

I borio se, unapred svestan da mu je glava na panju.

Naravno, Bojan Dimitrijević smatra da su u međunarodnoj javnosti pojmovi kao što su agresija, etničko čišćenje, genocid i masakr često korišćeni na način koji je celokupnu srpsku stranu svodio na ulogu počinioca. Istovremeno, on upozorava i na suprotan mehanizam u delu srpske javnosti: Mladić je tokom godina skrivanja, hapšenja i suđenja za mnoge postao simbol prkosa i gotovo mitska figura. Stoga autor tvrdi da su i demonizacija i nekritička glorifikacija prepreke razumevanju ličnosti i institucije kojom je komandovala.

Dimitrijević razlikuje više faza u oblikovanju priče o Mladiću: on je lokalni ratni komandant u Kninskoj Krajini 1991, komandant VRS koji postaje jedno od najprepoznatljivijih lica bosanskog rata, i, nakon Srebrenice i optužnica, globalno prepoznatljiva figura ratnog zločinca. Na srpskoj strani razvija se paralelan mit heroja. U oba slučaja složena biografija se svodi na nekoliko televizijskih snimaka, gestova i rečenica.

LIČNA, SRPSKA PRIČA

Ratko Mladić je rođen 12. marta 1942. u selu Božanovići kod Kalinovika, u porodici Neđe i Stane Mladić. Detinjstvo mu je neposredno obeležio Drugi svetski rat. Otac je stupio u partizane i poginuo, dok je Ratkov kum bio u četnicima. Majka je ostala sa decom i brinula i o rođacima koji su ostali bez roditelja. Iz ranog detinjstva izdvaja se priča da je, dok je majka bolovala od tifusa i nije mogla da ga doji, jedan italijanski vojnik pomogao da preživi. Mladić je kasnije žalio što tog čoveka nije pronašao: „Mislio sam - biće vremena...“

Mladić je veliki deo mirnodopske karijere proveo u Makedoniji, gde je zasnovao porodicu sa suprugom Bosom i gde su odrastala deca Darko i Ana. Njegova duga vezanost za Skoplje pokazuje da pre raspada Jugoslavije nije bio lokalni politički akter u Bosni, niti deo rukovodstva koje je stvaralo srpske nacionalne institucije. On je bio jugoslovenski oficir i član Saveza komunista, koji je verovao u budućnost zajedničke države. U rat ulazi iz profesionalne vojne karijere, a politički i nacionalni jezik koji kasnije koristi razvija se u ratnom kontekstu. Bio je zanteresovan za istoriju, čitanje, šah i sklonost dugim razgovorima. Zato je sa nekim stranim oficirima i predstavnicima UN uspevao da izgradi ličan kontakt čak i kada su institucionalni odnosi bili neprijateljski.

VRS je organizaciono nastala iz JNA, ali je u ratnim uslovima brzo dobila izrazito srpsku nacionalnu i pravoslavnu simboliku. Obeležavanje Vidovdana, krsne slave, prisustvo sveštenstva i istorijske reference postaju deo javnog života vojske. Za Mladića je ta transformacija posebno upadljiva: oficir školovan u sekularnom socijalističkom sistemu sve češće govori jezikom nacionalne istorije, srednjovekovnih simbola, ustanaka i stradanja. Ratna retorika je značila povratak Srpstvu, ali je postajala i deo načina na koji su neprijateljske grupe istorijski kategorisane, što, naravno, nikad ne prolazi bez napetosti i opasnosti.

Iako je VRS pre svega kopnena vojska, nasledila je značajne vazduhoplovne kapacitete, baze, avione, helikoptere i PVO sredstva. U ranim fazama rata oni daju važnu prednost, ali uvođenje zone zabrane leta i postepeno jačanje NATO kontrole neba suštinski menjaju njihovu upotrebu. Od 1994. više nije reč samo o tome da li VRS ima avione, već da li ih uopšte može koristiti bez rizika od direktnog sukoba sa NATO alijansom. Napad na aerodrom Udbina, vazdušni udari kod Goražda i NATO operacija „Namerna sila“ pokazuju postepen prelaz od ograničenja vazdušnog prostora ka sistematskoj upotrebi vazdušne moći protiv srpskih vojnih kapaciteta.

Vojska je zavisila od goriva, rezervnih delova, municije, remonta, puteva, železnice, medicinskog sistema i fabrika namenske industrije. Odnosi sa Vojskom Jugoslavije i institucijama u Srbiji zato su bili od presudne važnosti. Pomoć je dolazila kroz različite administrativne i kadrovske mehanizme, uključujući status oficira koji su formalno bili vezani za sistem VJ, a služili u VRS. Posle rata upravo će ukidanje tih veza biti jedan od zahteva međunarodne zajednice. Vojna zavisnost od Beograda istovremeno znači političku zavisnost - kada se odnosi Miloševića i rukovodstva RS pogoršaju, svako pitanje snabdevanja dobija strateško značenje.

Situacija je bila teška: na frontu su vojnici mesecima bez smene, dok u pozadini postoje šverc, ratno profiterstvo i različiti oblici izbegavanja mobilizacije. Mladić i deo komandnog kadra to doživljavaju kao moralno pitanje koje direktno utiče na borbenu gotovost. Zato su njegovi sukobi sa civilnom vlašću često istovremeno vojni i socijalni: traži da država efikasnije mobiliše ljude, kontroliše privredu i raspodeli teret rata. Međutim, što više vojni vrh traži kontrolu nad civilnim resursima, to političari više strahuju od vojne autonomije. Tako nastaje začarani krug nepoverenja koji kulminira 1995. i 1996.

Tu su i kontakti sa protivničkim komandantima i međunarodnim predstavnicima: veliki broj susreta sa generalima UNPROFOR-a, posrednicima, oficirima Armije BiH i HVO. Mladić ume da bude grub i demonstrativan, ali istovremeno koristi pregovore kao produžetak komandovanja. Raspravlja o razmeni zarobljenika, prekidima vatre, evakuacijama, teškom naoružanju, snabdevanju konvoja i lokalnim koridorima. Šahovske partije sa pojedinim generalima UN, ručkovi i neformalni razgovori stoje uporedo sa pretnjama i oštrim raspravama. Ta mešavina lične diplomatije i demonstracije sile predstavlja jednu od najkarakterističnijih osobina njegovog javnog nastupa.

Razmene zarobljenika se dogovaraju lokalno i na visokom nivou, ponekad u uslovima kada formalni institucionalni mehanizmi ne funkcionišu. U tom kontekstu treba čitati i Mladićeve izjave zarobljenicima u Podrinju da će biti razmenjeni: one pripadaju ustaljenom ratnom obrascu, što upravo pojačava težinu činjenice da je veliki broj ljudi potom ubijen. Ko je naredio taj ratni zločin, nije sasvim jasno, ali je jasno da su izvesne paravojne formacije, povezane sa srbijanskom UDBom ( tada se zvala SDB ) imale učešća u ubistvu. Trebalo je bombardovati Srbe u BiH, a zločin u Srebrenici je služio NATO paktu da ovo bombardovanje opravda.

To i jeste problem specijalnih i bezbednosnih struktura. Glavni štab nije jedini vertikalni sistem u VRS. Organi bezbednosti imaju sopstvenu hijerarhiju, kontakte i zadatke, MUP Republike Srpske ima svoje specijalne jedinice, na pojedinim frontovima deluju dobrovoljci i grupe čija je stvarna podređenost promenljiva. Jer, formalna šema komandovanja ne mora automatski opisivati svaku stvarnu liniju naređivanja u ratnom sistemu.

Ovome treba dodati da je šef srbijanskih udbaša, Jovica Stanišić, bio saradnik CIA, o čemu je bilo i tekstova u američkoj štampi ( „Los Anđelos Tajms“ ), ali i na Haškom sudu. "Los Anđeles tajms" opisao je kako su špijuni CIA vrbovali šefa srpske DB i prvog obaveštajca predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a Stanišić je imao značajnu ulogu u kroćenju tzv. „bosanskih Srba“ u ime NATO projekta, tzv. „mira koji nema alternativu“(1)

O Srebrenici jula 1995. svedočio je i poznati genocidolog Edvard Herman:“Bilo je svedoka ubijanja u Srebrenici ili onih koji su tvrdili da su svedoci. Ali nije mnogo kredibilnih svedoka i neki od njih imaju političke motive ili postoji neki drugi razlog što im se ne veruje. Raspoloživi dokazi sugerišu da su bosanski Srbi možda pogubili nekoliko stotina muslimana, ali ni približno cifri od 8.000. Jedini direktni svedok učesnik koji pominje cifru od 1.000 je Dražen Erdemović, Hrvat po nacionalnosti, pripadao je grupi plaćenih ubica čiji su članovi bili nagrađeni sa 12 kilograma zlata za usluge koje su učinili u Bosni (prema samom Erdemoviću) i koja je završila u Kongu radeći za francusku obaveštajnu službu. Njegovo svedočenje je bilo prihvaćeno uprkos neodređenostima i protivrečnostima, nedostatku nezavisnih dokaza, njegovom problematičnom okruženju i vezama, kao i nestabilnom mentalnom stanju što je bilo dovoljan razlog da on sam bude pošteđen suđenja, ali ga zato nije diskvalifikovalo da svedoči pred Tribunalom bez unakrsnog ispitivanja, i to samo dve nedelje pošto je bio proglašen nesposobnim da mu bude suđeno. Ovaj i drugi iskazi svedoka bili su teško zloupotrebljeni tokom procesa nagodbe, tako što je svedoku bila ponuđena blaža kazna u zamenu za pokazanu spremnost za saradnju sa Tužilaštvom.

Vredno je takođe napomenuti da veoma veliki broj relativno nezavisnih posmatrača u Srebrenici ili blizu nje, u julu 1995. godine, nije videlo nijedan dokaz o masakru, uključujući članove holandskih snaga koje su bile razmeštene u „bezbednoj zoni“. Hjubert Viland, glavni istražilac UN za kršenje ljudskih prava, nije mogao pronaći očevice zločina posle petodnevnog vođenja intervjua na licu mesta, među 20.000 preživelih iz Srebrenice, koliko ih se okupilo u izbegličkom logoru na tuzlanskom aerodromu. „Mi nismo pronašli nikoga ko je video svojim sopstvenim očima izvršenje zločina“, izjavio je Viland za londonski „Dejli telegraf“. Karlos Martins Branko, bivši zamenik direktora posmatračke misije UN u Bosni, koji je ispitivao tvrdnje posmatrača UN u Srebrenici, pisao je da procena od 8.000 žrtava predstavlja „korišćenje i manipulaciju za propagandne svrhe“ i dodao je da je „veoma malo sumnje da je najmanje 2.000 bosanskih muslimana poginulo u borbama sa bolje obučenom i bolje vođenom vojskom bosanskih Srba“ tokom trogodišnjih surovih borbi. Cifra od 2.000 predstavlja broj tela (između 1919 i 2028, zavisno od izvora koji se koristi) koja su ekshumirana iz grobnica koje je MKTBJ do 2002. godine povezao sa ovim događajem . Ali mnoga od tih lica pretrpela su smrtni ishod pre pada Srebrenice, a uzrok smrti u mnogim slučajevima nije moguće utvrditi.“

Mladić je ratovao i u doba stranih mudžahedinskih dobrovoljaca u jedinicama povezanim sa Armijom BiH: njihovo prisustvo i zločini nad srpskim zarobljenicima bili snažno prisutni u percepciji VRS. Ta tema je za Mladića bila važna jer je rat sve češće tumačio kao deo šireg civilizacijskog sukoba: činjenica da su lokalni sukobi dobijali transnacionalne dobrovoljce, medijsku simboliku i versku retoriku dodatno je udaljavala rat od prvobitne predstave o kratkoj jugoslovenskoj ustavnoj krizi.

Tu je i slučaj francuskih pilota čiji je avion oboren 1995. Njihova sudbina postaje diplomatsko pitanje u završnici rata. Glavni štab pokušava da njihovo oslobađanje poveže sa političkim i humanitarnim ustupcima, dok Milošević i međunarodni posrednici vrše pritisak da budu predati. Ta epizoda dobro pokazuje kako je posle prekida velikih operacija VRS još raspolagala „pregovaračkim kapitalom“ koji nije bio teritorija, već ljudi, dokumenta, pristup objektima i sposobnost da sprovede ili uspori određene obaveze.

Posle mira nije bilo dovoljno samo prekinuti pucnjavu. Trebalo je rešiti status hiljada oficira, penzije, plate, naoružanje, skladišta, fabrike, bolnice i komandne objekte. U oktobru 1996. na sastanku sa GŠ VJ razmatra se položaj gotovo četiri hiljade pripadnika VRS koji su i dalje bili na platnom spisku VJ. Taj podatak pokazuje da ratna institucionalna povezanost Srbije i Republike Srpske nije nestala potpisom u Dejtonu. Njeno postepeno demontiranje bilo je deo šireg procesa prelaska iz ratnog u posleratni poredak i jedan od razloga zbog kojih je smena Mladića imala daleko veći značaj od obične kadrovske odluke.

A onda je Mladić postao „lice zla“. Jer, Srbi nisu imali pravo da se brane, a Srebrenica je morala postati „Srebreničetina“ i Jasenovac – „Jasenovčić“. Tako je i danas.

PUT DO ISTORIJSKE ISTINE

U knjizi „Pravo na istoriju“ ( Katena Mundi, Beogrda, 2018.) istoričara Miloša Kovića i Drage Mastilovića, dato je njihovo ekspertsko svedočenje na sudu u Hagu, a povodom slučaja genrala Ratka Mladića. Po njihovom stanovištu, glavni problem tužilačkih ekspertiza, koje su, između ostalog, služile da se krivo presudi Mladiću, nije bio to što govore o srpskim zločinima, političkoj odgovornosti ili vojnoj strategiji. Problem je u tome što su određene činjenice izabrane i povezane tako da proizvode teleološku sliku: već u ranim političkim potezima 1990. i 1991. navodno se prepoznaje krajnji ishod rata, a svaki kasniji događaj tumači se kao ostvarivanje unapred postojećeg plana stvaranja „Velike Srbije“. Ković i Mastilović tome suprotstavljaju istoriografski zahtev za kontingencijom. Politički akteri deluju u uslovima neizvesnosti, reaguju na postupke protivnika, menjaju ciljeve i procene, prihvataju i odbacuju mirovne planove, trpe vojne poraze i međunarodne pritiske. Ako se sve to ukloni, istorija postaje retrospektivno sklopljena optužnica. Jer, po Koviću i Mastiloviću, „prioritet nad zgražavanjem mora da ima razumevanje“. To ne znači moralnu ravnodušnost prema masovnim zločinima. Treba razdvojiti moralnu i pravnu ocenu, s jedne strane, i istorijsko objašnjenje, s druge. Istoričar može smatrati neki čin zločinom, ali i dalje mora da ispita ko je šta znao, u kom trenutku, koje su alternative postojale, šta su činile druge strane i koliko je određena odluka bila posledica prethodnih događaja.

Rečenica iz 1992. stavljena pored rečenice iz 1995. može stvoriti utisak jedinstvenog, nepromenjenog plana, iako su između njih postojali mirovni pregovori, ofanzive, sankcije i promene političkih odnosa.

Zato postoje pravila poštenog čitanja.

Prvo, mora se utvrditi poreklo dokumenta, autor, vreme i uslovi nastanka. Drugo, dokument se mora čitati kao celina, a ne kao skladište upotrebljivih rečenica. Treće, njegov sadržaj mora biti upoređen sa nezavisnim i, po mogućnosti, suprotstavljenim izvorima. Tek tada se može preći sa pitanja „šta je neko rekao?“ na teža pitanja „šta je nameravao?“ i „šta je zaista učinjeno?“

Da bi se došlo do istine, mora se saslušati svaka strana.

PRIMERI NESAVESNIH ČITANjA

U knjizi Kovića i Mastilovića postoji niz primera nesavesnog čitanja Mladićevih rečenica. Najpoznatiji primer je govor Ratka Mladića 12. maja 1992, neposredno posle formulisanja šest strateških ciljeva. U knjizi se izdvaja njegovo upozorenje da se ne može napraviti „rešeto“ koje će ostaviti samo Srbe. Ković ovu rečenicu koristi da ospori tezu da su strateški ciljevi sami po sebi bili šifra za etničko čišćenje. On ne tvrdi da jedna rečenica poništava sve kasnije postupke, nego da istoričar ne sme citirati samo delove govora koji podržavaju jednu interpretaciju, a izostaviti neposredno susedni iskaz koji joj protivreči.

Slično se raspravlja o Mladićevoj rečenici o Markalama: „Kad su tučene Markale… nikad u životu nisam naružen kao za te Markale…“ Ković smatra da elipsa i izostavljeni nastavak mogu da promene zaključak o tome šta govornik priznaje, poriče ili retorički opisuje.

DUBLjE U ISTORIJU

Ković i Mastilović polemišu sa onim što se prepoznaje kao asimetrična primena konstruktivističkih teorija nacionalizma. Naravno da nacionalni identiteti nisu večni i nepromenljivi, ali se moramo protiviti predstavi po kojoj su srpski identitet i politički zahtevi devedesetih uglavnom proizvod novije nacionalističke manipulacije, dok se hrvatski, slovenački ili bošnjački nacionalni projekti tretiraju kao podrazumevano legitimno samoopredeljenje.

Autori zato ulaze u dugu istoriju srpskog identiteta u Bosni i Hercegovini, crkvenih, jezičkih i kulturnih veza, pokreta za ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom i odnosa prema jugoslovenskoj ideji. Njihova namera je da pokažu da se politička volja Srba 1991. ne može svesti na odluku jedne partije ili nekoliko lidera. Naravno, postoji izvesna promenljivost identiteta i činjenica da su Srbi u različitim periodima mogli istovremeno biti nosioci srpskog i jugoslovenskog političkog identiteta. Upravo zato raspad Jugoslavije kod Srba proizvodi osećanje gubitka zajedničke države, a ne samo priliku za teritorijalno širenje.

Slična logika primenjuje se na JNA. Prelaz od federalne armije ka vojsci u kojoj dominiraju Srbi nije puki dokaz srpskog preuzimanja institucije. Slovenija i Hrvatska napuštaju federaciju, njihovi kadrovi odlaze iz JNA, mobilizacija je sve neuspešnija, a rat u Hrvatskoj radikalizuje i armiju i lokalno stanovništvo. U takvim okolnostima nacionalni sastav JNA se menja i pre formalnog nastanka Vojske Republike Srpske.

Niko ne negira da je oružje, kadar i infrastruktura JNA kasnije prešla u srpske vojne strukture: ipak, iz tog kontinuiteta se ne može bez dodatnih dokaza izvesti da je JNA od početka bila instrument unapred zamišljenog etničkog projekta. Potrebno je razlikovati institucionalno nasleđe države koja se raspada od dokazivanja konkretne zločinačke namere.

Ovde se najbolje vidi spor o teleologiji. Teleološko objašnjenje polazi od poznatog ishoda i onda u ranijim događajima pronalazi nužne stepenice ka njemu. Ako znamo da je 1992. nastala Republika Srpska i da su tokom rata izvršena masovna proterivanja, onda svaka srpska autonomna oblast iz 1991. može izgledati kao prva faza istog plana. To se ne sme: istoričar mora ući u 1991. bez znanja koji su ishodi tada izgledali mogući, pa ispitati šta su akteri očekivali u svakom trenutku.

NATO BALADA O SARAJEVU: REFREN SU PROGNANI SRBI

Središnji istorijski deo knjige posvećen je Sarajevu. Ković i Mastilović nastoje da razgrade sliku grada kao jedinstvenog multietničkog prostora koji je spolja napadnut od srpskih snaga. Oni naglašavaju da je predratni grad nesumnjivo imao razvijenu kulturu komšiluka i mešovitih naselja, ali da je istovremeno nosio duboke nacionalne, verske i političke razlike. U prilog tome vraćaju se na izbore 1990, kada su nacionalne stranke dobile najveću podršku, i na brzu nacionalnu mobilizaciju uoči rata.

Autori posebno kritikuju idealizovanu predstavu sarajevske multietničnosti. Ne tvrde da saživot nije postojao, već da je istorijski pogrešno iz njega izvesti zaključak da nacionalne podele nisu bile politički realne. U tom kontekstu koriste Andrićeve opise bosanskih napetosti, podsećaju na iskustva iz svetskih ratova i pokazuju kako se komšijski odnosi u uslovima raspada institucija mogu naglo preobratiti u nepoverenje i strah. Taj deo knjige je primer načina na koji autori spajaju kulturnu istoriju, političke izvore i ratne dokumente.

Za neposredni početak sukoba ključna je njihova rekonstrukcija naoružavanja i organizovanja različitih formacija. Knjiga navodi podatke o Zelenim beretkama, Patriotskoj ligi, HOS-u, Teritorijalnoj odbrani i srpskim strukturama. Osnovna teza je da nijedna strana nije ušla u proleće 1992. kao potpuno nenaoružano civilno društvo koje je iznenada napadnuto.

Događaji u Dobrovoljačkoj ulici 2. i 3. maja 1992. dobijaju posebno mesto. Knjiga podrobno opisuje sukob oko komande Druge vojne oblasti, zarobljavanje Alije Izetbegovića na aerodromu, dogovor o njegovom povratku i povlačenju komande JNA, kao i napad na kolonu. Autori taj događaj predstavljaju kao psihološku i vojnu prekretnicu: za Srbe i JNA on postaje dokaz da dogovori ne garantuju bezbednost, dok za muslimansku stranu predstavlja simbol odbrane grada.

Posle toga se prelazi na samu podelu grada. Sarajevsko-romanijski korpus VRS drži položaje oko i u delovima šireg Sarajeva, dok Armija BiH ima brojne jedinice unutar centra i nastoji da probije obruč i poveže se sa drugim teritorijama. Vojna vrednost Sarajeva za VRS bila i u tome što je vezivalo veliki broj protivničkih vojnika. U jednom od citiranih srpskih izvora pojavljuje se ideja da bi proboj sarajevskog fronta promenio i političku poziciju Alije Izetbegovića. Ković i Mastilović iz toga zaključuju da strategiju ne treba svoditi na teror civila: postojao je klasičan vojni cilj zadržavanja i iscrpljivanja neprijateljske grupacije.

Ta tvrdnja ne uklanja pitanje načina na koji je ta strategija sprovođena. Tužilaštvo u Hagu kaže da vojni cilj i teror nad civilima nisu međusobno isključivi. Moguće je da operacija ima vojnu svrhu, a da sredstva kojima se ta svrha ostvaruje budu protivpravna. Naravno, sve treba staviti pod lupu; ali, zar se zaboravlja stradanje Srba u delovima Sarajeva pod kontrolom vlasti BiH? Postoje mnoga svedočenja o nezakonitim zatvaranjima, prisilnom radu, otmicama, ubistvima, silovanjima, logorima i zločinima na Kazanima i drugim lokacijama. Autori citiraju i podatke institucija Republike Srpske o broju ubijenih i nestalih Srba: ako se piše istorija Sarajeva 1992–1995, srpske civilne žrtve unutar grada ne mogu biti marginalna fusnota.

Pofalići su izdvojeni kao studija slučaja. Knjiga opisuje operaciju Armije BiH u maju 1992, pogibije i nestanke srpskih civila i proterivanje stanovništva iz tog dela grada. Autori smatraju da odsustvo takvih događaja u argumentaciji Haga proizvodi pogrešan utisak da je etničko nasilje u Sarajevu bilo jednosmerno: njihov argument nije da simetrija žrtava mora biti brojčana, nego da istoriografska simetrija zahteva vidljivost različitih iskustava.

Jedan od najosetljivijih delova odnosi se na granatiranje i snajpersko delovanje. Ković i Mastilović priznaju da su srpske snage gađale delove grada i da su civili stradali. Istovremeno navodi srpske izvore o vatri sa muslimanskih položaja po Grbavici, Ilidži i drugim srpskim delovima grada: iz činjenice da jedna strana ima artiljerijsku nadmoć koja donosi znatan broj civilnih žrtava ne sme se, bez analize svakog nivoa komandovanja i konkretnih naređenja, automatski izvesti jedinstvena namera terorisanja kao objašnjenje celokupne kampanje.

Na kraju sarajevske analize pojavljuje se „spoljni faktor“. Trebda da se vratimo Kutiljerovom planu, evropskom posredovanju, međunarodnom priznanju BiH, kasnijoj američkoj politici i Dejtonskom sporazumu. Sve je to dokaz da rat nije bio zatvoreni proces u kome lokalni akteri deluju nezavisno od velikih sila. Međunarodni podsticaji, garancije, sankcije, vazdušni udari i diplomatske inicijative menjali su cenu kompromisa i vojnih odluka.

Hag se opredelio za selekciju izvora, nedostajuće kontekste, vrednosno obojen rečnik, tematsko prekrajanje skupštinskih citata i pristrasnost u izboru aktera čija se namera ispituje. Istoričar, pak, ne sme da bude sudija - ako je pozvan kao ekspert, njegov posao je da sudu pokaže složenost izvora, a ne da tu složenost unapred razreši u smeru optužbe.

POJAM „BOSANSKI SRBI“

Neobično mnogo pažnje posvećeno je samom izrazu „bosanski Srbi“, koji je Hag instrumetalizovao kao stigmu. Ković i Mastilović tvrde da on, u lokalnom istorijskom i političkom kontekstu, nije bezazlena geografska oznaka. Prvo, izostavlja Hercegovinu i razlike između Bosne i Hercegovine. Drugo, može implicirati da su Srbi posebna bosanska nacionalna grupa, a ne deo šireg srpskog naroda. Ković i Mastilović se pozivaju na istoriju pokušaja stvaranja „bosanske nacije“ u vreme Benjamina Kalaja, na kulturne rasprave u socijalističkoj BiH i na samoidentifikaciju Srba iz Republike Srpske. Terminološka preciznost je bitna, jer nazivi kojima opisujemo grupe mogu neprimetno da unesu političku tezu u sam predmet istraživanja.

Ova polemika vodi ka širem pitanju srpskog referenduma 9. i 10. novembra 1991. Knjiga ga tumači kao masovno izraženu volju da Srbi iz BiH ostanu u Jugoslaviji, u zajedničkoj državi sa Srbijom, Crnom Gorom i drugima koji bi to želeli. Autori zatim prave dug istorijski luk, od ustanaka devetnaestog veka, preko 1918, do Drugog svetskog rata, kako bi pokazali kontinuitet težnje dela srpskog stanovništva ka nacionalnom ujedinjenju. To ne znači da je svaka konkretna teritorijalna politika time legitimisana - funkcija argumenta je da ospori predstavu da je zahtev za ostanak u zajedničkoj državi nastao isključivo manipulacijom SDS-a.

Izveštaji Haga o srpskom rukovodstvu razumljivo se oslanjaju pretežno na srpsku dokumentaciju, ali Hag iz tih dokumenata izvodi ocene o celokupnom uzroku rata i krivici. Čim se pređe sa rekonstrukcije organizacione strukture SDS-a i Republike Srpske na pitanje zašto je došlo do rata, više nije dovoljno čitati samo srpske zapisnike i razgovore. Potrebni su dokumenti SDA, HDZ, hrvatskih vlasti, JNA, međunarodnih posrednika i NATO-a.

U takvoj konstrukciji SDS već od osnivanja 1990. postaje instrument četvorice ili nekoliko vodećih političara, a niz kasnijih institucionalnih poteza samo izvršava unapred postavljen program. Formiranje Srpskog nacionalnog vijeća, regionalizacija, Skupština srpskog naroda, referendum, srpske autonomne oblasti i Republika Srpska povezuju se u jednu liniju koja završava teritorijalnom kontrolom i etničkim čišćenjem.

To nije tačno: SDS je nastao kasnije od SDA i HDZ i nije u početku imao potpunu kontrolu nad srpskim političkim prostorom i učestvovao je u koalicionoj vlasti sa druge dve nacionalne stranke. Treba čitati Nikolu Koljevića i druge izvore koji pokazuju kolebanja, nejedinstvo i različite predloge.

Posebno mesto ima takozvana Beogradska inicijativa, odnosno pokušaj kompromisa sa muslimanskim političarima koji su bili spremni da BiH ostane u nekoj formi Jugoslavije. Treba ukazati na razgovore i projekat Adila Zulfikarpašića, koji je predviđao očuvanje BiH kao unutrašnje celine uz ostanak u zajedničkoj državi. Inicijativa nije prihvaćena od strane Alije Izetbegovića. Njeno postojanje važno jer pokazuje da 1991. ishod još nije bio određen i da su postojale političke alternative srpskoj teritorijalizaciji i bosanskoj nezavisnosti.

Hag srpsko formiranje paralelnih institucija opisuje kao podrivanje legalnih vlasti BiH, ali sam legalitet koraka ka nezavisnosti bio spor zbog položaja tri konstitutivna naroda i načina donošenja odluka u republičkoj skupštini. Posebno se treba baviti sednicom 14–15. oktobra 1991, Memorandumom o suverenosti, odlukom o referendumu i referendumom 1992. To znači da se srpska „secesija unutar secesije“ ne može oceniti van pitanja da li je sama secesija BiH od Jugoslavije bila dogovorena sa sva tri naroda.

Tu srećemo Badinterovu arbitražnu komisiju i međunarodno priznanje. Sraman je način na koji je princip republičkih granica dobio prednost nad srpskim zahtevom za ostanak u Jugoslaviji i tvrde da su kriterijumi samoopredeljenja primenjivani nejednako: političku akciju ne treba nazvati „nelegalnom“ bez objašnjenja koji je pravni poredak bio na snazi, ko je u tom trenutku priznavao koju državu i kako su se međunarodna pravila menjala tokom krize.

Hag podrobno prati srpsko oružano organizovanje, ali zanemaruje ranije strukture SDA i HDZ, hrvatske paravojne snage i prisustvo jedinica iz Hrvatske. Ković i Mastilović navode rane sukobe, Sijekovac, Kupres i druge primere kako bi pokazala da je BiH već pre opšteg rata bila zahvaćena prelivanjem oružanog sukoba iz Hrvatske.

STRATEŠKI CILjEVI SRBA

Jedna od glavnih tema Haga protiv Mladića su šest srpskih strateških ciljeva usvojenih 12. maja 1992. Hag ih povezuje sa razdvajanjem naroda, uspostavljanjem koridora, granicama na Drini i Uni, podelom Sarajeva i izlazom ka moru. U haškom čitanju ciljevi nisu samo vojno-politički program, već okvir u kome etnička homogenizacija postaje sredstvo za stvaranje teritorije. Naravno da „razdvajanje“ ne mora samo po sebi značiti fizičko proterivanje ili istrebljenje stanovništva, naročito u trenutku kada međunarodni mirovni planovi takođe predviđaju nacionalno definisane jedinice.

Mladić u raspravi o ovom pitanju izgovara rečenicu da se ne može „očistiti“ prostor tako da „ostanu samo Srbi“, odnosno metaforu o nemogućnosti pravljenja rešeta. Blizina generalovog iskaza strateškim ciljevima dokaz da se ne sme automatski pretpostaviti da je politički termin razdvajanja značio plan uništenja ili proterivanja nesrba. Hag, s druge strane, dokazuje da jedna retorička ograda ne poništava kasnije postupke, demografske rezultate i druge dokumente. Sudski spor tako postaje model šireg istoriografskog problema: koliku težinu dati normativnoj izjavi u odnosu na praksu?

Slična debata vodi se o skupštinskim govorima Radovana Karadžića i drugih rukovodilaca. Hag uvek bira delove u kojima se govori o etničkim granicama, srpskim teritorijama, neprihvatljivosti života u određenim državnim okvirima i vojnim sredstvima. Hag nikad ne traži datum, politički povod i celinu rasprave. Svi znamo da ratni politički govor nije isto što i operativna naredba. Da bi se od retorike došlo do dokaza plana, potrebno je pokazati institucionalni mehanizam, komandni lanac i vezu sa konkretnim delovanjem.

LAŽ O JNA

Hag stalno priča o JNA i srpskim snagama: o zahtevima da vojska štiti srpske teritorije, premeštanjem jedinica, skladištima oružja i nasleđivanjem materijala. Jasno je da je deo oružja i kadra JNA ostao srpskoj strani. Ali, šta to znači? JNA je do formalnog raspada SFRJ imala ustavni položaj savezne armije - istovremeno je gubila pripadnike iz republika koje su se izdvajale i bila predmet oružanih napada. Iz tog haotičnog procesa, nije metodološki ispravno izvući samo liniju tajne pripreme srpske vojske.

Jedna važna grupa haških inkvizitorskih ocena odnosi se na civilne zatvorenike i demografske promene. Hag koristi dokumenta u kojima se vide muslimanski civili u pritvoru, naređenja, spiskovi i promene etničke strukture pojedinih opština. Naravno, treba prihvatiti sadržaj dokumenata tamo gde je jasan, ali treba odbiti da se iz jednog spiska izvede celokupna prirodu politike Srba u BiH. Mora se utvrditi ko je izdao naređenje, zašto su lica bila zatvorena, šta im se dogodilo i kako je lokalni slučaj povezan sa centralnim rukovodstvom.

Na istom principu raspravlja se o demografskoj homogenizaciji. Rat je završen teritorijama koje su mnogo etnički homogenije nego 1991. Hag taj rezultat dovodi u vezu sa politikom etničkog razdvajanja. Naravno da je rat proizveo masovna pomeranja na svim stranama, uključujući nestanak velikog dela srpskog stanovništva iz područja pod kontrolom Federacije i Hrvatske. Sam konačni etnički raspored ne dokazuje automatski da je jedna strana 1990. imala jedinstven plan za taj ishod. Potreban je nezavisan dokaz namere.

Sudska istina mora imati određenu konačnost jer postupak jednom mora da se završi. Istorijska istina ostaje otvorena za nove izvore, nova pitanja i reviziju tumačenja. „Pravo na istoriju“ je, u tom smislu, zahtev da i posle presude ostane dozvoljeno kritički ispitivati narative na kojima se presuda delom oslanjala, pod uslovom da to ispitivanje poštuje dokaze, žrtve i pravila istoriografskog zanata.

PRAVO NA ISTORIJU

Konstantin Leontjev, čuveni ruski filosof, u svojoj studiji „Vizantizam i Slovenstvo“, šalje nam pouku:„I škola, i stihovi i mnoštvo članaka i romana naučili su nas sve da od ranog detinjstva s drhtajem ushićenja čitamo o Maratonu, Salamini i Plateji i da, svim srcem saosećajući sa svojim jelinskim republikancima, gledamo na Persijance skoro s mržnjom i prezirom. Sećam se kako sam slučajno pročitao (i to kod koga? – kod Hercena!) o tome da su persijski plemići sami skakali u more da bi olakšali lađu i spasli Kserksa, da su, jedan po jedan, dolazili caru i klanjali mu se, pre no što skoče s palube… Sećam se, kad sam to pročitao, da sam se zamislio i rekao sebi: Hercen to s pravom zove persijskim Termopilima. To je strašnije i mnogo veličanstvenije od Termopila! To dokazuje silu ideje, silu uverenja veću nego kod Leonidinih saboraca, jer je lakše položiti svoj život u žaru bitke, nego promišljeno i hladnokrvno, bez ikakve prinude, odlučiti se na samoubistvo zbog religiozno-državnih ciljeva! Od tog časa, sećam se, počeo sam da Persiju gledam drugačije od načina na koji me je učila poezija, škola i većina istorijskih spisa.“

Šta znači reč Konstantina Leontjeva? Ona znači da svaki narod ima pravo na svoju istoriju. I da Srbima ne pada na pamet da se odreknu svoje istine o otadžbinskom ratu u Bosni i Hercegovini i da na svoj način tumače junaštvo generala Mladića. Ne, to ne znači poricanje bilo čijih, pa ni srpskih, zločina: to samo znači da ostajemo svoji na svome.

Jer, kako je govorio Gilbert Česterton, oni koji idu u rat ne idu zato što mrze one ispred sebe nego zato što vole one iza sebe. Pokojni srpski vojskovođa Ratko Mladić je to dokazivao. Životom i smrću.

Bog da mu dušu prosti!

UPUTNICE:

1.https://www.danas.rs/vesti/politika/jovica-stanisic-glavni-covek-cia-u-beogradu/; https://www.nspm.rs/hronika/los-andjeles-tajms-jovica-stanisic-1991.-stupio-u-kontakt-sa-cia-bio-je-njihov-kljucni-covek-u-srbiji.html?alphabet=c#yvComment248969; https://www.ins.ba/bs/article/2847/cia-poslala-pismo-hagu-jovica-stanisic-je-bio-nas-saradnik; https://www.slobodnaevropa.org/a/30218026.html; https://n1info.rs/vesti/branilac-jovica-stanisic-vodio-cia-do-masovnih-grobnica-u-bosni/; https://s-medijicg.com/srbijairs/33-srbija-srs/73362-jovica-stanisic-cia-64378649169

Šira verzija teksta objavljenog na „Eagle Eye Explorer”

Izvor: Pravda