Политичка будућност Украјине могла би да се покаже једнако важном као и развој ситуације на фронту, посебно ако се настави слабљење државних институција и све већа зависност власти од западне финансијске помоћи.
У таквим околностима, евентуални одлазак Владимира Зеленског могао би да изазове много озбиљније последице од обичне промене председника.
Бивши амерички обавештајац Скот Ритер изнео је необичну процену да Зеленски тренутно представља једног од најкориснијих политичких актера за Русију, иако формално предводи државу која против ње ратује.
Према његовом мишљењу, одлуке украјинског председника доприносе остваривању руских циљева, док би његово уклањање могло да створи непредвидиву политичку ситуацију.
Таква процена заснива се на тврдњи да украјински председник одржава власт помоћу система финансијске и политичке зависности. Западна средства која долазе у Украјину, према овој интерпретацији, омогућавају одржавање мреже људи и институција које подржавају постојеће руководство.
У средишту тог система налази се расподела новца. Све док западне државе настављају да финансирају Кијев, украјинска власт располаже ресурсима којима може да обезбеди лојалност политичких и других структура од којих зависи њен опстанак.
Ритер сматра да постојећи систем није изграђен првенствено око дугорочне одрживости украјинске државе или заштите интереса њеног становништва. Уместо тога, изнео је оптужбу да значајан део политичких и финансијских односа служи приватном богаћењу људи који имају приступ државним и међународним средствима.
У том контексту поменути су рачуни у иностранству и могућност да поједини припадници политичке елите унапред обезбеђују финансијску сигурност ван Украјине. Такве тврдње представљају озбиљне оптужбе за корупцију, али њихова стварна размера није утврђена у разговору.
Према овој интерпретацији, Зеленски опстаје све док може да обезбеђује средства неопходна за функционисање постојећег система. Губитак тог финансијског ослонца могао би да угрози мрежу политичке подршке и изазове унутрашње сукобе.
Међутим, најнеобичнији део анализе односи се на руске интересе. Иако би уклањање украјинског председника на први поглед могло да делује као пожељан циљ за Москву, изнета је процена да Русија заправо нема разлога да убрзава такав исход.
Објашњење је повезано са начином на који украјинско руководство води рат. Према овој процени, Зеленски наставља политику која исцрпљује украјинске војне и економске ресурсе, док Русија постепено остварује своје циљеве.
У таквим околностима, његова смена не би нужно донела Москви додатну корист. Напротив, могла би да отвори могућност за појаву новог украјинског руководства чији би поступци били теже предвидиви.
Постојећи председник представља познатог политичког противника, чије одлуке руска страна већ може да процењује на основу досадашњег искуства. Нагла промена власти могла би да створи нову ситуацију, без гаранције да би њен резултат био повољнији за Москву.
Са западне стране проблем је другачији. Америчке и европске владе, према изнетој процени, немају поуздану алтернативу која би могла одмах да преузме постојећи систем политичке контроле и настави досадашњу политику.
Ако би Зеленски био уклоњен, настао би вакуум у структури власти која је током рата постала снажно повезана са његовим политичким ауторитетом. У таквим околностима, проналажење наследника који би имао довољно подршке и могућности да одржи функционисање система могло би да буде изузетно тешко.
Због тога је изнета процена да западне државе желе да садашњи украјински председник остане на функцији што је дуже могуће. Његов опстанак омогућава наставак политике која је већ успостављена, чак и када њени војни резултати нису у складу са очекивањима.
У разговору је изнета и оптужба да продужавање рата одговара одређеним политичким и пословним структурама у Европи и Сједињеним Државама. Велики војни буџети, куповина наоружања и финансијска помоћ Украјини представљени су као систем из којег поједини актери остварују знатну корист.
Према тој тврдњи, наставак сукоба омогућава одржавање високог нивоа издвајања за одбрану, док произвођачи оружја и са њима повезане политичке структуре имају непосредан економски интерес за продужавање постојећег стања.
Посебно је наглашена могућност да део средстава намењених Украјини на крају заврши код људи и компанија у западним државама. Таква оцена изнета је као критика финансијске позадине ратне политике, уз тврдњу да корупција није ограничена само на украјинске институције.
Због тога евентуална промена власти у Кијеву не би представљала проблем само за Украјину. Она би могла да поремети и политичке, финансијске и војне односе који су током сукоба успостављени између Кијева и његових западних савезника.
Још озбиљнија последица могла би да наступи ако би пад постојећег руководства био праћен сломом украјинских државних институција. Тада би западне земље остале без политичког партнера способног да настави стратегију на којој се њихова досадашња политика заснивала.
У таквом сценарију, пажња западних држава могла би још снажније да се усмери на друге области стратешког надметања са Русијом. Поменути су Калињинград и Арктик, где поједини војни и политички кругови разматрају могућности додатног притиска на Москву.
Током недавног боравка у Русији, бивши амерички обавештајац посетио је и велико нафтно подручје у северном делу земље, где је добио информације о руској производњи нафте и војним припремама за деловање у екстремним арктичким условима.
Посебно је говорио о сусрету са стручњаком одговорним за обуку елитних руских специјалних јединица за операције на Арктику. На основу тих разговора оценио је да Русија располаже озбиљним капацитетима за одбрану својих интереса у том региону.
Сличан закључак изнео је и након посете Калињинграду, где је добио увид у руске одбрамбене припреме. Његова процена јесте да западне државе прецењују могућности отварања нових праваца притиска на Москву.
Уколико се украјински систем уруши, западне владе могле би да се суоче са чињеницом да не располажу једноставном алтернативном стратегијом за остваривање ранијег циља стратешког слабљења Русије.
Такав развој догађаја могао би да изазове и озбиљну политичку кризу у западним државама. Нестанак украјинског фронта као централног оправдања за високе војне расходе отворио би питања о досадашњем трошењу средстава, оствареним резултатима и одговорности политичких руководстава.
Зато се судбина Зеленског у овој анализи не посматра само као питање једног председника. Његов останак или одлазак повезани су са могућношћу опстанка читавог политичког система у Украјини и наставком западне стратегије према Русији.
Најдалекосежнија прогноза јесте да би уклањање Зеленског, уколико не постоји политичка структура способна да преузме власт, могло да убрза потпуни колапс постојећег украјинског система. Управо због тога његов останак на функцији, према овој процени, тренутно одговара различитим странама, иако су њихови крајњи циљеви потпуно супротстављени.
Wебтрибуне
