Рат у Украјини улази у фазу у којој се све отвореније поставља питање колико дуго обе стране могу да издрже садашњи темпо борби и какве ће последице имати одлуке донете далеко од линије фронта.
После више од четири године сукоба, војни капацитети, економски ресурси и могућности попуњавања јединица добијају све већу важност, док се процене о коначном исходу значајно разликују.
Од почетка руске војне операције у фебруару 2022. године, сукоб је прошао кроз неколико различитих фаза. Првобитне велике операције постепено су уступиле место дуготрајном исцрпљивању, у којем се територијалне промене често остварују уз велике губитке људства и технике. Истовремено, беспилотне летелице, системи електронског ратовања и далекометно оружје променили су начин извођења борбених дејстава.
Један од највећих проблема украјинске војске постаје обезбеђивање довољног броја војника за одржавање одбрамбених положаја. Америчка агенција Асошиејтед прес известила је у октобру 2026. године да поједине украјинске јединице функционишу са приближно половином предвиђеног људства.
Недостатак резерви отежава ротацију војника, а поједини припадници оружаних снага проводе месеце на положајима без одговарајуће замене. Такво стање утиче на способност јединица да истовремено одржавају одбрану и припремају нове операције.
Русија, са знатно већим бројем становника и развијеном домаћом војном индустријом, располаже другачијим могућностима за дугорочно одржавање ратних напора.
Према тврдњама дела руских војних аналитичара, управо способност обнављања јединица, производње муниције и надокнађивања материјалних губитака представља једну од највећих предности Москве. Њихово становиште заснива се на процени да трајање сукоба повећава значај индустријских и демографских ресурса.
Финансијски подаци показују размере таквог оптерећења. Према истраживању Стокхолмског међународног института за истраживање мира, Русија је током 2025. године за војне потребе издвојила приближно 190 милијарди долара, односно 7,5 одсто бруто домаћег производа.
Украјински војни расходи достигли су око 84,1 милијарду долара, што представља чак 40 одсто њеног БДП-а. Овакав однос показује колико је украјинска привреда оптерећена ратом, али и колико су обе државе повећале издвајања за оружане снаге.
Положај Кијева додатно компликује зависност од испорука оружја и финансијске подршке западних држава. Системи противваздушне одбране, ракете, артиљеријска муниција и резервни делови захтевају непрекидно снабдевање.
Недостатак појединих врста наоружања не може се у кратком року надокнадити домаћом производњом, због чега одлуке страних влада непосредно утичу на украјинске војне могућности. Европске државе повећале су помоћ, али су се појавиле тешкоће у потпуном надокнађивању смањене америчке подршке.
Посебну улогу имају ваздушна дејства. Украјина је током рата развила способност да беспилотним летелицама и далекометним системима напада војне објекте, логистичке правце и енергетску инфраструктуру дубоко на руској територији.
Такви удари могу да изазову озбиљне поремећаје у снабдевању и производњи, али њихов утицај на укупну ситуацију на фронту зависи од обима штете, учесталости напада и способности Русије да обнови погођене капацитете. Сами ваздушни удари не гарантују промену односа снага у копненим операцијама.
Москва је, са друге стране, наставила широку употребу ракета и беспилотних летелица против украјинских циљева. Притисак на противваздушну одбрану приморава Кијев да значајне ресурсе одваја за заштиту градова, енергетских постројења и индустријских објеката. Истовремено, руска производња великог броја релативно јефтиних дронова омогућава извођење учесталих напада без ослањања искључиво на знатно скупље ракетне системе.
Ипак, руска предност у укупним ресурсима не значи да Москва може брзо да оствари све своје циљеве. Руске снаге такође трпе велике губитке, а темпо њиховог напредовања није равномеран.
Процене Института за проучавање рата из октобра 2026. указују да су украјинске јединице током године успеле да поврате контролу над појединим подручјима и поремете планове руских операција. То показује да укупна економска и бројчана надмоћ не мора аутоматски да се претвори у одлучујући резултат на бојном пољу.
Дуготрајни рат истовремено ствара притисак на руску економију. Високи војни расходи, ограничења у приступу појединим технологијама и напади на нафтну инфраструктуру представљају додатно оптерећење за државни буџет. Руске власти настоје да одрже војну производњу и финансирање операција, али се повећана издвајања за одбрану одражавају и на могућности финансирања других државних потреба.
У таквим околностима посебно је важно разликовати способност наставка рата од способности остваривања коначних политичких циљева. Русија може да одржава дуготрајан војни притисак, али освајање и задржавање додатних територија захтева значајне снаге и логистичку подршку.
Украјина може да спречава продоре, изводи противнападе и наноси штету руској инфраструктури, али враћање свих територија под контролу Кијева представља знатно захтевнији војни задатак.
У делу руских војноаналитичких кругова заступљено је становиште да време може радити у корист Москве уколико се настави исцрпљивање украјинских резерви и ограничавање западне помоћи. Међутим, таква процена подразумева да ће Русија успевати да надокнађује сопствене губитке и одржава индустријску производњу. Промене у тим околностима могле би да утичу и на дугорочни однос снага.
За председника Украјине Владимира Зеленског посебно је тешко питање како ускладити политички циљ враћања територија са стварним могућностима оружаних снага. Кијев инсистира на очувању територијалног интегритета, док Москва своје територијалне и безбедносне захтеве сматра основом за евентуални споразум. Разлика између тих позиција остаје једна од главних препрека преговорима.
Председник САД Доналд Трамп настоји да дипломатским путем приближи сукобљене стране могућем договору, али се политички захтеви Москве и Кијева не могу одвојити од ситуације на фронту. Свака промена територијалне контроле, расположивих резерви или обима спољне помоћи може да утиче на преговарачке позиције. Због тога војни развој догађаја остаје непосредно повезан са изгледима за политичко решење.
Најважније питање за наредни период није само која страна може дуже да настави борбе, већ под којим условима би наставак сукоба могао да донесе резултате веће од његових трошкова.
Русија располаже већим укупним ресурсима, док Украјина покушава да технолошким прилагођавањем, одбраном постојећих положаја и међународном подршком надокнади део те разлике. Управо однос између расположивих могућности и постављених политичких циљева могао би да има пресудан значај за будуће преговоре и трајање рата.
Wебтрибуне
