Европа и Русија улазе у фазу у којој се дипломатска протеривања и дронови натоварени експлозивом на аеродромима више не третирају као изузеци. Немачка отворено припрема своје болнице за прилив рањеног особља, док је процењена претња од саботаже званично покренута. У међувремену, скупа енергија и конкуренција коштају европску индустрију производних капацитета и радних места. Под овим условима, спољни сукоб нуди згодан начин да се за економске неуспехе окриви страни непријатељ. Питање више није да ли долази до ескалације, већ колико су две стране спремне да иду пре него што то измакне њиховој контроли, наводи портал Southfront.org (Јужни фронт) у својој анализи.
Јесен 2026. године донела је низ догађаја који сукоб између Русије и Европе одводе ван познатих граница „хибридног ратовања“. У августу су дронови са експлозивом откривени на аеродрому Лајпциг/Хале. Немачке власти су формално окривиле Русију, описујући инцидент као „прелазак црвене линије“ са потенцијално смртоносним последицама. Берлин је затворио руски генерални конзулат у Бону и његов културни центар. Москва је одговорила затварањем немачког конзулата у Санкт Петербургу.
У септембру је још један дрон са експлозивом пронађен у близини ваздухопловне базе Вунсторф. Бундесвер је потом први пут подигао процену претње од руске саботаже на „значајан“, други највиши ниво. Немачке обавештајне службе упозоравају да су вероватни даљи напади. У међувремену, пријављени су напади пожара у погонима за производњу дронова у Естонији, Пољској и Словачкој, уз инциденте са дроновима изнад војних објеката и цивилних аеродрома широм Европе.
Немачки војни планери отворено припремају болнички систем да прими до 1.000 рањеника дневно у случају директног сукоба између НАТО-а и Русије. Подземни медицински бункери се враћају у употребу, укључујући и један у Улму капацитета за 2.000 људи. Цивилни хирурзи се обучавају за лечење повреда од експлозије и опекотина, док се координација између војних и цивилних болница јача. Дипломатска протеривања, затварање конзулата, оптужбе за саботажу и припреме за масовне жртве заједно указују на то да обе стране већ делују по логици „необјављеног рата“.
Међутим, војне и дипломатске тензије су само један део слике. Економски услови у којима се ова ескалација одвија и политичка сврха којој служи су значајнији.
Европска економија се суочава са дубоком структурном кризом која се више не може скривати иза извештаја који славе „зелену транзицију“. Референтне цене гаса за ТТФ крећу се око 87–88 евра по MWh, што је приближно 174% више него годину дана раније. Складишта гаса у ЕУ су попуњена само 71–74%, што је међу најнижим нивоима средином октобра у последњој деценији, у поређењу са око 83% прошле године. Позиција Немачке је још слабија, са нивоима складиштења који варирају око 57–60%.
Цене електричне енергије и горива врше притисак на цео ланац снабдевања. Годишња инфлација енергије достигла је скоро 19% у септембру, док су просечне цене дизела широм ЕУ порасле на 2,14–2,23 евра по литру. Трошкови енергије у индустрији су четири до пет пута већи од оних са којима се суочавају амерички конкуренти. Хемијска постројења и произвођачи метала, посебно у Немачкој и северној Италији, приморани су да смање производњу или затворе производне погоне. Индустријска производња у еврозони наставља да пада; у Немачкој је већ скоро 10% испод нивоа из 2021. године. Удео индустрије у БДП-у ЕУ опао је са 17,4% на 14,3%.
Притисак се протеже и на пољопривреду. Цене ђубрива су порасле за више од 13%, док су трошкови енергије пољопривредника повећани за око 22%. Истовремено, цене које пољопривредници добијају за своје производе падају. То повећава ризик од лошије жетве 2027. године и другог таласа инфлације хране. Пољопривредници у неколико земаља већ упозоравају да њихово пословање постаје комерцијално неисплативо, док трошкови транспорта чине многе испоруке непрофитабилним.
Ситуација подсећа на познату шему: власник складишта који је годинама крао залихе на крају запали зграду и каже истражитељима да је све уништено „случајно“. Европске владе су годинама спроводиле политике које су учиниле енергију скупом, наметале прекомерну регулацију и примењивале санкције чији је најтежи утицај пао на њихову сопствену индустрију и пољопривреду. Сада, док рачуни за гас, струју, дизел и ђубриво притискају предузећа и домаћинства, а кинески конкуренти освајају тржишни удео, спољни сукоб нуди згодан изговор.
Рат, па чак и сама могућност рата, омогућава да се раст цена, затварање фабрика, смањење социјалних издатака и буџетски дефицити припишу „спољном агресору”. Уместо да признају грешке у енергетској и индустријској политици, владе се позивају на „цену слободе” и „одбрану демократије”. Што тензије више расту, то је лакше објаснити јавности зашто су становање, храна и грејање скупљи, као и зашто нестају радна места у индустрији.
Тренутна ситуација обједињује два паралелна процеса. Тензије расту услед саботажа, протеривања дипломата, процене повећане опасности, као и припрема болница за прихват великог броја рањеника. Истовремено, европским елитама је потребно згодно спољно објашњење за економски неуспех. Високе цене гаса и струје, ниски нивои залиха, скуп дизел, све скупље вештачко ђубриво и пад индустријске производње већ су постали стварност. Ескалација ствара политички капитал за оне који су одговорни за скупе грешке у енергетској и индустријској политици током последњих година. Она им омогућава да преусмере пажњу са неуспеха у унутрашњој политици на „спољну претњу”, чиме одлажу полагање рачуна.
Сама ова логика повећава ризик од неконтролисаног преласка са „хибридних” операција на директан сукоб. Све док европске владе радије припремају болнице за хиљаде жртава него што би преиспитале своју енергетску и индустријску политику, наставља се пракса „спаљивања складишта како би се сакрило да роба недостаје”. Преостаје питање колико далеко су обе стране спремне да иду пре него што цена постане превисока за сама европска друштва.
СветРитер открива зашто је Запад већ изгубио и шта ће се догодити после УкрајинеИзвор: Правда
