СЛОБОДНА КЊИГА СЛОБОДНИМ ЉУДИМА: "После изгубљених илузија" Слободана Рељића

ЗАШТО СЛОБОДАН РЕЉИЋ?

Зато што Сободан Рељић и пише и говори крајње јасно, не мути воду да иугледа дубље, не симулира целину вештином, и, што је најважније, Слободан Рељић чита. Он зна шта су књиге, верује у њих, и јасно му је да ће се, између осталог, борба водити и против књига. И заиста се води. Недавно ми је проф. др Драгана Стенли из Аустралије послала вест како се тамо укидају позајмне библиотеке, а књиге се прерађују у стару хартију. Тобож, све је дигитализовано, па нема потребе за књигама. Библиотеке на универзитетима постају кафићи за студенте.

Све како је описао Реј Бредбери у „Фаренхајту 451“: књиге треба уништити јер људе чине несрећнима.

А Рељић баш у то не верује.

И његова књига „После изгубљених илузије/ Невдиљива влада од демократије до хипнократије у 99 слика“ ( друго издање Информатике из Београда ) показује да су нам књиге и сада насушно потребне као оружје у борби за мисао. И Смисао.

КАКО СМО ПОСТАЛИ ГОМИЛА

Књига почиње као питање о савременом човеку који живи у ропству сталне сугестије, медијског притиска и масовне хипнозе. Питање „како смо постали гомила“ указује на то да овде није реч само о политичкој манипулацији, него о дубоком антрополошком преображају човека.

Корона је, по Рељићу, пример највеће операције манипулације у новијем добу. То је показатељ да модерно друштво поседује технику увођења читавих популација у стање страха, слепе послушности и добровољног прихватања противречних налога. Човек се у том стању не понаша као личност која расуђује, него као условљено биће које реагује на сигнале. Оно што се некада звало јавност претвара се у масу која чека директиву.

Рељић се враћа Сократу и Платону да би нас подсетио да је за античку мисао реч била веза човека са истином. Човек се веже за реч, али модерни човек више није везан било каквом речју. Реч је постала средство технике, рекламе, пропаганде, психолошке операције. У мегалополису, у свету масе, медија и сталног саобраћаја празних знакова, реч више не обавезује. Она се троши и продаје. Када реч престане да буде завет, јавља се друштво у коме је могуће свакодневно мењати истину – на први поглед, без потреса.

Капитализам, комунизам, сцијентизам су заменске религије. Оне су замениле веру у Бога вером у свет овдашње среће који ће, како би рекли „класици марксизма“, бити скок из царства нужности у царство слободе. Скок је покушан, милиони су поломили вратове, а среће нема, па нема.

РОПСТВО И ПРОГРЕС

Модерни човек је веровао да ће наука и техника решити драму постојања, али је прогрес произвео нове облике ропства. Рељић нас подсећа да је књижевност често видела оно што политика и наука нису хтеле да виде. Песници, романописци и сатиричари постају важнији од стручњака за друштвене науке зато што они препознају душевне последице цивилизацијског преображаја. Рељић нас упозорава читајући Замјатина, Хакслија, Орвела, Достојевског, Флобера, Балзака, Музила, Орвела, Хашека и друге.

Рељић сматра да Гистав Ле Бон више није довољан за разумевање гомиле. Психологија маса објашњава део проблема, али савремена медијска хипноза иде дубље. Није реч само о томе да човек у маси постаје ирационална честица немоћи, већ је читаво друштво преуређено тако да производи масу и онда њоме управља. Информација је живо блато у које човек све више тоне што више верује да га објективно информишу. Када човек изгуби корене, он не постаје независан, него подложан свакој новој сили која ће му понудити идентитет или илузију смисла.

Данас роботи, вештачка интелигенција и техничко управљање не угрожавају само посао и друштвени поредак, него и представу о души и духу. Власт која управља перцепцијом и влада жељама јесте власт хипнократије. Домановићев „Вођа“ је упозорење да гомила увек тражи онога коме ће предати сопствени вид. Добровољно слепило је у моди. А мода је, као и увек, крајње помодна.

Утопијске енергије човечанства су потрошене. Рељић каже:„Живимо у добу дистопије. За утопију више нико нема снаге.“ Модерни човек више не верује у светлу будућност, али и даље живи у системима који су настали из обећања раја на земљи. Управо зато дистопијски писци постају тумачи стварности, а не само маштовити аутори мрачних фикција.

ЗАМЈАТИН КАО ПРЕТЕЧА

У том низу стоје Замјатин, Хаксли и Орвел. Пре Орвелове 1984. и Хакслијевог Врлог новог света стоји Замјатинов роман Ми. Замјатиново питање није само совјетска Русија као револуционарна држава - његов проблем је цивилизација која хоће да уништи непредвидљивост човека.

У роману „Ми“ човек је смештен у свет Јединствене Државе, где су људи нумерисани, живе у стакленим кућама и подређени су математичкој логици опште среће. У том свету нема унутрашње слободе и нема права на непрозирност. Замјатин је на време поставио питање: шта ако модерни човек добровољно изабере срећу без слободе?

Замјатинов Добротвор је педагог страха.

ТРИ СВЕДОЧЕЊА О АПОКАЛИПСИ

Хаксли види и другачије начине поробљавања: у Врлом новом свету показује свет у коме репресија није само насиље, него и пријатност. Човек се поробљава уживањем, дрогама и седативима, условљавањем од детињства и лажном слободом тела. Хакслијева „коначна револуција“ није политички преврат, него потпуно психолошко и телесно потчињавање. Човек је научен да воли своје ропство.

Рељић наглашава да је и Орвел читао Замјатина и у њему препознао побуну људског духа против машинског поретка.

Ипак, дистопије нису само песимистичке. У њима постоји траг људског отпора. Код Замјатина се јавља имагинација као болест у очима система, али управо та „болест“ показује да човек није до краја претворен у број. Код Хакслија постоји неприлагођени човек из Дивљине који не прихвата дресуру. Код Орвела сама потреба да се истина сачува, макар и немоћно, сведочи да човек није само производ власти. Зато Рељић дистопију чита као последњу одбрану личности од лажи о окончању историје срећом човечанства.

ЧИТАОЦИ ДОСТОЈЕВСКОГ

Рељић нас подсећа да је Замјатин био инжењер, али и читалац Достојевског. Управо због тога његова критика машинског света није само техничка или политичка, него духовна. Човек из подземља, о коме говори Достојевски, постаје претходник сваког човека који одбија да буде сведен на рационалну формулу, интерес, корист или систем:“Видите, господо, разум је добра ствар, то је неоспорно, али је разум ипак само разум и задовољава само разумске човекове способности - а хтење је израз целог живота, то јест целог човековог живота, заједно са разумом и свим осталим чешкањем. Иако наш живот у својим манифестацијама често испада ништаван, ипак је живот, а не само извлачење квадратног корена (...) Два пута два је четири, то је ипак несносна ствар. Два пута два је четири, то је, по мом мишљењу, просто безочна дрскост. Два пута два је четири понаша се као мангуп, испречио вам се на путу, подбочених руку и пљује на све (...) Ви верујете у неразрушиви кристални дворац, наиме, у тако савршено здање да му се неће моћи ни кришом језик исплазити нити у џепу показати шипак. А ја се, можда, зато и бојим тог дворца што је кристалан и неразрушив, што му се ни кришом неће моћи језик исплазити."

На трагу Достојевског је и писац романа Ми.

У Замјатиновом свету уобразиља је болест. Главном јунаку Д-503 систем жели да одстрани имагинацију као патолошки остатак старог човека. Ако је унутрашњи свет опасност, онда је идеал човека механички исправан број. Али за Рељића је управо уобразиља доказ да човек није завршен, да није ствар, да у себи носи могућност слободе, греха, покајања, љубави и побуне.

РЕВОЛУЦИЈOМ ДО НИШТАВИЛА

Замјатинова антиутопија је сама срж истине о идеологији прогреса: ипак је немогуће подредити човека. Комунизам, либерализам, технократија и глобални капитализам непрестано обећавају неку врсту коначног решења, али човек увек измиче. Тамо где систем каже „готово је“, јавља се нова пукотина. Јер смо несавршени, недовршени, и, мада често маштамо о Великом Инквизитору који ће нам дати привид сигурности, ипак смо жељни слободног видела.

Јингерова мисао о Великом преласку и повратку „Ништа“ у свет значи да Стари свет мора да потоне, мада нови свет никоме не доноси достојанство. Људи постају ложачи у котларници незустављиве локомотиве напретка, моћни у техничком смислу, али без достојанства које им је доносила могућност самонадилажења. Духовна глад остаје неутољива. Човек може овладати машинама, али не може машином нахранити душу. Управо је ту разлика између техничког напретка и духовног раста.

Друштво без родитеља постаје простор у коме велики мозак система преузима васпитање. Школе личе на фабрике, а педагогија постаје средство обликовања масе. Ако се човек одвоји од породице и преда институционалној производњи, он се лакше уклапа у механизам хипнократије. Васпитање више није увођење у координате логосности, него припрема за роботску функционалност.

ЈЕСЕЊИН У ЕВРОПИ

Рељић нам нуди и увид у повест побуњеног Јесењина и његов поглед на Европу. Његови утисци са Запада нису обична путописна запажања, него судар руске душе са буржоаском цивилизацијом. Јесењин види да је Русија домовина, а Европа туђина - осећа се као варварин пред светом долара, трговине и уређене празнине. Запад је материјално снажан, али духовно оскудан. Исток, Русија и православни свет нису приказани као идеални, али су носиоци питања које је Запад потиснуо - питања душе.

Јесењинов доживљај буржоаског Запада продужава се као критика цивилизације у којој је уметност потчињена тржишту, а човек банкократији. У раскораку између спољашње снаге и унутрашње празнине настаје драма модерног Запада.

У једном писму из Немачке Јесењин каже:“'Немачка? О томе ћемо поразговарати касније, када се будемо видели, али живот није овде, него код нас. Овде је заиста спор, тужан сумрак о коме говори Шпенглер. Нека смо ми Азијати, нека рђаво миришемо, нека се чешемо без устручавања, свима се виде образи на задњици, али ми не смрдимо на лешеве као што смрде они изнутра. Овде не може бити никакве револуције. Све је отишло у ћорсокак. Спасиће и обнoвиће их једино најезда варвара, онакви као што смо ми.“

Када је видео да су његове песме у Немачкој штампане у бедних петсто примерака, запањен је. Рељић истиче:“Тираж од пет стотина примерака је изненадио Јесењина – и то није без разлога. У гладној Совјетској Русији, где људи нису имали довољно новаца чак ни за хлеб, он и његове колеге имажинисти, као што се сећамо, продавали су на десетине хиљада књига. Имажинисти су од тога живели – и то добро живели.“

Вратити се у Русију, макар и по цену смрти: то је једини начин да се остане човек. И Јесењин се вратио. И срео смрт. Али руску, присну као рубашка коју је носио на песничким вечерима.

ОД ХУМАНИЗМА ДО НИХИЛИЗМА, А ПРЕКО НИКОЛЕТИНЕ БУРСАЋА

У друштву маса образовање, медији и контрола гомиле треба да буду исто. Човек се не формира само знањем, него, пре свега, сталним усмеравањем пажње и осећања.

Историјски почетак модерне самоуверености везује се за хуманизам и ренесансу. Човек се поставља испред Бога, humanitas испред божанског поретка. Ратови, глад, пропаст и патња ту се све више тумаче као инциденти на путу Прогреса, а не као знаци дубље духовне кризе. Црква постаје сметња напретку, а научно-технички разум преузима улогу врховног тумача света. Тако се уместо Бога јавља идеја непрекидног усавршавања човека и друштва.

Рељић овај процес не приказује апстрактно, него путем књижевног дела. Ћопићев Николетина Бурсаћ, који учи да Бога нема зато што тако каже комесар, показује како атеизам може постати административна наредба. Кад команда каже да нема Бога, онда се то прима као део дисциплине која се мора слушати. Хумор открива апсурд идеолошког васпитања. Човек не престаје да верује зато што је унутрашње прошао кроз трагедију вере, него зато што је нови поредак тако наредио.

И онда ће се, у будућности, уместо трактором, по Николетини, орати „са карактером“.

Забринута мајка пита Николетину Бурсаћа:

„- Па ко ће нам онда дати драгу кишу, кад Бога нема?

- Неће нико. Шта ће нам киша? - набусито одговара момчина. - Кад се ослободимо, њиве ће се орати карактером. Неће кише ни требати.

- Шта ти је сад опет карактер, побогу дијете?

- Карактер... то ти је - тако као наприлику једна машина која иде сама од себе и оре брда и долине.“

ЛИЧНА УСПОМЕНА

Док школа и политика носе Прогрес, мајка чува Бога у породичној обичајности. Вера преживљава у интимном, кућном, предањском простору. Духовни живот народа није лако уништити декретом, али га је могуће постепено исцрпљивати ако се прекине предање које се преноси између поколења.

Рељић се сећа:“Мој отац је над таквим питањима ћутао. И њему је секретар основне организације рекао – да нема. Мајка није постављала здраворазумска питања као Николетинина матера, али је чинила све да за Божић, на Ускрс, о нашој слави буде Бога. Поп Никола у дугом црном капуту и са црним шеширом на глави појављивао би се у правилним размацима и гранчицама босиока разбацивао свету водицу по кући и нашим главама. Хуманизма се нисмо могли одрећи, али Бог се однекуд појављивао тајанствен и топао.“

И људи су Му се вратили и враћају Му се.

Вера је дубина душе. Никакав комесар нема власти над њом.

Мада су трагови из доба брозоморе остали, до данас. Ријалити је остатак брозоморног друштва спектакла. Јер је гомила тражила спектакле. Воз, стадион, масовна окупљања и светлост Брозовог лажног сунца који човека растварају у колективном телу претварају се, данас, у лудачке призоре са „ружичасте телевизије“. Кад нема истинске светлости, потребна је замена, а кад нема Бога, потребан је вођа, стадион, рефлектор, државни ритуал. И кад оде утвари вођа, појављује се нови, архикловновски господар симулакрума.

ЗАПАДНА НЕМАЧКА СЕДАМДЕСЕТИХ

У књизи „После изгубљених илузија“ срећемо и западноберлинску 1973. Годину као парадигму уређеног западног света. Немачки поредак, дисциплина и потрошачки рај ипак не уклањају духовну празнину. У истом простору у коме влада либерална демократија са све капитализмом срећу се и деца са станице Зоо, која живе на хероину. Немачка младост пропада, а медији њену патњу претварају у робу. Дрога је знамење цивилизације која више не уме да младом човеку понуди смисао.

Рељић нас подсећа на искуства српских гастарбајтера, који иду у Немачку, гледају и чуде се:“Наши гастарбајтери су били људи скромних знања, али су о тим девојкама и момцима с Курфистендама причали... најгоре ствари! Неморал, продаја тела, секс без љубави, туче с родитељима, дрога... Пуше бакшиш! (Тако су разумели њима страну реч хашиш која се изговарала полушапатом.) Мислиш да су знали неког од њих? Не. Таман посла, било би их срамота и кад би могли да се упознају.“

А млади Немци су умирали. Да би Немачка, после свега, у духовном смислу, данас била скоро сасвим мртва. Немци нису успели да се преобразе. Нису имали снаге. Нико, под чизмом прогреса, не може да се препороди.

Онда су дошле деведесете. Исток је хтео да буде Запад. Људи се лако пребацују из једне колективне вере у другу. И опијум је, и на Истоку, постао религија за масе.

Исток се, до данас, дрогиран тетура...

У срећнију будућност?

О ЧЕМУ ЈЕ ПЕВАО ОЛИВЕР ДРАГОЈЕВИЋ?

Рељић нас подсећа:“На једном „фестивалу забавне глазбе“ 1975, Оливер Драгојевић чије су песме прекривале целу јужнословенску земљу, певао је Бајку за одрасле која је пописивала жеље „свак´ ће имат´ нови стан/а рибе с Марса би´ће сваки дан./ Свак´ ће добит´ телефон/и има´ћемо стадион/на њему ће играт´ свитски шампион./Дви ´иљаде и друге/ све би´ће аутоматик/онда нан неће трибат´ радит'./Компјутери ће мислит´ за нас/а ми ћемо само/пиват´ по цили дан./“

Савремени свет нам је, испуњавајући жеље својих припадника, понудио потрошњу без смисла и послушност без отворене присиле. Идеологија Светског економског форума, која каже „Нећете имати ништа, а бићете срећни“, је симбол крајњег исхода модерне педагогије: човек треба да прихвати да је лишавање слобода. Европа више не верује Богу, али верује у сопствено безбожништво као пут ка срећи.

РЕЉИЋ О УЕЛБЕКУ

Рељић се бавио и Уелбеком, по коме човек више нема потребу да се труди, жртвује или воли, јер у апотеци може купити таблету (попут антидепресива који подижу серотонин) и тако вештачки произвести осећај среће.

Култура у којој су главне вредности постале вештачка интелигенција, вештачка оплодња и вештачка трава, производи људе који се само вештачки могу чинити срећним.

Позивајући се на статистичке податке Евростата, Рељић наглашава како Уелбекови ликови (попут Флорен-Клода Лабруса из романа Серотонин) нису маргинални чудаци, већ верна слика скоро половине модерне нације.

Рељић наводи застрашујуће проценте самачких домаћинстава на Западу (преко 35% у Француској, док у Шведској тај број прелази 50%).

Када се из ове статистике изузму имигрантске заједнице у којима се још увек негује породица, постаје јасно да аутохтони Европљанин живи у ономе што социолози називају „Добом усамљености”, која међу младима влада као права епидемија.

Анализирајући роман Покоравање, Рељић се осврће на феномен у којем Уелбек до детаља разоткрива конформизам западног универзитетског и интелектуалног сталежа. Рељић сматра да је писац савршено приказао „болест пристајања на све” ради очувања сопственог комодитета и сигурности, што доводи до постепеног и тихог нестанка традиционалне европске културе пред налетом других, виталнијих цивилизација.

Рељић закључује да је Уелбек велики писац управо због тога што не улепшава стварност, већ сурово и хируршки тачно документује крајње стадијуме антрополошке и моралне кризе западне цивилизације.

КИНА И ЕВРОПА

Гледамо успон Кине. Јака држава, са економијом која буја, а колективистичка. Изгледа незаустављиво.

Запад је не може победити.

Рељић нас подсећа на Владимира Соловјова, који је још 1890. у есеју „Кина и Европа“ говорио да Европа може Кини понудити испуњење њеног животног принципа само ако сама остане верна „потпуној истини“ хришћанства. У супротном, Кина за Европу неће бити добитак, него „страшна опасност“. Пре век и по можда је изгледало да Европа јесте хришћанска, али сада је јасно да то више није.

Са чим Европа може изаћи пред Исток, а да јој Исток не постане опасност? У доба корона-терора стиже порука „кинеског држављанина“ упућена Америци и западним медијима. Та порука набраја западне противречности: када је Кина била слаба, називана је „жутом опасношћу“; када јача, постаје „претња“; када је сиромашна, Запад улази у њене градове; када је богата, оптужују је за своје дугове; када прихвати слободну трговину, криве је за губитак западних послова.

КОМУНИЗАМ И УМЕТНИЧКО БОГОБОРСТВО

Комунизам је, поред либерализма и фашизма, једна од три западне идеологије, најочигледније атеистичка. Рељић се позива на Берђајева, који комунизам не види само као друштвени систем, него као религију која жели да замени хришћанство. Зато се Марксова мисао о религији као „опијуму за народ“ не чита само као социјална критика, већ као део ширег покрета у коме човек, одбацујући Бога, ствара друге богове, идоле и кумире.

Идеја „убиства Бога“ није се налазила само у комунистичкој политици, већ и у авангардној уметности. Треба се сетити Кандинског и Маљевича који су део руске авангарде што је веровала да учешће у „убиству Бога“ даје човеку демијуршку, готово магијску власт над светом. Циљ је био да се открију закони космичких и друштвених сила, да се њима овлада и да се свет преобликује средствима уметничке технике. У том смислу, авангарда није била само нова естетика, него и сакрална пракса новог техничког света.

Рељић се позива на Мирчу Елијадеа, који у „Светом и профаном“ пише да су и старе културе имале нерелигиозне људе, али да је тек у модерним западним друштвима нерелигиозни човек доживео „пун процват“. Такав човек себе признаје као јединог субјекта и творца историје, а одбацује позивање на трансценденцију: западни човек је ушао у авантуру да себе доживи као Бога, или бар да се клања „једном од нас“, док се према идеологијама односи као према теолошким конструкцијама.

РЕЛИГИЈА КАПИТАЛИЗМА

И капитализам је религија. По сведочењу Валтера Бењамина, капитализам јесте „најекстремнији“ религиозни култ, култ без догме и теологије. Он се не одржава учењем, него непрекидним обредима куповине и потрошње. Најважнија последица тог култа је осећање кривице-дуга, које постаје универзално. Капитализам, у овом тумачењу, не води пресаздавању постојања, него његовом уништењу, јер спасење очекује од ширења очаја. Бењамин тврди да је капитализам можда најекстремнији међу свим религиозним култовима, јер почива на чисто психолошком односу према фетишизираним објектима. Лишен учења или теологије, тај култ се одржава једино кроз непрекидно извођење својих обреда – куповине и потрошње. За Бењамина, „та реинвенција времена као празника без краја, иронично активира најпогубнију последицу капитализма: осећање ’кривице-дуга’, које постаје универзално. То утискивање кривице-дуга не води у ’реформу бивствовања’ већ у његово ’потпуно уништење. Од тог ширења очаја, чија би религија требало да обухвати цео свет, очекује се спасење’“.

Спасења нема. Долази само очај.

СВЕДОЧИ САРТР

Та логика се драмски приказује кроз Сартрову драму „Ђаво или Господ Бог“. Рељић издваја сцену са фратром Тецелом, који сељацима продаје опроштајнице. Гомила се лако уводи у хипнотичко стање, иако је превара очигледна. Када Гец покушава да им објасни да се спасење не купује, него да се морају усвојити врлине светаца, сељак одговара да би се радије обесио него покушао да постане светац после шеснаест сати рада дневно. Тецел му зато нуди лакши пут: не мора да се мења, довољно је да купује опроштајнице.

Сцена са губавцем додатно показује моралну структуру гомиле. Гец хоће да покаже љубав, али губавац разуме да се његова болест користи као прилика за туђе спасење. Тецел затим побеђује практичном понудом: уместо пољупца, даје губавцу опроштајницу, а гомила одмах закључује да га Тецел више воли. Рељић после ове сцене изводи закључак: „Између племенитости жртве и ситног ћара гомила нема дилему.“ Појединац може да се премишља и постане личност, али гомила остаје на моралном дну. На томе се гради добровољно ропство.

ДУГ КАО КРИВИЦА

Капиталистички култ служи томе да наглашава осећање кривице. Дуг је постао општеприсутан и довео капитализам до крајњих граница опстанка. Позивајући се на Бењамина и Кристофа Флајшмана, писац показује да је капитал једних увек дуг других: предузетник, држава и купац некретнина морају се задуживати да би систем наставио да расте. Пошто је капитал глобалан, и кривица постаје глобална.

Рељић сведочи:“Евангелистички теолог и новинар Кристоф Флајшман у књизи чији је наслов посуђен од Бењамина Капитализам као религија (2010) констатује да дуг/задуживање доноси кривицу које се немогуће ослободити. Јер, „само ако постоје они који су спремни да се задуже доћи ће до економског раста, а то значи да ће се капитал увећавати. Капитал једних представља дугове других... Предузетник мора да се задужи да би обезбедио производњу, држава се задужује да коњуктура не би ослабила, купци некретнина у САД се задужују да би могли да купе куће“.

И то траје, не престаје.

НЕКАД И САД

Да би показао да то није природно стање економије, Рељићу се враћа антици и средњем веку. Разликује економику, која производи ствари према употребној вредности, и хрематистику, у којој човек губи меру јер гомила добра ради новца. Подсећа се на Аристотелово неповерење према трговцима, на древне системе који су штитили слабе од моћних, као и на средњовековно схватање да прекомерно узимање добара значи да неком другом нешто недостаје. Кардинал Жак Витрије зато, поред три сталежа која је створио Бог, уочава и четврти, који је створио Ђаво: зеленаше.

Одатле писац прелази на Лутера, Хамурабија, опросну годину и Молитву Господњу. Лутер новац назива Мамоном и „највећим идолопоклонством на земљи“. Хамурабијев пример служи да покаже да су стари владари знали да се дугови морају повремено брисати како новац не би постао бог. И у Старом завету постоји опросна година: робове треба ослободити, земљу вратити онима којима је одузета, а слободу даровати свима. У основној хришћанској молитви такође стоји молба за опроштај дугова. Рељић каже:“Према Трећој књизи Мојсијевој од 25,8 па даље, наћи ћете да је „у опросној години требало ослободити робове и земљу вратити бившим власницима без накнаде, јер живот и земља припадају Богу и роду, не појединцу“ (…). И наброј седам седмина година, седам пута по седам година, тако да ти седам седмина година буде четрдесет и девет година. Тада заповједи нека затруби труба десети дан седмога мјесеца, на дан очишћења нека труби труба по свој земљи вашој. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3 Мој. 25, 8-10) И у хришћанској Молитви господњој изричито се од Бога, Оца нашег, моли: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“

Смисао претварања свих људи у дужнике зеленаша ваљда нам је јасан. Ко има ума, схватиће.

ФАУСТ

Најоштрија књижевна слика капиталистичког човека дата је преко Гетеовог Фауста. Фауст, као човек који је продао душу ђаволу, постаје „јунак доба“, чак готово „светитељ“ новог света. Он креће у колонизацију природе и традиције, а техника му служи као средство за рушење свих препрека. Али техника тражи жртве, а следећа жртва је западно-хришћанска традиција. У причи о Филемону и Баукиди, стари људи који не траже ништа бивају уклоњени јер стоје као сметња Фаустовом бескрајном прогресу.

Ханс Кристоф Бинсвангер је написао књигу о Фаусту као индивидуалној пројави духа капитализма, који је спреман да уништи ближње да би остварио свој сан о „исушивању мочвара“.

Едвард Мајкл Џоунс у својој књизи „Јалови метал“ ( изврсна хришћанска историја капитализма ) такође описује Фауста као културни симбол новог доба: сурови меркантилизам и енглеско трагање за златом повезују се са обновом алхемије. Кристофер Марлоу је писац који критикује дух настајућег капитализма: „Тамерлан“ напада империјализам,“Доктор Фаустус“ магију и алхемију, а „Јеврејин са Малте“ лихву. Фауст постаје фигура преласка из средњовековне економије рада у модерну економију новца. Када се у Фаустовој соби појављују две вреће, „one full of gold and the other full of silver“, то је за Џонса слика новог света: новац је магијски медијум обећава испуњење сваке жеље.

Фаустов уговор са ђаволом Џоунс упоређује са лихварским уговором. Човек добија новац без рада, као чаролијом, али рачун стиже на крају. Фаустов пакт траје двадесет четири године, али је ђаво дошао по своје: новац који изгледа као сила над светом на крају открива своју унутрашњу празнину.

ЕКСКУРС: МАРЛОУ

На самом почетку, Фауст седи у својој лабораторији и одбацује традиционалне науке попут филозофије, права, медицине и теологије, сматрајући их сувише ограниченим за његов интелект. Он се окреће магији као средству стицања крајње моћи: „Али ти си још увек само Фауст, и човек. / Да можеш учинити да људи живе вечно, / Или, када су мртви, да их у живот вратиш, / Тада би ову професију вредело ценити.”

Овде се види његов суштински грех: гордост. Фауст не жели само знање, он жели да превазиђе људску природу и постане раван Богу. Мало касније, у истој сцени, он тријумфално узвикује:

„Прави чаробњак је моћни бог: / Овде, Фаусте, напрегни свој мозак да стекнеш божанство.”

Пакао је у бићу које се одрекло Бога. Зато Мефистофелес каже Фаусту:“

„Па ово је пакао, и ја нисам ван њега. / Мислиш ли да ја, који сам видео Божје лице / И окусио вечне радости неба, / Нисам мучен са десет хиљада паклова / Тиме што сам лишен вечног блаженства?”И додаје:“Пакао нема граница, нити је ограничен на једно место; јер где смо ми, ту је пакао, а где је пакао, ту морамо вечно бити“.

Пред сам крај свог живота, Фауст тражи од Мефистофелиса да му призове дух Јелене Тројанске како би је учинио својом љубавницом и тако скренуо мисли са проклетства. Њена лепота га потпуно опија, што рађа најпоетичније стихове у драми: „Да ли је ово то лице које је покренуло хиљаду бродова / И спалило безвремене куле Илијума? / Слатка Јелено, учини ме бесмртним пољупцем.”)

Док Фауст тражи бесмртност у пољупцу утваре, он заправо запечаћује своју духовну смрт. Њена лепота је само демонска илузија која га спречава да се покаје у последњим тренуцима.

Тако се плаћају капиталистгичка задовољства, крајње утварна: ђаво ће доћи по своје.

У последњем монологу, Фауст види шта је учинио, али касно: „Ах, Фаусте, / Сада ти је остао само један голи сат живота, / А онда мораш бити проклет заувек! / Станите, ви вечно покретне сфере неба, / Да време престане, и поноћ никада не дође.“

Како време одмиче, он види Христову крв на небу и схвата да би га само једна кап спасила, али осећа како га невидљива сила вуче надоле:

„Гледај, гледај где Христова крв тече на своду! / Једна кап би спасила моју душу, пола капи: о, мој Христе!”

У последњим минутима, Фауст заузима потпуно супротан став од онога на почетку драме. Човек који је желео бесмртност и божанство сада завиди животињама јер оне немају душу и након смрти се просто растварају у елементе: „Ах, Питагорина метемпсихоза! Да је то истина, / Ова душа би одлетела од мене, а ја бих се претворио / У неку дивљу звер! Све звери су срећне, / Јер када угину, / Њихове душе се брзо растварају у елементе.”

Драма се завршава његовим последњим криком када сат откуца дванаест и када ђаволи долазе по њега: „Спалићу своје књиге! — ах, Мефистофеле!“ Одрицање од књига и знања долази прекасно.

Магија ( а капиталистички новац је магија ) не спасава: она је пут у пакао.

ИСТОРИЈА КАО ХИСТЕРИЈА

И тако, од Фаустове самоуверености кренувши, стижемо до самоуверености капиталистичког друштва и америчке колективне хистерије. Рељић се пита која западна држава заиста држи до Кантовог начела да човека никада не треба користити само као средство. Потом показује како капиталистичко друштво своје кризе не тумачи као системске, него увек тражи „зле људе“: илуминате, масоне, језуите, комунисте, Русе, „азијатске вредности“. Наука и експертски апарат ту не смирују хистерију, већ је оправдавају: политичка параноја добија фусноте, библиографије, студије и монографије.

Нема ту ничег рационалног.

Све је ирационално.

Ево Рељића:“Ерик Рајнерт у студији Глобална економија – како су богати постали богати и зашто сиромашни постају сиромашнији (2004) као нека врста неверника описује капиталистичку мисију као брутално ограничења економске рационалности. Он се нашао у Перуу 1978-79. кад су „огромне количине свежег млека биле просипане у реке у областима Перуа са великом производњом а малим бројем потрошача, док је далеко неквалитетније млеко – произведено од субвенционисаног европског млека у праху – напунило супермаркете у Лими и додатно оптеретило већ оптерећен спољнотрговниски биланс. Европски сељаци су протерали перуанске с њихових тржишта“.

Тако раде свуда.

Рационализам зла је ирационализам самопоништавања.

ПИТАЊЕ ИСТОКА И СОЛЖЕЊИЦИН

Рељић преко Мајкла Хадсона износи став да је велика предност Истока у односу на Запад у томе што новац и кредит третира као јавну корист, а не као приватну привилегију банака. Кредит, по том разумевању ствари, не треба да служи само расту дуга и да пружи моћ финансијској олигархији, него подизању животног стандарда и одржавању јавних добара. Зато се истиче да источне државе настоје да здравство, образовање, транспорт и комуникације држе у јавним рукама, као основна људска права.

Из тог разматрања писац прелази на Солжењицина и питање праведности. Солжењицин цитира Блаженог Августина:„Шта је држава без праведности? Скуп разбојника.“ Солжењицин, и пре свог прогона на Запад, није веровао да је све зло само у атеистичком комунизму. Он је видео да је свет доведен до ивице самоуништења и да се човечанству „под само грло примакло време кајања“. То покајање више није само припрема за вечност, него услов земаљског опстанка.

Солжењицинова мисао има улогу противтеже западном појму неограничене слободе и марксистичком појму слободе као нужности. Он предлаже хришћанску дефиницију: „Слобода је – самостешњење“, односно самоограничење ради других. То није пасивност, него духовни преокрет: човек, друштво и народ померају се са спољашњег развоја на унутрашњи. Уместо жеђи за све већом зарадом, освајањем и бесконачним напредовањем, јавља се идеја домаћинског, разумног и целисходног трошења онога што човек има.

ПРАВОСЛАВНА КРИТИКА ЕВРОПЕ

Потом се уводи православно-јелинска критика Европе. Протојереј Георгије Металинос тврди да су јелински идентитет, православна вера и историјски континуитет доведени у питање у Европској унији. Савремена Европа није наставак јелинско-хришћанског света, него производ Карла Великог, франачко-германског културног и политичког поретка. Православно присуство у таквој Европи појављује се као „страно тело“. Сетимо се шта каже Металинос у својој студији „Унија – маска и лице“:“Покоравање Западне Европе од стране Франака трајало је од 7. до 11. века. Потчињавање Запада допринело је смењивању римских епископа грчког порекла, нове папе су све биле Франци. Док су рецимо епископи на истоку понекад имали улогу националног вође (етнарх) и бранили народ спасавајући на тај начин јединство и идентитет, епископи на Западу су постали оруђе освајачке силе и део франачког феудализма, омражени од народа, као што је показала и Француска револуција (1789), која је почела, не само као против-феудална него и против-папска.“

Али, преврат није могао да обнови првотну чистоту хришћанске васељене. Он је отишао путем рата против Бога.

ХУМАНИЗАМ И ТЕОХУМАНИЗАМ

Одатле се изводи разлика између западног хуманизма и православног теохуманизма. Европа је прихватила антички хеленизам, али га је прилагодила својим рационалистичким стандардима и није сачувала његов дух. Православље, напротив, не тежи рационалном мислиоцу као идеалу, него тежи ка светитељу, човеку који достиже стање обожења.

О томе је говорио и отац Јустин Поповић, који је говорио да је „европска хуманистичка просвета“ у српском народу створила сукоб између Цркве и школе. За њега је то катастрофа, јер просвета без Бога не може истински просветити човека. Човек без Бога, по оцу Јустину, није друго до „свитац у бесконачном мраку“, а његова наука, техника и цивилизација само су мале свеће у космичкој тами. Ту је и разлика између западног индивидуализма, који друге жртвује ради сопствене користи, и православног схватања личности као заједничарског и саможртвеног бића.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЕВРОПИ

Слободан Рељић се позива на владику Николаја и његов спис „Кроз тамнички прозор“, настао у доба немачког ропства у коме је Николај био од 1941. до 1945. Николај тврди да европска култура сама по себи није снажан аргумент пред народима Азије и Африке, јер они имају своје старије и развијене културе. Европа би, по њему, могла имати смисла једино ако би се хвалила Христом, а не машинама, фабрикама и производима. Пошто се Европа хвали културом, а одбацује Бога, нехришћански народи су, омрзнувши европске производе и људе, омрзли и европског Бога.

Та Николајева критика води ка питању хипнозе Европе. Николај Европљане описује као „омађијане путнике“ који на непознатом путу питају једни друге за правац, иако сви заједно не знају пут. Европа је залутала јер се одвратила од Христа и почела да пита своје философе, политичаре, књижевнике и друге „незналице и гаталице“. Последица је живот без смисла, држава без вишег циља и култура која Христа гони преко школе, штампе, политике, филма и науке.

ЛОГОРСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Пут западне цивилизације која је изгубила Бога, али није изгубила способност да производи митологију страха, казне и уништења, водио је ка концлогору као самој суштини савременог Запада. Рељић се ослања на Џорџа Стајнера, који покушава да објасни како је било могуће да индустријско, урбано, културно и бирократски развијено друштво створи логор. Један од разлога види се у притиску великих бројева, у губитку осећаја за конкретну људску величину и у животу индустријско-урбане кошнице.

Стајнерова анализа иде даље од социолошког објашњења. Он логор види као „концентрични универзум“ чија је најдубља аналогија Дантеов пакао. Логор отеловљује представе пакла из средњовековне европске уметности и мишљења. У тим представама Запад је вековима обликовао „технологију бола без смисла“, зверство без циља и терор без разлога. Зато се логор не појављује као нешто сасвим туђе европској имагинацији, него као страшно остварење њених дуго негованих менталних представа.

Модерни Запад је, после просветитељства, изгубио веру у пакао као религиозно – метафизичку стварност, али је управо то оставило празнину коју је испунила тоталитарна држава. Без вечности човек остаје у „потпуно заравњеном свету“, неподношљиво ускраћен и усамљен. Пошто су прикази пакла били детаљнији од приказа раја, било је лакше обновити пакао. Тако настаје концлогор.

ЕКСКУРС: ЏОРЏ СТАЈНЕР

Висока култура није спречила варварство јер гимназије, лицеји, музеји, библиотеке, позоришта, универзитети и истраживачки центри могу постојати непосредно поред концентрационих логора. Људи задужени за мучења и крематоријуме могли су познавати Гетеа и волети Рилкеа. То значи да култура сама по себи не гарантује морал. Стајнер у својим књигама (попут У замку Плавобрадог) наглашава да концентрациони логори, гулази и масовни покољи нису дошли са неких дивљих, нецивилизованих предела, већ су изникли из самог срца европске високе цивилизације Хуманистичке науке и елитно образовање нису пружили никакав отпор нацифашизму. Сазнање да су нацистички официри и лекари често били врхунски образовани интелектуалци, љубитељи класичне музике и поезије, за Стајнера је представљало ужасан парадокс. То је доказало да уживање у лепоти уметности може савршено мирно да сапостоји са вршењем најмонструознијих злочина.

Стајнер је упозоравао да нас уметност и књижевност понекад могу чак и отуђити од стварне људске патње. Човек може плакати над судбином измишљеног лика у роману или бити дубоко ганут позоришном представом, док истовремено остаје потпуно слеп и равнодушан према стварном вапају комшије у невољи.

Ако нас уметност не чини хуманијима, која је онда њена права сврха?

Стајнерова књига „У замку Плавобрадог: Неке напомене за редефиницију културе” (објављена још 1971. године) представља једно од најважнијих дела овог мислиоца. Наслов књиге је настао на основу бајке о племићу Плавобрадом, који својој младој жени дозвољава да отвори сва врата у замку осим једних. Када она ипак отвори та последња врата, унутра затиче тела његових претходних, убијених жена.

За Стајнера, европска култура је замак Плавобрадог. Вековима је западна цивилизација, вођена незаситом радозналошћу, отварала врата науке, уметности и филозофије. Међутим, у 20. веку, отворивши последња врата која су водила до врхунца технолошког и интелектуалног развоја, европска цивилизација је унутра затекла Аушвиц и масовне гробнице.

ЕКСКУРС: СТАЈНЕР О ПУТУ ЗАПАДА

Стајнер анализира 19. век као период дугог мира, стабилности и грађанског благостања у Европи. Насупрот очекивањима, тај период је у интелектуалној и уметничкој елити родио дубоку психолошку и културну досаду. Јавила се подсвесна, али снажна чежња за катаклизмом, рушењем и експлозијом која би размрдала ушушкани буржоаски свет. Уметници попут Бодлера или Ничеа су наслућивали да се испод површине спрема катастрофа. Када је 1914. године избио Први светски рат, Европа је у њега улетела са олакшањем, не слутећи да тиме отвара врата сопственог уништења.

Након два светска рата и геноцидних злочина над Јеврејима и осталима, традиционална западна култура је, према Стајнеру, мртва. Ми данас живимо у добу пост-културе. Више не постоји заједнички вредносни систем, нити вера у то да историја води ка напретку и моралном усавршавању човека. Класично образовање, које је некада повезивало европску елиту кроз познавање латинског, грчког и заједничког књижевног канона, потпуно је еродирало.

Као последицу тога што је традиционални језик компромитован политичком пропагандом и лажима током 20. века, Стајнер уочава да култура губи вербални карактер. Текст и књига више нису најбитнији. Примат преузимају: музика (која постаје универзални језик нове омладине), математика и компјутерски код (који прецизније описују стварност од речи), слика и визуелно.

Иако су врата замка Плавобрадог отворена и иза њих је пронађен ужас, Стајнер не позива на затварање очију или повратак у незнање. За њега је трагање за истином и знањем срж људског бића, чак и када нас то знање води у пропаст. Трагедија модерног човека је у томе што он мора да настави да истражује, иако сада зна шта се крије у мраку.

Зачарани круг, једном речју...

ИНДУСТРИЈСКИ ПОСАО И СМРТ ЕТИКЕ

Роберт Мерл је својевремено написао роман „Смрт је мој занат“, према биографији Рудолфа Хеса. Писац показује како се убијање људи у логору претвара у индустријски, менаџерски посао. Командант логора функционише као организатор погона, човек задужен за ефикасност. Зато је најстрашнији тон његове аутоапологије хладна прецизност: када му се каже да је убио три и по милиона људи, он исправља број и каже да је убио „само два и по милиона“. То није кајање, него корекција нетачног податка.

Тај човек не види себе као убицу, него као извршиоца наређења. Када му жена каже да он ипак ради то што ради, он одговара да је „само један точак на машини“. Одговорност је, по његовом разумевању, на старешини, не на извршиоцу. Али жена га доводи до краја те логике: ако би му наредили да стреља сопственог сина, да ли би то учинио? Овде се показује пуни ужас „човека на дужности“: он се ослања на наредбу, али управо тиме укида могућност етичности.

КАНТ И ЧУВАР ИЗ АУШВИЦА

Мерл касније објашњава да злочинац није поступао из обичне злобе, него у име дужности, лојалности, покорности наређењима и поштовања државе. Управо због тога је монструозан. Кант је Немац, и био је јасан: човек мора поступати тако да човештво у својој и туђој личности увек користи као сврху, а никада само као средство. Немци који су радили у логору су, бар неки од њих, знали за европску филозофску висину, али су изабрали европску историјску стварност – масовни злочин.

После књижевне фикције следи животна реалност: интервју са „Јакобом В.“, бившим чуваром Аушвица, пореклом из Бешке, ове наше, војвођанске. Он је као деветнаестогодишњи студент архитектуре мобилисан 1942. и постао СС стражар у Аушвиц-Биркенауу. Деценијама касније живи као пензионисани државни службеник, у кући са баштом, и жели да „сведочи“. Он отворено каже да су сви знали за гасне коморе: када долази толико возова, то се мора знати.

Посебно је потресна његова нормализација ужаса. Он каже да је са стражарске куле читао Библију и да верује да је Божја воља била што је био „само стражар“, а не у стрељачком воду. Истовремено описује ватру у којој су горели лешеви, димњаке крематоријума, смрад који се ширио у зависности од ветра и јарак у коме је ватра горела даноноћно. На питање о кривици, он каже да није крив: никада није никога ударио, мучио или убио.

ЕКСКУРС: ВЛАДИМИР ЕРН

„Од Канта до Крупа“ је познато предавање и руског мислиоца Владимира Ерна, одржано 6. октобра 1914. године на састанку Религиозно-филозофског друштва у Москви.

Ерн је тврдио да немачки милитаризам и топови концерна Круп (највећег немачког произвођача оружја) нису случајно одступање, већ директно изражавају суштину класичне немачке филозофије, посебно епистемологије Имануела Канта.

Према Ерну, кантовски феноменализам (подела света на непознаницу „ствар по себи“ и свет феномена конструисан свешћу) доводи до доминације субјективног разума, механицистичког мишљења и отуђења од живог постојања.

Немачки идеализам и Кантова мисао довели су до одређене врсте рационалности, чије је логичко и материјално отелотворење у постало тешко оружје Круповог концерна.

То је пут мисли без Христа.

За Рељића је пресудно Николајево виђење Европе као града у коме се људи „нити Бога боје, нити људи стиде“. Николај то објашњава кварењем појма о Богу, али и појма о човеку. Када Бог више није свемогући Творац и Судија, а човек Божји није мерило стида, људи се не боје и не стиде никога. Европа је, по Николају, Бога разбила у атоме, протоне и електроне, а уместо светаца у прве редове ставила банкаре, политичаре, књижевнике и друге великане без светости.

ДОСТОЈЕВСКИ И НИЧЕ

Без државе и културе, масе су гомила и не праве историју, него јој служе. То је говорио Милан Кашанин, а Рељић затим тврди да је после револуције 1848. капитализам морао да социјализује свој пљачкашки поход, док су они који поричу Бога кренули у темељно обезбожавање Запада. Да би капитализам тријумфовао, са обзорја треба уклонити Вишњег.

Достојевски је међу првима посумњао да рационално мишљење пресудно управља људским понашањем. Његов човек из подземља супротставља се идеји рационалног егоизма и материјалног интереса. Човек може свесно радити против сопствене користи и закона разума, као и против онога што је управо сам прогласио својим интересом. Зато Достојевски припрема побуну против „тиранске извесности рационалистичких идеологија“.

Човек из подземља напада идеју да се човек може објаснити математичком формулом. Ако би се пронашла формула свих човекових хтења и ћуди, човек би, по Достојевском, одмах престао да хоће, јер „каква је сласт хтети по таблицама?“

Онда, у Ничеовој „Веселој науци“, стиже порука да је „Бог мртав“ и да су Га људи убили. И то је крај: када се западно друштво одвоји од хришћанског Бога, испод ногу му се извлачи и хришћански морал.

ФЛОБЕР И БАЛЗАК

После Ничеа пред нама је Флоберова слика гомиле у револуцији. У „Сентименталном васпитању“ народ улази у краљевску палату, али тај улазак није узвишено преузимање власти, него оргијање тела без главе. Гомила једе, урла, смеје се, пева Марсељезу, баца престо кроз прозор, облачи се у чипке, скупе тканине и ставља на себе знаке власти. Победа се претвара у пљачку и гротеску.

Завршница овог дела прелази на Балзака и „Изгубљене илузије“. Песник продаје душу и постаје новинар, јер је „новац“ одгонетка целе загонетке. Балзак показује настанак штампе као трговине утицајем, у којој се човек може подићи или уништити једном реченицом. Новине више не просвећују, него ласкају мишљењима и постају „дућан“ у коме се продају речи жељене боје.

Балзак уочава да новац нивелише разлике и да му сви теже: племство да би и даље живело у раскоши, буржоазија да би га претворила у капитал, а радници да би опстали. Друштвени живот се динамизује, али и хаотизује и лишава моралних оријентира. Долази до страшних друштвених разлика које доводе до крајњих неправди. Балзаков јунак, криминалац Вотрен, у роману „Чича Горио“ истиче да се у Паризу хапсе ситни лопови, док крупни држе власт, и да криминалац може бити само онај ко иде пешке, док се оном у кочијама гледа кроз прсте. Обичан преступник весла на галији, док онај који је лажним банкротом уништио ко зна колико људских живота, добије само неколико месеци затвора. Балзаков књижевни лик, адвокат Дервил, говори о ужасима нечовештва на новцу заснованим: „Видео сам оца који је умро на тавану без пребијене паре, напуштен од две кћери којима је дао четрдесет хиљада ренте (...) видео сам мајке које пљачкају своју децу, мужеве који поткрадају своје жене. (...) Не могу вам рећи шта сам све видео, јер сам видео злочине према којима је правда немоћна.“ Бракови не почивају на љубави, него на голом интересу и принуди. Проституција буја. Више него икад, женско тело постаје роба. Младићи из сиромашнијих кућа, да би стекли иметак и ушли у високо друштво, траже старије љубавнице које се у том друштву крећу.

ПРОДАЈА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

И интелектуални живот се продаје. Издавач Дорит је јасан: „Моја моћ и новинарски чланци које купим доносе ми 300 хиљада франака уместо тричавих 2000.“ Интелектуалци постају најамни радници издавача и новинских кућа, а њихов дар, умност и знање су само роба. Новцем се све постиже и на суду. Жена пуковника Шабера не жели, због материјалног интереса, да призна да је то њен муж, и он мора судски да докаже свој идентитет. Пошто нема новца за процес доказивања, Шабер одустаје да се бори за своје право да буде човек, и постаје просјак, да би на крају, због просјачења, био ухапшен. Адвокату Дервилу је рекао: „Изненада сам оболео од једне болести - од одвратности према људском роду“. Балзаков богаташ Госпек, с друге стране, о себи каже: „Довољно сам богат да могу да купим савест оних људи који покрећу министре, од њихових слугу до њихових наложница; није ли то Власт? Могу да имам најлепше жене и њихова најнежнија миловања, није ли то Задовољство? А зар Власт и Задовољство не сажимају сав наш друштвени поредак?“ За њега је „живот машина коју покреће новац“. Богаташи су постали нељуди, али су инкарнирана Моћ.

ГОМИЛА

Мада се сматра да је Гистав Ле Бон први велики тумач „човека гомиле“, он, по Рељићу, није био једини нити први. Пре њега су важне увиде дали Сципион Сигеле, Габријел Тард и други, а Фројд ће касније у „Масовној психологији и анализи Ја“ приметити да је много тога што Ле Бон говори о душевном животу маса већ било формулисано код ранијих мислилаца, државника и песника. Основно је - у маси опада интелектуална способност, а расте афективност.

Ипак, Ле Бон постаје важан јер га читају људи власти. Бенито Мусолини је говорио да је читао сва Ле Бонова дела и да се „Психологији гомиле“ често враћа као капиталном делу. Рељић наглашава да Мусолини није изузетак: књига је одмах постала тражена међу онима који управљају народом. У Србији је преведена већ 1896, а Теодор Рузвелт ју је држао поред узглавља. Тако се знање о гомили у модерном добу не развија само као одговор на научну радозналост, него постаје техника власти.

Основна представа од које се полази јесте да је друштво ред, а гомила друштво у стању нереда. Гомила је више колективни него друштвени феномен јер поништава разум, при чему њоме владају емотивна стања. Појединац у њој губи своју посебност. Фројд зато масовну психологију посматра као стање у коме је човек члан племена, народа, касте, институције или људске гомиле која се у одређено време организује као маса. Ту се јавља „социјални нагон“, односно оно што се назива инстинктом стада или групним умом.

ГОМИЛА И ДЕМОКРАТИЈА

Гомила је у XIX веку изашла на историјску сцену, баш у време када се проглашава долазак демократије. Сигеле увиђа да важност колективности наспрам појединца све више расте. Док се стара веровања љуљају или нестају, моћи гомиле ништа не прети - њен углед расте из дана у дан. Истовремено, у гомили се природно јавља потреба за вођом. Сигеле и Тард сматрају да се људи окупљени у нестабилне групе несвесно приклањају ономе ко им се наметне као предводник.

Зато је најважније питање контроле гомиле. Она може да произведе снажне афекте, али само појединац може та осећања свести на мисао. Гомила је „лаган плен“ онога ко уме да јој се наметне. Она може викати „живео“ или „смрт“, може тражити злочин или јунаштво, и све ће чинити под налетом страсти. Њена психолошка једнодушност јесте њена снага, али и извор трагичне непоправљивости њених чинова.

Наравно, постоји разлика између непосредне гомиле и јавности. Када су људи физички заједно, њихово јединство је гомила. Када се разиђу, јединство се одржава преко јавности и јавног мњења. Сигеле наглашава да је штампа заменила физички контакт моралним контактом - на место гомиле дошла је јавност. Технички изуми, као што су железница, телеграф и телефон, омогућили су да публика читалаца постане готово једнака гомили слушалаца, јер се добија „јединство времена“.

РАДИО, ТЕЛЕВИЗИЈА И НОВЕ ГОМИЛЕ

Сигеле је говорио о свету који чита, а убрзо долази свет који слуша, па онда свет који види. Рељић помиње Теслин патент за бежични пренос података, Марконијев пренос радио-таласа и каснији пренос слике на даљину. Цивилизација је веровала да гомилу претвара у публику, а атавизам у јавност. Али то се показује као просветитељска заблуда: публика се поново претвара у гомилу када је осећање које њоме влада толико снажно да тражи атавистички облик изражавања.

Као конкретан пример деловања гомиле у XX веку писац наводи Дајану Џонстон и њено искуство у Београду 1952. године. Током студентске размене она присуствује демонстрацијама поводом Тршћанске кризе, не разумејући да је то чин против САД. После тога бива оптужена за шпијунажу и корумпирање југословенских студенткиња „чарапама и ципелама“. Јавно суђење у мензи постаје сцена на којој се личне љубоморе, страхови и жеља за напредовањем облаче у форму званичне идеологије.

Дајана Џонстон закључује да суштина није у комунизму као таквом, него у људској природи и у томе што свака званична идеологија може постати оружје једног човека против другог. Није, каже она, лично постало политичко, него је политичко постало лично. Рељић ову анализу сматра значајном јер показује да гомила није везана само за један идеолошки систем. У Сједињеним Државама, у доба макартизма, Џонстонова је видела исту љубомору, злобу и нагон стада.

РОМЕН РОЛАН СВЕДОЧИ

Наредни велики пример јесте Ромен Ролан и роман „Клерамбо“. Клерамбо је човек који уочи Првог светског рата обожава више гомилу него народ и ужива у утапању у „душу свих“. Ролан то везује за демократски развој света који је мање успео да у политици успостави власт народа, а више да у друштву створи „царство осредњости“. Када стижу вести о рату, јавља се потреба за стадом: Клерамбо жели да се придружи другима, да се осећа као они, да мисли као они, и у општем узбуђењу налази смирење.

Када Клерамбо изгуби сина, он почиње да се одваја од гомиле. Али слободна савест у таквом друштву постаје опасност. Док други траже покорност Републици, он иронично одговара „Република или смрт!“ и пита каква је то слобода у којој човек мора мислити као четрдесет милиона људи: четрдесет милиона душа заједно сувише често чине само једну душу, која се четрдесет милиона пута одрекла саме себе.

Такав човек постаје непријатељ јавног мњења. Штампа га претвара у звер коју треба гонити, а гомила прихвата ту слику. На крају га убија човек који верује да је убио непријатеља. Јер, најопаснији противник друштва насиља, лажи и слуганства јесте човек апсолутног мира и слободне савести. Тај човек је наследник еванђелског принципа непотчињавања неправедној сили.

ПРОСТИТУИСАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

По Мирчи Елијадеу, људи без религије нису заиста ослобођени религијског понашања. Човек строго рационалан је апстракција: стварни човек је саздан и од свесне делатности и од ирационалних искустава. Зато модерне идеологије, чак и када се представљају као антирелигиозне, носе у себи остатке митологије, обреда и вере. То јест, гомила не живи без вере, него увек тражи нову веру. Сигеле је зато наглашавао да је стварање вере ( религиозне, политичке, социјалне, вере у дело, идеју или човека ) главна улога великих агитатора. Вера је најјача сила човечанства, јер човеку умножава снагу. Али онај ко хоће да је удахне другима мора је и сам имати. Зато су велики покретачи гомиле најпре сами опчињени неком мишљу, а тек онда могу опчинити друге.

Једном речју, демократија је почела да личи на добру девојку коју су макрои увели у свет проституције, док она мора да остане у високом друштву и „чува своје поштење“. Велика начела постоје још само као ватромет који се распрскава над гомилама, док се стварност свела на манипулацију. Тако се поништава сама идеја слободе мишљења. Демократија постаје „потребна илузија“ онда када треба да заштити интересе богате мањине.

ОРТЕГА И ГАСЕТ О ЧОВЕКУ МАСЕ

За разумевање света у коме живимо потребан нам је и Ортега и Гасет, који се бавио човеком масе. Рељић повезује Ортегу са Ничеом: када се европско друштво одвојило од хришћанског Бога, срушио се и хришћански морал. Ортега то формулише као проблем Европе која је остала без морала. Није реч о томе да човек-маса одбацује један морал у корист другог, него да у средиште свога живота поставља тежњу да се више никад не подвргне ниједном моралу.

Тај нови „грађанин“ јесте човек-маса: биће неспособно за озбиљност и одговорност, али друштво то више не сматра маном. Напротив, маса намеће своју просечност као право. Она уништава све што је различито, јединствено, одабрано. Ко не мисли као сви, ризикује елиминацију. Раније је друштво било сложено јединство масе и посебних, специјализованих мањина, а сада је „читав свет“ постао искључиво маса.

Друштвене мреже су, по Умберту Еку, дале простор „хордама идиота“ да своје мишљење износе као да је равноправно са мишљењем стручњака и великана. Оно што је некада било ограничено на кафански разговор после чаше вина, сада постаје јавно присуство. То није само технолошка промена, него проширење власти човека-масе.

НАУЧНИЦИ НЕЗНАЛИЦЕ

По Рељићу, ни наука није изузета од исте болести. Картезијански разум, математички, физички и биолошки, остварио је спектакуларне победе над природом, али није решио човекове суштинске проблеме. Савремени научник-експерт познаје свој мали део васионе, али је незналица пред тајном свега осталог. Управо зато настаје фигура „мудраца-незналице“: он није потпуно незналица, јер одлично познаје своју специјалност, али није ни мудрац, јер не зна целину.

Ту се појављује раскол између знања и мудрости. Франк Лисон говори да знање повећава незнање, а „транспарентност“ страх и ужас. Сукоб између науке и мудрости у западној култури достиже размере какве нису постојале у другим културама. Када живот више није под покровом божанских сила или душе, он губи вредност и постаје нешто случајно. Отуда култура XX и почетка XXI века носи очајање као једну од својих основних црта.

ПОЛИТИКА КАО ЗАМЕНА ЗА МУДРОСТ

Као замена за изгубљену веру, мудрост и сазнање јавља се политика. Ортега упозорава да се људима намеће захтев да се сви морају бавити политиком у ужем смислу, чак и по цену менталног здравља. Бунтовна маса изгубила је способност да верује и стиче мудрост, па прихвата само политику, и то помахниталу, распуштену политику. Таква политика хоће да надокнади оно што не може: веру, мудрост, сакрално сазнање.

Роберт Музил у „Човеку без својстава“ даје књижевну слику таквог друштва. Каканија, царевина која се поноси капиталом и културом, описана је као земља којој је Бог одузео животну радост, веру у саму себе и способност да шири корисну илузију о својој мисији. Људи су окружени вестима, узбуђењима, насиљем, великим догађајима и сталном буком, али не доспевају до стварног деловања.

Тако долазимо до човека који живи у страху и очајању. Кјеркегорова „болест на смрт“ означава стање у коме очајник не може да се ослободи себе. Смрт није крај болести, јер је сама болест у томе што се не може умрети, односно што се не може изаћи из властитог ја. У друштву човека-масе то очајање постаје нормалност. Из њега се рађа скривено злостављање.

АДРИЋЕВА ПРИЧА И ЧОВЕК МЕДИЈА

Тај мотив Рељић развија преко Андрићеве приповетке „Злостављање“. Аница напушта мужа иако споља нема видљив разлог: брак је миран, муж угледан, живот уређен. Зато је сви осуђују. Али њено страдање није плод спољашњег насиља, него свакодневна потреба мужа да пред њом изводи представу као доказ сопствене величине. Газда Андрија свако вече замишља себе као човека кога би краљ позвао да спасава државу и привреду.

Када се такав човек „издува“, он се спрема за спавање. Ту Рељић помиње Лазарсфелда и Мертона и њихов појам „наркотизирајуће дисфункције“ медија. Грађанско друштво је веровало да ће што више информација значити више демократије, више слободе говора и више способности народа да контролише моћнике. Десило се супротно: човек постаје обавештен, забринут, има идеје о томе шта треба урадити, али после вечере, радија и новина схвата да је време за спавање. Масовни медији су само наркотик. Који води ка некротизирању живог бића. И ка ономе што Акиле Мбембе зове некрополитиком.

Побуна зато остаје појединачна, као код Анице. Она не уме да објасни другима свој чин, али је унутрашњи немир носи из куће као силу која би „ланце раскинула“. Савремено друштво, међутим, нема разумевања за искрену побуну. Његов остракизам нема процедуру, меру ни рок трајања. Аница завршава као усамљена, одбачена жена, у собици на петом спрату.

ОРВЕЛ И ТОЛСТОЈ

Орвел, у сјајној аутобиографској прози „Нико и ништа у Паризу и Лондону“, описује сиромаштво Париза и људе који раде по седамнаест сати дневно, годинама, без стварног излаза. Они немају времена да ступају у брак, а викендом се „забављају“ тако што се опијају. Рељић то повезује са Толстојевом студијом „Ропство у наше време“, у којој Толстој описује раднике на железници који раде по тридесет шест сати непрекидно. То је пример модерног ропства под маском слободног рада. Радници су, формално, слободни људи, али на питање зашто прихватају такав рад одговарају: „Пристајеш јер мораш да једеш.“ Ако један оде, „на твоје место чека десет људи“. Људи који себе сматрају слободнима продају се за рад на који ни сурови робовласник не би послао роба.

Орвелов Париз, како рекосмо, даје исту слику. Живот перача судова, плонжера, почиње пре зоре, у маси, усред препуног метроа, у умашћеној одећи, без стварног одмора и без могућности да човек изађе из тог круга. Чак и убиство на улици не изазива дубљи потрес: човек види крв, утврди да је са убијеним „готово“, и врати се у кревет, јер радни човек не може губити сан због једног убиства. То није безосећајност као лична мана, него последица система у коме је човек толико исцрпљен да више нема снаге за морални потрес.

И ДОБРИ ВОЈНИК ШВЕЈК

Ипак, чак и на дну друштва постоји неки ред. Хотелски свет послуге код Орвела има свој кастински систем: ко сме да носи бркове, ко је изнад кога, ко има част свог положаја. Перач судова је низак у хијерархији, али и он има осећај припадности, дисциплине и заједничког напора. Рељић тиме показује да човек, чак и у понижењу, тражи ред, јер је ништавило страшније од тешког поретка. Суботња пијанка, песма, кафанска бука и привремена радост постају једино због чега многи могу да поднесу живот без будућности.

Ту је, наравно, и иронијска дистанца. Хашеков јунак, „добри војник Швејк“, показује како човек-маса преживљава у систему који га притиска. Он разуме парламент, војску, министра, штампу и бирократију боље него што изгледа, али његов одговор није револуционарна мисао, него хумор и иронија чији је циљ преживљавање. Рељић каже да су милиони малих људи у Швејку препознавали себе: када би озбиљно схватили власт, институције и „прдоње“, падали би у безнађе, а када би се предали „завитлавању“, живот би постајао подношљив.

ДВА И ПО ВЕКА НАГЛАВЦЕ: АМЕРИКА

Нови свет, Америка, је преокренута прљава кошуља Старог света: у њега одлазе губитници старе цивилизације и граде свет брзине, краткорочних циљева и живота који се мери постигнутим. Из Америке стиже немерљив допринос развоју масократије која се гласно назива демократијом. Харолд Ласвел зато нема дилему да је обрада јавног мњења најбољи начин владања, јер је јефтинија од насиља, корупције и других техника контроле.

Све протиче у знаку манипулације као америчког принципа власти. Харолд Пинтер је наведен као сведок да су злочини Сједињених Држава систематични, стални и силовити, али да се о њима мало говори, јер је америчка моћ успешно представљена као сила универзалног добра. То је срж америчке хипнозе. Зато Мајк Помпео отворено говори да је као директор ЦИА учествовао у систему у коме се „лагало, крало и варало“.

У књизи Дагласа Валентајна о ЦИА као извору организованог криминала, велика пажња је посвећена медијима. Валентајнова медијска критика има више слојева. Први је директно обавештајно утицање на поједине новинаре, уреднике или издаваче. Други је зависност професије од приступа елитама: саговорник који има вредне информације може условљавати њихово давање. Трећи је економска зависност медија од власника, оглашавања и индустрије која профитира од одређених државних политика. Четврти је културни слој: филмови, симболи, церемоније и препознатљиве личности могу формирати разумевање историје јаче од дугог истраживачког текста.

ЦИА СПЕКТАКЛ

Зато у Валентајновој књизи велику улогу има појам „спектакла“, везан за Гија Дебора. Спектакл није једноставно забавна слика која одвлачи пажњу, него уређење у којем јавност стварност разуме преко репрезентација које други производе. Јунак, издајник, терориста и патриота постају фигуре у причама чије су границе често постављене пре јавне расправе. Изузетно је важна примена ове идеје на бивше обавештајце или војнике који улазе у политику: њихова биографија може бити сложена, али је изборна кампања своди на једну моралну ознаку.

Валентајн у том контексту критикује и део медија који формално представљају опозицију. Његова теза је да ни критички став према власти не штити аутоматски од структуралне зависности. Потребно је знати ко финансира редакцију, ко бира теме, шта се искључује из расправе и да ли се независни извори проверавају. Међутим, из постојања тих ограничења не следи да су све редакције једнако контролисане, нити да је независно новинарство немогуће.

Али пропаганда је изнад свега.

ФРОЈДОВ СЕСТРИЋ

Едвард Бернајс, Фројдов сестрић и „отац ПР-а“, има централну улогу у обликовању духа савремене Америке. Он у „Пропаганди“ прихвата манипулацију као легитимно средство демократског управљања. У теорији, сваки грађанин расуђује сам, али у пракси, ниједан човек не може сам проучити све економске, политичке и друге, за друштвени поредак, битне податке. Зато, по Бернајсу, друштво пристаје да „невидљива влада“ просеје податке и сузи поље избора на „практичне размере“. Човек тако задржава осећај избора, али сам избор је већ претходно организован.

Бернајсова логика преноси се и на тржиште. У теорији, човек купује најбољу и најјефтинију робу, али он не може сам испитивати сваки производ. Зато му пропаганда скраћује избор. То јест, грађанин не одлучује стварно, али му се говори да је сам изабрао. Техничка средства су развијена тако да се мишљење може „војнички дисциплиновано организовати“.

ШКОЛОВАЊЕ И МАНИПУЛАЦИЈА

У терминалном капитализму, школа не просвећује, него заглупљује. Рељић полази од Ћопићевих „Магарећих година“ и каже да се таква књига више не би могла написати о данашњој школи, јер школа више нема онај значај који је имала у друштву где су учитељи били људи с важном улогом, а деца у школи осећала да одрастају за велике друштвене задатке. Школа је некада била високо уважена и служила је убрзавању Прогреса. Сада је непотребна. То је увод у смрт демократије, по сведочењу Марте Нусбаум:“Жедне профита, нације и њихови системи образовања необазриво одбацују вештине које су неопходне да се демократије одрже у животу. Ако се овај тренд настави, нације широм света ће ускоро производити генерације корисних машина, а не комплетне грађане који мисле својом главом“.

Рељић је одлучан:“ Не може се, а још је важније – не би се смело образовање генерација, које ће бити носиоци будућности нација, у време кризе свести на потребе и „идеал“ мултинационалних корпорација. Не требају нам никаква специјална знања да бисмо уочили да је основни приступ корпоративног капитала антихуманистички, антиинтелектуални. Да је он најсуровији генератор кризе. Последице доминације те логике су застрашујуће сиромаштво у свету и стварање разлика у друштву каквих никад у историји није било, производња ратова, уцењивање држава и народа, гушење права на слободно и критичко мишљење. Шта би био заокрет? Говоримо у оквирима система образовања и успостављања – школског система. У систем се мора вратити – душа!“

Али, где нема Бога, нема ни душе.

Комунизам у нас је то показао.

ШКОЛА БЕЗ БОГА

Покојни српски хришћански мисионар, Душан Васиљевић, још почетком деведесетих је писао о „паклу српске просвете без Бога“. И све што је написао било је тачно:“ Школа је школовала нешколоване! Не само у односу према нашој прадедовској вери него и у односу према култури у најбољем смислу те речи – показала се она шкрте руке и суха ума. Као да је желела да деца освоје незнање, као да је хтела да из ње изађу духовно што сиромашнија, као да јој је идеју о усмереном образовању шапнуо антихерој из подземља Достојевског, који је онако забринуто одмахивао главом и поручивао: „Широк је човек, господо, преширок! Ја бих га сузио!“ Мора се рећи да су основна знања из историје права, философије, књижевности, музике – остала заувек недоступна ишколованим. Ко год је желео да нешто више научи морао је да лута. Знања су и то дозирана на кашичицу била привилегија оних школа из којих се регрутовао кастински управљачки сој, док су програми такозваних стручних и стручно усмерених школа били више него оскудни. Нема данас писца средње генерације који није у неку руку самоук. Духовно празна школа није имала шта да понуди деци. Децу је почела да васпитава улица, а за то није потребан наставни план: довољан је план града. Марксизам је заменио Христово благодатно присуство у школи и наметнуо се као „научни поглед на свет“. Колико је ту било науке довољно је да утврдимо само ако бацимо поглед на онај свет који је марксизам усрећио. У недостатку једине праве духовне хране, жедна и гладна смисла свега постојећег, на који марксистичка идеологија као стерилна мисаона акробатика није имала приближно објашњење, деца су се, не знајући за Христа, окретала западном помодарству најгоре врсте, дроги и алкохолу, постајала цинична и аутодеструктивна – а аутодеструкција код деце, као и код одраслих то је већ предворје пакла! Узори су постали јунаци стрипова и сапунских телевизијских серија, док је школа мирно, као Мајаковски у једној песми, мирно гледала и гледа и данас како на њене очи умиру од Бога јој поверене дечије душе! У прилици смо да свакодневно слушамо како нико ништа не чита.“

Тако онда. Данас је све јасно: влада дивљачко незнање, којим се сенилни варвари хвале. И томе као да нема лека.

КОКА - КОЛА КАПИТАЛИЗАМ

Оно што просечан човек данас види и чује одређују интереси приватних, неодговорних чинилаца и инвеститора, док су секс, насиље и воајеризам свеприсутни. Кока-кола је бренд који почиње као производ тржишта, а постаје икона потрошачке цивилизације.

У Мексику, у црквеним обредима, Кока-кола је заиста ушла у религијску употребу. У Чиапасу постоји црква позната као „Кока-кола црква“, где се пиће користи у церемонијама, као декорација и као средство духовног исцељења. Тако производ капиталистичког брендирања улази у простор светог. Вино, као древни дар природе и део религијских ритуала, пореди се са Кока-колом, производом који човек ствара да му служи као освежавајући напитак, а затим постаје његов роб.

Рељић прати кокаинску позадину Кока-коле: од изолације кокаина, преко Фројдовог одушевљења коком као стимулансом, до фармацеутских и тржишних употреба. Кока-кола настаје као мешавина сирупа, шећера, кокаина из листа коке и кофеина из коле, а њено име и визуелни знак постају „икона“ религије капитализма. Када је кокаин уклоњен, реклама је постала још важнија, а бренд је наставио да живи као потрошачки симбол.

Химна Милошевићеве Србије, која је кренула у коначну транзицију ка потрошачком нихилизму, била је песма Вики Миљковић:

Неко воли књиге, шетње и самоћу

А ја и ти, мали, ми живимо ноћу

Неко воли књиге, шетње и самоћу

А ја и ти, мали, ми живимо ноћу

Кока Кола, Ма'лборо, Сузуки

Дискотеке, гитаре, бузуки

То је живот, то није реклама

Ником није лепше него нама

Кока Кола, Ма'лборо, Сузуки

Дискотеке, гитаре, бузуки

То је живот, то није реклама

Ником није лепше него нама

ДОЛАЗЕ ВАРВАРИ

Свет је на ивици слома. Неправда капитализма не може опстати. У игру одржавања поретка уводе се болест без граница, страх од пропасти планете, глад, биоинжењеринг и десетковање становништва. Решење се, парадоксално, тражи у ономе кога цивилизовани човек назива варварином. Рељић преко Кавафија показује да варвари нису само претња, него и „неко решење“, јер цивилизација која је изгубила животну снагу више не уме сама да се обнови.

Варварин је пре свега „други“: онај који не говори наш језик, нема наш поредак, не живи по нашим правилима. Али Рељић читањем Цветана Тодорова показује да је та подела увек релативна: као што ми друге зовемо варварима, тако и они нас могу сматрати варварима. Шпанци који су убијали Астеке као нецивилизоване показују да се варварство не налази само код „других“. Бартоломео де Лас Казас зато закључује да нема човека или расе који не би били варвари у односу на неког другог.

У модерној Европи варвари су, између осталог, гастарбајтери, мигранти и радници на дну. Валрафов опис турског радника у Немачкој показује западно друштво изнутра: људи раде у прашини, опасности и понижењу, без заштитних маски, без стварне бриге система, често у сменама које трају 36, 50 или чак 72 сата. Запад је формално цивилизован, али се његово богатство наслања на рад оних које држи на дну.

ЕВРОПА УМИРЕ

Европа нестаје. Рељић каже:“Запад сад већ биолошки одумире - од новорођене деце у свету чак 98% се рађају ван Запада, и поред десетина милиона досељеника који нису Западњаци али јесу држављани западних држава; 1900. бела раса је чинила трећину човечанства; 2000. је било 12%, а 2050. биће 6%, 2099 – 4%.“

Или још јасније.

Просечна старост у Европи прешла је 43 до 44 године. Више од 21,6% становништва ЕУ има преко 65 година, а процене показују да ће у земљама попут Италије до 2050. године више од трећине грађана бити старије од 65 година.

Просечна старост жена при рођењу првог детета померила се на близу 30 година (29,8). Млади парови одлажу родитељство због стамбених питања, дугог школовања и каријере.

Криза најтеже погађа Југоисточну и Источну Европу (балканске земље, Балтик, Бугарску, Румунију). Комбинација ниског наталитета и масовног исељавања младих у економски развијеније земље Западне Европе убрзано празни ове регионе.

Скоро сав забележен формални раст становништва у појединим западним земљама долази искључиво од међународних миграција, а не од природног прираштаја.

Европа је остарело, усамљено, вештачко друштво. У њој је све више вештачко: трава, ђубриво, трепавице, оплодња, интелигенција, па и срећа. Хакслијева „сома“ више није далека дистопија, него свакодневица у облику антидепресива и фармацеутског управљања очајем. Усамљеност се јавља као епидемија, а човек није створен да живи сам. Уелбекови јунаци зато личе на Кјеркегоровог очајника: љубави нема, а без љубави „ништа не може бити свето“. Такво друштво, закључује Рељић, мора или нестати, или ће нестати Човек.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Све су то наслутили европски песници, попут Георга Тракла.

Као један од најзначајнијих песника немачког експресионизма, Тракл је био својеврсни културни сеизмограф. Он је у својим стиховима, непосредно пре Првог светског рата, антиципирао крвави суноврат и потпуну дезинтеграцију европског хуманизма.

У једној од својих најпознатијих касних песама, под називом „Запад” (или „Вечерња земља”, што је у немачком језику игра речи јер Abendland означава и Запад и земљу захода, сутона), Тракл експлицитно пева о пропасти. Запад је за њега простор у коме „сунце залази”, али не само као природна појава, већ као гашење светлости разума, хришћанске етике и културе. Велики градови Запада постају места отуђења, камена и духовне смрти, где „дух зла” гледа кроз бледе маске.

Траклова визија Европе је дубоко меланхолична – „јесења“. Пропаст се не приказује кроз бучне историјске догађаје, већ кроз тихе слике распадања. Вода постаје мрка као цеђ, воће трули, а јесен није време плодности, већ време у коме „туробност смрти” струји из свих пора. Помињање „усахлих родова”, инцеста и деце која се рађају без будућности симболизује крај историјског циклуса европског човека.

За Траклову визију пропасти запада кључан је осећај богоостављености. Његови ликови су „странци на земљи”, пастири који проналазе мртва, иструлела тела у трњу. Иако користи хришћанске симболе (хлеб, вино, звона), они су често деконструисани – хлеб се у рукама мајке претвара у камен. Хришћанска Европа је изгубила своју духовну вертикалу и остала сведена на саморазорне нагоне.

Врхунац Траклове визије пропасти Европе дешава се на самом ратишту Првог светског рата. Његова последња песма, „Гродек“, написана непосредно пре самоубиства изазваног ужасима ратне болнице, представља крик над крајем једне епохе.

Рат није сукоб нација, него космичка катастрофа у којој „црвена крв” натапа земљу, а „сестра” (која овде поприма димензије митског бића, заштитнице или анђела смрти) лута кроз уплакане шуме.

Песма се завршава стиховима о „нерођеним унуцима”, чиме Тракл поручује да је Европа у том рату извршила духовно и биолошко самоубиство, укинувши сопствену будућност.

Тракл је пропаст Европе видео као неизбежну судбину (немачки Untergang), залазак сунца над цивилизацијом која је, отуђивши се од природе и духовног склада, осудила себе на лудило, рат и самопоништење.

То ће, у философској прози, рећи и Освалд Шпенглер.

Модерни Запад је заиста простор у коме су нестали центар, мера и јасна хијерархија вредности. „Смак света” није само будућа катастрофа, него, како је о томе писао још Драгош Калајић, садашње стање културе која више не уме да разликује стварање од разарања, духовни преображај од техничког уништења, слободу од празне негације, живот од навике на распад. Агресивност, техницизам, отуђење су различити називи за исто кретање - удаљавање човека од центра и постепено пристајање на свет у коме се крај више не препознаје, мада је очит.

Књига Слободана Рељића је пример како се пише: храбро, трезвено, одговорно. Плус списак литературе за оне који су спремни да самостално истражују. Лектира слободне школе, ако ме разумете. Слободна школа је школа слободе.

Порука је: ослободимо се тираније тареминалног капитализма, безбожног нечовештва које нас убија.

И, што је најбитније, никад не заборавимо Софоклову „Антигону“:„Јер горег зла од новца читав нема свет,/Он градове ће срушити и разорити свуд/ и због њег многи човек напушта свој дом./У новцу лежи разлог многих дела злих,/он учитељ је лош и људи честитих/ и казује им ниске лукавости пут/ и поступак у сваком чину безбожном.“Извор: Правда