ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Како је почео велики пораз Срба: Слободан Милошевић, двадесет година од одласка

Пише: Владимир Димитријевић


О САМОМ МИЛОШЕВИЋУ

После смрти Слободана Милошевића, један од најжешћих критичара његове владавине, Срђа Трифковић, записао је („Европа нација”, април 2006): „Шекспирове драме доживљавамо као одраз стварности, а не само као естетски феномен. Један Хамлет, Магбет, Ричард Трећи... саопштавају нам поруке безвременог важења језиком бардове маште који је вазда савремен. Са друге стране, тешко је отети се утиску да животни пут Милошевићев - који се стварно одиграо, ту, пред нама - има карактер Шекспирове творевине.

Тај пут може да се подели у четири периода неједнаког трајања и значаја. У првој фази, до 1987, Милошевић је био немаркантни кадар Савеза комуниста Србије, апаратчик вичан унутарпартијским марифетлуцима, али слабо познат ван редова номенклатуре.

Са чувеним инцидентом у Косову Пољу рађа се вожд у кога се полажу огромне наде

и очекивања милиона Срба са обе стране Дрине. Са Осмом седницом Милошевић постаје самоуверени лидер за којим се сврставају партијски лојалисти и ванпартијски патриоти у истом строју - не толико његовом намером, колико њиховом спремношћу да сопствена стремљења и жеље, разнородне и често међусобно несравњиве, пројектују на њега.

Супротности тог периода разрешене су у трећој фази (1992-2000), када цинично манипулативни мистер Хајд коначно односи превагу над вождом Џекилом. Ово је савршено одговарало Клинтоновом Вашингтону, са којим се Милошевић вазда надао некој нагодби. У тој нади охрабривала га је чињеница да са Запада, а пре свега из САД, није било озбиљних покушаја слабљења његовог унутрашњег положаја.

Клинтонова администрација није подстицала успон озбиљне алтернативе Милошевићу јер је закључила још у раној фази југословенског конфликта да његов опстанак на власти одговара америчким интересима у балканској регији. Стратешка одлука америчке владе да порази Србе (дакле не српског лидера или владу, или не само њих, већ национални ентитет у целини) представљала окосницу политике Вашингтона на Балкану од почетка 1992, па надаље. Српска страна је слабљена споња политичком изолацијом, санкцијама, медијском сатанизацијом, а изнутра кроз омогућавање неспутане, са Запада ничим ометане Милошевићеве власти и кроз

омогућавање Милошевићу да врши непрекидан утицај на прекодринске Србе.

Пустили су га да влада јер су били свесни да Србе води без идеја и без страсти. И напокон, последње четири године његовог живота, у хашкој ћелији, доносе катарзу и делимично искупљење Слободана Милошевића пред нацијом и историјом за небројене грехе, свесне и несвесне, из претходне деценије и по. Некима је било јасно далеко пре изручења, а већини након њега, да је суђење њему било суђење нацији јер су оптужбе биле по дефиницији колективне. После процеса који је требало да протекне глатко, траје годину-две и буде окончан увелико ковертираном пресудом,

било би саопштено да интеграција у међународну заједницу изискује да се Срби суоче са злоделима у којима су били колективни саучесници под Милошевићем, да их признају и да се јавно покају због њих, а богами и да плате одштету жртвама у износу сразмерно тежем од репарација наметнутих Немачкој у Версају. Спремност на прихватање свега наведеног била би доказ преваспитаности, а свако колебање доказ незрелости за интеграције.

Што све није испало по наведеном плану, заслуга је искључиво самог Милошевића. У припреми своје одбране он је испрва био во-ђен личним мотивима. Негде од почетка 2004, међутим, схватио је да без обзира каква била његова лична судбина, он обавља један посао од историјског значаја. Побијајући злокобни хашки фалсификат новије српске историје као једног непрекинутог злочиначког удруживања у циљу стварања Велике Србије, пројекта који има свој крвави траг од Гарашанина до данас, Слободан Милошевић је напокон у својој мотивацији и јавном деловању спојио лични и национални интерес. У претходне три фазе његовог личног и политичког живота тај спој нажалост није постојао: све до Хага његова је мотивациона структура била лично функционална, али системски дисфункционална.

После изручења Хагу, проблем Милошевића за Србе престаје да буде политички и постаје општенационални. Његово изручење представљало је кулминацију процеса који је започео и пре 5. октобра 2000. Њиме су потврђене две битне чињенице.

Као прво, Срби су до даљњег престали да постоје као иоле самостални актери на међународној сцени. Њихов је статус презреног објекта а не респекта вредног (па макар и омраженог) субјекта балканских процеса. Носиоци политичке моћи у Београду можда су се надали да ће изручењем себи обезбедити статус вазала спољних ментора. Ни толико им није пружено, јер Западу су Срби били потребнији као монета за поткусуривање него као послушни партнери. Вазалски однос подразумева и известан степен заштите неких националних и државних интереса подређене стране, а то је Србији после Милошевићеве предаје било тврђе ускраћено него до тада. Његовим изручиоцима јасно је стављено до знања да могу да буду само

сатрапи, беспоговорни извршиоци, који не могу ни да се претварају да на ма шта имају права, већ морају бити захвални за оно шта им се и ако им се додели. Као друго, Видовданом 2001. завршен је деветомесечни период током којег је Србија имала шансу да развије стратегију повратка у свет на бази заштите националних и државних интереса, самопоштовања и достојанства. До Видовдана је било места некој нади да ће у датом тренутку Коштуница своју тада још постојећу латентну снагу прето-чити у стварну моћ и спречити даље харање ДОС-овских гаулајтера. После тог датума за такав преокрет је било прекасно, без обзира на Коштуничин долазак на чело владе две и по године касније. Изручењем Милошевића поражена је нада у демократски препород Србије: уместо варљивих идеала 5. октобра, још тврђе је завладао општи цинизам који додатно утире пут западњачком нихилизму.

Повратак Срба у тзв. Европу на бази самопоштовања одгођен је у недоглед. Да, животни пут Слободана Милошевића заиста има карактер Шекспирове творевине. Сви елементи су ту: амбиција, понос, моћ, насиље, злокобно утицајна жена, манипулације, дволичност, изази-вање судбине, пад, освешћење, стоичко па и херојско ношење са злим силама, постхумно искупљење. И dramatis personae и сценски захват су колосални.

У народу свиклом да производи више трагедија него што може да издржи, трагедија звана Слободан Милошевић нема премца.” Речи Срђе Трифковића потписујем и ја. Не сатанизујем Милошевића, као што га ни не сматрам великим патриотом, који је страдао зато што је учинио чуда патриотизма у корист свог народа и државе. Да бих коначно образложио шта мислим, решио сам да одговорим на питање о свом односу према Милошевићу који је, наводно, био такав државотворац, а кога сам, кажу извесни критичари ( најчешће анононимни ) некад рушио са ”отпорашима”, а сада његов дичног наследника Вучића рушим са ”блокадерима”.

Оно што овде пише већ сам рекао онда кад је требало, док је Милошевић био на власти и непосредно после тога. Ко хоће, може да чита.(1) И да размишља. (2)

НАД ДЕВЕДЕСЕТИМ: ДУХОВНО И ПОЛИТИЧКО ПОЛИТИЧКИ ПОРАЗИ И ДУХОВНА КРИЗА

Шта се догодило са српским народом у доба распада Југославије и како су се политички порази повезали са духовном кризом?

Деведесете се не могу разумети само преко избора, странака, санкција, ратова, дипломатије и економије. У основи свега је духовно питање. Срби су историјски обликовани светосавским и косовским предањем. То значи да народ не треба да схвата себе само као етничку заједницу, него као заједницу која је кроз Цркву, веру и историјско памћење везана за хришћански смисао живота. Кад се тај смисао изгуби, остају спољашњи облици национализма, симболи и политичке пароле, али не и оно што их је првобитно чинило смисленим.

Промашили смо себе заветне, и потонули у аветност политичких привида. Живели смо, писао сам, у доба „Анти – Лазара“. Свети кнез Лазар није само историјски

владар, него симбол избора између земаљске моћи и небеског смисла. „Анти-Лазар“ је, обрнуто, политички вођа или политички образац који користи националну симболику, али одбацује духовну суштину нације. Ја сам, док је дотични био на власти, тај појам везивао за Слободана Милошевића.

Нисам га видео као аутентичног националног вођу, већ као комунистичког функционера који је, у тренутку кризе, усвојио националну реторику зато што му је била политички корисна. Берђајев је говорио да хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени: народ мора да види сопствене грехе, заблуде и одговорност. Милошевићева епоха није била златно доба патриотизма, него нека врста „национал – комунистичке приче“. Зато сам био против Милошевићевог режима и комунистичког наслеђа, као што сам био и против западне НАТО политике србофобије и србоцида. Био сам и против лажног, површног национализма који православље своди на фолклор и политичку мобилизацију. Спасење не долази од једне странке или геополитичког савеза, него настаје из покајања, духовног трежњења и повратка хришћанском смислу националног живота.

ИДЕАЛИЗАЦИЈА ДЕВЕДЕСЕТИХ И СМИСАО ПОЛИТИКЕ

Треба поћи од чињенице да је након две и по деценије у делу јавности дошло до извесне идеализације деведесетих. Пошто су после Милошевића уследиле нове кризе, приватизације, губитак државних и економских ресурса, приближавање Западу и наставак притисака на Србију, појавила се склоност да се претходни период посматра као време у коме је бар постојала државна и национална чврстина.

Из перспективе Вучићеве кловнократије, Милошевићево доба делује као „Периклова епоха“, што је највећи доказ колико смо јадни и бедни постали и колико није дошло ни до каквих суштинских промена после 5. октобра 2000. Јер Вучић је настао од остатака Милошевићевог доба са којима је Борис Тадић, у нади да ће „припитомити радикале“, покушао да експериментише. Он је српски др Франкенштајн који је створио несрећно биће које иде по Србији и залази под шатре у потрази за љубављу.

Милошевићево доба, међутим, није било никакво „златно доба“. Његова власт била дубоко обележена комунистичким наслеђем, ауторитаризмом, медијском манипулацијом, криминализацијом друштва и политичким коришћењем националних осећања. Али, како рекох, ни Пети октобар није био тријумф демократије. Народ је заиста оборио режим који је био истрошен и штетан, при чему су западне силе тај догађај искористиле да у Србији успоставе власт спремнију на уступке.

За време Милошевића, текла су два процеса. Један је унутрашње пропадање под режимом који је злоупотребљавао патриотизам, а други је спољни притисак Запада, који је Србију посматрао као препреку НАТО походу на Русију. Између те две силе, српски народ је био и злоупотребљаван изнутра и притискан споља.

Ту и јесте питање смисал политике: политика не може бити само техника освајања и одржавања власти. Политика би требало да служи добру заједнице. Међутим, после 1945. у Србији постоји континуитет система у коме се владајуће елите мењају по имену и реторици, али не и по суштини. Комунисти постају социјалисти, социјалисти националисти, део некадашње номенклатуре постаје капиталистичка класа, а после 2000. појављују се нове демократске и прозападне елите које често потичу из истог друштвеног и институционалног миљеа ( муљеа ).

Moje оцене Милошевићевог режима нису настале тек пошто је исход постао познат. Ја сам на време, деведесетих, упозоравао да Милошевић није спасилац, да се национална реторика може злоупотребити и да политички порази имају дубље узроке од саме војне или дипломатске слабости.

ЛАЖНИ ЦАР

Уверен сам да народна заједница пропада кад замени истински духовни смисао неком политичком имитацијом. Све се, у Новом завету, види у одбацивању Христа и избору Вараве: народ, уместо смирења и жртве, бира фигуру силе и земаљске моћи. Тај образац се касније може наћи у делима Достојевског и Његоша.

У „Злим дусима“ Достојевског важна је идеја да револуционарном покрету није довољна организација - потребна му је и харизматична фигура, нека врста лажног месије. Тамо је то Ставрогин. У Његошевом „Лажном цару Шћепану Малом“ видимо сличну поуку: народ, жељан обнове и величине, може да прихвати самозванца

само зато што он одговара колективној фантазмагорији. То је модел политичке прелести, стања у коме људи верују у нешто зато што желе да буде истинито, а не зато што јесте истинито.

Када то примени на српску историју двадесетог века, треба издвојити Тита и Милошевића као различите облике „лажног цара“. Тито је у комунистичком идеологијом и југословенством прекидао српски историјски и духовни континуитет.

Милошевић долази из истог партијског система, али у моменту када комунистички интернационализам ( код нас маскирано у „несврстаност“ и „братство – јединство“) и

самоуправљање више не могу да мобилише становништво. Зато почиње да користи национална осећања.

У време Милошевића ствара се мешавина неспојивих симбола: Немањићи и Тито, Солунски фронт и комунистички функционери, православни мотиви и социјалистички политички апарат. То није истински повратак традицији, већ политичка монтажа. У том смислу, Милошевић је „анти-Лазар“: позива се на народ и историју, али себе не подвргава хришћанском критеријуму жртве, смирења и моралне одговорности.

Ипак, мора се рећи да Милошевић лично није наступао као црквени или религијски националиста и није глуматао великог Србина као Вучић. У том смислу, Милошевић је био много поштенији. Његова јавна реторика била је секуларна, социјалистичка и државничка. Управо зато је највећа грешка поистовећивати Милошевићев режим са православљем или са аутентичним светосавским националним програмом. Режим је користио симболе које није истински разумео, нити је хтео да их разуме, али сам челник тог режима држао се модернизацијске реторике и причао о „шведском социјализму“.

ЦРКВА И МИЛОШЕВИЋ

У јавности, нарочито после ратова деведесетих, створена је другосрбијанска слика по којој су Црква, национализам и режим били делови једног истог система.

То није било тако: бројни епископи, свештеници и црквени интелектуалци рано су упозоравали на Милошевићев ауторитаризам. Од патријарха Павла, преко владика Атанасија и Амфилохија, до многобројних свештеника и мирјана, чуо се јасан глас критике. Посебно се истичу протести 1996/97, када су црквени великодостојници подржали захтев за признавање изборне воље грађана. После НАТО бомбардовања Србије Свети архијерејски синод тражио да власт одступи и да се створи влада националног спаса. У Цркви јесте било појединаца који су се, да би стекли моћ и утицај изнад Светог Архијерејскког Сабора, приближавали режиму ( или нису на време разумели политичку манипулацију ). Али то не може да се прогласи званичним ставом Цркве.

Патријарх Павле је знао да Црква може да подржи народ, да брани страдалнике и да говори о националним правима, али не сме да постане инструмент једног режима.

Патријарх Павле је све наше ратне страхоте и искушења увео у молитве које су се редовно читале на службама у српским храмовима:„За милост Божју нама

недостојним слугама Његовим, да сачува све нас од мржње и злих дела, и да усели у нас љубав несебичну, по којој ће сви познати да смо ученици Христови и народ Божји, као и свети преци наши, те да се увек знамо определити за истину и правду Царства небескога, Господу се помолимо. За све оне који неправду учинише ближњима својима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, узвративши мржњом на мржњу, да им Бог подари покајање, просветли ум и срце и обасја душу светом љубављу и према непријатељима, Господу се помолимо.

Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе, Ти нам пружи руку своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје – не допусти да буде због мржње наше или неправде ма према коме.

Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј. Још се молимо Богу, Спаситељу свих људи, и за

непријатеље – да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим, да нам не руше свете храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј!“

ЛАЖИ О КЛРИКАЛИЗАЦИЈИ И НАЦИФИКАЦИЈИ

Милошевићев став није био искрено приближавање православљу, него прагматично коришћење верских знамења зарад постизања политичких циљева. Као доказ да режим није стварно променио идеолошку основу треба навести споро или непостојеће враћање црквене имовине, крајње секуларни карактер власти и чињеницу да се верска симболика често користила у медијима без дубљег црквеног садржаја. Милошевић није хтео да потпише ни закон о повратку имовине верским заједницама, ни закон о ограничењу права на абортус, као што није хтео ни веронауку у школама.

Зато сам увек био против идеје „денацификације“ Србије у име другосрбијанских трабуњања да је Милошевић спроводио „нацификацију“ и „клерикализацију“. Другосрбијанска квази – елита после Милошевића није желела само критику конкретног режима и конкретних злочина, него јој је циљ био шире дискредитовање српске историје, Косовског завета и СПЦ: уместо да се осуди власт и одговорни појединци, кривица се преносила на културу и народ у целини. Зато сам увек правио разлику између политичке злоупотребе православних симбола и самог православног предања, а та злоупотреба у Милошевићево доба је постојала, као што постоји и данас.

ПУСТОШ И ЗАТИРАЊЕ

Текст „Пустош и затирање“, написан 1992. године, представља моје непосредно сведочанство о атмосфери у Србији на почетку југословенских ратова. Тадашњи студентски протест био је покушај младих да укажу да земља иде ка катастрофи. Симболичан је био тренутак у коме студентислушају Ленонову песму „Дајте шансу миру“. Та сцена подсећа на предратну атмосферу у Сарајеву: људи желе мир, али се нађу увучени у ратни вртлог.

Било је то срамно доба медијског мрака. Критиковао сам државну телевизију због начина на који је приказивала студенте и противнике власти. Милошевићева пропаганда је покушавала да друштвено незадовољство сведе на непријатељску заверу или неодговорност младих. Стварност је, међутим, била толико лоша да медијске илузије нису могле дуго да прикрију истину: плате падају, робе нема, лекови и бензин постају тешко доступни, а будућност делује скоро безнадежно.

Истовремено сам јасно говорио да западне санкције и међународни притисак нису усмерени само на режим, него погађају читав народ. Зато сам одбацивао преупрошћену поделу у којој су „демократски Запад“ и домаћа опозиција на једној страни, а режим на другој: слика је сложенија јер режим јесте био штетан, али то не значи да су НАТО србофоби били добронамерни према Србији.

Такође, другосрбијанска пацифистичка парола „само да рата не буде“ била је изговор за прихватање сваког понижења и неправде. Наравно да рат није пожељан, али мир по сваку цену није исто што и праведан мир, а народ који изгуби дубљи смисао живота лакше претвара у пасивну масу која брине само о физичком преживљавању.

Студентски протест 1992. зато је имао шири смисао. То није био само политички догађај, него крик једног друштва које осећа да је изгубило правац: то је био вапај из посткомунистичког очаја. Комунизам је формално ослабио, али нису нестали ни људи, ни институције, ни менталитет који је из њега настао.

ШИБИЦАРЕЊЕ

У тексту „Шибицарење“ користио сам једноставну слику уличне преваре која је суштинска слика Милошевићевог режима. Шибицар помера куглицу испод кутијица, а публика покушава да погоди где се она налази. Али игра је намештена: куглица је у руци преваранта. Власт је шибицар, део опозиције је помоћник који ствара привид избора, а грађани су играчи који мисле да могу победити у игри чија су правила унапред намештена.

Пред собом смо имали економску пљачку, пропаст девизне штедње, пирамидалне банке, ширење криминала и општи губитак поверења. У Милошевићево време, криминал престаје да буде маргинална појава и постаје модел друштвеног успеха. У таквој атмосфери људи се навикавају да су превара и „везе“ нормални начини преживљавања.

Нисам критиковао само власт, јер се и опозициони простор делио на два табора која су се, сваки на свој начин, кретала у погрешном правцу. Један правац био је примитивни квазинационализам који тобожњи национални интерес претвара у оправдање за мржњу, насиље и митологизацију. Други је радикални космополитизам који у жељи да се дистанцира од режима одбацује и свако родољубље. Између те две крајности нестаје могућност трезвене политике.

Било је јасно: медији не производе само политичку пропаганду, већ и духовну збрку. Свуда се видело ширење окултизма, астрологије и површног представљања православља. Када се вера сведе на јеловник за празник или на обичајни фолклор, она више не може бити критеријум понашања. Тада је могуће истовремено славити крсну славу и учествовати у корупцији, насиљу или криминалу.

Наравно, наш проблем се није могао решити само заменом једне политичке фигуре. Говорио сам: ако се не промени вредносни и духовни оквир, појавиће се нови играчи који ће користити исте механизме. Зато сам инсистирао на покајању као на промени ума и начина живота. Повратак Богу није само „приватна побожност“, него предуслов јавне моралности. Нисам имао илузије да ће моја реч било шта променити, као што их немам ни данас. Али, сведочити се мора. Као што је говорио Борислав Пекић, вреди се борити само за узалудне ствари.

ИЗАЗОВ СВЕТОСАВЉА

Један од текстова који сам, у то време, писао са највећом концентрацијом био је

„Светосавски Ваал“. Ваал је идол коме се Израљи клањао када су отпадали од Бога Живога, а тај појам сам користио да објасним како нешто може споља изгледати

као вера, а суштински постати замена за Бога: после пада комунистичког монопола у Србији јавио се повратак националним и верским симболима, али да тај повратак није увек значио истински повратак хришћанству.

Јер право светосавље је пре свега живот у Христу. Свети Сава није важан зато што је национални симбол, него зато што је читав свој живот усмерио ка Богу и Цркви. Ако се из светосавља избаци Христос, остаје идеологија. Тада се Свети Сава може користити као украс државне или националне реторике без икаквог утицаја на морално понашање.

Издвојио сам више „идола“ који се могу маскирати као светосавље. Први је био идол страдалништва. Срби имају богато историјско искуство страдања, али само страдање не доказује моралну праведност по аутоматизму. Народ може да страда и зато што је жртва и зато што је направио тешке грехе и одрекао се Бога и душе. Хришћански одговор зато није стално набрајање туђих кривица, већ испитивање сопствене савести.

Други је идол „крви и тла“: деведесетих се појављује мишљење да је довољно бити Србин да би човек био православан и морално оправдан. Национално порекло не замењује крштење, веру, пост, молитву, причешће и моралну одговорност. Ако се национална припадност претвори у апсолутну вредност, она постаје идол.

Трећи је идол политике. И грађанистичке и квазинационалне странке у то време умеле су да претворе политички програм у сурогат религије. Једни су обећавали да ће демократија и тржиште решити све проблеме, други да ће држава и територија донети спас. Политика је потребна, али не сме постати врховна вредност. Владика

Николај је говорио да нас неће спасити вештина, него врлина. Четврти идол је екуменизам. Био сам против екуменизма као квазирелигиозног глобализма јер је он релативизовао православно уверење да је Црква једна: љубав и сарадња са другим хришћанима и религијама не смеју се претворити у брисање догматских разлика. И у Српској Цркви и међу политичарима било је оних који су сматрали да ће нам „братимљење“ с папом и протестантима у Светском савету цркава донети неко добро. То је, наравно, била заблуда. Ватикан је први, скупа са Немачком, признао Словенији и Хрватској отцеплљење у авнојевским границама, и веома снажно учествовао у сатанизацији

Срба у ратовима крајем 20. века. Зато је патријарх Павле о папиној посети Србији

рекао:“Добро нам не дошао“. Најопасније лажи нису оне које се отворено супротстављају традицији, већ оне које се традицијом украшавају: увек сам више зазирао од лажног православља него од отвореног атеизма јер отвореног противника је лакше препознати, док карикатура вере може да делује као сама вера.

ПРОТИВ САМОСАЖАЉЕЊА

Био сам и против националног самосажаљења. Врло је лако направити идеологију од сопственог страдања. Ако народ стално понавља да је невина жртва, може престати да види сопствене грехе и злочине. Правио сам разлику између хришћанског памћења мучеништва и политичке употребе жртве.

Огромна су била српска страдања у двадесетом веку. Али истовремено ниједна историјска жртва не даје право на будуће зло. Страдалник се не спасава самим тим

што страда - спасоносно је страдање које је повезано са вером, покајањем и одбијањем да човек постане исти као насилник и злочинац.

Критиковао сам оне који су током ратова тврдили да је оправдано чинити зло јер је

„друга страна“ претходно чинила исто или горе. Одбацивао сам формулу „боље ми њих

него они нас“. У хришћанском оквиру, злочин остаје злочин без обзира на етничку припадност починиоца и жртве. То је, дубоко сам уверен, био и став патријарха Павла. Он је увек говорио да је витешко начело: пушка мени, пушка теби, па шта Бог да и срећа јуначка, а убијати туђу нејач из освете називао највећим грехом.

Оштро сам писао о паравојним формацијама и злочинима почињеним у српско име. Увек сам јасно видео улогу тајних служби, медијску употребу злочина и политичку манипулацију њима, али не изводим из тога закључак да злочине треба порицати. Српска страна морала је да се обрачуна са сопственим злочинцима, и то не зато што то траже спољни центри моћи, него зато што то захтева сопствена вера и појам чојства.

Срби јесу били предмет неправедне колективне демонизације у НАТО западној

јавности, али нисам тврдио да је одговор на то бити порицање сопственог непочинства. Ако други користе лажљиву пропаганду, Срби не треба да одговоре сопственом лажљивом пропагандом. Такође, ако други праве злочине, Срби не треба да их чине. То је једини начин да национални идентитет остане хришћански, а не да се претвори у племенску самозаштиту.

КРИМИНАЛИЗАЦИЈА МЛАДОСТИ

У тексту „Момци обријаних глава у безглавој Србији“ описивао сам друштво у

коме криминалци постају популарни модели младима. То није била само последица сиромаштва и рата, већ симптом дубљег распада вредности. Ако млади као идеале виде оружје, брз новац, ризик, сукоб са полицијом и медијску славу, то значи да је друштво изгубило позитивне узоре. Комунистичка генерација је систематски рушила хришћански поглед на свет, а нова генерација је остала без моралне вертикале.

Док је комунистички систем младима нудио колективистичке идеале, после његовог распада остаје празнина. У ту празнину улазе криминал, турбо-фолк, окултизам и секташтво, агресивност и потрошачка култура.

Било је тешких злочина и бизарних случајева који су доказ духовне дезоријентације Милошевићевог доба. Био је то удар на породицу и образовни систем. Родитељи су упали у материјализам и васпитање деце у духу успеха по сваку цену. Наставници из комунистичког периода су генерације школовали у атеистичком систему који је веру исмевао или потискивао. Из тог угла, криминализовани млади нису само

индивидуални преступници, него „одговор“ на систем који је дуже време производио духовну пустош.

Обријане главе момака на путу ка понору су симбол друштва које је изгубило главу, односно способност да разликује добро и зло.

И данас је тако: мушкост се сели међу криминалце, а џендер амбиланетни су кул и супер. Мушкарчина није вредан и брижан отац породице, него убица из неког криминалног ганга.

О ПРОЛИВАЊУ КРВИ

У тексту „Тајна крви“ говорио сам о три врсте крви које могу да повежу људе. Прва је Христова крв, односно евхаристијско заједништво. Друга је природно, породично и етничко сродство. Трећа је туђа крв, заједништво које настаје када људе повеже учешће у насиљу и злочину.

Само братство у Светом Причешћу Телом и Крвљу Христовом је истинско. Биолошка блискост је стварна, али пролазна и недовољна. Историја Југославије је доказ да језичка или етничка сродност сама по себи не ствара дубоко заједништво, које је, пре свега, духовно. Пројекат југословенског братства је покушао да политичком идеологијом замени заветну самоистоветност.

Трећа врста братства је најмрачнија јер колективни злочин може да створи антизаједницу ћутања и самооправдавања. Када група учествује у насиљу, она има снажан мотив да сопствена дела не види као злочин, већ као нужност, освету или историјску правду. Усташки злочини над Србима и осталима су највећи доказ за могућност „ђавољег братства“ на крви невиних. Нисам се мирио са тим да и међу Србима постоје људи који су прихватили идеологију „крви и тла“ и почели да оправдавају злочин националним интересом.

Човек који изгуби живу везу са Богом постаје духовно празан и покушава да осети

живот кроз крајности, па и оне злочиначке. Зато двадесети век јесте био доба у коме масовна политика, идеологије и ратови омогућавају људима да се „причесте“ насиљем уместо љубављу и жртвом. То је и нас „закачило“, и цена, до данас, није мала.

Писао сам: никаква национална или политичка идеја не сме претворити туђу крв у средство за постизање циља. Када се то догоди, заједница се више не гради на истини него на злочину. Хришћанска алтернатива је добровољно жртвовање самог себе, а не жртвовање другога.

УДБОКРАТИЈА И ЕКОНОМСКИ СЛОМ СРБИЈЕ КОНТИНУИТЕТ УДБАШКЕ ЕКОНОМИЈЕ

Једна од најважнијих тема којом сам се бавио је континуитет тајне полиције,

партијске номенклатуре и економске моћи. То подразумевам под „удбократијом“: не мислим само на формалну службу државне безбедности, него на широку мрежу људи, капитала, пословних веза и институција насталих у социјалистичком периоду. Треба се сетити приче о спољнотрговинским предузећима и огромном капиталу који је још у време Титове Југославије био смештен у иностранство: удбашке компаније као што су Генекс и друге имале су сложене мреже фирми ван земље, често са слабом или никаквом јавном контролом. То је био механизам преко кога су појединци из старог система могли да се прилагоде новом капитализму.

Када социјализам пропадне, не почиње „економија од нуле“. Они који већ контролишу везе, девизне токове, спољну трговину и информације имају огромну предност. Тако некадашњи партијски директори, људи повезани са службом и њихови наследници могу постати приватни власници, тајкуни, финансијери странака или посредници страних компанија.

Једна генерација удбократа је комунистичка, друга социјалистичка или националистичка, трећа демократска и прозападна. Деца и унуци старих кадрова школују се у иностранству и враћају као представници „модернизације“. Јер суштина је у томе што се нит удбашке моћи не прекида. Деда удбаш, син директор који пљачка фирме у транзицији, унук – ко зна где у свету и са којим парама на рачуну.

Тако бива јасно зашто је после смена власти толико мало системских промена. Ако су економска моћ, медији, странке и институције зависни од истих удбократских мрежа, онда изборна смена сама по себи није довољна. Отуда моје неповерење из доба

Милошевића, и према режиму и према делу опозиције: они могу бити политички сукобљени, а ипак припадати истом друштвеном слоју.

Решење за које сам се залагао подразумевало је јаке институције, проверу

порекла имовине, ограничавање утицаја крупног капитала на странке и медије и већу државну контролу над стратешким ресурсима.

НАТО ЏЕЛАТИ: САНКЦИЈЕ И БОМБАРДОВАЊЕ

Србија се нашла на страховитом удару НАТО Империје у последњој деценији 20. века. НАТО се маскирао у Уједињене нације да би масакрирао српских народ и заувек спречио његов останак и опстанак. Западне санкције против СР Југославије (Србије и Црне Горе) током деведесетих година представљале су један од најсвеобухватнијих система међународне изолације у модерној историји. Ове мере су уведене као одговор на ратове за југословенско наслеђе, а касније и због сукоба на Косову и Метохији.

Санкције су Србији нанеле катастрофалну економску штету и трајно измениле њену друштвену и политичку структуру. Санкције су потпуно урушиле домаћу економију и покренуле једну од највећих хиперинфлација у светској историји. Цене су се дуплирале на сваких неколико сати, валута (динар) је потпуно изгубила вредност, а у оптицај је пуштена новчаница од 500 милијарди динара.

Уведена је рестрикција струје, а у продавницама је владала акутна несташица основних животних намирница попут хлеба, млека, уља и шећера. Бензин се због нафтног ембарга продавао на улицама у пластичним флашама.

Потпуна блокада легалних токова приморала је државу и појединце на шверц акцизне робе (нафта, цигарете) из суседних земаља. То је довело до спреге државних структура и криминала, масовног богаћења ратних профитера и колапса средње класе.

Грађанима је замрзнута такозвана „стара девизна штедња” у банкама, што је отворило простор за пирамидалне преваре у приватним банкама попут Дафимент и Југоскандик, где су стотине хиљада људи изгубиле животну уштеђевину.

Репрезентацијама и клубовима из СР Југославије било је забрањено учешће на међународним такмичењима (укључујући Европско првенство у фудбалу 1992. и Олимпијске игре у Барселони). Прекинуте су научне и културне везе са светом, што је изазвало огроман одлив мозгова. НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије 1999. године нанело је катастрофалну и дугорочну штету српској привреди, чије се последице осећају и деценијама касније. Процене укупне штете крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Директни трошкови разарања инфраструктуре процењени су на око 4 до 5 милијарди долара. Тешка индустрија, фабрике аутомобила, петрохемијски комплекс (посебно у Панчеву, Новом Саду и Београду) и рефинерије нафте су тешко оштећени или потпуно уништени. Срушено је или оштећено десетине мостова на Дунаву и другим рекама, путеви, пруге и аеродроми, што је прекинут међународни и домаћи транспорт. Трафостанице, далеководи и енергетски извори систематски су гађани, остављајући милионе грађана без струје и воде. Бруто домаћи производ СРЈ је током 1999. године пао за око 30% у односу на претходну годиne. Стотине хиљада радника осталo je без посла након што су им уништене матичне компаније и фабрике.

Уништење економске базе довело је до наглог пада животног стандарда, сиромашења становништва и дубоке социјалне кризе. Бомбардовање индустријских постројења ослободило је велике количине токсичних материја (жива, амонијак, олово) у ваздух, земљиште и водене изворе. Употреба муниције са осиромашеним уранијумом оставила је дугорочне последице по животну средину и здравље људи, чије последице трају до данас.

СЛОМ СРПСКИХ ПРЕДУЗЕЋА

Судбина предузећа у Србији током владавине Слободана Милошевића била је обележена драматичним колапсом, изолацијом и транзицијом из социјалистичке економије у специфичан облик државног и тајкунског капитализма. Некадашњи гиганти југословенске индустрије претрпели су тешка разарања услед ратова, међународних санкција, хиперинфлације и политички дириговане пљачке. Судбина фирми из тог периода може се поделити у неколико кључних категорија:

Предузећа која су запошљавала десетине хиљада радника (попут Заставе из Крагујевца, ЕИ Ниша, ИМТ-а, Гоше, ИКЛ-а и текстилних комбината) практично су престала са стварном производњом.

Губитак јединственог југословенског и светског тржишта због санкција УН, немогућност увоза сировина и модерне технологије, као и НАТО бомбардовање 1999. године које је физички уништило многе фабричке погоне деловали су разорно. Фирме су формално опстајале, а држава је куповала социјални мир тако што је масовно штампала новац за исплату минималних плата радницима који су били на принудним одморима.

Иако се мисли да је приватизација почела тек након 2000. године, законски оквири постављени су још почетком деведесетих. Између 1991. и 1993. године трансформисано је преко 1.500 предузећа (око 44% тадашњег фонда). Директори блиски владајућој структури (СПС и ЈУЛ) користили су хиперинфлацију да обезвреде друштвени капитал. Фирме су намерно гуране у дугове према приватним компанијама самих директора или повлашћених појединаца, чиме је извршено прикривено преливање друштвене имовине у приватне џепове.

Профитабилна стратешка предузећа као што su НИС (Нафтна индустрија Србије), ЕПС (Електропривреда Србије) и ПТТ остала су под строгом контролом државе. Ове фирме нису служиле за развој привреде, већ као фондови за финансирање државног апарата, ратних дешавања и куповину социјалног мира кроз контролисане цене енергената. Најпознатији пример продаје ради опстанка режима била је деломична приватизација Телекома Србије 1997. године, када је италијанским и грчким компанијама продато 49% акција. Новац од ове продаје директно је искоришћен за исплату заосталих пензија и плата уочи избора, чиме је режим краткорочно купио стабилност.

Док су друштвена предузећа пропадала, настао је нови слој крупних приватних бизнисмена (тајкуна) који су били блиски породици Милошевић и владајућој елити. Фирме попут Делте (Мирослав Мишковић), БК компаније (браћа Карић), МК Групе, као и фирме под контролом државне безбедности и шверцерских лобија (цигарете, нафта, дефицитарна роба), остваривале су енормне профите. Држава им је омогућавала ексклузивно право на увозне и извозне дозволе, као и приступ девизама по званичном, нереално ниском курсу Народне банке, које су потом продавали на црном тржишту по вишеструко вишим ценама.

До октобарских промена 2000. године, српска привреда је била потпуно разорена.

Бруто друштвени производ (БДП) земље пао је на свега 30% до 40% вредности из 1989.

године. Већина друштвених предузећа ушла је у 21. век са огромним дуговима, застарелом технологијом и вишком радне снаге, што их је након 2001. године учинило лаким пленом за срамно спроведене транзиционе приватизације стечајног типа.

ПЉАЧКА СРБИЈЕ

Ера владавине Слободана Милошевића током деведесетих година прошлог века била је обележена бројним економским аферама, државно организованим махинацијама и финансијским краховима који су довели до потпуног сиромаштва грађана и економског слома Савезне Републике Југославије. Ко се не сећа тзв. „пирамидалних банака“ „Дафимент“ и „Југоскандик“? Ово је била највећа плачка грађана у модерној историји Србије. Држава је омогућила и контролисала рад приватних банака под вођством Дафине Милановић и Јездимира Васиљевића. Банке су грађанима нудиле нереално високе месечне камате на девизну штедњу (чак и до 10–15% месечно): после пљачке, банке су почетком 1993. године банкротирале.

Оштећено је неколико стотина хиљада грађана, а из земље су изнете милијарде тадашњих немачких марака: пословањем ових банака заправо је управљао државни врх.

Једна од највећих и најдуже прикриваних државних тајни деведесетих била је системска „државна пљачка“ кроз преливање новца на офшор рачуне. Свеже штампани динари у време хиперинфлације су коришћени за откуп девиза од грађана на улицама преко уличних дилера под контролом државе. Тај девизни новац, заједно са приходима од царина, пакован је у џакове и приватним авионима ношен на Кипар. Истраге су касније показале да је на овај начин из Србије изнето више од 2,5 милијарди немачких марака. Новац је завршио на мутним рачунима, делом је трошен на куповину оружја, делом за шверц дефицитарне робе, док је велики део остао на приватним рачунима Милошевића и екипе.

Главни логистичар ове операције био је тадашњи директор Савезне управе царина, Михаљ Кертес. Непосредно пред распад Југославије и почетак ратова, Милошевићев режим је покренуо велики државни пројекат под називом „Зајам за привредни препород Србије“. Грађани и дијаспора су позивани да уплаћују девизна средства и динаре као зајам држави за економски развој, изградњу фабрика и путева, уз обећање повољних камата и рокова отплате. Сакупљено је на десетине милиона долара, али је прикупљени новац убрзо „нестао“ у тамним државним токовима.

Почетком деведесетих, режим је донео одлуку о замрзавању рачуна грађана у државним банкама. Становници Србије су преко ноћи остали без права да подижу свој новац који су деценијама штедели. Ова средства су практично конфискована од стране државе како би се финансирао буџет и војска, а грађанима је овај новац деценијама касније враћан у виду обвезница старе девизне штедње.

Почетком јануара 1991. Године, Србија је тајно извршила упад у монетарни систем СФРЈ, када је Народна банка Србије нелегално повукла из примарне емисије Народне банке Југославије износ од око 1,4 милијарде долара (у тадашњим динарима).

Новац је употребљен за исплату пензија и плата у Србији како би се обезбедио социјални мир након децембарских избора 1990. године. Иако се инфлација често посматра као нуспроизвод санкција УН, у Југославији током 1993. године она је била умногоме свесно вођена државна операција. Топчидерска штампарија новца радила је даноноћно, а људи су падали у очај. Држава је кроз хиперинфлацију обезвређивала све дугове које је имала према предузећима и грађанима. Кроз обавезни откуп

пољопривредних производа за потпуно безвредан новац, држава је буквално конфисковала робу од сељака, док су државни шверц и трговина на црном

тржишту (нафта, цигарете) доносили огромне профите повлашћеним појединцима.

ТАЈКУНИЗАЦИЈА

Тајкуни из доба Слободана Милошевића представљају специфичну економску и

друштвену класу која је своје огромно богатство стекла током 1990-их година у Савезној Републици Југославији (Србији и Црној Гори). Њихов успон био је директна последица ратова, међународних санкција, хиперинфлације и државно контролисаног шверца, при чему је кључни фактор успеха била блиска повезаност са тадашњим

политичким и безбедносним структурама власти.

Свој пословни успон ови појединци нису остварили на слободном тржишту, већ кроз системе државних привилегија. У време санкција, држава је само одабранима додељивала дозволе за увоз дефицитарне робе попут нафте, цигарета, лекова и кафе, што је доносило енормне профите. Повлашћени појединци могли су да купују девизе по званичном, нереално ниском курсу Народне банке, а да их затим продају на црном тржишту по вишеструко већем курсу. Милијарде долара из државних фондова и од шверца пребациване су преко офшор компанија на Кипар, где се том новцу губио траг, а касније је враћан у земљу кроз процес приватизације.

Тако је, рецимо, настао Делта Мирослав Мишковић. Током 1990-их био је на кратко и потпредседник Владе Србије. Његова компанија "Делта" развила се у једну од највећих у региону. Након 2000. године, Мишковић је доминирао трговинским сектором Србије (кроз Макси и Темпо супермаркете, који су касније продати

белгијском Делезу). Породица Карић је створила пословну империју ("Браћа Карић" / "БК Груп") која је обухватала прву приватну банку (Астра банка), прву мрежу мобилне телефоније (Мобтел), телевизију (БК ТВ) и приватни факултет. Били су изузетно блиски породици Милошевић–Марковић.

Један од кључних „слобократских“ ликова и министара за приватизацију у

Милошевићевој епохи био је Милан Беко. Водио је тадашњу продају "Телекома Србија" италијанским и грчким компанијама 1997. године, а касније је и сам учествовао у великим приватизацијама након 2000. (Књаз Милош, Лука Београд, Вечерње новости).

Био је ту и Станко Суботић, често повезиван са великим пословима везаним за транзит и шверц дувана на Балкану током деведесетих година. Иако је Демократска опозиција Србије (ДОС) најављивала обрачун са олигарсима, већина тајкуна је успешно преживела смену власти.

Нова власт је донела Закон о једнократном порезу на екстрапрофит стечен у време Милошевића. Међутим, овај процес је доживео неуспех – наплаћена је само мала

сума новца у односу на оно што је изнето из земље, а многи тајкуни су плаћањем овог

пореза практично "легализовали" свој капитал. Олигарси су брзо преусмерили своје финансирање на нове, „демократске“ политичке партије. На тај начин су обезбедили утицај на процес приватизације после 2001. године, купујући некадашња успешна друштвена предузећа за мали новац.

Током каснијих година покретани су разни судски поступци против појединих тајкуна (нпр. против Богољуба Карића због Мобтела или Мирослава Мишковића 2012. године).

Већина ових процеса је након дугогодишњих суђења завршена застаревањем, ослобађајућим пресудама или укидањем оптужница.

Капитал који је акумулиран током ратних деведесетих година постао је темељ за економску структуру савремене Србије. Вучићев режим је наставио тамо где су стали Милошевић, досманлије, „жути картел“, итд. Удбашка економска хоботница и даље чини све по старом.

Да се не заборави.

ВИЂЕЊЕ СА ПОЧЕТКА МИЛОШЕВИЋЕВЕ ЕПОХЕ ( 1990 – 1992 ): ПРИЧА О „ПОГЛЕДИМА“ И ПЕТРУ ПАВЛОВИЋУ БИТАН ЧАСОПИС

Крагујевачки часопис „Погледи“ су, у доба Милошевића, били важни зато што су били једно од места на којима је почела јавна критика комунистичког историјског наратива. Они су отварали теме вишестраначја, монархије, Драже Михаиловића, комунистичких злочина и судбине политичких емиграната. Посебна је била улога уредника Милослава Самарџића, а највеће „одликовање“ чињеница да је часопис био под надзором државне безбедности.

„Погледи“ су били школа политичког мишљења. Као млад читалац и сарадник кроз

тај лист усвајао сам критички однос према југословенству, комунизму и режиму. Оно што је важно јесте да та критика није ишла у правцу прозападног либерализма, већ

национално-демократског и православног становишта.

Нарочито су били драгоцени текстови др Петра Павловића. Петар Павловић је био аналитичар који је врло рано уочио неколико процеса. Пре свега уочио је да Милошевић није напустио комунистички начин мишљења, иако користи националну реторику и да Запад после Хладног рата успоставља нови систем доминације у коме мале државе имају све мање простора за независну политику. Павловић је знао да део домаће прозападне опозиције није аутентична алтернатива, него друга страна истог посткомунистичког система. Ратови за југословенско наслеђе нису вођени као јасан српски државотворни пројекат, већ као хаотична комбинација старе југословенске политике, комунистичких кадрова, војних операција и међународних притисака. Из свега тога се јасно може видети да су деведесете модел за разумевање садашњости.

ПРИЧА О МИЛОШЕВИЋЕВОМ УСТАВУ

Један од првих Павловићевих текстова које сам анализирао односи се на Устав Србије из 1990. Павловић не прихвата тај документ као доказ да је режим постао истински националан и демократски. Он сматра да уставна реторика о суверености може да сакрије нешто друго - покушај да се учврсти власт председника и његовог

властодржачког круга, без јасног решења српског националног питања у Југославији која се распада.

Кључно питање је, у оно време, било - шта ће бити са Србима ван Србије ако Југославија престане да постоји? По Павловићу, режим истовремено говори о југословенској држави и о српским интересима, али не дефинише поредак приоритета. То је била стратешка конфузија која ће касније имати тешке последице. Павловић од почетка деведесетих, пре распада СФРЈ, сумња у америчку политику

према Србији. Он не верује да Сједињене Државе једноставно подржавају демократизацију Југославије. По њему, велика сила пре свега следи сопствене

интересе и може истовремено критиковати једног лидера и толерисати га ако јој у датом тренутку користи. Управо је то био случај Милошевића, који је за америчку врхушку био час „балкански касапин“, а час „балкански миротворац“.

У том контексту се појављује паралела са Садамом Хусеином. Павловић види образац по коме САД неко време сарађују са ауторитарним лидерима, а затим их, када се односи промене, претварају у симбол апсолутног зла. Тај образац је део новог глобалног поретка насталог после пада Совјетског Савеза.

Међутим, важно је да Павловић не изводи из тога закључак да Србија треба да се херметички затвори или да се ослони само на војну силу (то је, уосталом, немогуће).

Напротив, његова критика Милошевића је у томе да није изградио озбиљан државни тим, институције и стратегију способну да делује у новом свету. Потребни су нови људи, каже Павловић, који познају сопствену традицију али разумеју и међународне односе.

Просто и јасно: није довољно прогласити се патриотом. Национална политика мора бити стручна, на уставно – правној равнотежи заснована и морално одговорна. У

супротном, национална реторика може прикривати крајњу стратешку неспособност.

ПОМИРЕЊЕ, МОНАРХИЈА И НЕОЈУГОСЛОВЕНСТВО

У Павловићевим текстовима којима сам се бавио важна тема је и питање „националног помирења“. После деценија комунистичке власти јавила се потреба да се превазиђе подела на партизане и четнике, победнике и поражене, режим и емиграцију. Павловић, међутим, сматра да помирење без истине и покајања није могуће. Ако једна страна не признаје злочине и репресију, онда позив на помирење може да послужи само очувању њеног положаја.

Сличан опрез Павловић показује и према монархији. Он није против монархијског решења и види га као могућ начин обнове историјског континуитета. Али упозорава да се и монархија може претворити у политички маркетинг. Ни круна сама по себи не решава проблем државе ако водећи људи, установе и политичка култура остану исте.

Највећа брига Петра Павловића јесте опасност да Срби после распада велике

Југославије уђу у нову, мању југословенску конструкцију која би опет одложила решавање српског националног питања. Он сумња у идеју да ће очување било каквог облика Југославије аутоматски заштитити Србе. Ако су федералне границе, институције и међународни односи већ постављени против њихових интереса, онда „крња Југославија“ може постати само нова замка.

Тако се и десило: то што се заједничка држава Србије и Црне Горе звала Савезна Република Југославија никоме није помогло. НАТО је брзо подстакао монтенегрински сепаратизам преко Мила Ђукановића, одвојио и освојио Црну Гору. Павловић је, почетком деведесетих, када су Србија и Црна Гора биле „два ока у глави“, наслутио будући развој догађаја.

Ту се и види Павловићева критика југофилног начина мишљења у самом српском руководству. По њему, Милошевић и војни врх предуго фантазирају у категоријама старе државе, иако се она већ распада. Они се надају да ће ЈНА, савезне институције или међународно право сачувати оквир који више не постоји. У међувремену, други национални лидери воде јасну политику засновану на остварењу сопствених државних циљева. Словенци,

Хрвати, босански муслимани, Арбанаси знају шта хоће и шта треба учинити да би

Срби били побеђени, а њихове намере спроведене у дело. Проблем, по Павловићу, није само једна погрешна одлука, него неспособност старе, комунистичке елите да мисли изван система у коме је настала. Чак и када користи нове речи, као што су суверенитет, демократија, национални интерес, она у дубини остаје везана за старе навике тоталитарног мишљења.

ИДЕОЛОГИЈА И АГОНИЈА

Павловић види да српски лидер није на време схватио крај Хладног рата. Док се комунистички систем урушавао широм Источне Европе, Милошевић је, по његовом тумачењу, настављао да говори језиком социјализма, Југославије и старих федералних институција.

Павловић сматра да је режим погрешно рачунао на више ствари: на могућност да Совјетски Савез преживи као снажан ослонац, на способност ЈНА да заустави распад Југославије, на претпоставку да ће западне силе дугорочно бранити јединствену Југославију, на идеју да ће војно заузета територија сама по себи постати трајан политички добитак.

Када се те претпоставке покажу погрешним, Србија остаје без јасне стратегије. Уместо да рано формулише политички циљ и преговара о државним границама и статусу Срба ван Србије, режим се, према Павловићу, креће између југословенства, социјализма, националне реторике и војне силе.

Посебно је занимљива Павловићева процена европског уједињења. Он одбацује наду да ће се западне силе дубоко поделити око Немачке у успону и Балкана у немачкој

интерпретацији. Његов став је да, упркос различитим интересима, кључне западне земље припадају истом стратешком простору и да су НАТО пакт, на овај или онај начин.

Зато Србија не може да рачуна да ће једну западну силу трајно окренути против друге и тако избећи притисак.

Излаз који Павловић предлаже није тотални сукоб са Западом. Треба разишљати о политичком решењу које би признало да велике силе имају интересе на Балкану, али би настојало да Србији обезбеди минимум државне самосталности и прихватљиве границе. То је важан детаљ јер показује да Павловићева позиција није једноставно „антизападна“ у смислу одбијања сваког компромиса. Он је против потчињавања НАТО Западу, али прихвата реалполитички компромис ако се њиме чува основни идентитет и државни интерес.

САМОИСТОВЕТНОСТ

Павловићеви текстови из „Погледа“ не одбацују грађанске слободе. Напротив, искуство комунистичког ауторитаризма показује колико је важно заштитити појединца од државе. Али Павловић упозорава да индивидуална права не могу сама створити заједницу.

За њега је народ више од збира појединаца. Народ постоји кроз језик, историју, породицу, веру, обичаје и моралне навике. Ако се све те везе прогласе приватним и небитним, друштво постаје „случајна гомила“. Зато он тражи равнотежу: грађанске слободе треба да буду загарантоване, али држава и култура имају право да подржавају традиције које заједницу чине препознатљивом.

Ово је основа критике избора између национал - комунизма ( маскираног у Милошевићев СПС ) и квазикосмополитизма другосрбијанаца, одевених у Сорошеве НВО јуришнике и Грађански савез Србије. Павловић сматра да су обе елите, иако се

међусобно нападају, духовно сличне јер су обе одвојене од традиционалног српског историјског искуства. Комунисти су га потискивали у име интернационализма, а прозападни модернизатори га, по њему, потискују у име интеграције у Запад.

Зато се понавља формула да мали народи не смеју да воде туђу политику. То не значи изолацију. Значи да држава мора да има сопствени систем интереса и да савезе процењује по томе колико јој помажу да те интересе оствари. Ако политичке елите више верују страним идеологијама или центрима моћи него сопственом народу, онда формална демократија не гарантује стварну самосталност.

За мене је то значило - почети од Бога и себе. Без осећаја ко смо и шта сматрамо добрим, сваки спољни модел постаје нешто што се механички копира.

НАТО ПРОПАГАНДА И МЕДИЈСКИ РАТ

Значајан део Павловићевих анализа посвећен је НАТО пропаганди, на чијем удару ћемо се наћи и ми. Као пример наводи сведочење о ирачким војницима који су наводно избацивали бебе из инкубатора у Кувајту. Та прича је касније постала познат пример ратне пропаганде. За Павловића је она доказ колико снажно медијска слика може да припреми јавно мњење за војну интервенцију.

То је и НАТО метод демонизације противниак путем „свођења на Хитлера“: западни медијски систем често сложене сукобе поједностављује тако што једног лидера претвара у новог Хитлера. Када се то догоди, против њега постаје дозвољено готово све, јер се политички спор претвара у моралну борбу апсолутног добра и зла.

То је модел примењен на Садама Хусеина, Гадафија и друге лидере, међу којима је и Милошевић. Важно је нагласити да Павловић тиме не доказује да су ти лидери

били апосултно невини. Реч је о пропагандној функцији НАТО поређења: када се противник једном претвори у симбол апсолутног зла, више није потребно расправљати о конкретним интересима одговорности произвођача хаоса.

( Екскурс: Reductio ad Hitlerum (лат. свођење на Хитлера), познатo као „Хитлерова грешка“ или „играње на нацистичку карту”, јесте логичка грешка која настаје када неко покушава да обезвреди туђи аргумент повезујући га са Адолфом Хитлером или

нацистичком партијом. Израз је сковао јеврејски политички философ Лео Штраус почетком 1950-их година, као игру речи на традиционални филозофски термин reduction ad apsurdum (свођење на апсурд). Спада у грешке ирелеванције и представља подврсту ad hominem напада, јер уместо расправе о суштини и доказима неког става, пажњу усмерава на негативну емоционалну реакцију везану за Хитлера. Саговорник жели да изазове гнушање и моралну осуду код публике, чиме сугерише да је став аутоматски погрешан само зато што је у некој тачки сличан Хитлеровим идејама или поступцима. Рецимо:„Противиш се пушењу на јавним местима? Знаш ко је још донео строге законе против пушења?

Хитлер!”Повезивање политичких противника са нацистичким режимом без икаквих стварних доказа о фашистичком деловању, искључиво ради дискредитације у јавној дебати, није ни логички, ни морално исправно. Зашто је ово логичка грешка?

Чињеница да је злочинац (попут Хитлера) подржавао неку идеју не чини ту идеју

аутоматски неисправном. Хитлер је, на пример, пио воду, волео животиње или градио аутопутеве, али то не значи да су те активности саме по себи лоше. Уместо анализе логичких аргумената, расправа се преусмерава на поље емоција и историјског ужаса. Скупо смо платили те грешке: Срби су сведени на Милошевићеве „нацисте“). Павловић истовремено критикује српски режим што није умео да одговори на медијски рат. Уместо да гради озбиљну дипломатију и износи проверљиве чињенице, режим је, по Паловићевом мишљењу, пропаганду пре свега користио за домаћу публику: требало је убедити гласаче СПС-а да је Милошевић једини могући лидер Срба ( „Ко то синоћ кроз Тополу прође?/ Није Ђорђе, не може да дође,/ он је

Слобу послао народу“). То је још један пример стратешке кратковидости: власт успева да убеди део сопствених грађана, али губи међународни информациони простор. Мора се признати: Срби су, као и остали народи, живели у времену лажи. Милошевићева власт је, путем државних медија, ширила погрешне представе о томе шта се са нама дешава, са једним циљем – да држи у заблуди људе на чије је гласове

рачунала.

Павловић каже да је и медијска конфузија око убиства Џона Кенедија била пример ширег феномена: велики број верзија, теорија и контрадикторних информација може да доведе до тога да публика више не верује ни у шта. Тај „хаос мотива“ је, по Павловићу, такође облик контроле - не мора се свима наметнути једна лаж ако се може створити толико различитих прича да истина постане недоступна.

НЕДОСТАТАК АЛТЕРНАТИВЕ

Павловић је био посебно оштар према уверењу многих међу Србима, од академика

до пензионера, да ће Милошевић, без обзира на своје комунистичко порекло, на крају ипак заштитити српске интересе. Он ту наду сматра илузијом. По њему, за Милошевићев круг је очување власти важније од доследне државне политике.

Кључна критика гласи да режим није јасно објаснио за шта се ратује. Војници и грађани добијају противречне поруке: брани се Југославија, брани се Србија, бране се Срби ван Србије, брани се социјализам, брани се мир. Без јасног циља, жртве постају још бесмисленије.

Павловић предвиђа и један политички парадокс: пораз и сиромаштво не морају одмах оборити режим. Напротив, економски очај, медијска конфузија, страх и недостатак уверљиве алтернативе могу да ојачају власт.

Људи који не верују никоме често бирају познату власт, чак и ако су њоме незадовољни.

И ја сам знао да ауторитарни систем не опстаје само репресијом. Он опстаје и производњом осећања да „нема другог избора“. Када су све опције дискредитоване, власт може да се представи као једина брана хаосу.

У том смислу, најдубљи политички проблем није само ко је на власти, него како настаје уверљива алтернатива пошто она не може бити само технички боља или медијски привлачнија. Алтернатива мора бити морално и национално укорењена, а

истовремено демократска и уставобранитељак. То је идеал који сам стално тражио, али га не проналазио у политичкој стварности деведесетих.

СРПСКИ ИНТЕГРАЛИЗАМ

Једна од тема Павловићевих текстова је опасност да се Срби у Србији посматрају

одвојено од Срба у Босни, Херцеговини, Крајини и другим областима бивше Југославије. Он сматра да западне силе могу да користе становништво Србије као полугу притиска на српске заједнице ван Србије, нарочито преко санкција, дипломатске изолације и претњи војном силом. Из тога изводи критику регионалног партикуларизма. Шумадинци, Црногорци, Херцеговци, Крајишници, Војвођани и други могу имати различита историјска искуства, али ако не виде заједнички национални оквир, лакше ће бити политички подељени.

Његови текстови су имали снажан интегралистички српски национални тон. Павловић такође користи ту тему да постави питање цивилизацијске припадности. По њему, Срби су вековима покушавали да се политички и културно приближе Западу, али их западна политика у кризним тренуцима третира као страни елемент. Из тога он извлачи закључак да Срби треба више да се окрену византијском и православном наслеђу. Јер проблем југословенства био управо у томе што је српски идентитет покушао да преобликује у шири политички идентитет који није имао довољно дубок

заједнички духовни темељ. После распада Југославије поново се постављало питање шта је заједничко Србима осим државне границе.

Заједнички оквир треба да буде светосавска култура и Црква. То није исто што и етничко искључивање других: православни идентитет треба да постави морална ограничења националној политици. Јер у пракси тај модел може бити изопачен ако се сведе на пароле о „крви и тлу“.

УДБАШКИ „ЧЕТНИЦИ“ И РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Павловић зато говори и о злочинима које су чиниле јединице које су се представљале као „четничке“. Он сумња да су неке од њих биле повезане са тајним службама и да су

њихови злочини могли бити политички коришћени против српских интереса. То је

део шире слике о манипулацији ратом. Удбашки „четнички национализам“ је

Југословенску војску ђенерала Михаиловића представљао онако како их је представљала комунистичка пропаганда: као примитивне кољаче и гибаничаре, а не као први покрет отпора Хитлеру у Европи, а поготово не као легалну војску Краљевине Југославије. Своје паравојне формације одевали су као четнике из Булајићевих филмова, и такве слике о Србима слали у свет ( а Милошевић је био фини пеговарач, умерењак, који је, као банкар у Америци, знао Рокфелере ).

Павловић каже да Срби морају да истраже и осуде стварне злочине који су почињени са њихове стране. Ако су непријатељи измислили или преувеличали неке оптужбе, то не даје право да се пориче оно што се заиста догодило. Народ који себе види само као жртву лако може да развије слепу тачку за сопствене починиоце. Хришћанство не дозвољава да се добро и зло мере етничком припадношћу. То су речи патријарха Павла – не желим да живим ако је цена мог опстанка злочин према нечијој нејачи.

Зато је појам покајања и политички и духовни. Покајање не значи колективно самопонижавање, нити прихватање туђе пропаганде. Оно значи способност да човек или заједница именују сопствено зло и прекину са њим: тек таква заједница може уверљиво да говори о неправди која је њој учињена.

Наравно да је за мене у доба ратова за наслеђе државе у којој су, од 1918. до 1991, живели скоро сви Срби, а која је растурена вољом НАТО Империје, био веома битан темељни национални идентитет, али нисам прихватао етнички морални релативизам.

Србин који чини злочин над нејачи не брани Српство него га скрнави. Управо зато је

морално чишћење сопствених редова облик патриотизма, а не издаје.

О „СЛАВОФОБИЈИ“

Најшире цивилизацијске тезе појављују се у Павловићевом огледу о „славофобији“.Он сматра да западно непријатељство према Србима није само последица конкретних догађаја деведесетих, него део дуже историјске напетости између западног хришћанства и православног словенског света.

Он појам славофобије описује као трајно потцењивање, асимилацију и, макар понекад, физичко уништавање словенских народа. У ту причу укључује германско ширење на Исток, римокатоличке мисије, сукобе са Русијом, комунистичку револуцију и савремене геополитичке притиске.

Павловићева визија је веома широка и почива на ауторовом цивилизацијском читању историје, које је и данас битно. У том оквиру посебно место имају руски мислиоци - словенофили, Достојевски, Данилевски, Леонтјев, Трубецкој и други. Они су сведоци да западни модел није универзалан. Идеја је да свака цивилизација има сопствени систем вредности и да проблем настаје када једна цивилизација своја мерила представи као једино могуће човечанство. Не постоје ниже и више цивилизације – оне су различите, и свака има право на постојање. Модернизација не мора да значи вестернизацију.

Павловић због тога оштро критикује колонијализам, западне војне интервенције и идеолошки извоз модернизације. Наводи примере уништених народа и цивилизација, као и чињеницу да се западна историја често представља као напредак упркос огромном насиљу.

Запад је описује као цивилизација која је, по ауторовом хришћанском мерилу, напустила сопствене изворе и постала духовно болесна. Секуларизам, папизам, протестантизам, колонијализам, капитализам и комунизам су различити изрази једног истог удаљавања од православне целине.

Павловић не тврди да је на Западу све безвредно. Он признаје позитивна достигнућа западног развоја, али сматра да она не смеју сакрити историју насиља. Срби не треба да идеализују Запад нити да га копирају без критике. Модернизација која захтева губитак идентитета није напредак.

Осим у провалију.

ПРОТИВ ВЕСТЕРНИЗАЦИЈЕ

Из теме славофобије произлази критика „позападњачења“. Под тим појмом аутор не мисли на употребу западне технологије, науке или институционалних искустава, него на уверење да Србија мора да постане културно и духовно иста као западноевропска друштва да би била „нормална“.

Он се ослања на Николаја Трубецкоја и идеју да културе не треба да буду распоређене на илузорној лествици од примитивног ка напредном. Оне могу бити различите, са различитим историјским искуствима. Ако романогерманска цивилизација сопствене норме прогласи за универзалне, онда свака друга култура изгледа као заостала варијанта Запада.

То је посебно опасно за мале народе. Они могу да почну да презиру сопствени језик, историју, религију и обичаје. Уместо критичке модернизације, настаје културна имитација. Та имитација ретко производи стварни Запад, а чешће производи карикатуру, јер институције преузете из другог контекста не функционишу без вредности, навика и историјских услова у којима су настале.

Свака реформа се мора прилагодити сопственом друштву. Ако желим правну државу, одговорну власт и грађанске слободе, не желим да цена тога буде одрицање од православног и националног идентитета.

Можда би неки, из оног доба, поводом Павловићев теза, рекли: шта овај хоће? Он тражи слободу од комунистичке државе, али критикује либерални индивидуализам,

критикује Милошевићев режим због недостатка демократије, али је сумњичава

према идеолошком извозу демократије са Запада. Та напетост се решава путем

самосвојне политике: преузимати оно што је корисно, али не губити сопствени критеријум.

МИЛАН ПАНИЋ КАО ЛАЖНО РЕШЕЊЕ

У анализи политичког сукоба између Милана Панића и Слободана Милошевића, Павловић одбија да једног види као спасоносну алтернативу другом. Милошевића посматра као представника старог, национално обојеног комунистичког апарата. Панића види као прозападну фигуру која може да буде прихватљивија међународним центрима моћи, али не и аутентични представник српских интереса.

За Павловића је то пример лажног избора. Јавности се нуде две фигуре које изгледају противстављено, али обе, по његовој процени, потичу из истог постјугословенског и посткомунистичког оквира. Један говори језиком националне државе и социјализма, други језиком Запада и бизниса. То је оно: ако су све кутијице део исте игре, бирач не може да победи само избором друге кутијице. Потребна је промена правила игре.

Овде је и један од разлога мог трајног неповерења према политичким поделама „националисти против грађаниста“ јер се обе стране могу инструментализовати.

Националистичка власт може да краде, корумпира и прави уступке док се позива на патриотизам. Прозападна власт може да говори о демократији, а истовремено да презире народну традицију и спроводи интересе туђинских моћника.

Уместо тог дуализма, тражио сам трећу позицију: национално одговорну, демократску, правну и хришћански моралну. То је, међутим, и онда, а и сада, више био нормативни идеал него конкретан политички програм. Ипак, понављао сам критеријуме: истина, слобода, национална самосталност, одговорност, покајање и одбијање корупције.

ТРАЈНИ ПРОБЛЕМ ЈУГОСЛОВЕНСТВА

Једна од најупорнијих тема Петра Павловића јесте критика југословенства. Не можемо посматрати Југославију само као државни пројекат који је у одређеном тренутку пропао, већ као идеологију која је дубоко променила српску политичку свест.

Нарочито треба бити критичан према другој, комунистичкој Југославији, јер је она националне идентитете формално признавала, али је српски историјски

континуитет подређивала партијском концепту „братства и јединства“.

У том оквиру је био тумачен и проблем граница створених у социјалистичкој

федерацији. За Павловића, распад државе показао је да републичке границе више нису само административне. Постале су основа нових држава, а Срби који су живели ван Србије нашли су се у положају који је захтевао нову и јасну националну стратегију.

Њихова судбина, по његовом тумачењу, није могла бити решена понављањем старих југословенских формула.

Критика Милошевића овде добија додатну димензију. Павловић му не замера само то што је остао комуниста, него и што је предуго размишљао као југословенски државник у тренутку када се држава распадала. Вера у ЈНА, савезне институције и могућност обнове неке редуковане Југославије за Павловића је доказ да руководство није схватило нову стварност. Војник који не зна да ли брани Југославију, Србију, Србе у Хрватској или режим не може имати јасан политички циљ.

Зато је „мала Југославија“ могућа нова клопка. Ако се после распада старе заједнице поново створи држава која задржава старе елите, пропале идеолошке навике и неодређен однос према српском националном питању, онда се проблем не решава него одлаже: страх од јасног дефинисања сопственог идентитета често је водио у нове поразе.

Наравно да нико нормалан заговара мржњу према другим јужнословенским народима јер хришћанска вера забрањује колективну мржњу и освету. Међутим, морамо одбацити идеју да помирење мора почивати на забораву. Заједнички живот, ако је могућ, мора бити заснован на истини о прошлости, признавању злочина и јасном поштовању идентитета сваког народа.

Излаз из из југословенског наслеђа самоистоветност: Србија треба да зна шта јесте, без потребе да своје постојање оправдава. Тек из такве сигурности могући су и нормални односи са суседима. Другим речима, помирење није брисање разлика, него способност да различите заједнице живе без претензије да једна другу преваспитавају или укидају.

О ПУТУ КА ПОКАЈАЊУ

ДА ЛИ ЈЕ ПОКАЈАЊЕ ПОЛИТИЧКА КАТЕГОРИЈА?

У свакодневном говору покајање се често своди на осећање кривице, жаљење или

извињење, али оно има шире, православно значење: преумљење, односно промена начина мишљења и живота.

Зато позив на покајање није само верска порука упућена појединцу. Треба га применити на породицу, интелектуалце, Цркву, политичаре и народ као историјску заједницу. Јер се политичка обнова не може извести ако свако само набраја туђе грехе. Комунисти треба да признају прогоне, репресију и уништавање верског живота, родољуби злоупотребе патриотизма и злочине, „грађанисти“ презир према сопственој традицији и политичку зависност од западних моћника, црквени људи сопствене промашаје, а обични људи корупцију, кукавичлук, равнодушност и пристајање на лаж.

У том смислу, покајање има и институционалну последицу. Ако се стварно призна шта је било погрешно, онда се морају мењати и правила која су то зло омогућила. Зато су потребни и захтеви за владавином права, одговорношћу власти, јасним институцијама и прекидом са тајним мрежама моћи. Покајање које не мења понашање било би само реторика.

Покајање се противставља самосажаљењу. Народ може стално да говори о томе шта су му други учинили, а да се никада не запита шта је сам радио погрешно. Такав народ остаје заробљен у прошлости. Са друге стране, покајање не значи прихватање.

Оно мора бити слободно и конкретно: човек признаје оно за шта заиста јесте одговоран, а не оно што му НАТО моћник приписује.

Због тога је и национално помирење немогуће без покајања. Не може се једноставно рећи да су сви били подједнако криви и да прошлост треба заборавити. Ако су постојали прогон, убиство, отимање имовине или политичка репресија, жртва има право на истину. Помирење долази тек након именовања зла, а не уместо њега.

Ова логика се преноси и на односе међу народима. Никад нисам веровао у трајно помирење које се заснива само на споразуму политичких елита, док се у јавности негирају или релативизују туђе жртве. Идеал је тежак и вероватно никада сасвим остварив: свака страна треба најпре да види сопствену кривицу, а тек онда да тражи признање кривице другог.

Лажни цар увек говори да је он у праву, да је за неуспех крив неко други и да народ мора да му верује. Покајање, напротив, почиње признањем сопствене ограничености. Зато је оно и противотров против култа вође. Вођа који не може да призна грешку лако постаје идол, а заједница која никада не преиспитује себе лако постаје плен таквог вође.

СПОЉНИ ПРИТИСАК И НАША ОДГОВОРНОСТ

Требало је, у време оно, да се истовремено говори о спољним непријатељима и

сопственој кривици. Та два нивоа се у политичким расправама често искључују:

или је за све крив Запад, или су за све криви Срби и њихово руководство. Нормалан човек ( не само Србин ) мора бити оштар према Сједињеним Државама, НАТО Имоерији, западним медијима и међународним институцијама којима управља НАТО. Распад Југославије је део ширег постхладноратовског поретка у коме

велике силе слабе државе подређују сопственим стратешким интересима.

Санкције, медијски наративи, дипломатски притисци и војне интервенције нису неутрални инструменти међународног права, него средства политичке моћи.

С друге стране, управо зато што смо знали да је спољни притисак стварно постојао, било је важно да српска политика буде мудра, морална и дисциплинована. Ако се зна да противник чека нашу грешку, онда је неодговорност сопственог руководства још тежа. Лоша стратегија, криминал, паравојне формације, пропаганда и злочини не могу се оправдати чињеницом да постоји непријатељска политика споља.

И ту је опет питање прагматичности злочина. Да ли национална припадност злочинца може да претвори у јунака? Из перспективе чојства, не може. Напротив, злочин је двоструко тежак када се изврши под националним или православним симболима, јер тада, осим конкретне жртве, бива оскрнављено и име заједнице у чије име се делује.

Да поновим: историјско страдање не производи аутоматски моралну невиност у свакој новој ситуацији. Народ који је у прошлости био жртва може у другом тренутку имати појединце који чине зло.

Сећање на Јасеновац, ратове и прогоне не сме бити употребљено као дозвола за освету. Наравно, не смемо дозволити да се стварни злочини појединаца или удбашких формација употребе за колективно морално обележавање читавог народа, његове културе и Цркве. Саматрао сам, у време оно, да индивидуална и командна одговорност морају бити конкретне. Највећа је лаж када се из политичке кривице режима изводи закључак да су Његош, Косовски завет или светосавље сами по себи извори злочина.

Као што спољна неправда не укида нашу кривицу, а наша кривица не оправдава спољну неправду. Трезвеност захтева да човек не користи непријатеља као изговор за сопствено зло, али и да не прихвата туђу пропаганду само зато што је разочаран сопственом влашћу.

O МАНАМА МОГА СТИЛА

Писао сам увек са страшћу: новински коментар, историјску аналогију, књижевни цитат и политички памфлет користио сам, често и пренаглашено, често вичући по папиру. Свестан сам свих мана свог стила и никад нисам тврдио да говорим коначну реч. Милошевић, Тито, комунизам, национализам, Запад, Косово, Свети Сава, Његош и Достојевски за мене нису биле одвојене теме. Причао сам причу о верности и отпадији, истинском и лажном завету, слободи и идолопоклонству. Читалац зато може да види морални критеријум којим процењујем различите појаве.

Мана таквог поступка је што аналогија понекад замењује доказ. Чињеница да се један савремени политички образац може упоредити са библијским или књижевним примером не значи сама по себи да су историјски узроци исти.

Ипак, хоћу да се зна шта је један православни српски публициста мислио и писао док су се догађаји деведесетих одвијали. Текстови из тог доба су сведочења о атмосфери, страховима, политичким поделама и интелектуалним реакцијама епохе. Остаје питање - које од мојих тврдњи могу бити потврђене независним историјским истраживањем, а које остају политичка интерпретација, теолошка оцена или полемичко уопштавање? То остављам на процену читаоцу.

То је била моја позиција: против режима, али и против западне интервенционистичке политике, за национални идентитет, али против обожавања „крви и тла“, за Цркву, али против њене политичке инструментализације, за признање српских жртава, али и за осуду злочина које су починили Срби.

Основни наш проблем је губитак моралног и духовног средишта српске политике. Мој критеријум расуђивања о српској стварности је православно хришћанство како сам га ја разумео. Све остало, критика комунизма, Милошевића, Запада, југословенства, криминала, лажног национализма и транзиције изводио сам из тог темељног става. Понављам: то је православно хришћанство како сам га ја разумео, а не православно хришћанство у свој његовој ширини и пуноти. Други су дубљи, и сведоче више. Зато моје речи нису „црвено слово“, него вапај човека који се нашао вртлогу светске и националне историје. Подложне су свакој критици, али не и претумачивању: никоме не дам да их реинтерпертира као подршку НАТО Западу, јер оне то никада нису биле.

Моје текстове не треба читати као коначну истину деведесетих, већ као лично сведочење о њима. Наравно да је потребна критичка дистанца према свим мојим закључцима.

ЗА КРАЈ: КНИН ЈЕ ПАО У БЕОГРАДУ КЉУЧНА ЗАМЕРКА

Оно што највише замерам Слободану Милошевићу је препуштање Срба из Републике Српске Крајине неоусташкој ЕУсташији, званој Република Хрватска. Милошевић је најзападније Србе сурово и без трунке сажаљења оставио на цедилу, и то му се никад не сме заборавити. Генерал Војске Републике Српске Крајине Милисав Секулић је написао књигу „Книн је пао у Београду“, показујући и доказујући да је Српска Крајина пала услед политичке пасивности, лицемерја и цинизма српских политичких елита, како у СР Југославији тако и у Републици Српској Крајини.

Титоистички концепт братства и јединства, као и антисрпски карактер федерализма који је разбијао континуитет српског етничког простора, остају у подлози свих каснијих трагедија. Према генералу Секулићу, Срби из Хрватске били су жртвовани не само од стране хрватске државе у настајању већ и од својих сународника на власти у Београду,који су показали равнодушност, али и дипломатску сервилност пред међународним факторима.

Руководство Републике Српске Крајине било је урушено унутрашњим конфликтима, некомпетентношћу и свађалаштвом: странке унутар РСК су упражњавале међусобне обрачуне уместо да се заједно боре против НАТО пакта и НАТО Загреба. Секулић се не либи да именује одговорне: Слободан Милошевић и његов круг сарадника представљају равнодушнике које су својом „реалистичком“ политиком довеле до разорних последица. Одлука да се РСК остави без значајне војне подршке и да се са хрватским властима води тајна дипломатија иза леђа Србима из Крајине представља, по Секулићу, издају првог реда. Аутор посебно указује на парадокс да су Срби из Крајине често били на мети медијске сатанизације у Београду, а не објекти бриге и солидарности.

РАЗЛОЗИ ЗА ТРАГЕДИЈУ

Према Секулићу, медијска слика у СР Југославији је била конструисана тако да сужава саосећање и делегитимише потребу за солидарношћу са Србима из Крајине. Док је Хрватска изводила офанзиву у доба „Бљеска“ и „Олује“, српски медији су

преносили вести о спортским резултатима, пољопривредним успесима и културним догађајима, а зато време се трагедија изгнанства преко двеста хиљада људи скоро потпуно прећуткивала. Пад Книна није у медијима обележен као свесрпска трагедија него као инцидент који се десио на маргини историје, јер је свест о нашој Крајини изгубљена много пре него што је први тенк ушао у крајишке градове.

Лоши су били односи између РСК и Републике Српске. Секулић показује како је сарадња често била симболична, а не стратешка. Лидери попут Караџића и Младића нису били у стању да формирају уједињени фронт са Крајишницима, иако су заједнички интереси то захтевали. Поред тога, тадашња ЈНА (а касније Војска Југославије) више је служила као инструмент политичких притисака и међународних калкулација него као сила одбране српског народа.

Међу војницима у Крајини је завладала свест да помоћ из Србије неће доћи. Тај осећај напуштености имао је погубан ефекат на способност Крајишника за отпор. Официри су често били остављени сами, без конкретних упутстава или логистичке подршке.

Наредбе су касниле, а у критичним тренуцима ниједна јединица није имала јасан оперативни план. Повлачења су организована импровизовано, комуникација је била у колапсу, а логистика потпуно нефункционална. Многе јединице нису имале довољно горива ни муниције, а неке чак ни храну.

Срби из Крајине били су људи који су дуго веровали у мит о заштитничкој улози Србије и српске државе. Када су схватили да помоћи нема, тај мит је болним путем срушен, остављајући за собом колоне избеглица, не само физички већ и егзистенцијално сломљених. То искуство ће имати дугорочне последице на српску самосвест, укључујући демографски пад, губитак самопоуздања и пораст циничног односа према држави. Секулић се пита да ли је српски народ, као политички субјект, икада заиста сазрео за модерну државност? Српска елита је подбацила, држава је закаснила, народ је остао сам. Секулић је јасан:„Србија није хтела да ратује за Крајину јер Крајина никада није била укључена у њену стратешку рачуницу, већ је служила као

привремени адут у дипломатским преговорима“.

Книн је пао у Београду много пре него што је пао на терену, а српски народ је то схватио тек када је видео колоне изгнаника у правцу србијанских градова и Беогграда.

НЕИЗАБРАНИ ПОСРЕДНИК

У свим мировним преговорима Срби из западних српских крајева нису имали капацитет да самостално утичу на исход, већ су увек били представљени преко посредника, незаобилазног Слободана Милошевића. Тај „менторски“ однос Београда према Книну и Палама Секулић проглашава једним од главних извора краха српске политике у деведесетим.

Улога Слободана Милошевића у Дејтону има посебан значај. Он је, тврди Секулић, представљао све Србе упркос томе што ни формално ни демократски није имао мандат да то чини. У име српског народа потписује документ којим се потврђује међународно призната територијална целовитост Хрватске и Босне и Херцеговине. Тим потписом легализована је не само етничка чишћења извршена над Србима већ и збрисан правни легитимитет Републике Српске Крајине. Секулић наводи да је тим чином Србија, као матица, практично признала пораз као стратегију.

Према Секулићу, Дејтон није био последица пораза на бојишту, већ резултат политичке капитулације. Док су Хрвати и Бошњаци у Дејтону наступали као политички субјекти са јасним циљевима, Срби су, преко Београда, наступили без координисане стратегије. Посебно се критикује чињеница да су Срби из Крајине у потпуности били изостављени из преговора. Њихов глас, положај и трагедија нису били предмет било каквих захтева или компензација. За разлику од Републике Српске, која је формално добила статус ентитета унутар БиХ, РСК није добила ни декларативно признање историјске неправде.

Секулић истиче да је Дејтон имао и унутрашње последице: он је цементирао културу ћутања и забране постављања питања о одговорности. После потписивања овог споразума, свака критика

Милошевићеве политике третирана је као антисрпска. Истовремено, у медијима се негирало да је Крајина икада била део националног пројекта. Све што је претходних година грађено као патриотска парадигма ( „сви Срби у једној држави“ ) сада је прећуткивано као заблуда. Тај идеолошки заокрет Секулић сматра претварањем полузваничне државне идеологије у режимску историјску амнезију.

ДЕЈТОНИЗАЦИЈА СРБА

Иако су на Пале пристизала упозорења да ће судбина Срба у Крајини бити пресликана и у Босни, руководство РС је било подељено. Једни су били за безусловну сарадњу с Милошевићем, у страху да ће их Београд потпуно изоловати. Други, као што је било војно руководство на челу са Ратком Младићем, упозоравали су да ће Београд Србе у БиХ довести до исте судбине као оне у Книну. У Дејтону се те тензије кулминирају јер је аутономија РС сведена на ентитетску управу без самосталног правног субјективитета.

Дејтон је био дипломатска победа САД, али и морална капитулација УН, које су у Вуковару, Бијелом Брду, па и у зони Јужне Крајине, допустиле етничко чишћење под својим мандатом. Он позива на историјску ревизију улоге таквих „мировњака“, указујући да су њихове мисије често само фикција за медије, без стварне заштите цивила.

То јест: да ли је Дејтон за Србе био мир или капитулација? За Секулића, одговор је јасан: био је то споразум у којем су Срби платили највећу цену, а добили најмање. Није у питању само територија или политички статус, већ трајно осећање пораза, издаје и историјске неправде.

УНУТРАШЊЕ ИЗГНАНСТВО

Народ из западних српских крајева је, према Секулићу, био у позицији талаца: са једне

стране изложен НАТО хрватским офанзивама, са друге стране обмањиван политичким изјавама о „међународном праву“ и „непобедивости српске војске“. У таквом амбијенту, масовни изгон био је више него логичан као резултат дубоке неповерења у српско политичко руководство и страха од новог Јасеновца.

Кад је пала Крајина, Београд је, да поновимо, срамно ћутао. Није било дана жалости, ни минута ћутања. Уместо отворене расправе о разлозима неуспеха и одговорности, јавни дискурс је убрзо ушао у фазу „затварања случаја“. Теорије завере, медијски релативизам и апатија били су доминантне стратегије званичних гласила. Телевизија, штампа и државни званичници избегавали су чак и сам појам „пад“. Говорило се о „повлачењу“, „реорганизацији“, „тактичкој предности“, чиме је трагедија изгубила своју моралну и осећајну тежину. Срби из Крајине нису били представљени као браћа у невољи, већ као незгодан вишак у јавном простору који је морао да се „утиша“.

Срби из Крајине нису само изгубили дом, земљу и право на повратак него су изгубили и симболичко место у српском друштву.

Постављени су у позицију оптужених, као да су сами криви за своју несрећу. Многи од њих су у Србији доживели дискриминацију, стигматизацију, па и административно- социјално понижење. Уместо да буду дочекани као жртве великог историјског злочина, третирани су као терет и подсетник на националну немоћ. Секулић указује да је српско друштво тиме изгубило везу са моралним поретком солидарности и заједничке судбине.

ПРОТИВ ЋУТАЊА

Генерал Секулић са запрепашћењем истиче да је, у то време, веома мали број јавних

личности ( неколико новинара, ретких аналитичара, понеки свештеник ) јавно проговорио о значају пораза у Крајини. Универзитети су ћутали. Академија није изнела ниједан озбиљан документ нити је организовала симпозијум на ту тему.

Национална историја није убрзо ни обрадила ни усвојила пад Крајине као велику лекцију. Уместо тога, доминирао је опортунизам и страх да би критика власти могла бити схваћена као критика народа, што је једна од кључних замена теза у то време. Секулић истиче да је у ћутању око Крајине најгласније било оно што је изостало: преиспитивање политике деведесетих, одговорности државе, и – што је можда најважније – морална солидарност.

О томе је, између осталог, увек говорио и академик Коста Чавошки. Чавошки је поеказао и доказао да је Милошевић од самог почетка сукоба намерно водио противсрпску политику у западним земљама и да је на крају свесно препустио и жртвовао Републику Српску Крајину. Означио га је као „националног издајника” који је у потпуности напустио Книн и тамошње Србе током хрватске операције „Олуја”. Пад Крајине Чавошки описује као једну од највећих трагедија у модерној српској историји, која је резултирала не само великим егзодусом цивилног становништва већ и великим војним понижењем српске државе. По Чавошком, издаја Републике Српске Крајине и каснији уступци у Дејтонском споразуму (где је, према његовим речима, Милошевић додатно „обогаљио” Републику Српску препуштањем делова Сарајева и других територија) најпогубније тековине тадашњег београдског режима.

Без истине о Крајини, не може бити истинског разумевања ни за Косово и Метохију, ни за Републику Српску, ни за било који српски губитак. И ако ме опет питате зашто сам био против режима Слободана Милошевића, разлога има много, али мој најјаснији одговор гласи: Книн је пао у Београду.

УПУТНИЦЕ:

1. https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/486-zivot-u-doba-anti-lazara-

dvadeset-godina-od-petog-oktobra.html

2. https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bd%d0%b0-

%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b8-%d1%83-

%d0%bd%d0%b0%d1%98%d0%bc%d1%80%d0%b0%d1%87%d0%bd%d0%b8%d1%

98%d0%be%d1%98-%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%b8-

%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be/;

https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bd%d0%b0-

%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b8-%d1%83-

%d0%bd%d0%b0%d1%98%d0%bc%d1%80%d0%b0%d1%87%d0%bd%d0%b8%d1%

98%d0%be%d1%98-%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%b8-

%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be-2/;

https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bd%d0%b0-

%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b8-%d1%83-

%d0%bd%d0%b0%d1%98%d0%bc%d1%80%d0%b0%d1%87%d0%bd%d0%b8%d1%

98%d0%be%d1%98-%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%b8-

%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be-3/;

https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bd%d0%b0-

%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b8-%d1%83-

%d0%bd%d0%b0%d1%98%d0%bc%d1%80%d0%b0%d1%87%d0%bd%d0%b8%d1%

98%d0%be%d1%98-%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%b8-

%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be-4/;

https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bd%d0%b0-

%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b8-%d1%83-

%d0%bd%d0%b0%d1%98%d0%bc%d1%80%d0%b0%d1%87%d0%bd%d0%b8%d1%

98%d0%be%d1%98-%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%b8-

%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be-5/