Đurđev: Amerika ima 18 obaveštajnih službi, ali nema ko da predsedniku kaže istinu!

Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige

Amerika ima 18 obaveštajnih struktura, desetine specijalizovanih centara, vojsku analitičara i tehnologiju sposobnu da otkriva najskrivenije tajne svojih protivnika. A onda je Rojters objavio da pojedini američki obaveštajci strahuju da napišu ono što njihov predsednik ne želi da čuje. Najopasniji obaveštajni izveštaj za jednog predsednika nije onaj koji otkriva da neprijatelj priprema rat. Još opasniji može biti izveštaj koji nikada nije napisan. Ne zato što obaveštajna služba nije raspolagala informacijama, već zato što je njen obaveštajni funkcioner procenio da bi mu istina mogla uništiti karijeru. Takav dokument nema ni oznaku poverljivosti, ni arhivski broj, ni potpis odgovornog službenika. Ne može da procuri u medije, ne može da izazove politički skandal i ne može da bude predmet parlamentarne istrage. A može da košta državu mnogo više nego sve obaveštajne operacije koje su ikada otkrivene. Upravo je mogućnost takve pojave u američkom obaveštajnom sistemu otkrilo istraživanje Rojtersa, objavljeno 3. novembra 2026. godine. Prema svedočenjima dva bivša i jednog sadašnjeg američkog zvaničnika, pojedini analitičari izbegavaju da pišu procene koje protivreče stavovima Bele kuće, strahujući od političke odmazde. Istovremeno, osam sadašnjih i bivših zvaničnika i drugih upućenih izvora opisalo je poremećaje u razmeni informacija između obaveštajnih agencija, savezne administracije i Kongresa. Ako se ovi navodi potvrde u širem obimu, Amerika se suočava sa problemom koji se ne rešava novim satelitima, većom količinom podataka ili skupljim algoritmima. Reč je o problemu starom koliko i sama državna vlast, kako obezbediti da onaj koji odlučuje čuje istinu, naročito kada mu se ona ne dopada? U nekadašnjim monarhijama vladari su imali savetnike, dvorske sekretare i poverenike koji su pažljivo odmeravali svaku reč pre nego što bi je izgovorili pred suverenom. Savremene republike imaju institucije, zakonske procedure i obaveštajne agencije sa precizno definisanim nadležnostima. Ali ljudska priroda nije pretrpela naročito ubedljivu reformu. Strah od vladarevog nezadovoljstva preživeo je i krune, i perike, i dvorske protokole. Danas se jednostavno pojavljuje u nešto savremenijoj formi kao strah od gubitka položaja, bezbednosne dozvole ili profesionalne budućnosti.

Aleksandar Đurđev

Ironija je utoliko veća što se na zidu mermernog predvorja sedišta CIA u Lengliju nalaze reči iz Jevanđelja po Jovanu: „I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“ Lepo je kada jedna obaveštajna agencija istinu ukleše u mermer. Bilo bi još lepše kada bi svako ko u njoj radi bio siguran da zbog te iste istine neće ostati bez posla. Naravno, istraživanje Rojtersa ne dokazuje da je celokupan američki obaveštajni sistem paralisan, niti da CIA više ne dostavlja neprijatne informacije predsedniku Donaldu Trampu. Naprotiv, portparoli CIA i Kancelarije direktora nacionalne obaveštajne službe osporili su pojedine navode i naglasili da njihove institucije nastavljaju da obavljaju svoje zadatke. Ali činjenica da takva svedočenja dolaze iznutra, od ljudi koji su bili deo sistema ili u njemu još rade, zaslužuje ozbiljnu pažnju. Posebno zato što Amerika nije obična država. Njene obaveštajne procene mogu uticati na odluke o upotrebi vojne sile, sankcijama, nuklearnom odvraćanju, međunarodnim krizama i energetskim tokovima koji određuju ekonomsku sudbinu čitavih regiona. Kada pogreši analitičar neke male države, posledice najčešće snosi njegova zemlja. Kada pogrešnu procenu prihvati Vašington, račun ponekad stigne na adrese koje nikada nisu imale pravo glasa na američkim izborima. Sjedinjene Američke Države danas raspolažu najrazvijenijim obaveštajnim aparatom u istoriji. Njihovu zvaničnu obaveštajnu zajednicu čini 18 organizacionih elemenata, sa složenim sistemom nadležnosti, budžeta, ljudskih i tehnoloških resursa. To nisu sve samostalne agencije, već kombinacija nezavisnih institucija, vojnih službi i specijalizovanih obaveštajnih jedinica unutar saveznih ministarstava. U njenom središtu nalazi se Kancelarija direktora nacionalne obaveštajne službe (ODNI), osnovana da koordiniše rad čitave zajednice, dok Centralna obaveštajna agencija (CIA) ostaje najpoznatiji instrument američkog spoljnog obaveštajnog delovanja. Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) predstavlja centar elektronskog izviđanja, kriptografije i dela američkih sajber-sposobnosti. Odbrambena obaveštajna agencija (DIA) proučava vojne kapacitete i namere stranih država. Nacionalna geoprostorna obaveštajna agencija (NGA) analizira satelitske snimke i prostorne podatke, dok Nacionalna izviđačka kancelarija (NRO) razvija i upravlja izviđačkim satelitima. Posebne obaveštajne komponente imaju Kopnena vojska, Ratna mornarica, Ratno vazduhoplovstvo, Marinski korpus i Svemirske snage SAD. Njima se pridružuju Federalni istražni biro (FBI), obaveštajna komponenta Agencije za borbu protiv narkotika (DEA), Biro za obaveštajne poslove i istraživanja Stejt departmenta (INR), Kancelarija za obaveštajne poslove i analizu Ministarstva unutrašnje bezbednosti, obaveštajna služba Obalske straže, Kancelarija za obaveštajne poslove i kontraobaveštajnu delatnost Ministarstva energetike i obaveštajno-analitička služba Ministarstva finansija. To je osamnaest zvaničnih elemenata jednog sistema. A stvarna američka bezbednosna infrastruktura daleko je šira. Izvan tog formalnog spiska, ili unutar njegovih članica, deluju brojni nacionalni centri, vojne komande, naučnoistraživačke institucije, tehnološke laboratorije, specijalizovani analitički timovi i privatne kompanije koje razvijaju rešenja za državne potrebe. Neko prikuplja informacije o stranim vojnim jedinicama, neko analizira finansijske transakcije, neko prati računarske mreže, neko proučava biološke pretnje, a neko razvija sisteme sposobne da uoče promene u svemiru. Čitav taj aparat postoji da bi američko političko i vojno rukovodstvo bilo blagovremeno upoznato sa opasnostima, mogućnostima i posledicama svojih odluka. Ipak, u samom središtu tog sistema pojavio se sukob koji ni po razmerama ni po posledicama nije ličio na običnu administrativnu raspravu. Rojters je objavio da je tokom mandata Tulsi Gabard, koja je do juna 2026. obavljala funkciju direktora nacionalne obaveštajne službe, došlo do ozbiljnih institucionalnih sukoba između njene kancelarije i CIA. Prema izvorima agencije, odnosi su bili toliko zategnuti da je šefica kabineta Bele kuće Suzi Vajls morala više puta da interveniše.

CIA je tokom 2025. prestala da učestvuje kao koautor u delu procena Nacionalnog obaveštajnog saveta (NIC), tela koje treba da objedinjuje analitička saznanja američke obaveštajne zajednice. Nije u potpunosti prekinula dostavljanje informacija, niti je prestala da učestvuje u svim zajedničkim aktivnostima. Ali su pojedini izvori naveli da je produkcija objedinjenih procena oslabila. Petoro sadašnjih i bivših zvaničnika reklo je Rojtersu da nijedna od nedavnih procena Saveta nije bila posvećena ratu u Iranu. To ne znači da američke službe nisu analizirale Iran, znači da je, prema tim izvorima, izostala određena vrsta zajedničke, institucionalno objedinjene procene. Razlika nije beznačajna. Predsednik koji dobija više odvojenih obaveštajnih analiza može imati mnogo informacija, ali ne nužno i jasnu sliku o tome gde se službe slažu, gde se razilaze, kolika je pouzdanost njihovih zaključaka i kakve posledice može proizvesti pogrešna procena. U tome je i bila suština reforme američkog obaveštajnog sistema posle terorističkih napada 11. septembra 2001. godine. Jedan od zaključaka istraga bio je da su različite službe raspolagale delovima informacija koje nisu uspele blagovremeno da povežu. Upravo zato je 2004. uspostavljena funkcija direktora nacionalne obaveštajne službe. Dve decenije kasnije, institucija osnovana da prevaziđe međusobne podele postala je predmet jednog od najozbiljnijih sporova unutar istog sistema. Ništa manje zanimljivi nisu ni navodi o odnosu obaveštajnih struktura prema Kongresu.

Prema Rojtersu, pojedini obaveštajni izveštaji nisu blagovremeno dostavljani zakonodavcima posle američke vojne intervencije u Iranu u junu 2025. godine, kao ni posle zarobljavanja Nikolasa Madura u januaru 2026. Administracija je istovremeno ukazivala na problem curenja poverljivih informacija iz Kongresa. Brifinzi o stranim pretnjama izborima bili su privremeno obustavljeni, da bi posle dolaska Džeja Klejtona na čelo ODNI u avgustu 2026. bili obnovljeni. Čak je i FBI, prema istom istraživanju, privremeno prekinuo deo razmene informacija sa Nacionalnim centrom za borbu protiv terorizma zbog spora o nadležnosti u istrazi ubistva Čarlija Kirka. Dakle, problem nije samo u tome šta predsednik čuje. Problem je i u tome šta institucije međusobno razmenjuju, šta politički nadzor dobija na uvid i ko odlučuje koje informacije zaslužuju da budu predstavljene kao zajednički zaključak države. Američki obaveštajni sistem ima čitavu hijerarhiju zaštite poverljivih podataka. Međutim, najstrože čuvana tajna ne mora uvek biti ona koja se nalazi u sefu. Ponekad je to neslaganje koje niko ne želi da pretvori u zvaničan dokument. Posebnu ironiju čitavoj priči daje činjenica da su Sjedinjene Države upravo poslednjih godina ubrzano stvarale nove obaveštajne i bezbednosne strukture, nastojeći da odgovore na izazove koji nisu postojali u vreme klasičnog hladnoratovskog nadmetanja.

Tradicionalna špijunaža bavila se agentima, vojnim planovima, diplomatskim depešama, političkim namerama i tajnim komunikacijama. Danas je obaveštajno polje mnogo šire. Ono obuhvata sajber-prostor, svemir, veštačku inteligenciju, finansijske sisteme, biološke pretnje, digitalne platforme i čitav niz tehnoloških oblasti u kojima granica između vojnog, civilnog i obaveštajnog delovanja postaje sve manje jasna. Američka sajber-komanda (USCYBERCOM), uspostavljena 2010. godine, dobila je zadatak da planira i izvodi vojne operacije u sajber-prostoru. Ona nije devetnaesti član zvanične obaveštajne zajednice, već vojna komanda koja tesno sarađuje sa NSA i drugim bezbednosnim strukturama. U okviru tog sistema 2014. aktivirana je Nacionalna sajber-misijska formacija (CNMF), čiji je zadatak da prepoznaje i suzbija strane sajber-pretnje. Njena uloga vremenom je proširivana, naročito u zaštiti vojnih sistema, kritične infrastrukture i odbrani od neprijateljskih operacija. Godinu dana kasnije, 2015, osnovan je Centar za integraciju obaveštajnih podataka o sajber-pretnjama (CTIIC), sa zadatkom da povezuje informacije različitih američkih institucija. Samo njegovo osnivanje ukazivalo je na jednu neprijatnu činjenicu nije dovoljno prikupljati informacije. Potrebno je obezbediti da one stignu na pravo mesto, u pravo vreme i u obliku koji omogućava donošenje odluka. Godine 2018. stvorena je Agencija za sajber-bezbednost i bezbednost infrastrukture (CISA), zadužena za zaštitu kritičnih sistema, od elektroenergetskih mreža i vodosnabdevanja do komunikacija i izborne infrastrukture. U avgustu 2021. ona je uspostavila Zajednički centar za sajber-odbranu (JCDC), koji povezuje državne institucije i privatni tehnološki sektor. U međuvremenu je NSA 2019. osnovala Direktorat za sajber-bezbednost, dok je 2021. uspostavljena Kancelarija nacionalnog direktora za sajber-bezbednost (ONCD) pri Beloj kući. Godine 2014. formiran je Nacionalni kontraobaveštajni i bezbednosni centar (NCSC), sa zadatkom da štiti američke institucije, osetljive tehnologije i naučna istraživanja od stranih obaveštajnih operacija. Za strane informacione kampanje i pokušaje političkog uticaja osnovan je Centar za strane zlonamerne uticaje (FMIC), koji je počeo sa radom 2022. godine. U okviru tog sistema razvijena je i koordinacija procena o stranim izbornim pretnjama, čiji su temelji postavljeni 2019. Posle pandemije kovida dodatno je proširen i sistem obaveštajnog praćenja bioloških opasnosti. Raniji Nacionalni centar za sprečavanje širenja oružja za masovno uništenje dobio je širi mandat i prerastao u Nacionalni centar za sprečavanje širenja oružja za masovno uništenje i biološku bezbednost (NCBC).

Ni svemir nije ostao van ove institucionalne ekspanzije. Formiranjem Svemirskih snaga SAD u decembru 2019. godine, Vašington je potvrdio da je orbitalni prostor postao jedno od važnih područja savremenog vojnog nadmetanja. U julu 2020. aktivirana je Space Delta 7, specijalizovana za obaveštajno praćenje svemirskih aktivnosti, a obaveštajna komponenta Svemirskih snaga postala je deo zvanične američke obaveštajne zajednice u januaru 2021. U junu 2022. osnovan je Nacionalni svemirski obaveštajni centar (NSIC), čiji je zadatak da analizira strane svemirske kapacitete, pretnje satelitima i vojno korišćenje orbitalne infrastrukture. Od 2024. deluje kao posebna organizacija u okviru Svemirskih snaga. Tako je za svaku novu oblast pretnji stvorena nova institucionalna nadležnost. Za sajber-operacije postoje specijalizovane komande, za svemir novi centri, za biološku bezbednost posebne analitičke strukture, za strane informacione operacije specijalizovane jedinice. I sve to ima svoju stratešku logiku. Ali postoji i druga strana. Država može imati posebnu instituciju za svaku pretnju na svetu, a da ipak ostane ranjiva na jednu staru slabost nesposobnost da sasluša neprijatnu istinu. I upravo zato nije najzanimljivije koliko novih američkih agencija i centara nastaje, već koliko će njihovih procena biti nezavisno od političkih očekivanja. Svaka nova institucija dobija zadatak, rukovodioca, budžet i službenu oznaku. Mnogo je teže obezbediti joj profesionalnu kulturu u kojoj se karijera ne završava zato što je analiza bila tačna, ali politički nepoželjna. Najznačajniji deo savremene američke obaveštajne transformacije ipak se dešava u oblasti veštačke inteligencije i napredne obrade podataka. CIA je još u oktobru 2015. godine formirala Direktorat za digitalne inovacije (DDI), sa zadatkom da tradicionalni obaveštajni rad poveže sa savremenim računarskim tehnologijama, sajber-sposobnostima i analizom velikih količina informacija.

U oktobru 2021. osnovan je Kineski misijski centar, posebna organizaciona celina koja koordiniše aktivnosti CIA u vezi sa Kinom, kao i Centar za transnacionalne i tehnološke izazove, usmeren na nove tehnologije, ekonomsku bezbednost i globalne pretnje. Pentagon je 2022. formirao Kancelariju glavnog direktora za digitalne tehnologije i veštačku inteligenciju (CDAO), sa namerom da algoritmi, automatizovana obrada podataka i savremeni sistemi postanu sastavni deo vojnog planiranja i odlučivanja. NSA je u septembru 2023. osnovala Centar za bezbednost veštačke inteligencije (AISC), usmeren na bezbednost AI tehnologija, otkrivanje ranjivosti i sprečavanje njihove zloupotrebe. Američki Nacionalni institut za standarde i tehnologiju je 2024. uspostavio međuagencijsku radnu grupu TRAINS, namenjenu istraživanju rizika koje napredni AI sistemi mogu predstavljati po nacionalnu bezbednost. Godine 2025. Američki institut za bezbednost veštačke inteligencije reorganizovan je u Centar za standarde i inovacije u veštačkoj inteligenciji (CAISI). A onda je, u junu 2026, CIA učinila još jedan značajan korak. Osnovan je Direktorat za misijske sisteme (Directorate of Mission Systems — DMS), koji je nasledio Direktorat za digitalne inovacije i objedinio veštačku inteligenciju, upravljanje podacima, informacione sisteme i sajber-odbranu.

Cilj je da CIA brže povezuje, obrađuje i koristi ogromne količine podataka, pretvarajući ih u operativno upotrebljive informacije. Drugim rečima, Amerika je razvila sistem u kojem mašine treba da otkrivaju ono što ljudski analitičari ne mogu dovoljno brzo da primete. I tu dolazimo do gotovo savršene ironije. CIA je u junu 2026. dobila novi direktorat za integraciju veštačke inteligencije, a u novembru iste godine Rojters je objavio da pojedini američki analitičari strahuju da svoje zaključke suprotstave političkim stavovima Bele kuće. Mašine nemaju karijerne ambicije. Ne strahuju od gubitka položaja. Ne pokušavaju da se dodvore političkom rukovodiocu. Ali njihov rad projektuju, kontrolišu i tumače ljudi koji sve te slabosti mogu imati. Tehnologija je, uostalom, uvek bila sredstvo, a ne zamena za državničko rasuđivanje. I najsavršeniji obaveštajni algoritam može samo da pomogne u utvrđivanju činjenica. Ne može da primora predsednika da prihvati zaključak koji mu se ne dopada. Niti može da garantuje da će neko imati hrabrosti da taj zaključak unese u zvaničnu procenu. Oko ovog tehnološkog sveta razvijena je i široka mreža naučnih institucija. Još 2007. osnovana je IARPA, Agencija za napredne istraživačke projekte u obaveštajnoj oblasti, koja finansira istraživanja kvantnih tehnologija, novih metoda obrade podataka i budućih obaveštajnih sposobnosti. Po uzoru na stariju vojnu istraživačku agenciju DARPA, ona nastoji da naučna otkrića pretvori u dugoročnu prednost američke države. DARPA, s druge strane, razvija napredne vojne tehnologije, a njen program AI Cyber Challenge, započet 2023. godine, usmeren je na korišćenje veštačke inteligencije za automatsko otkrivanje i otklanjanje bezbednosnih slabosti u softveru. U širem američkom strateškom prostoru deluju i RAND Corporation, MITRE Corporation, Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS), Centar za novu američku bezbednost (CNAS) i Institut Huver pri Univerzitetu Stanford. Ovo nisu tajne službe, niti imaju jednak institucionalni status. Neke su istraživačke organizacije koje sarađuju sa državom, druge nezavisni analitički centri, a treće okupljaju naučnike, bivše ministre, generale, diplomate i obaveštajne rukovodioce. Njihov uticaj leži u razvoju strategija, istraživanju međunarodnih kriza i učešću u raspravama koje mogu oblikovati buduću američku politiku. Posebno je zanimljivo što, prema Rojtersu, grupa bivših američkih obaveštajnih zvaničnika upravo na Institutu Huver priprema dvopartijske predloge za reformu obaveštajne zajednice. Dakle, dok država osniva nove centre za veštačku inteligenciju, bivši rukovodioci njenih službi razmišljaju kako da obnove nešto mnogo starije poverenje i saradnju među institucijama. Ne treba, međutim, zanemariti ni drugu stranu ove rasprave. Tulsi Gabard je u avgustu 2025. pokrenula reformu ODNI 2.0, najavljujući smanjenje Kancelarije direktora nacionalne obaveštajne službe za više od 40 odsto i uštede veće od 700 miliona dolara godišnje. Njeno obrazloženje bilo je da je sistem postao preobiman, birokratizovan i izložen politizaciji, zloupotrebama poverljivih informacija i institucionalnoj neefikasnosti. Reformom su obuhvaćene i funkcije specijalizovanih centara za sajber-pretnje, biološku bezbednost i strane operacije uticaja. Kritičari su upozoravali da bi takva smanjenja mogla dodatno da naruše koordinaciju i nezavisnost analitičkog rada. To su dva različita problema koja ne treba mešati. Država ne sme dozvoliti da njene obaveštajne službe postanu samostalni politički centri moći. Ali ne sme dozvoliti ni da profesionalna analitika postane obavezna potvrda političkih stavova vlasti. Kontrola nad obaveštajnim službama neophodna je svakoj ozbiljnoj državi. Kontrola nad istinom nije. Postoji jedan dokument koji mnogo jasnije od svih teorijskih rasprava pokazuje koliko opasna može biti politička upotreba obaveštajnih procena. Dvadeset trećeg jula 2002. godine, nekoliko meseci pre invazije na Irak, održan je poverljivi sastanak kod britanskog premijera Tonija Blera. Učesnici su razmatrali američke namere prema Sadamu Huseinu i mogućnost vojne intervencije. Ričard Dirlav, tadašnji direktor MI6, preneo je svoje utiske sa razgovora koje je vodio u Vašingtonu. U zapisniku sa sastanka našla se jedna rečenica koja je kasnije dobila istorijski značaj, obaveštajni podaci i činjenice prilagođavani su već utvrđenoj politici. Dirlav je kasnije osporavao određena tumačenja te formulacije, ali sam zapisnik ostao jedan od najvažnijih dokumenata u raspravi o političkom opravdavanju rata u Iraku. Godinu dana kasnije Sjedinjene Države i njihovi saveznici napali su Irak, oslanjajući se, između ostalog, na tvrdnje o oružju za masovno uništenje koje se nisu pokazale tačnim.

Britanska Čilkotova komisija je 2016. zaključila da su procene iračke pretnje predstavljane sa stepenom sigurnosti koji raspoloživi obaveštajni podaci nisu opravdavali. Posledice su bile mnogo veće od političke sudbine Tonija Blera ili Džordža Buša. Irak je ušao u dugotrajni period rata, institucionalnog razaranja, pobune i regionalne nestabilnosti. Tako je jedno pitanje iz sveta poverljivih procena postalo pitanje života i smrti ogromnog broja ljudi. Zato ni današnja upozorenja o političkim pritiscima na analitičare ne treba svoditi na lični odnos Donalda Trampa i američkih obaveštajnih rukovodilaca. Problem je znatno stariji. Džon le Kare, čovek koji je pre književne karijere radio u britanskim službama MI5 i MI6, u svojim delima i javnim nastupima često je ukazivao na opasnosti zatvorenog obaveštajnog sveta. U romanu Dečko, dama, kralj, špijun jedan od njegovih likova izgovara misao da su tajne službe pravo merilo političkog zdravlja nacije, izraz njene podsvesti. Ta književna rečenica sadrži ozbiljnu državničku pouku. Način na koji jedna zemlja postupa sa svojim tajnim službama govori mnogo o njenom odnosu prema moći, istini, zakonu i sopstvenim ograničenjima. Bivši direktor MI6 ser Džon Sojers upozorio je 2010. godine da vrednost obaveštajnog izveštaja može biti preuveličana kada potvrđuje ono što rukovodstvo želi da čuje, a potcenjena kada sadrži neprijatne vesti.

U svetu u kojem se najvažnije odluke često donose na osnovu poverljivih procena, to je pitanje profesionalne etike, ali i pitanje bezbednosti čitave države. Tajne službe postoje da bi državi otkrivale ono što njeni protivnici žele da sakriju. Ne da bi državno rukovodstvo štitile od činjenica koje mu se ne dopadaju. U ozbiljnoj obaveštajnoj profesiji jedna neprijatna istina vrednija je od stotinu savršeno formulisanih izveštaja koji samo potvrđuju već donete odluke. A istorija je više puta pokazala koliko skupo može biti kada se taj poredak vrednosti obrne.

U februaru 1914. godine, nekoliko meseci pre početka Prvog svetskog rata, Petar Durnovo, bivši ministar unutrašnjih poslova i direktor Departmana policije Ruske imperije, sastavio je poverljivu analitičku belešku namenjenu caru Nikolaju II. Durnovo nije bio romantični prorok, niti čovek koji je naknadno tumačio istorijske događaje. Bio je iskusan državni funkcioner, dobro upoznat sa unutrašnjim slabostima ruskog sistema i političkim rizicima velikog evropskog rata. U svojoj belešci upozorio je da bi sukob sa Nemačkom mogao da proizvede katastrofalne posledice po Rusiju, čak i u slučaju vojne pobede. Govorio je o mogućnosti revolucije, društvenih potresa, raspada državnog poretka i anarhije čiji se ishod ne bi mogao predvideti. Nije pouzdano utvrđeno da li je Nikolaj II lično pročitao ovaj dokument. Ali tri godine kasnije, 2. marta 1917. po starom kalendaru, poslednji ruski car, suočen sa abdikacijom i slomom poverenja u sopstvenu političku i vojnu elitu, zapisao je u dnevnik „Svuda izdaja, kukavičluk i obmana!“ Teško je pronaći sažetiji opis tragedije jedne vladajuće kuće. Godine 1914. jedan iskusan državni funkcioner upozoravao je na mogućnost sloma. Godine 1917. car je beležio osećaj da su ga napustili ljudi i institucije na koje se oslanjao. Naravno, ne bi bilo ozbiljno tvrditi da je jedna beleška mogla sama po sebi da spase Rusku imperiju. Uzroci njene propasti bili su mnogo složeniji. Ali taj dokument pokazuje da država ponekad može raspolagati ljudima koji pravilno prepoznaju opasnost, a da ipak ne donese odluke koje bi je sprečile. Još u XIX veku ruski državni aparat susretao se sa problemima koji danas zvuče neobično poznato. Aleksandar Orlov, šef carske žandarmerije, žalio se 1845. godine da mu potčinjeni oficiri ne dostavljaju izveštaje o najvažnijim događajima, zbog čega za njih saznaje drugim putem. Gotovo dva veka kasnije, Rojters opisuje probleme u razmeni obaveštajnih informacija u američkom federalnom sistemu. Naravno, porediti carsku žandarmeriju sa savremenom američkom obaveštajnom zajednicom značilo bi zanemariti ogromne institucionalne razlike. Ali sama priroda problema ostala je prepoznatljiva informacija gubi vrednost ako ne stigne do onoga kome je namenjena. Aleksej Lopuhin, nekadašnji direktor carskog Departmana policije, početkom XX veka upozoravao je da politička policija, produbljujući sukob između vlasti i naroda, može sama doprineti revoluciji koju bi trebalo da spreči. Vladimir Džunkovski, visoki rukovodilac carskog bezbednosnog aparata, posle revolucije 1917. svedočio je o zloupotrebama agentske mreže, uključujući slučajeve u kojima su policijski agenti podsticali aktivnosti koje bi potom sami otkrivali kao dokaz sopstvenog uspeha. Petar Stolipin je 1907. godine upozoravao da u državama sa nedovoljno razvijenim pravnim i institucionalnim poretkom težište vlasti nije u ustanovama, već u pojedincima. A tamo gde institucije zavise od raspoloženja pojedinaca, mnogo je lakše da profesionalna procena postane žrtva političke volje.

Istorija, naravno, ne daje mehaničke recepte za savremenu politiku. Ali istorija nas uči da nijedna velika sila nije imuna na institucionalne sukobe, političku samouverenost i odbijanje neprijatnih procena. Upravo tu leži razlika između obaveštajnog znanja i državničke mudrosti. Država može znati da joj preti opasnost, a ipak ne biti spremna da je prizna. Istorija modernih tajnih službi ima još jednu poučnu epizodu, u kojoj se prepliću poverenje, institucionalna samouverenost i izdaja. Kim Filbi, jedan od najpoznatijih dvostrukih agenata XX veka, godinama je radio u britanskoj službi MI6, istovremeno dostavljajući poverljive informacije Sovjetskom Savezu. Njegov slučaj nije bio običan neuspeh kontraobaveštajne zaštite. Bio je to udarac uverenju da institucionalni ugled, društveni položaj i profesionalna biografija predstavljaju dovoljnu garanciju lojalnosti. Filbi je 1981. godine, pred oficirima istočnonemačkog Štazija, upozoravao da je veoma opasno verovati u mitsku efikasnost britanske tajne službe. Govorio je čovek koji je njene slabosti godinama koristio u korist Moskve. U tome se krije jedna od najvažnijih lekcija obaveštajnog rada, najopasnija slabost institucije nije uvek u nedostatku sposobnosti, već u uverenju da je ona nepogrešiva. Obaveštajna služba mora biti sumnjičava prema protivniku, ali i prema sopstvenim zaključcima. Mora biti sposobna da preispituje informacije, proverava izvore i ispravlja greške. Najopasniji trenutak nastupa kada prestane da sumnja u sebe.

Upravo zato je toliko važno da obaveštajni funkcioner ima pravo da se ne složi sa pretpostavljenim, da služba ima mogućnost da iznese procenu koja protivreči vladajućoj politici i da državno rukovodstvo razume razliku između neprijatne istine i političke nelojalnosti. Bez te razlike nema ozbiljnog obaveštajnog rada. Postoji samo administracija koja proizvodi dokumente sa oznakom poverljivosti. Da složenost obaveštajnog sveta nije ograničena na velike sile, pokazuje jedna gotovo neverovatna operacija iz jula 2017. godine. Njen glavni akter bio je Trin Sjuan Tan, nekadašnji visoki funkcioner Komunističke partije Vijetnama i rukovodilac državne kompanije PetroVietnam Construction Corporation. Tan je godinama pripadao vijetnamskoj političkoj i privrednoj eliti. Ubrzo je postao predmet javnog skandala. Fotografije luksuznog terenca Lexus LX 570 sa službenim registarskim oznakama izazvale su negodovanje javnosti. Potom su usledile optužbe za nepravilnosti u upravljanju državnom naftnom kompanijom i gubitke od približno 142 miliona dolara. Tan je napustio Vijetnam i zatražio politički azil u Nemačkoj. Vijetnamske vlasti su ga isključile iz Komunističke partije, pokrenule postupak i zatražile njegovo izručenje. A onda se 23. jula 2017. godine dogodilo nešto što bi i iskusni pisci špijunskih romana verovatno smatrali previše smelim zapletom. U blizini berlinskog Tirgartena, nedaleko od hotela Šeraton, grupa ljudi prisilno je ubacila Tana i njegovu pratilju u vozilo sa češkim registarskim tablicama. Prema nalazima nemačkih organa, operaciju su organizovali pripadnici vijetnamskog bezbednosnog aparata, uz pomoć saradnika koji su delovali u Evropi. Oteti funkcioner prebačen je van Nemačke, a jedan od najzanimljivijih delova operacije vodio je preko Slovačke. Dvadeset šestog jula 2017. godine, samo tri dana posle berlinske otmice, slovački vladin avion Airbus A319 poleteo je iz Bratislave prema Moskvi. U njemu se nalazila vijetnamska delegacija, predvođena tadašnjim ministrom javne bezbednosti To Lamom. Prema istraživanjima slovačkog lista Denník N i svedočenjima policijskih službenika, Tan je bio prebačen u Slovačku i uključen u transport vijetnamske delegacije. Pojedini svedoci opisivali su čoveka kome je bila potrebna pomoć prilikom kretanja. U medijskim rekonstrukcijama operacije pojavile su se i tvrdnje o korišćenju dokumentacije sa drugim identitetom, uključujući ime Trung Vijen Lu. Poseban politički zaplet činili su kontakti vijetnamske delegacije sa slovačkim državnim strukturama. U središtu medijskih istraživanja našao se Le Hong Kuang, vijetnamski državljanin sa širokim poslovnim i političkim vezama, koji je u to vreme imao savetničku ulogu povezanu sa kabinetom premijera Roberta Fica. Slovačke vlasti našle su se pod pritiskom da objasne kako je vladin avion mogao biti upotrebljen u operaciji prebacivanja čoveka otetog na nemačkoj teritoriji. Tadašnji slovački zvaničnici odbacivali su optužbe o svesnoj umešanosti. Važno je naglasiti da korišćenje slovačkog aviona samo po sebi ne dokazuje da su premijer Fico ili drugi visoki funkcioneri unapred znali za plan otmice. Ipak, čitav slučaj pokazao je koliko složene mogu biti veze obaveštajnih operacija, diplomatskih kanala i državne logistike. Manje od dve nedelje posle nestanka Tan se pojavio na vijetnamskoj državnoj televiziji, izjavljujući da se dobrovoljno vratio u zemlju kako bi odgovarao za svoje postupke. Nemačke vlasti i njegovi advokati odbacili su takvu verziju događaja. U januaru 2018. godine Tan je u Vijetnamu osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu, a zatim je u drugom postupku dobio još jednu doživotnu kaznu. Nemačka je operaciju ocenila kao ozbiljno kršenje svog suvereniteta i međunarodnog prava. Usledili su diplomatski protesti, proterivanje vijetnamskih diplomata i sudski postupci protiv učesnika otmice.

Jedan od saučesnika osuđen je pred nemačkim sudom 2018. godine, a drugi 2023. Šta ova priča pokazuje? Pre svega, da obaveštajna moć nije nužno proporcionalna veličini države, broju agencija ili tehnološkim resursima.

Vijetnam nije raspolagao američkim obaveštajnim kapacitetima, ali je njegov bezbednosni aparat uspeo da organizuje složenu prekograničnu operaciju koristeći operativce, logistiku i međunarodne kontakte. Međutim, to nije primer koji se može nekritički slaviti kao dobra obaveštajna praksa. Otmica čoveka na teritoriji druge suverene države predstavljala je protivpravnu operaciju koja je izazvala ozbiljne diplomatske i sudske posledice. Upravo u tome nalazi se suštinska pouka. Obaveštajna služba može uspešno izvršiti zadatak, a da država zbog načina na koji je on izvršen pretrpi političku i diplomatsku štetu. Operativna sposobnost i strategijska mudrost nisu isto. A ni obaveštajna efikasnost ne može se meriti isključivo brojem uhapšenih ljudi, otkrivenih tajni ili sprovedenih operacija. Mora se meriti i time da li je njeno delovanje zaista zaštitilo dugoročne interese države. Slučaj je istovremeno otvorio pitanja o sposobnostima nemačkog kontraobaveštajnog sistema da blagovremeno otkrije stranu operaciju na sopstvenoj teritoriji. Tako je jedna otmica, izvedena usred Evrope, pokazala slabosti i ograničenja više institucija različitih država. Nema, dakle, nepogrešivih službi. Ima samo onih koje svoje greške umeju da prepoznaju na vreme i onih koje ih priznaju kada je već kasno.

Za Srbiju sve ovo nije zanimljivo samo kao istorija obaveštajnog rada ili kao još jedan politički spor u Vašingtonu. Naša država nalazi se u složenom međunarodnom okruženju, izložena interesima velikih sila, regionalnim bezbednosnim izazovima, ekonomskim pritiscima i globalnim krizama čije posledice neposredno oseća. Od NATO bombardovanja 1999. godine do dugotrajnih pritisaka u vezi sa Kosovom i Metohijom, Srbija je više puta iskusila šta znači kada se odluke koje određuju njenu sudbinu donose u centrima moći nad kojima nema uticaj. Zato Srbija nema luksuz da svoju nacionalnu bezbednost zasniva na pretpostavci da Vašington, Brisel, Moskva ili Peking uvek raspolažu potpunim, objektivnim i nepristrasnim procenama. Svaka velika sila ima sopstvene interese. Svaka ima institucionalne slabosti. Svaka može pogrešiti. I svaka će, kada proceni da su njeni najvažniji interesi ugroženi, svoje prioritete postaviti ispred interesa drugih država. Zato je razvoj sopstvenih obaveštajnih, kontraobaveštajnih, naučnih i analitičkih kapaciteta pitanje državnog suvereniteta, a ne administrativnog prestiža. Savremenoj Srbiji nisu potrebne samo klasične bezbednosne institucije. Potrebni su joj stručnjaci za sajber-bezbednost, energetsku infrastrukturu, geoekonomiju, biotehnologiju, informacione operacije, finansijsku bezbednost i nove vojne tehnologije. Potrebni su joj naučni instituti, univerziteti i analitički centri koji mogu samostalno da proučavaju međunarodne događaje, bez obaveze da svoje zaključke prilagođavaju interesima bilo koje strane sile. Ali pre svega, potrebna joj je institucionalna kultura u kojoj se profesionalna lojalnost ne dokazuje slaganjem sa pretpostavljenim, već sposobnošću da se državi saopšti tačna procena. Bilo bi pogrešno tvrditi da su američke procene netačne zato što dolaze iz Vašingtona, kao što bi bilo pogrešno pretpostaviti da su ruske ili kineske tačne samo zato što predstavljaju drugačiji geopolitički pogled. Ozbiljna država ne menja jednu tuđu istinu drugom. Ona gradi sopstvenu sposobnost da prikuplja informacije, proverava izvore, upoređuje procene i samostalno donosi odluke. I upravo tu nalazi se jedna od najvažnijih lekcija američke obaveštajne krize. Nacionalna bezbednost ne počiva samo na količini informacija kojima država raspolaže, već i na sposobnosti da ih pravilno protumači i pretvori u razumnu politiku.

To važi za velike sile, ali još više za države koje posledice njihovih grešaka ne mogu lako da izbegnu. Na kraju, vratimo se na suštinsko pitanje koje je otvorio Rojters. Da li najmoćnija obaveštajna zajednica na svetu uspeva da svom političkom rukovodstvu obezbedi potpune, nezavisne i blagovremene procene? Odgovor nije jednostavan, niti se može izvesti samo iz svedočenja anonimnih izvora. Ali upozorenja o strahu da obaveštajni funkcioner u institucionalnim sukobima i poremećajima u razmeni informacija nisu beznačajna. Amerika je posle 11. septembra reformisala svoj obaveštajni sistem kako bi sprečila da ponovo ne prepozna opasnost koja joj se približava.

U narednim godinama formirala je nove centre za sajber-pretnje, svemirsko izviđanje, biološku bezbednost, strane informacione operacije i veštačku inteligenciju. Ulagala je ogromna sredstva u tehnologiju, naučna istraživanja, algoritme i nove načine prikupljanja i obrade podataka. Ali ni posle svih tih reformi nije uspela da u potpunosti otkloni jedan problem koji prati državnu vlast od najstarijih vremena. Kako obezbediti da čovek koji ima moć bude spreman da čuje istinu?

Robert Gejts, bivši direktor CIA i američki sekretar odbrane, jednom prilikom je objasnio da lojalnost često znači reći rukovodiocu ono što on ne želi da čuje. To je kratka, ali izuzetno važna misao. Obaveštajni funkcioner nije plaćen da predsedniku potvrđuje njegova uverenja. Njegova dužnost je da proceni činjenice, iznese zaključke i ukaže na rizike, čak i kada su ti zaključci politički neprijatni. Predsednik ima pravo da donese odluku koja se razlikuje od preporuke obaveštajnih službi. To je deo političke odgovornosti i demokratskog poretka. Ali ako obaveštajni funkcioner počne da menja zaključak zato što zna kakvu odluku predsednik želi da donese, obaveštajna služba prestaje da obavlja svoju najvažniju funkciju. Tada više nije reč o obaveštajnoj proceni. Reč je o političkom opravdanju, napisanom jezikom državne bezbednosti. Džordž Vašington je još u XVIII veku upozoravao da ništa nije neophodnije od dobrih obaveštajnih informacija za sprečavanje neprijateljskih namera i da ništa ne zahteva veći trud da bi se one pribavile. Dvajt Ajzenhauer je 1959. godine, prilikom polaganja kamena temeljca sedišta CIA, objasnio specifičnu prirodu tog posla rečima da se uspeh ne može reklamirati, a neuspeh ne može objasniti. Oba državnika govorila su o obaveštajnom radu kao jednom od najvažnijih instrumenata nacionalne bezbednosti. Ali postoji nešto što nijedan obaveštajni aparat ne može da nadoknadi. To je odsustvo profesionalne hrabrosti. Amerika može imati osamnaest obaveštajnih struktura, desetine novih centara, najsavremenije satelite, vrhunske naučnike i sisteme veštačke inteligencije čije mogućnosti daleko prevazilaze sve što su ranije generacije mogle da zamisle. Može znati mnogo o protivnicima, njihovim vojnim planovima, političkim namerama i tehnološkim sposobnostima. Ali sve to ne garantuje da će njeno rukovodstvo uvek dobiti pravu informaciju u pravom trenutku. Jer najopasnija obaveštajna slabost nije nužno u tome što neprijatelj uspešno čuva svoje tajne. Ponekad je mnogo opasnije kada država počne da čuva sopstvene zablude. Velike sile retko propadaju zato što nisu imale dovoljno ljudi koji su znali istinu. Mnogo češće zapadaju u krizu kada više nema dovoljno ljudi spremnih da je izgovore ili državnika spremnih da je saslušaju. I zato najvažnije pitanje koje je otvorio Rojters nije koliko obaveštajnih službi Amerika ima, koliko novca troši na njih i koliko informacija svakodnevno prikuplja. Pravo pitanje je mnogo jednostavnije i mnogo neprijatnije: ako najmoćnija država sveta ima ljude koji znaju istinu, ali se neki od njih plaše da je napišu, koliko će je koštati prvi izveštaj koji nikada nije stigao na sto predsednika SAD ili predsednika Srbije?

UkrajinaUkrajinski kontranapad prerasta u žestoku bitku: Rusija aktivirala oružje koje ruši podzemna utvrđenja!

Izvor: Pravda