Kako se Moskva opredelila za Vučića koji je izgubio i šta će se sada dogoditi sa ruskim gasom za Srbiju

Piše: Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta Srbije

Studentska lista pobedila je na izborima u Srbiji, ali su sve poluge vlasti i dalje u rukama Aleksandra Vučića, koji se već proglasio liderom opozicije i, po svemu sudeći, sprema se za povratak. Miroslav Parović, predsednik srpskog Narodnog slobodarskog pokreta i nekadašnji predsednički kandidat, objašnjava za RTVI zašto su pobednicima potrebni ograničeni mandat u trajanju od godinu dana, zašto bi Vučić trebalo da bude izveden pred sud u prvih sto dana nove vlade i kakve posledice po Srbiju može imati neuspeh pregovora sa Rusijom o gasu.

Studentska lista pobedila je na izborima 25. oktobra, a mnogi se sada pitaju šta je zajedničko ljudima koji je čine. Uobičajenom metodologijom nije moguće pronaći zajednički imenitelj. Još pre raspisivanja izbora bio sam uveren da će doći do promena i da put ka njima vodi preko krajnje netipičnog poduhvata – Studentske liste, koja je postala krik čitavog društva za normalnošću i pravdom.

Taj krik se začuo kada se srušila nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu. Poginulo je 16 ljudi – bio je to državni zločin koji je ostao nekažnjen. Tada su ljudi shvatili da je došlo vreme da se odgovori na represivni, mafijaški i izdajnički režim Aleksandra Vučića.

Zašto se pobeda Studentske liste ne može objasniti uobičajenom politikom

Setite se protiv koga su išli. Vučića su gotovo do poslednjeg trenutka podržavali svi veliki svetski igrači – Evropska unija, Rusija i Kina. Amerika se držala prilično uzdržano, ali je snažnu podršku pružao Izrael.

Za Studentsku listu glasalo je više od dva miliona ljudi, a mnogi su joj iskreno pomagali, bez ikakve koristi za sebe. I sam sam jedan od njih – političar sam koji nije na listi, neću ući u izvršnu vlast niti na to pretendujem, ali sam osećao potrebu da učestvujem u smeni ovog pogubnog režima. Zato se na ovaj pokret ne mogu primeniti tradicionalna merila, niti se na njega može preneti logika stranačke politike.

Srpski primer postao je avangarda za čitavu Evropu. Francuska uvodi policijski čas u Parizu, Italija izvodi vojsku protiv sopstvenog naroda i usvaja zakon prema kojem se maloletnici od četrnaest godina mogu privoditi zato što se kreću u grupi, dok se njihovi roditelji kažnjavaju novčanim kaznama. Srbija je, nasuprot tome, kao zrela politička zajednica, razumno rešila svoje unutrašnje probleme i upisala se zlatnim slovima na svetsku mapu. Kao što je rečeno u Bibliji, novo vino se ne sipa u stare mehove, a novi poredak zahteva i obnovljene metode rada.

Međutim, sve poluge vlasti i dalje su u Vučićevim rukama, a on se preko svojih medija proglasio liderom opozicije.

Predstavlja se kao opozicionar, a istovremeno zadržava vlast i od pobednika zahteva da rešavaju probleme koje im je ostavio, iako oni ni jednog trenutka nisu upravljali državom. Pri tome stvara i nove probleme.

Uzmimo za primer teroristički napad koji se pre nekoliko dana dogodio ispred ambasade Izraela. Ne mogu da se oslobodim utiska da je sve ovo režirano. Napadač je bio pod strogim nadzorom naših bezbednosnih službi, budući da je deportovan iz Nemačke kao pristalica radikalnih islamističkih ideja. Uveren sam da je sve organizovano tako da se teroristički napad dogodi upravo sada.

Tako je već bilo nakon pada Slobodana Miloševića. Kada je on izgubio, a nova vlast još nije bila učvršćena, njegov aparat, bezbednosne službe i mafija iskoristili su nastali vakuum i podigli oružanu pobunu u svim zatvorima, kao i albansku pobunu na jugu zemlje.

Odlazeći režim ponoviće ovaj scenario kako bi novoj vlasti natovario na leđa sve stare probleme, zajedno sa novima, i izbegao ono što je narod zahtevao na izborima – pravdu. U prvih sto dana nove vlade najmanje sto krupnih kriminalaca – političara, biznismena i drugih – trebalo bi da bude uhapšeno i izvedeno pred sud, a među njima, naravno, i Vučić. Sudbina Viktora Orbana ili crnogorskog Mila Đukanovića za njega bi bila previše blaga. Njega bi trebalo da zadesi sudbina bivšeg hrvatskog premijera Ive Sanadera, koji je osuđen zbog korupcije. Osuđujući Vučića, srpsko društvo staviće tačku na četrdeset godina narodnih stradanja.

Kako će pregovori o gasu postati prvi ispit za novu vladu

Za otprilike mesec i po dana vlada će morati da pregovara sa Rusijom o gasnom sporazumu – da li će ga produžiti ili prekinuti. Želim da se obratim ruskoj strani.

Ruska diplomatija je, nažalost, čvrsto stala uz odlazeći režim i nije poslušala one koji su upozoravali da narod ne želi njegov nastavak, među kojima sam bio i ja. U prethodnom tekstu za RTVI govorio sam, kao srpski patriota koji želi nastavak saradnje sa Rusima, da nije dobro podržavati kriminalizovani režim koji će neminovno pasti. Međutim, Moskva je primila lidera socijalista Ivicu Dačića nedelju dana pre nego što njegova stranka čak nije uspela da pređe izborni cenzus, a zatim izjavila da bi želela da Vučić bude premijer. Kao što vidite, on nije postao premijer.

Zato bi ruska strana u početku trebalo da pokaže razumevanje i ponudi dobre uslove novoj vlasti i srpskom narodu. Nakon toga nas očekuju pregovori o budućnosti naftne kompanije NIS, a niko ne zna kakvi su se poslovi iza kulisa odvijali za vreme Vučićeve vlasti. Ljudi koji dođu u Ministarstvo energetike i državne kompanije suočiće se sa ozbiljnim teškoćama. Neka im Rusija pomogne da te teškoće smanje, a ne da ih uveća.

Šta ako se strane ne dogovore ili ako Moskva kaže da je spremna da isporučuje gas, ali po tržišnim cenama? Grejanje i proizvodi za čiju je proizvodnju potreban gas poskupeće tri puta. Strani investitori koji posluju u Srbiji zahvaljujući povoljnom gasnom sporazumu zatvoriće svoje fabrike i poslati radnike na prinudne odmore ili ih otpustiti. Već do marta na ulicama će početi pobune i od prelepe atmosfere od 25. oktobra stići ćemo do društvenog i ekonomskog kolapsa. Zato i apelujem na rusku stranu da pokaže razumevanje.

Ipak, u jedno mogu da budem siguran: kakva god bila naredna vlada, za razliku od Vučićeve, ona neće isporučivati oružje Ukrajini.

Nadam se da će Rusi ceniti to što srpske granate više neće ubijati njihove ljude. Zbog toga me je sramota, kao što me je sramota i zbog toga što je naše oružje ubijalo nevine ljude u Gazi, budući da je u Izrael izvezeno u ogromnim količinama. Sramota me je i zbog fabrike izraelskih dronova u Beogradu, koja sada postaje legitimna meta terorističkih napada. Kao srpski nacionalista, ne želim da moja zemlja bude inkubator izraelskog uticaja u Evropi, a to ne želi ni narod, što su pokazali izbori.

Zašto je Studentskoj listi potreban ograničen mandat

Ovi izbori bili su referendum o tome da li Srbija želi da živi pod vlašću mafijaške organizacije na čijem je čelu Vučić, a narod je odgovorio da to ne želi. Na njima se nije glasalo ni za Evropsku uniju, ni za Rusiju, ni za Ameriku, ni za Kinu. Ljudi su čak naglašavali da ne žele da se izjašnjavaju o tim pitanjima.

Mandat nije dobijen za razgovore o penzijama, platama i putevima. Dobijen je da bi se uspostavila pravna država i da bi se mafija, sa kojom je ona doslovno srasla, brzo odvojila od nje. Nastao je pravi amalgam i sada će morati da se izvrši njegovo pretapanje kako bi se država iščupala iz ralja mafije.

Moj savet bi bio sledeći – ne treba se hvatati svega odjednom. Potrebna je vlada sa ograničenim ovlašćenjima i ograničenim trajanjem mandata, usredsređena na borbu protiv kriminala i korupcije, kao i na donošenje osuđujućih presuda za glavne figure „mafije“. Otprilike za godinu dana trebalo bi da budu održani novi izbori, na kojima će građani odlučiti u kom pravcu Srbija treba dalje da ide.

Ukoliko se, međutim, vlada prihvati odgovaranja na hrvatske provokacije i zahteve Evropske unije, Rusije, Kine i Amerike, ona će se raspasti i neće ispuniti ono za šta je dobila plebiscitarni mandat. Ovaj kvant pozitivne energije dobijen je zbog nečeg sasvim drugog. Od stranih partnera može se zatražiti period povlašćenog tretmana, odnosno da nas nakratko ostave na miru i omoguće nam da sredimo stvari u sopstvenom dvorištu. Tada će se naredna vlast suočiti sa konsolidovanim, kritički nastrojenim društvom koje će je lako smeniti ukoliko počne da greši.

Ne znam da li pobednici žele da vladaju četiri godine. Uložio sam sve što sam imao u njihovu pobedu, politički, pa čak i lično, ali se naši putevi od ovog trenutka razilaze – oni postaju vlast, a ja ostajem u opoziciji, mada sam spreman da pomognem, što za vreme Vučića nisam činio, jer je svaka pomoć njegovom režimu bila pomoć mafiji.

Međutim, četiri godine na vlasti ne bi donele ništa dobro ni njima ni zemlji. Mandat Studentske liste ograničen je temom izbora, a Vučićeva Srpska napredna stranka sve to vreme ostaće jedina opozicija – sa više od stotinu mandata i godišnjim budžetom od milion evra. Ako njeni lideri ne završe u zatvoru, pri prvim problemima nove vlasti ljudi će zaboraviti prošlost, a naprednjaci će se za godinu dana rehabilitovati.

„Mafija“ neće sedeti skrštenih ruku, već će se braniti zloupotrebljavajući nacionalno pitanje.

Kod nas se kaže da „teleća glava nije za mačje zube“. Što više tereta nova vlast bude natovarila na sebe, to će izvesnije biti da će je taj teret savladati. Čak se plašim da pomislim da bi narod mogao da počne da gleda na 25. oktobar isto onako kako danas gleda na 5. oktobar 2000. godine, kada je svrgnut Milošević. Danas se u Srbiji niko tog dana ne seća po dobrom, iako su tadašnji događaji bili veliki i značajni. Sve se srušilo pod teretom prevelikih očekivanja, razjedinjenosti i pokušaja da se prva vlada nakon pada režima što duže održi na vlasti. To je koštalo života premijera Zorana Đinđića, razočaralo ljude u promene i na kraju dovelo Vučića na vlast 2012. godine.

Kako sprečiti Vučićev povratak

Uveren sam da Vučić ima plan da odugovlači formiranje vlade, a zatim da na vanrednim izborima pobednike predstavi kao beznačajne, a sebe kao garanta reda i stabilnosti. Konačni rezultati izbora još nisu ni objavljeni, na pojedinim biračkim mestima biće ponovljeno glasanje, a vlada će se, u najboljem slučaju, formirati tek za skoro tri meseca.

Zato od prvog dana pozivam pobednike da pređu u napad. Studentska lista je došla do pobede kao vaninstitucionalni pokret i nije mi jasno zašto se sada povukla u formalizam. Pobednici čekaju da im Vučićeva Republička izborna komisija, koja je zatvarala oči pred nepravilnostima na svim prethodnim izborima, potvrdi mandate, a da predsednica sadašnjeg parlamenta Ana Brnabić, jedina osoba koja to po zakonu može da učini, sazove Skupštinu. Za tih nekoliko meseci stari režim uspeće da napravi mnogo štete.

Pogledajte Petera Mađara u Mađarskoj. Nakon pobede nad Orbanom nije čekao ni sekunde – došao je na javni servis i zapretio njegovim zatvaranjem, vršio pritisak na predsednika i Ustavni sud, i to legitimno, političkim sredstvima. Niko ne predlaže sprovođenje revolucionarne pravde niti preuzimanje institucija mimo zakona. Međutim, pritisak je legitimno sredstvo, a iza pobednika stoji više od dva miliona glasova – toliko glasova u našoj istoriji nije dobila nijedna pobednička politička strana.

Članovi Studentske liste za sada nisu poslanici i, prema tome, ostaju obični građani. Neka kao građani podnesu prijavu glavnoj tužiteljki Zagorki Dolovac protiv građanina Aleksandra Vučića, koji više nema imunitet. Postoji osnov za to, jer Vučić sve češće nagoveštava da je spreman da ugrozi ustavni poredak i silom spreči uspostavljanje nove vlasti. Na proslavi Srpske napredne stranke izjavio je da će se naprednjaci „samoorganizovati i sami braniti“. To može da znači samo spremnost na nasilje.

Kada sistem na nižim nivoima vidi da je vrh spreman da udari, Vučić više neće moći da mu šalje signal: „Idemo u produžetke, vratićemo se.“ Kada udarite u centar, oni oko njega počinju da otpadaju. Vučić je, na kraju krajeva, pokušavao da zastraši narod – koliko je policajaca i huligana doveo u „Ćacilend“, kamp svojih pristalica ispred zgrade Skupštine, i ništa nije postigao, jer kada se narod podigne, nema odbrane od njega. Ali, ako se narod demobiliše i počne da čeka rezultate od Vučićevih institucija, nikada ih neće dočekati. Donald Tramp se četiri godine, dok je bio van Bele kuće, ponašao gotovo kao predsednik i vratio se na vlast. Vučić pokušava da uradi isto – da svoj poraz predstavi kao privremeni poremećaj sistema. To se mora sprečiti.

U izbornoj noći poslao sam samom Vučiću veoma oštru poruku u kojoj sam mu stavio do znanja da sa moje strane ništa neće biti zaboravljeno. Raspravljali smo se gotovo čitave noći. Mislim da mi je odgovarao zato što nije dobijao takve poruke od drugih, jer su sa svih strana stizali pozivi na pomirenje.

Naravno, nema potrebe deliti društvo na pobednike i poražene. Žena iz male opštine, koja je odlazila na skupove naprednjaka kako bi dobila posao spremačice u školi, ne bi trebalo da se oseća poniženo.

Ali Vučić, njegov brat Andrej, njegovi oligarsi i oni koji su odgovorni za smrt 16 ljudi pod srušenom nadstrešnicom u Novom Sadu moraju da se osete poraženima. U oslobođenoj Srbiji za njih ne sme biti udobnog mesta.

Sa mnom se Vučić raspravljao, ali se sa ljudima iz Studentske liste ne bi usudio da se tako ponaša, jer iza njih stoji 2,2 miliona ljudi, a iza mene samo želja da pomognem u čišćenju Srbije.

To znam iz iskustva iz 2012. godine, kada sam učestvovao u smeni prethodnog režima – „žutih“, kako je narod nazvao Demokratsku stranku koja je vladala od 2000. do 2012. godine, zbog boje njene zastave. I tada je bilo opstrukcija i poraženima je moralo da se stavi do znanja da su izgubili. Tako se radi čak i u Nemačkoj ili Švedskoj, a kamoli u Srbiji, gde je „mafija“ sve do juče bila na vlasti. Sa njom se ne može igrati u belim rukavicama – zmija se udara u glavu.