BRANKO VELjKOVIĆ: 20 minuta posle kraja

Piše: Branko Veljković

Poštovani prijatelji,

precizno rečeno, tačno 20 minuta nakon što je na Andrićevom vencu pročitan poslednji tekst koji sam vam napisao, prisutni samozvani dao je nalog da se dogovorena operacija sa lažnim napadom na Andreja Vučića, brata Aleksandra Vučića, obustavi. Izvikao se samozvani na par prisutnih koordinatora zato što su tako „kretenski“ organizovali jednu tako ozbiljnu stvar, te da bi ih „i on provalio“ koliko su to sve glupo uradili. Naredio je i da se doveženi Šiptari odmah vrate na Kosovo. Za vozača autobusa koji ih je vratio na Kosovo određen je izvesni Đuro Malić. Drug Đuro nije bio srećan što je dobio taj zadatak, ali je zadatak ipak momentalno izvršio.

Ako pomislite šta je sve iz ovog zla trebalo da izađe, jasno vam je da je blagovremenim reagovanjem nekih blagih ljudi zapravo sprečen građanski rat. To nije prvi koji je sprečen u poslednjih 19 meseci.

O ovom zločinačkom planu režima istovremeno kada i javnost Srbije obaveštene su i sve DKP misije u Beogradu, Vlade mnogih država, sve velike medijske kuće na svetu. I još poneka autoru poznata mesta. Nazvaćemo ih diskretnim. Diskretna mesta su, naravno, obaveštena značajno detaljnije.

Hvala svima vama koji ste prepoznali opasnost i nesebično i požrtvovano pomogli da vest o ovom zlikovačkom planu prostruji kroz Srbiju i svet.

Hvala vam!

Proces poput ovog koji su pokrenuli studenti Srbije u blokadi generiše mnogo toga u društvu. Ovakvi procesi su onda, posledično, svojevrsni preseci opšteg stanja, slika u kakvom svetu živimo. I to je tako. Razumljivo je da na površinu, na svetlo dana, onda isplivava sve ono što nas okružuje. Međutim, šta god da izađe iz svih nas, od neobično velikog značaja je da sačuvamo razum i studente koji su pokrenuli proces, koji nema svoj pandan u političkoj istoriji.

Studentski protest ima ogroman moralni autoritet jer zahteva pravdu za 17 ubijenih u novosadskoj tragediji. Taj zahtev, svi svedočimo, još uvek nije ispunjen. Druga velika tekovina studentskog procesa je to što su oni miroljubivi!

Sa druge strane pojavio se izvestan broj onih koji „preko leđa“ studentskog protesta pozivaju na neke drugačije načine za rešenje velike političke krize koja potresa Srbiju. Povremeno, takvi ljudi umeju da budu vrlo bučni i nametljivi u izražavanju tih svojih „viđenja“.

Dobro. Ako umete, rešite „drugačije“.

Svima onima koji misle da treba ili može drugačije, pa dobro, rešite sve ovo kako god vi mislite da treba, ali nemojte da se krijete iza studenata i naroda Srbije. Već imamo predsednika države koji se krije iza blindiranih vrata, a konstantno kreira nasilje. Naša, i ne samo naša, istorija je puna pozivara na tuđu krv koji su, nakon što krv krene da teče u potocima, naprasno nestajali i premetali se u ruzmarine. A onda krv moraju da nose neki ljudi koji niti su je tražili niti su je hteli u svom životu. Ni na svojim rukama. To sve se toliko puta desilo, a krv nikada nije promenila svoje zakone.

I zato, junaci sa temua, ako mislite da možete da nosite na svojoj duši i svom razumu nečiji život, a vi onda, unapred, uzmite spisak svih studenata Srbije i na tom spisku odaberite koje dete treba da umre. Dajte sada toj vašoj želji, tom vašem nagonu da neko izgubi život, dajte mu ime i prezime. Konkretno ime i prezime. Nađite i sliku tog studenta, nađite mu porodicu i idite u tu kuću i recite ukućanima da ste vi odlučili da njihovo dete treba da umre. Odaberite tako jedno, pa onda još jedno, pa još jedno nečije dete i tako onoliko puta koliko puta to bude tražio demon u vama. Demonizovani režim radi upravo to. Pravi spiskove studenata, ređa ih u vrste i kolone i opredeljuje kome se kakvo zlo ima učiniti. I onda, kada se taj pir jednom završi, recite mi u čemu se vi tačno razlikujete od umobolnika pod fantomkama koji za nadnicu masakriraju tuđu decu? Ko zna, možda tako satiru i svoju decu, jer osnovna karakteristika pomračenog uma je da u takvom umu nema svetla. Samo tama. A u tami su svi krvnici isti, a lica žrtava se ne razlikuju.

Mogao bih da vam dam nebrojeno primera iz istorije i da vam tako pokažem koliko je nasilje u ovakvim situacijama pogrešna odluka. Nasilje u ovakvim situacijama nikada, ali nikada, nije donelo ni slobodu ni mir. Nasilje je samo okotilo drugo nasilje. Konačno rešenje onda nameću oni koji kontrolišu ulazne parametre, a to nikada i nigde nije bio narod.

I da, izvesno je da ovaj režim ne bi izdržao da to nasilje krene, jer prva karakteristika takvog nasilja, u ovakvim društvenim okolnostima, bila bi neviđena brutalnost, a druga sveobuhvatnost. To je i jeste jedan (ali ne i najsnažniji) razlog zbog koga se režim koristi nasiljem tako kako se do sada koristio. Ali voleo bih da me razumete. Ponoviću, da nasilje krene, režim sigurno ne bi izdržao nasilje i ne bi pretekao, ali ne bi ni Srbija kakvu je mi poznajemo.

Zato, danas, obavestiću vas o tom famoznom „15. martu“ i „propuštenoj prilici“ o čemu lamentiraju režim i režimske pudlice. Kao uvod, ponoviću javno postavljeno pitanje koje je postavio profesor Milo Lompar: „A šta je to trebalo da se desi 15. marta?“

S tim u vezi dogodilo se sledeće. Neposredno pred 15. mart režim je imao potpunu bezbednosnu procenu o tome koliko se naroda očekuje u Beogradu, kao i procenu koja se odnosila na moguće pravce eskalacije. Režim je doneo odluku da situaciju „okrene“ u svoju korist, koja odluka nije povučena čak i kada su videli da će to biti najveći skup naroda u istoriji Srbije. Režim je animirao sve svoje „potencijale“ fizičke sile, uključujući kriminalce i klasične paravojne formacije koje su za tu priliku prošle kratak kurs u korišćenju vatrenog oružja. Režim je u tom smislu raspolagao neuporedivo jačom oružanom silom od nenaoružanog naroda. Ne zaboravite, na studentski protest 15. marta došlo je na desetine hiljada porodica sa malom decom jer je to, u svojoj suštini, bio jedan veliki narodni sabor. Na ulici sa strane naroda nisu bili profesionalni vojnici spremni za obračun, već nenaoružani građani koji su se masovno odazvali pozivu studenata Srbije u blokadi. Namera režima je bila da se u datim okolnostima isprovociraju nemiri koliko god treba velikih razmera, te da se onda stvore okolnosti da se nakon nepredvidljivo velikog broja ljudskih žrtava stvore uslovi za međunarodnu vojno-policijsku intervenciju. Stvorio bi se okvir u kome bi se mogla formirati prelazna vlada, koja je u tom momentu bila često pominjana, ali prelazna vlada pod kontrolom međunarodnog faktora. U takvim okolnostima, kada bi zbog takvog razvoja događaja stradao neutvrđen broj ljudi, narod bi, u razumljivoj želji da se situacija smiri, prihvatio i međunarodnu „mirovnu“ misiju i takvu prelaznu vladu. Tako bi se, zapravo, u političkom smislu priča vratila u stanje pre novosadske tragedije, a prelazna vlada bi u nekom svom standardnom vremenskom formatu od 18 meseci „stvorila“ uslove za nove izbore. Studentsko-narodni protest bi neminovno izgubio svoju oštrinu i masovnost, a režim bi sproveo tihu osvetu u saglasju sa svojim umobolnim spiskovima. Tako organizovani izbori bi se onda, sa protokom vremena i tragedijom koja bi u takvom scenariju zadesila narod, odvijali u istim okolnostima kao i svi drugi izbori u prethodnih 15 godina. Režim bi u nekom sazivu, personalni momenat ne bi bio bitan, političku scenu opet vratio u kontrolu. Zapravo, u okviru priprema režima za masakr stanovništva 15. marta, tražio se razlog koji bi bio dovoljno „jak“ da se kao medijator u političke procese u Srbiji umeša EU i drugi međunarodni činioci, politički mentori Aleksandra Vučića. Prelazna vlada bi onda imala pun potencijal da „istražuje“ uslove i uzroke tako osmišljene tragedije i da se za to, po istim „receptima“ kao i sada, lažno optuže studenti, narodni tribuni i istaknuti pojedinci.

Ono što je tačno je da postoji grupa ljudi, blagi ljudi, koji su sve to prepoznali. Tačno je i da ovo nije pun opis onoga što se dogodilo tog dana, ali molim vas, imajte strpljenja. Ono što je sada bitno u vezi jednog razgovora koji se tada dogodio je da bi sa takvom masom naroda na ulicama stradanje bilo neopisivo, ali bi i nebrojene režimske zelene muve zažalile što su izazvale krvoproliće.

Bitno je da su u okviru svoje spoznaje sve navedeno prepoznali i studenti Srbije u blokadi i da su u pravom momentu skinuli svoje prsluke i objavili da od tog momenta to više nisu studentski protesti i rekli su: „Ovo od sada više nisu naši protesti“. Momenat koji je tada postao važan je da se očekivana eskalacija u režiji režima vremenski „odvoji“ od momenta kada su studenti skinuli prsluke. U tome se uspelo na način za koji vam, znam, dugujem objašnjenje.

Svest tih mladih ljudi o realnom stanju je bila tolika da su ispisivali svoje krvne grupe na podlakticama. Molim vas, razmislimo svi sada. U kakvom je to stanju bilo naše društvo kada su studenti usred Beograda na svojim telima ispisivali krvne grupe i brojeve telefona koga zvati ako dođe do neizrecivog. Zapamtite, sa jedne strane beogradskih ulica su bili takvi mladi ljudi, a sa druge strane horde maskiranih maloumnika koji su upravo završili kratak kurs o upotrebi automatskog oružja i njihovi dušebolni nalogodavci.

Ako sve ovo razumete, razumećete kada dođe vreme i razgovor tri čoveka o tome šta je u takvim okolnostima moguće, a da ne strada narod i da ne bude ljudskih žrtava.

Živ bio naš blagi brate.

Dakle, studentski pokret je od početka, od kada je formiran i od kada je zaživeo, zauzeo jasan stav da se za promene bori isključivo mirnim putem. Pokret je mirnim putem ostvario nešto što nijedna politička opcija u istoriji Srbije nikada nije ostvarila. Svako ko poziva na nasilje zapravo odstupa od osnovnih i jasno obznanjenih principa studentskog pokreta. Takvi „pozivari“ nisu deo studentskog pokreta. Što se tiče studenata sa kojima sam razgovarao, takvi mogu, ako su već tako hrabri, da organizuju neki svoj pokret, pa nek čine šta misle da treba. Uostalom, imali su za to vremena i pre nego što su se studenti Srbije organizovali i podigli. Ova sveopšta izdaja traje 14 godina, a zapravo i mnogo duže. Takvi, studenti su svesni, ili su naručeni primitivni provokatori šešeljevskog tipa koji bi se premetnuli u ruzmarine čim bi nasilje krenulo ili su notorne kukavice koje se kriju iza živih tela nečije tuđe dece. Pa na vlasti u Srbiji je jedan od tih zlikovaca koji je pozivao da se nekim ljudima kašikama vade oči, ali sa vrlo bezbedne distance! Hoćemo li, kao narod, da njegov mentalitet u Srbiji živi i kad njega više ne bude? To bi bilo stvarno demonsko zaveštanje ili zaveštanje demona, kako god hoćete.

Verujte mi, niko od tih uvek bučnih pozivara na krv nije stvarno spreman da nosi posledice onoga na šta poziva. To su sve samo demonizovani pozeri. I ova „vlast“ je puna takvih pozera koji bi za „svog predsednika“ lupali šamare, klali, ubijali, ali i taj kilavi koji voli da ga zovu „šefom“ odlično zna da bi se, da „igranka“ stvarno krene, sva ta bulumenta razbežala samo kada bi imala gde. Uostalom, on je deo tih falangi koje su pozivale na krv, pa je na kraju pobegao u pancire, „imunitete“ i „Kobre“ u „testudo“ formacijama okolo njega. I to radi konstantno. Odgovorni su takvi i za stradanje na Košarama, ali ih to nije sprečilo da međusobno, usred tog stradanja, dele stanove. Dakle, oni imaju mentalitet klasičnih ratnih profitera, a oni po definiciji žive od tuđeg stradanja. Ako je neko u ovoj zemlji ratni zločinac, to je onda ta klika koja zadnjih 35 godina poziva na nasilje i krv. Naše prokletstvo je što smo dozvolili, kao narod, da ta klika sebe okiti zastavom nacionalizma, samozvanih „velikih“ Srba i da govori i deluje u ime svih nas. Studenti su im to oduzeli! Studenti su srušili koncept lažnog nacionalizma i vratili ga u ono što nacionalizam zapravo jeste – ja volim svoju zemlju i svoj narod i nemam ništa protiv da svako voli svoju zemlju i svoj narod. Zato su studenti već pobedili! Kad bi samo znali koliko su već pobedili!

Zato studenti pobeđuju!

Ono što je problem za režimske zelene muve je što u jednom aspektu ove „igranke“, ako „igranka“ krene, niko neće moći nigde da pobegne. Verujte mi! Niko! Dobar deo njih je toga svestan jer je u proteklom periodu većini režimskih zelenih muva postalo jasno da im od onoga što provociraju novac ne garantuje imunitet. Naprotiv. Novac će biti deo presude. Što ga više ima, to će presuda biti izvesnija i brža. Takva je priroda sveta koga su izazivali na dvoboj.

Sve to ima veze sa „gubljenjem daljinskog“2 o čemu sam vam pisao, ali i sa mafijaškom suštinom ovog režima.

Sa druge strane, da nasilje, ne daj Bože, krene, svaki građanin ove zemlje bi bio u prilici da se sretne sa svim demonima koje je u životu posejao. To je prvi zakon svakog građanskog rata. Kada udari brat na brata nema svetlog oružja. Kada dođe do građanskog rata niko više nema sigurnu kuću. U takvim okolnostima počinje „ispitivanje materijala“ na koje je jako malo ljudi spremno. I dobro je što je tako.

Uostalom, je l’ divna Teodora Martinko, koja je jedina preživela novosadsko masovno ubistvo, ali je u tragediji izgubila obe noge, ikada pozvala na nasilje? Je l’ pozvala na smrt ili je posle dugotrajnog i teškog lečenja odlučila da nastavi da živi i nasmejana izašla pred narod i pokazala uverenje da je položila vozački ispit! Možemo li uopšte da razumemo koliko je ta žena hrabra.

Naravno, Teodora ima pravo na pravdu, porodice stradalih imaju pravo na pravdu, ali nasilje nije pravda!

Zemaljska pravda je da svi ovi zlikovci na vlasti u zdravlju dočekaju suđenje i da budu osuđeni na doživotne robije, kao što zaslužuju. Ona stvarna, konačna pravda odmerava se kada konačno dođe. Tako je zapisano. Nije do nas.

I studenti Srbije su sve to prepoznali. Na svoj način, u okvirima svoje spoznaje, prepoznali su. I kažu – protesti studenata u blokadi su miroljubivi!3

Za one koji su, kao i ja, u duši Hristovi, setiću vas da Hrist nikada nije pozivao na nasilje, niti je u svojoj Božanskoj misiji imao zadatak da menja politike i političare. Hrist nam je pokazao kako da se suprotstavljamo demonu u čoveku, a ne čoveku. Kada je isceljivao, Hrist nije lečio bolest, već je isterivao demona iz obolelog. Tako je isceljivao. Ali mnogi Srbi vole da pričaju o pravoslavlju i da „šeruju“ solomonove mudrosti, a malo ih je stvarno pročitalo Sveto Pismo. Previše malo za jedan verujući narod.

A to što imamo sijaset budala koji sa upaljenim šibicama ulaze u barutanu, pa i to nije prvi put.

Ako vam treba primer iz novije istorije, setite se 27. marta 1941. g. kada je grupa agenata provokatora organizovala ulične nemire u Beogradu uz unapred smišljene parole „bolje rat nego pakt“. To nas je koštalo rata, dva miliona mrtvih i komunizma koji je došao na toj paroli, uvodeći rat kao stalnu kategoriju. To večito stanje rata se kroz vrlo živ koncept „unutrašnjeg neprijatelja“4 dešava i danas. Taj metod, kao metod sa kojim se vlada, je jedan od ozbiljnijih legata komunizma. Isti motivi su vodili i one koji su oktobra 1941. g. masakrirali nemačku intendantsku kolonu, sa sve kastriranjem i sečenjem polnih organa pobijenih Nemaca, u jasnoj svesti i nameri da će fotografije sa tog mesta istog dana biti na stolu Adolfa Hitlera. Taj napad nije imao za cilj da se zaustavi nemačko osvajanje, već da se Nemcima da i povod i razlog da, u skladu sa naredbom generala Franca Bemea, streljaju 100 Srba za svakog ubijenog, a 50 za ranjenog nemačkog vojnika. Dakle, onaj ko je naredio i sproveo napad na nemačku kolonu imao je potpuni umišljaj o tome šta će biti posledica. Posledica je bilo streljanje 2.796 lica za dva dana samo u Kragujevcu. Drugi, značajno dugoročniji cilj, bio je da se Srbi prikažu kao primitivni i agresivni. A od tog oktobarskog dana pa do dana kada je u Velikom ratu komanda Srbske vojske izdala u istoriji ratovanja nezabeleženo naređenje da se prekinu sva borbena dejstva dok neprijateljska bugarska vojska u organizovanoj voznoj kompoziciji ne izvuče sve ranjenike, prošlo je nepunih 25 godina. Napad na nemačku kolonu 1941. g. imao je za cilj da se u javnom narativu sruši slika o herojskoj, uvek oslobodilačkoj, Srbskoj vojsci. Tim činom ubijani su Nemci, ali je uništavana Srbija. Iz istog razloga je u svojoj javnoj izjavi samozvani imao potrebu da ponizi Lazara i uzdigne Murata.

Dakle, taj napad nije poremetio ama baš ništa u poziciji Rajha u tada nezadrživom zaletu, ali je doveo do masovnog streljanja u Kragujevcu i po celoj Šumadiji. I sada, recite mi, zašto su Nemci pobili decu, a ne roditelje? Recite mi, je l’ neko od tih „junaka“ koji su napali Nemce heroj ili su svi oni ipak bili deo neke organizovane zločinačke organizacije koja je imala zadatak da tim činom izazove strahovite pogrome i promeni ugao iz koga je Rajh gledao na Srbe kao narod. To je bila inicijalna kapisla i za „tretman“ Srba na prostoru cele dotadašnje Jugoslavije koji je usledio. Neizrecive posledice su nam svima poznate.

Upravo je to metod koji koristi režim u želji da isprovocira sukobe. Ovlašćena službena lica MUP-a Srbije u sadejstvu sa plaćenim maskiranim umobolnicima fingiraju napade na policiju u nameri da se isprovociraju sukobi i izazovu nemiri većih razmera. Tako su došli na ideju i da lažiraju i napad na Andreja Vučića5, rođenog brata Aleksandra Vučića.

Sada, je l’ pravite paralelu sa zlikovcima koji su svojim činom izazvali pogrom naroda u Kragujevcu? Recept, poštovani čitaoci, a ne herojstvo.

U ovom našem procesu u kome svi učestvujemo „aneks“ na idejno rešenje upravo tog „recepta“ bili su pokušaji režima da sotonskim marifetlucima slome studentski pokret tokom 2025. i 2026. g. Sagledavanje valja početi od „Udario Kurti na „kurtija““6, pisanije iz 2022. g., kada je režim pokušao da isprovocira nemire na jugu Srbije, a nastaviti sa opisom pokušaja da se organizuju nemiri nakon novosadskog masovnog ubistva.

Početkom aprila 2025. g. režimski „agenti“ pokušali su da animiraju pripadnike navijačkih grupa u Zagrebu da u sadejstvu sa „Gembešovcima“ izazovu nasilne akcije na studentskim protestima7. Usledio je pokušaj da se problem napravi na teritoriji Vojvodine8, a nakon toga i pokušaj da se preko kontakata u svetu kriminala izvede lažni atentat na Vučića tokom partijskog skupa u Nišu, kada je za te potrebe angažovan N. Tavez9, profesionalni egzekutor. Zapravo, u osnovi ovog plana je bila umobolna ideja samozvanog da bukvalno iskopira napad na predsednika SAD, Donalda Trampa.

Neposredno pred zakazani veliki sabor naroda u Beogradu, na Vidovdan 2025. g. režim je organizovao da sedam lica iz Republike Srpske dođe na proteste sa zadatkom da hladnim oružjem povrede veći broj lica ne bi li izazvali nerede10. Priprema za ovu „akciju“ bila je opsežna i uključila je i deo međunarodne zajednice (deo korumpiranih EU birokrata koji zdušno podržavaju režim u Srbiji)11. Tada je neizbežni Antonio Košta obznanio da je za potrebe monstruoznog plana režima u Beogradu „sila dozvoljena ako ima jak razlog“. Sve što je trebalo je da režim da EU taj „jak razlog“. Zato je u Beograd trebalo da bude dovedeno sedam maloumnika iz Republike Srbske.

Sredinom avgusta 2025. g., kao deo uniformisanog kontingenta mobilisanog za potrebe uličnog prebijanja studenata i naroda, režim je u Beograd imao nameru da dovede tri autobusa sa pripadnicima MUP-a Albanije. Kada je to sprečeno i obznanjeno, na te okolnosti morali su da se izjašnjavaju i visoki zvaničnici Crne Gore, jer su autobusi već bili ušli u Crnu Goru12.

Zbog svih navedenih radnji režimu je oduzeto pravo da se koristi novcem od međunarodnog protoka narkotika, te su veće količine „preusmerene“ i u jednom momentu prebačene na sever tzv. Kosova gde je „kontingent“ bio pod specifičnom zaštitom. Režim je došao na suludu ideju da se zloupotrebom vojnih potencijala Republike Srbije pomenuti kontingent preotme u vojnoj akciji. Da bi to „prošlo“, režim u Beogradu je sa režimom u Prištini (dva brata „kurtija“) dogovorio da se izfingira vojni napad na tzv. državu Kosovo. Za sprečavanje ovog rata je u dogovorenom procesu zasluge preuzeo predsednik SAD Donald Tramp, o čemu je javno govorio nekoliko puta. Posledice bi bile stravične, ali po režim prihvatljive jer je za njih finansiranje sopstvenih aktivnosti značajnije od života ljudi13.

Krajem avgusta 2025. g. režim je pokušao da organizuje napad na lica u gej paradi koja je organizovana u Beogradu sa jasnim ciljem da se EU da dogovoreni, nesporni „casus belli“, povod za rat, da se zemlja uvede u vanredno stanje te da se formira tehnička vlada pod patronatom režima14.

Možda najmonstruozniji plan za izazivanje građanskog rata bio je pokušaj režima da krajem oktobra 2025. g. na teritoriju Srbije dovede grupu lica muslimanske veroispovesti kako bi obučeni u odevne predmete sa navijačkim obeležjima sportskih klubova iz Srbije izvršili napad na studente iz Novog Pazara koji su išli iz svog grada do Novog Sada, gde je bio zakazan veliki narodni sabor povodom godišnjice novosadske tragedije. Režim je izvršioce ovog plana pronašao u Tuzli, a predvodio ih je Mehmed M. Prema tom planu studenti, mahom muslimanske veroispovesti, koji su podržali svoje kolege u blokadi trebali su da budu napadnuti u samom srcu Srbije, u momentu kada su napuštali Čačak. Opet, sprečeni su, a Mehmed je svoj zadatak detaljno objasnio na obalama Biogradskog jezera15 gde se volšebno probudio. I tada je u okviru režimske medijske pripreme sprovedena opsežna kampanja o navodnoj ugroženosti predsednika Republike.

Marta 2026. g. režim ulazi u završnu fazu realizacije plana da se kreira lažni studentski pokret16, u okviru kog plana je bila i ideja da se „normalizuju“ odnosi sa međunarodnim kriminalom lukrativnim ponudama i predlogom da „njihovi momci budu pri brojanju glasova na lokalnim izborima“. Za kurira je određen drug Glišo koji je eksplicitnim odgovorom „latentno vraćen u agoniju moždanih problema“17.

Juna ove godine dogodio se i neviđeni fijasko sa pokušajem organizacije širenja transparenta u Tivtu18.

Tako smo došli i do poslednjeg pokušaja samozvanog da se „povrati“ u političku stvarnost kako je on vidi. Samozvani i njegovi „koordinatori“ su za potrebe fingiranog napada na Andreja Vučića u Beograd dovezli pun autobus Šiptara, deo njih su naoružali kratkim sečivima19, sa namerom da obučeni u već odštampane majice „Studenti pobeđuju“ fingiraju pomenuti napad te da krivicu svale na „blokadere“.

Svi navedeni pokušaji režima su uspešno sprečeni i osujećeni.

Proces sprečavanja svih ovih sotonskih marifetluka obuhvatio je aktivnosti na četiri kontinenta i u većem broju država, ali je u realizaciju zapravo uključen jako mali broj ljudi. Svi uključeni imali su ključni motiv – politički procesi u Srbiji moraju biti završeni mirnim putem! Zato je odlučeno da se spreči svaki pokušaj režima da se na opisane načine izazovu nemiri ili građanski rat u Srbiji.

Dakle, studenti Srbije u blokadi nisu ništa propustili. Oni su samo, Bogu hvala, ostali dosledni svojim izvornim zahtevima i civilizacijskoj ideji da se politički procesi privedu kraju mirnim putem. Paravojske, batinaše, sveopštu kriminalizaciju državnog aparata, državni terorizam i nasilje na ulicama organizovao je onaj koji je pokušao da organizuje i sve ovo što sam vam naveo.

Sa jedne strane tog procesa nalaze se studenti u blokadi i narod Srbije, a sa druge strane… odmetnuti, demonizovani režim!

I sada, samozvani, pitanje za tebe. Kad se ovako sagleda proces, ko je propustio šanse?

Ili ako ti je lakše, ponoviću ti – tebi kristalna noć nije propala, oduzeta ti je!

Spodobe iz režima, sada se vama obraćam.

Prvo, Orliću. Direktore. Moram da ti kažem da je portugalski fijasko bio unapred određen. To ima veze sa pragom odlučivanja, koji prag ti ne možeš da poznaješ u „tom“ svetu, ali znaš da takav prag postoji, recimo, u tvom ETF svetu. „Normalizovana vrednost se poredi sa unapred izračunatim teorijskim vrednostima za različite modulacije. Na osnovu optimalno postavljenog praga odlučivanja, sistem automatski donosi zaključak o kom se tipu modulacije radi“, je l’ tako beše funkcioniše algoritam? Neću da ti obaram disertaciju zbog disonantnog „optimalnog“ i neću da ti opterećujem razmišljanje šta „optimalno“ znači u strukturi velikog toka i teološkoj ravni, ali suština je – sistem je sposoban da donese rešenje bez obzira kakav potez bilo ko povuče! A ti, tvoj gazda i ceo vaš umobolni režim niste čak ni deo tog sistema, dakle, vi niti razumete taj „sport“, niti ste pozvani da donosite odluke „o kom se tipu modulacije“ radi. Shvati, vi ne odlučujete o bilo čemu bitnom. Vaš domen je izdaja Srbije, a ne odluka, a čak i izdaja je čin koji se sprovodi u skladu sa željama drugog, a opštu kriminalizaciju države i društva ste sproveli sami. To vam je tako dozvoljeno jer ste veleizdajnici, da biste se naplatili. Tako da mislim da je odluka da se ubuduće bavite turističkim vaučerima za penzionere sasvim na mestu. Tu su rizici veliki, ali verujem da ćete izaći na kraj sa tim složenim zadatkom.

Vidiš, Orliću, ti si inženjer, ali si za razliku od drugih bar stvarno inženjer, doduše sa tim izletom u periferne vojne strukture, ali o „velikom toku“ stvarno ne znaš ništa. Glupo je što si dozvolio da te sada cela struktura koju ne poznaješ trajno obeleži kao narko dilera u pokušaju. Razumeš li posledice po sebe, državu i službu koju misliš da vodiš?

Drugo, znajte. Sada vam kažem. Što se tiče vašeg upornog mafijanja. Rat koji prizivate, koji rat ako krene, desiće se isključivo zato što će oni koje uporno progonite za nedela koja oni nisu učinili početi da se brane. To činite iz vaše mafijaške želje da se umešate u tokove koje ne razumete i u nameri da ih preuzmete20. Tu vas sada, u najboljoj nameri, opominjem. Priroda tog sveta i rata sa tim svetom je takva da niko neće moći nigde da pobegne! Niko!

Taj momenat će onda imati svoje prethodno pitanje, imaće svoj odgovor i taj odgovor će biti konačan.

Po prirodi toka koji ne poznajete, taj odgovor će biti deo novog svetla, onog koje ste vi sa razlogom izgubili.

I to, onda, opet neće imati nikakve veze sa studentima i narodom Srbije koji se zalažu za mirnu smenu vlasti, ali će imati veze sa vama.

A ja vam želim pravično suđenje i zaslužene kazne, sve u skladu sa Ustavom i Zakonima vaspostavljenog ustavnopravnog poretka Republike Srbije.

Studenti su u pravu!

Vaspostavimo Ustav Republike Srbije!

Izvor: brankoveljkovic.com