OD SAJTA ZA UPOZNAVANjE DO POBEDE AfD-a: Seks kao državni neprijatelj

Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige

Sajt za upoznavanje doveo je trojicu Rusa sa Krima ne do ljubavi, nego do optužbi za izdaju i mogućnosti da ostatak života provedu iza rešetaka. Počelo je onako kako danas počinju milioni odnosa širom sveta fotografijom žene, profilom na internetu, porukom i dopisivanjem. Ona im je govorila da je rođena na Krimu, da je bila primorana da ode u Ukrajinu i postepeno je gradila ono bez čega nijedna ozbiljna obaveštajna operacija ne može da uspe a to je poverenje.

Aleksandar Đurđev (Foto UNS)

Prema saopštenju ruskog FSB-a, iza više ženskih profila pod različitim imenima nalazila se Marina Kučerak, koju ruska služba identifikuje kao pripadnicu Glavne obaveštajne uprave ukrajinskog Ministarstva odbrane. Kada je uspostavljena veza, stigli su i zadaci i to podaci o lokacijama ruskih sistema protivvazdušne odbrane, skladištima nafte i drugim objektima od vojnog značaja. Ljudi koji su mislili da razgovaraju sa ženom koja im se dopada, prema tvrdnjama ruskih vlasti, postali su izvori strane obaveštajne službe. Sva trojica su uhapšena. To je gotovo savršena slika rata XXI veka. U njemu više nije neophodno probiti državnu granicu ako možete probiti psihološku granicu jednog čoveka. Ne morate najpre uništiti radar ako možete da pronađete nekoga ko će vam poslati njegovu lokaciju. Ne morate čoveka silom naterati da radi za vas ako znate šta mu nedostaje, čega se plaši, čemu se nada, koga želi da upozna i kome je spreman da veruje. Nekadašnji obaveštajni rad zahtevao je dugotrajno praćenje potencijalnog izvora, agente, tajne susrete i veliki rizik.

Danas je ogroman deo prve faze tog posla sam čovek dobrovoljno preselio na internet da svoje fotografije, prijatelje, posao, kretanje, interesovanja, političke stavove, porodične odnose, emocije, strahove, navike i slabosti. Nikada čovek nije ostavljao toliko podataka o sebi, a nikada nije postojala tehnologija sposobnija da te podatke poveže, analizira i pretvori u upotrebljivo znanje. Zato ova priča nije samo priča o trojici naivnih Rusa i jednoj navodnoj ukrajinskoj obaveštajnoj operaciji. Ona pokazuje šta nastaje spajanjem informacionih tehnologija, društvenih mreža, veštačke inteligencije, klasične psihologije i vekovima starog obaveštajnog zanata. Društvene mreže su čovečanstvo pretvorile u najveću dobrovoljno stvorenu bazu podataka o ljudskom ponašanju u istoriji. Veštačka inteligencija omogućava da se količina podataka koju ni armija analitičara ne bi mogla ručno da obradi pretražuje, povezuje i analizira ogromnom brzinom. To, naravno, ne znači da je u konkretnom slučaju sa Krima korišćena veštačka inteligencija za takvu tvrdnju nemamo dokaz ali metod koji vidimo savršeno odgovara vremenu u kojem algoritmi mogu da pomognu u otkrivanju obrazaca ponašanja, interesovanja, kontakata i potencijalnih slabosti ogromnog broja ljudi. Čovek je oduvek bio najslabija tačka svakog bezbednosnog sistema digitalno doba je samo omogućilo da se ta tačka pronalazi brže, preciznije i na mnogo većoj skali. Koliko daleko taj mehanizam može da ide pokazuje drugi slučaj koji su objavile ruske vlasti. Dvadesetjednogodišnji moldavski državljanin Nikolaje Kociju priveden je zbog sumnje da je pokušao da ubije ruskog vojnika kod Engelsa. Prema navodima FSB-a i ruskog Istražnog komiteta, on je još 2025. godine, dok se nalazio u Moldaviji i preko strane društvene mreže tražio posao, stupio u kontakt sa ukrajinskim obaveštajnim operativcem. Ruski organi tvrde da je potom u martu 2026. godine u Kijevu prošao obuku za rukovanje minama, eksplozivnim sredstvima i vatrenim oružjem, da je preko drugih zemalja stigao u Rusiju i da mu je za ubistvo ponuđeno 70.000 dolara. Prema istoj verziji događaja, 3. septembra u blizini sela Probuždenije u Engelskom okrugu ispalio je najmanje šest hitaca u ruskog vojnika, koji je preživeo zahvaljujući brzoj medicinskoj pomoći, a osumnjičeni je kasnije uhapšen dok je pokušavao da napusti Rusiju. U jednom slučaju ulazna tačka je potreba za bliskošću, u drugom potreba za poslom i novcem. Mehanizam koji opisuju ruske vlasti je isti: pronađi potrebu, otkrij slabost, uspostavi kontakt, izgradi poverenje, postepeno povećavaj zahtev i na kraju pretvori običnog čoveka u instrument mnogo većeg geopolitičkog sukoba. U tom kontekstu reči Aleksa Karpa dobijaju posebnu težinu.

Karp nije profesor koji sa akademske distance posmatra digitalnu revoluciju. On je suosnivač i generalni direktor Palantir Technologies, jedne od najznačajnijih američkih tehnoloških kompanija na preseku analize velikih količina podataka, veštačke inteligencije, odbrane i nacionalne bezbednosti. Palantir sarađuje sa zapadnim državnim i bezbednosnim strukturama i aktivno je uključen u tehnološku podršku Ukrajini. Zato je zanimljivo kada čovek iz samog središta nove industrije podataka, algoritama i veštačke inteligencije u razgovoru sa Matijasom Depfnerom, generalnim direktorom nemačke medijske grupe Axel Springer, sa tehnologije prelazi na socijalnu psihologiju i izgovara rečenicu koju bi evropske političke elite morale pažljivo da analiziraju uspon AfD-a u Nemačkoj bio je, po njemu, potpuno predvidljiv. Karp ne podržava AfD. To je važno naglasiti upravo zato što njegova analiza tada postaje zanimljivija. Izričito kaže da za tu stranku ne bi glasao, kritikuje njen odnos prema Rusiji i Kini i odbija da prihvati njene spoljnopolitičke pozicije. Ali istovremeno odbija da ignoriše pitanje zašto milioni Nemaca za nju glasaju. Njegova teza je jednostavna da ne možete u Nemačkoj sprovesti masovnu migraciju takvih razmera bez saglasnosti nemačkog naroda i bez iskrene rasprave o posledicama, a onda se čuditi političkim posledicama. Karp govori čak i o jevrejskom poreklu sopstvene porodice i Holokaustu kako bi pokazao da razume zašto su pitanja nacije, identiteta i migracije u Nemačkoj istorijski izuzetno osetljiva. Ali upravo iz te pozicije tvrdi da u Evropi, a naročito u Nemačkoj, postoji bolna nesposobnost da se otvoreno razgovara o očiglednim činjenicama sa kojima prosečan čovek živi svakoga dana. Još je zanimljivija njegova ocena dubine tog političkog pomeranja. Karp govori o ljudima koje lično poznaje, uključujući socijaldemokrate, koji su mu pre pet godina govorili da nikada neće glasati za AfD, a danas to čine. On čak smatra da je stvarni prostor podrške politici koju AfD artikuliše širi od formalnog izbornog rezultata te stranke, jer postoje ljudi koji dele deo njenih stavova, ali zbog samog imena i političke stigme ne žele da glasaju za nju. Karp zato pravi razliku koju evropski politički centar često ne želi da napravi: razumeti zašto neko glasa za AfD nije isto što i podržavati AfD. Njegova dijagnoza može da se svede na jedan uzročno-posledični lanac masovna migracija bez dovoljne saglasnosti stanovništva, izbegavanje otvorene rasprave o posledicama, gubitak poverenja u tradicionalne stranke, protestni glas i rast političkih snaga koje je sistem prethodno proglasio neprihvatljivim. Tu se obaveštajna psihologija pojedinca i socijalna psihologija čitavog društva dodiruju u jednoj važnoj tački moć pripada onome ko bolje razume čoveka. Obaveštajna služba traži psihološku tačku pojedinca, politika psihološku tačku društva, društvene mreže beleže reakcije miliona ljudi, algoritmi otkrivaju šta privlači pažnju i šta proizvodi strah, bes, želju ili osećanje pripadnosti, političke organizacije pokušavaju da ta osećanja pretvore u glasove, kompanije u novac, a države u moć. Teritorija više nije jedino bojno polje. Bojno polje postaje i ljudska svest. Ali savremena moć nije samo sposobnost da razumete ljudsku psihologiju. Ona podrazumeva i nešto mnogo starije sposobnost države da hladno prepozna sopstveni nacionalni interes. Upravo Nemačka, o kojoj Karp govori, ovih dana daje izuzetno poučan primer. Nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful zatražio je od Kijeva da prilikom korišćenja nemačke pomoći više uzme u obzir interese Berlina i poveća kupovinu od nemačkih odbrambenih kompanija. Njegova poruka je lišena romantike: Nemačka je jedan od najvećih finansijskih i vojnih podržavalaca Ukrajine i nemačka odbrambena industrija treba od toga da ima koristi. Vadeful je rekao da to mora da objasni nemačkim poreskim obveznicima i da je najmanje što Kijev može da učini da nemačke proizvođače uključi u svoje nabavke. Berlin, kako je rekao, nije u potpunosti zadovoljan sadašnjim obimom ukrajinskih porudžbina iz Nemačke. To je nacionalni interes izgovoren bez maske. Nemačka može da govori o evropskoj solidarnosti i istovremeno da pita koliko će nemačkih fabrika dobiti posao. Jedno drugo ne isključuje. Ozbiljna država upravo tako razmišlja. Isti Vadeful otvorio je i pitanje ukrajinskih muškaraca regrutnog uzrasta koji žive u Nemačkoj, ukazujući da nemačke vlasti znaju ko je registrovan, ko prima socijalnu pomoć i ko ima dozvolu boravka i da bi ukrajinska vlada na osnovu tih podataka mogla da poziva svoje državljane da se vrate, uz njegovo naglašavanje da povratak ne bi trebalo da bude prinudan. Iza velikih geopolitičkih deklaracija tako se ponovo pojavljuju vrlo konkretna pitanja ko plaća rat, ko proizvodi oružje, ko ga kupuje i ko će se boriti. Turska nam istovremeno pokazuje drugu školu državnog realizma. Kao jedna od najvažnijih članica NATO-a, zbog problema sa snabdevanjem iz Persijskog zaliva radi na povećanju uvoza ruskih azotnih đubriva, uključujući ureu, a turski i ruski zvaničnici pripremaju odgovarajući memorandum u Moskvi. Ankara ne pita da li će kupovina ruskog đubriva ideološki lepo izgledati. Pita šta je potrebno turskoj poljoprivredi i turskoj ekonomiji. Istovremeno ostaje uključena u razgovore o Crnom moru, civilnoj plovidbi i mogućim aranžmanima koji bi omogućili sigurniji transport.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov odbacio je predlog moratorijuma na ruske i ukrajinske napade na brodove sa civilnim teretom kao neprihvatljiv i praktično nekontrolisan, ali sama činjenica da se o takvim modelima razgovara pokazuje prirodu stvarnog sveta: možete voditi rat, trgovati, pregovarati i tražiti zajednički interes istovremeno. To je nešto što Srbija mora veoma dobro da razume. Svet nije podeljen na tabore u kojima je jedini dokaz lojalnosti spremnost da nanesete štetu samom sebi. Nemačka pomaže Ukrajini i traži poslove za nemačku industriju. Turska je u NATO-u i kupuje ono što joj je potrebno od Rusije. Velike sile mogu biti protivnici u jednom pitanju, partneri u drugom i pregovarači u trećem. Samo se malim narodima ponekad prodaje ideja da moraju da biraju između sopstvenog interesa i tuđeg odobravanja. Iz svega ovoga Srbija mora da izvuče nekoliko veoma ozbiljnih pouka. Prva je bezbednosna. Kontraobaveštajna zaštita više ne može da se svodi na klasične metode iz prošlog veka. Ako strana služba može potencijalnom izvoru da priđe preko sajta za upoznavanje, oglasa za posao ili društvene mreže, onda ljudi u Vojsci Srbije, policiji, državnoj upravi, energetici, telekomunikacijama, namenskoj industriji i kritičnoj infrastrukturi moraju da budu obučeni za takav svet. Srbiji je potrebna nova bezbednosna kultura koja spaja kontraobaveštajni rad, sajber bezbednost, veštačku inteligenciju, medijsku pismenost, psihologiju i razumevanje informacionih operacija. Poruka nepoznate žene, poslovna ponuda, novo internet prijateljstvo ili naizgled bezazleno pitanje danas mogu biti prva karika mnogo ozbiljnije operacije. Druga pouka je politička. Karpovo upozorenje Nemačkoj moramo čitati i kao upozorenje svakoj evropskoj državi, pa i Srbiji. Država ne sme da stvara provaliju između stvarnosti koju žive njeni građani i stvarnosti koju opisuju njene institucije. O migracijama, demografiji, Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj, položaju Srba u regionu, nacionalnom identitetu, ekonomskoj sigurnosti i bezbednosnim pretnjama mora se razgovarati otvoreno. Ako institucije godinama govore čoveku da problem koji on vidi ne postoji, neće promeniti njegovo iskustvo promeniće njegov odnos prema institucijama. Ako država ne čuje strahove i nezadovoljstvo sopstvenog naroda, čuće ih neko drugi i pokušati da ih upotrebi. Treća pouka je ekonomska i spoljnopolitička. Ako Nemačka bez kompleksa pita koliko njena industrija dobija od milijardi koje ulaže u Ukrajinu, Srbija mora da nauči da svaku veliku međunarodnu odluku propusti kroz isto pitanje šta konkretno dobija Srbija? Šta dobija naša privreda, poljoprivreda, energetika, odbrambena industrija, diplomatija i bezbednost? Ako Turska može da bude članica NATO-a i istovremeno da sa Moskvom sklapa posao koji joj je potreban, onda Srbija nema razloga da se izvinjava zato što želi dobre odnose i sa Istokom i sa Zapadom. Vojna neutralnost ne sme biti pasivnost ona mora biti aktivna politika maksimiziranja srpskog interesa. Najvažnija pouka, međutim, objedinjuje sve prethodne. U XXI veku suverenitet više nije samo pitanje ko kontroliše granicu. Suverena je država koja kontroliše svoje podatke i kritičnu infrastrukturu, razume tehnologije koje menjaju rat i politiku, poznaje psihologiju informacionih operacija, ume da zaštiti svoje građane od stranog uticaja, ali istovremeno dovoljno dobro poznaje sopstveni narod da njegove strahove, potrebe i nezadovoljstvo ne moraju da joj objašnjavaju strani centri moći, politički konkurenti ili algoritmi velikih tehnoloških platformi. Srbija zato ne treba da kopira ni Ameriku, ni Rusiju, ni Nemačku, ni Tursku. Treba da nauči ono što sve ozbiljne države već znaju tehnologija je sredstvo, informacija je oružje, psihologija je bojno polje, a nacionalni interes je kompas. Treba razgovarati sa svima, učiti od svakoga, nikome slepo ne verovati i svaku veliku odluku meriti jednim pitanjem šta time dobijaju Srbija i srpski narod? Jer nekada su se ratovi dobijali tako što ste znali gde neprijatelj drži vojsku. Danas se sve više dobijaju tako što znate šta čovek sa druge strane ima u telefonu, šta ima u glavi, čega se plaši i čemu se nada. Srbija, ako želi da ostane slobodna u svetu koji dolazi, mora biti sposobna da brani i svoju teritoriju i svoju tehnologiju, i svoje podatke i svest svog naroda. Država koja ne razume čoveka kojeg brani, tehnologiju od koje zavisi i interes zbog kojeg postoji, pre ili kasnije postaje predmet tuđe politike. Srbija sebi to više ne sme da dozvoli.

SvetMoldavski vezista: Kako postati obaveštajni junak bez obzira što ste Rumun

Izvor: Pravda