SOVJETSKI SAVEZ STVARA IZRAEL
Knjiga Leonida Mlečina počinje jasnom tezom:„Jevrejsku državu nisu stvorile Sjedinjene Države, već Sovjetski Savez. Izrael nikada ne bi nastao da ga Staljin, tadašnji najbolji prijatelj cionista, nije želeo. Izrael ne bi preživeo da ga Staljin nije snabdeo oružjem i vojnicima u vreme kada su američki političari najmanje želeli jevrejsku državu.“ Autor insistira da bez Staljinove odluke jevrejska država u Palestini ne bi nastala, a njegova odluka je odredila ne samo sudbinu savremenog Bliskog istoka, već i političku istoriju Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država. Dokazi su stotine dokumenata iz arhiva spoljne politike Rusije.
Mlečin odmah postavlja pitanje: zašto je Staljin to uradio? Koje tajne interese je vezivao za Bliski istok? Zašto se tako brzo okrenuo protiv Izraela? I najvažnije – šta je Sivjetskom Savezu donelo približavanje arapskom svetu? Knjiga nije o Izraelu, već o sovjetskoj politici na Bliskom istoku.
VAJCMANOVA INICIJATIVA
Prvi konkretni korak ka sovjetskom angažmanu desio se 3. februara 1941. godine, kada je Haim Vajcman, predsednik Svetske cionističke organizacije, došao kod sovjetskog ambasadora u Londonu Ivana Majskog. Vajcman je bio poznati hemičar, ali je kod Majskog došao kao lider cionista. Razgovor je počeo oko palestinskih pomorandži koje Palestinci nisu mogli da izvezu, a završio se dubokom analizom položaja svetskog jevrejstva. Vajcman je bio krajnje pesimističan: od 17 miliona Jevreja, 6–7 miliona u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi bilo je u opasnosti. „Ako Nemačka dobije rat, svi će jednostavno biti ubijeni... Ali čak i ako Engleska dobije rat, šta onda?“
Vajcman je oštro kritikovao britansku kolonijalnu administraciju u Palestini: „Engleski kolonijalni administrator obično stiče obuku na britanskim posedima poput Nigerije, Sudana, Rodezije...Ali u Palestini? Jevreji ga dovode do očaja. Nezadovoljni su svime, postavljaju pitanja, zahtevaju odgovore...“
Majski je u Moskvu poslao detaljan, emocionalan izveštaj. Autor naglašava da je upravo Vajcmanova sposobnost ubeđivanja doprinela stvaranju jevrejske države.
ZAPAD I PALESTINA
Mlečin zatim objašnjava zašto zapadni svet nije mogao sam da stvori Izrael. Tokom rata o uništenju Jevreja gotovo se nije pisalo, a priče o logorima smatrane su preuveličavanjem. Čak i 1943. godine, kada je izbeglica iz Nemačke pokušao da objasni članu Vrhovnog suda SAD Feliksu Frankfurteru šta se dešava u logorima, Frankfurter, i sam Jevrejin, skeptično je odmahnuo glavom: „Vidim da mislte da je sve ovo istina. Ali ja jednostavno ne mogu da verujem.“ Tek 1945. godine, kada su otkriveni razmere nacističkih zločina, zapadna javnost je bila užasnuta. Ali sudbinu Palestine rešavali su američki i britanski političari, od kojih je apsolutna većina bila protiv pojave Izraela.
Istorija počinje Balfurovom deklaracijom od 2. novembra 1917. godine. Posle dolaska Lojda Džordža na mesto premijera i Balfura na mesto ministra spoljnih poslova, britanski kabinet je 31. oktobra 1917. odlučio da Palestina posle rata postane britanski protektorat i da jevrejski narod tamo dobije pravo na novi istorijski život. Balfur je poslao pismo lordu Volteru Rotšildu: „Vlada Njegovog Veličanstva sa blagonaklonošću gleda na uspostavljanje nacionalnog doma za jevrejski narod u Palestini i učiniće sve što je u njenoj moći da olakša postizanje ovog cilja…“
Autor objašnjava da je formula „nacionalni ognjište“ bila namerno dvosmislena. Lojd Džordž, duboko religiozan čovek, video je povratak Jevreja u Palestinu kao ispunjenje volje Božije. „Ja bolje poznajem istoriju Jevreja nego istoriju svog naroda... Mogu da nabrojim sve careve Izrailja.“ Balfur je takođe bio zaokupljen idejom vraćanja Jevreja u njihovu drevnu domovinu. Kada mu je Vajcman rekao da su Jevreji imali Jerusalim kada je London još bio močvara, Balfur je ćutao i razmišljao.
RASPAD OSMANSKOG CARSTVA I LIGA NARODA
Mlečin naglašava da Palestina tada nije bila arapska država, već deo Otomanske imperije. Pobednici u Prvom svetskom ratu delili su njene teritorije i stvarali nove države – Irak, Siriju, Liban. Granice su povlačene približno, što je kasnije izazvalo sukobe. Američki predsednik Vudro Vilson podržao je ideju jevrejskog „komonvelta“u Palestini. Liga naroda je 1922. godine odobrila britanski mandat na Palestinu, koji je izričito predviđao stvaranje „političkih, administrativnih i ekonomskih uslova“ za jevrejski nacionalni ognjište i „najpovoljnije uslove za jevrejsku imigraciju“.
U Jerusalimu je 1844. godine živelo 7.000 Jevreja, 3.000 hrišćana i 5.000 muslimana. Do kraja 19. veka broj Jevreja je porastao na 28.000. U trenutku proglašenja Izraela u Jerusalimu je bilo 100.000 Jevreja, 40.000 muslimana i 25.000 hrišćana. Britanski političari su računali i na političku korist: jevrejska država trebalo je da bude pouzdan saveznik koji obezbeđuje morske puteve ka Indiji.
Mlečin zaključuje da je posle Prvog svetskog rata apsolutna većina evropskih zemalja, Sjedinjene Države i Liga naroda bezrezervno podržala ideju obnove jevrejske državnosti u Palestini. Ali britanski političari su već tada postavili osnove budućeg teritorijalnog sukoba – Golanska visoravan predata je Siriji, a teritorije istočno od Jordana – Transiordaniji, gde Jevrejima nije bilo dozvoljeno naseljavanje. Prvi britanski visoki komesar Herbert Semjuel, Jevrejin po poreklu, pokušao je da sprovede deklaraciju lorda Balfura, ali većina britanskih oficira preferirala je Arape. Politika se brzo promenila.
JEVREJI I REVOLUCIJA
U Sovjetskoj Rusiji su ravnodušno posmatrali događaje u dalekoj Palestini. Aktivni cionisti napustili su Rusiju pre revolucije ili ubrzo posle nje. Cionističke ideje bile su široko rasprostranjene među ruskim Jevrejima. Mlečin podseća da, da nije bilo podele Poljske, Jevreja u Rusiji uopšte ne bi bilo. Carica Katarina Druga je, pripojivši deo poljskog kraljevstva, stekla i jevrejske podanike. Iako im je obećana ravnopravnost, oni je nisu dobili.
Dugo vremena Jevreji su živeli u svojim mestima potpuno izolovano. Vlast to nije zadovoljavalo. Ukaz iz 1845. godine naredio im je da se odreknu tradicionalne odeće i oblače se „kao svi“. Obrazovana jevrejska omladina, videći da ruski seljak živi u istoj bezizlaznoj nuždi, iz najboljih pobuda pridružila se narodnjačkom pokretu. Ali tada su počele optužbe za prekomernu političku aktivnost.
Cionističke organizacije htele su da jevrejska omladina priprema odlazak u Palestinu i da se ne meša u ruske poslove. Ali mnogi mladi Jevreji smatrali su Rusiju svojom zemljom i nisu želeli da stoje po strani. Tako je nastala generacija revolucionara za koje jevrejsko poreklo nije značilo ništa. Oni su ljude delili po klasnom, a ne po nacionalnom ili verskom principu.
Tokom Građanskog rata Jevreji su preživeli strašnu tragediju – u pogromima je poginulo desetine hiljada ljudi, trista hiljada jevrejske dece ostalo je siročad. To se dešavalo uglavnom na Ukrajini, gde su gospodarli atamani kao Mahno i Grigorjev. Taj duh je cvetao i na teritorijama koje je držala Bela armija, ali i u nekim jedinicama Crvene armije.
ĐERŽINSKI
Mlečin citira Đeržinskog, osnivača ČEKE, koji je posle pregleda materijala o sionistima napisao svojim zamenicima: „Pregledao sam cionističke materijale. Iskreno, ne razumem baš zašto bi trebalo da budu progonjeni zbog svoje cionističke pripadnosti... Njihov partijski rad stoga ne predstavlja opasnost za nas — radnici (pravi) ih neće slediti... Cionistički program ne predstavlja pretnju za nas; naprotiv, smatram ga korisnim... Ostali treba da budu cionisti. I ne treba da im se mešamo, pod uslovom da se oni ne mešaju u našu politiku.“
Đeržinski je bio iskren internacionalista. Ranije se protivio pravu nacija na samoopredeljenje, ali pod uticajem Lenjina promenio je mišljenje. Smatrao je da nije pametno praviti cioniste neprijateljima: „Cionisti imaju veliki uticaj i u Poljskoj i u Americi. Zašto ih praviti neprijateljima?“
Mlečin navodi da je 1925. godine u zatvorima bilo 34 cionista, 15 poslato na tri godine u konclogore, a 124 u progonstvo. U inostranstvo je poslato ili je dozvoljen odlazak 152 osobe. Taktika je bila: najaktivniji elementi, članovi CK i gubkoma, kod kojih su nađeni antisovjetski materijali, nisu puštani u Palestinu. Manje aktivni jesu.
Đeržinski je ostao pri svom mišljenju i posle nove beleške:“Ipak, mislim da tako široko rasprostranjen progon cionista (posebno u pograničnim regionima) ne donosi nam nikakvu korist ni u Poljskoj ni u Americi.“ On je predlagao da se među cionistima utiče da odustanu od kontrarevolucionarnog rada i da se pitanje iznese na Politbiro.
SOVJETSKA IDEJA ASIMILACIJE
Mlečin objašnjava da su boljševici smatrali da se jevrejsko pitanje rešava asimilacijom. Staljin je još 1913. godine dao definiciju nacije kao istorijski formirane zajednice koja živi na jednoj teritoriji. Jevreji po toj definiciji nisu bili nacija jer nisu imali svoju teritoriju. Zajedničko im je bila samo religija. Rešenje je bila asimilacija – svi Jevreji u Rusiji postaju Rusi, i problem nestaje.
U sastavu Narodnog komesarijata za nacionalnosti (čiji je narkom bio Staljin) 1918. godine formiran je Komesarijat za jevrejska nacionalna pitanja na čelu sa Semjonom Dimanštejnom, principijelnim protivnikom cionizma. Od jula 1918. u gradovima sa mnogo Jevreja stvarane su jevrejske sekcije RKP(b), a oktobra centralno biro jevrejskih komunističkih sekcija. One su postojale više od deset godina i likvidirane su januara 1930. godine.
Mlečin navodi da je interes za Palestinu u Moskvi bio minimalan. Jevrejsko pitanje trebalo je rešiti u Sovjetskoj Rusiji, a Palestinom neka se bavi Kominterna. Svaki podsetnik na postojanje cionista u zemlji izazivao je čuđenje rukovodstva.
OBAVEŠTAJNE IGRE
Sovjetska obaveštajna služba u jednom trenutku zainteresovala se za Palestinu – da li bi i tamo mogla da se podigne revolucija. Krajem 1923. godine u Palestinu je po liniji Inostranog odeljenja OGPU upućen poznati čekista Jakov Serebrjanski. On je proveo dve godine u Palestini i razočaran se vratio. Revolucija u Palestini, koja se činila pospanim i nerazvijenim krajem, odložena je za bolja vremena.
Bliski istok ulazio je u sferu interesa Istočnog odeljenja GPU, kojim je rukovodio Jan Peters, a kasnije Stilijan Trijandofilov i Georgije Agabekov. Palestinom se bavio Efraim Goldenštejn, lekar po struci, rezident u Ankari. Po rečima Agabekova, u Moskvu su dolazili cionisti koji su tražili oružje za borbu protiv Engleza, ali je OGPU odlučio da su oni engleski agenti i pregovori su prekinuti.
U centralnom aparatu obaveštajne službe palestinskim poslovima bavio se Mojsej Akselrod, poznati arabista. On je Agabekovu pričao da u Egiptu dobijaju kopije izveštaja britanskog visokog komesara u Kairu, a u Siriji i Palestini tek su počeli da organizuju agenturu. Poznati čekista Bljumkin je već šest meseci obilazio te zemlje i vrbovao je neke ljude, ali podataka još nije bilo.
Oktobra 1928. godine za ilegalnog rezidenta Inostranog odeljenja OGPU u Carigradu postavljen je Jakov Bljumkin, isti onaj koji je 6. jula 1918. ubio nemačkog poslanika Mirbaha. Legalni rezident bio je Jakov Minski. Među onima koji su prošli kroz tursku rezidenturu bio je i Naum Ejtingon, kasniji general-major. Ali se izdvaja Bljumkin.
Bljumkin je u Carigradu proveo samo godinu dana. Mnogo toga nije uspeo da uradi. Po rečima Agabekova, u Palestini je imao samo jednog agenta – vlasnika pekare u Jafi. Njegova karijera završila se kada se tajno sastao sa proteranim Trockim, pristao da odnese pisma u Moskvu i da poseti njegove bivše pristalice. Po povratku u Moskvu počeo je da priča o razgovoru sa Trockim. Uhapšen je 15. oktobra 1929. godine. Sastanak sa Trockim proglašen je za zločin mnogo opasniji od ubistva nemačkog poslanika.
KOMUNISTI U PALESTINI
Mlečin detaljno opisuje i komunistički pokret u Palestini. Socijalistička radnička partija Palestine osnovana je 1919. godine, a dve godine kasnije preimenovana u komunističku. Na čelu nelegalne partije bio je Josif Berger (Barzilaj). On je nekoliko puta dolazio u Moskvu, a 1929. godine razgovarao je sa samim Staljinom. Po uputstvu Moskve pokušavao je da sprovede „arabizaciju“ partije. Godine 1932. opozvan je u Moskvu, radio je u Kominterni, a 1935. uhapšen je i osuđen na smrt, ali nije streljan. Proveo je 21 godinu u sovjetskim logorima. Rehabilitovan je 1956. godine i dozvoljeno mu je da ode u Poljsku, a godinu dana kasnije zatražio je da ode u Izrael.
Borbenim radom u komunističkoj partiji bavio se Jerahmijel Lukačer, rođen u Taškentu. U Prvom svetskom ratu služio je u turskoj vojsci. Njegova ilegalna delatnost počela je 1923. godine kada je ubio turskog policajca Tufik-beja, krivog za jevrejski pogrom. Proteran je u Sovjetski Savez 1931. godine i trag mu se izgubio.
U Palestini su radili i Adolf Kraus i Konstantin Vajs (Avigdor) sa grupom Jevreja koji su došli iz Sovjetskog Saveza. Prvobitni zadatak bio je stvaranje grupa pristalica Sovjetskog Saveza. Istovremeno su, prilično uspešno, formirali komunistički pokret u susednom Egiptu. Avigdor je neko vreme bio rukovodilac egipatske komunističke partije. Međutim, arapski komunisti smatrali su Jevreje došljacima i ubrzo su ih se otarasili.
JEVREJI, ARAPI I BRITANCI
Mlečin navodi da su jevrejski komunisti gledali na arapske radnike kao na saveznike u klasnoj borbi. Ali Arape klasni osećaji nisu interesovali. Oni su učestvovali u pogromima Jevreja na teritoriji Palestine. Zato se među Jevrejima levih pogleda formirao „proleterski cionizam“. Oni su nastavili da veruju u komunizam, ali su videli da mogu računati samo na sebe.
Mnogi britanski političari, diplomate, vojnici i obaveštajci koji su se bavili Palestinom bili su žestoki protivnici cionizma. Među njima istaknuto mesto zauzimao je ser Džon Filbi stariji, otac poznatog sovjetskog obaveštajca Kima Filbija. Džon Filbi odigrao je važnu, iako malo poznatu ulogu u istoriji Bliskog istoka – bio je jedan od tvoraca Saudijske Arabije.
Filbi je rođen na Cejlonu, radio je u britanskoj kolonijalnoj administraciji u Indiji. Karijera mu nije išla, pa je sa zadovoljstvom prihvatio predlog da pređe u Bagdad 1915. godine. U Bagdadu je otkrio svet špijunaže. Dobro je znao arapski jezik i često se preoblačio u beduinsku odeću. Njegovo evropsko poreklo odavao je samo jedan detalj – noge mu nisu bile dovoljno prljave.
Filbiju se nije svidelo što su Englezi i Francuzi podelili arapski svet na sfere uticaja. Bio je za to da Arapima daju potpunu nezavisnost. Još veće nezadovoljstvo izazvala je kod njega Deklaracija lorda Balfura – smatrao je da Engleska ne treba da se svađa sa Arapima zbog malobrojnih palestinskih Jevreja.
U Arabiji su Englezi imali pouzdanog saveznika – čuvara svetih mesta u Meki i Medini, šerifa Huseina ibn-Alija. U Prvom svetskom ratu Husein je uz britansku pomoć podigao pobunu protiv turske vlasti. U znak zahvalnosti Englezi su mu 1916. dozvolili da provinciju Hidžaz pretvori u samostalnu kraljevinu.
ENGLEZI STVARAJU SAUDIJSKU ARABIJU
Dok se šerif Husein borio sa Turcima u savezu sa Englezima, protiv njega se pojavio vođa vahabita Ibn Saud, emir Nedžda. Izvršavajući naređenje iz Londona, Filbi je jeseni 1917. otišao kod Ibn Sauda da ga pozove na red. Ali Filbi nije izvršio naređenje. Ušao je u savez sa Ibn Saudom, i to prijateljstvo imalo je ozbiljne političke posledice. Vremenom je Filbi pomogao Ibn Saudu da postane kralj Saudijske Arabije.
Godine 1925. Ibn Saudove trupe zauzele su Meku i Medinu. Godine 1927. Ibn Saud se proglasio kraljem države „Hidžaz, Nedžd i pridruženih oblasti“. Od 1932. to je Kraljevina Saudijska Arabija, gde je vahabitska varijanta islama postala zvanična religija.
Mlečin objašnjava da je vahabizam religijsko-politička struja unutar sunitskog islama koja je nastala u Arabiji sredinom 18. veka na osnovu učenja Muhameda ibn Abd el Vahaba. Vahabiti su pozivali na sveti rat protiv muslimana koji su odstupili od principa ranog islama. Hrišćane i Jevreje smatrali su poklonicima „lažnih verovanja“.
Filbi stariji postao je savetnik kralja Ibn Sauda za finansijska pitanja. Sa 45 godina prešao je u islam, uzeo ime Abdala, obavio obrezivanje i po posebnoj odluci Ibn Sauda dobio pravo da ima četiri žene. Očevici tvrde da su običaji na dvoru kralja sasvim odgovarali ukusima Filbija.
BRAĆA DALES I AMERIČKI INTERESI
Na Bliskom istoku Filbi je uspostavio partnerske odnose sa Alenom Dalesom, budućim šefon CIA. Braća Dales nisu voelli Jevreje. Kada se njihova sestra zaljubila u Jevrejina, učinili su sve da rasture njihovu vezu. Toliko su uspeli da se njen voljeni ubio, a ona se pretvorila u strasnu obožavateljku Hitlera.
Filbi je smatrao da stvaranje jevrejske države neće doneti nikakvu korist Sjedinjenim Državama – samo će ometati američke naftne kompanije u poslovima sa arapskim zemljama. Braća Dales bila su sasvim saglasna sa tim. Zato je američka diplomatija do poslednjeg momenta bila protiv pojave Izraela na političkoj karti sveta.
I onda je u igru ušao Staljin, koji je verovao da su posle Drugog svetskog rata pozicije Sovjetskog Saveza dovoljno snažne za igru na velikoj šahovskoj tabli geopolitike, pri čemu je anglosaksonske interese je hteo da potisne što je moguće više.
ULAZI STALjIN
Mlečin ponavlja svoju tezu da je jevrejska država u Palestini nastala je zahvaljujući odluci Josifa Staljina.
Staljin je u tom trenutku video priliku da oslabi britanski uticaj na Bliskom istoku i da stekne uporište u regionu koji je bio važan za sovjetsku spoljnu politiku. Dok su američki i britanski političari većinom bili protiv pojave nove države, sovjetsko rukovodstvo je aktivno podržalo plan podele Palestine u Ujedinjenim nacijama. Sovjetska delegacija, predvođena Andrejem Gromikom, javno je zastupala stav da jevrejski narod ima pravo na sopstvenu državu posle stradanja u Drugom svetskom ratu.
Mlečin naglašava da bez te sovjetske podrške u UN Izrael verovatno ne bi dobio međunarodno priznanje u trenutku proglašenja 1948. godine. Što je još bitnije, kada su arapske države napale novu državu, Staljin je odobrio slanje oružja preko Čehoslovačke i drugih kanala, kao i odlazak dobrovoljaca i stručnjaka koji su pomogli odbranu Izraela. Autor tvrdi da je upravo ta pomoć omogućila Izraelu da preživi prve, najkritičnije mesece postojanja.
STALjINOVA MOTIVACIJA
Motiv Staljina nije bila ljubav prema cionizmu ili jevrejskom narodu. Radilo se o hladnom geopolitičkom proračunu: stvoriti nestabilnost u britanskoj sferi uticaja, dobiti saveznika koji bi mogao da služi sovjetskim interesima na Bliskom istoku i oslabiti položaj Zapada u regionu bogatom naftom i strateškim putevima. U tom trenutku cionisti su izgledali kao potencijalni partneri protiv britanskog kolonijalizma.
Međutim, već ubrzo posle stvaranja države postalo je jasno da Izrael neće biti poslušan saveznik Moskve. Nova država se okrenula prema Sjedinjenim Državama i Zapadnoj Evropi. Staljin je tada brzo promenio kurs. Sovjetska podrška je prestala, a odnosi su počeli da se hlade.
Staljin je hteo da iskoristi jevrejsku državu kao instrument za prodor sovjetskog uticaja u arapski svet. Kada to nije uspelo, Moskva se okrenula arapskim režimima koji su bili spremniji na saradnju protiv „imperijalizma“. Ta promena politike imala je dugoročne posledice.
Staljinova odluka iz 1947–1948. godine nije bila humanitarni gest ni kompenzacija za Holokaust. Bila je to pragmatična, hladna politička odluka koja je odredila sudbinu čitavog regiona. Bez nje, kako autor više puta ponavlja, Izrael ne bi ni nastao ni preživeo prve godine. Ali ista ta odluka otvorila je vrata sovjetskom prodoru među arapske države, nove saveznice Moskve, što je kasnije donelo sasvim drugačije, često negativne rezultate za sam Sovjetski Savez.
ŠESTODNEVNI RAT
Godine 1967. sovjetsko rukovodstvo je aktivno podržavalo Egipat i Siriju. Sovjetski ambasadori i obaveštajci redovno su dostavljali informacije o izraelskoj vojsci Naseru i sirijskim rukovodiocima. Moskva je podržala zahtev za povlačenje snaga UN sa Sinaja i zatvaranje Tiranskog tesnaca. Kada je izbio rat, izraelska vojska je za samo šest dana potpuno razbila egipatsku, sirijsku i jordansku armiju.
Sovjetski rukovodioci bili su šokirani brzinom i razmerama poraza svojih arapskih saveznika. Brežnjev je na sastanku sa Gromikom, Grečkom i načelnikom Generalštaba Zaharovom izrazio ljutnju na egipatske oficire i sovjetske savetnike. Hruščov, već u penziji, bio je još direktniji u kritikama: egipatska armija je bila slabo obučena, oficiri su bežali sa bojišta, a tehnikom nisu umeli da rukuju.
Sovjetski Savez je 10. juna 1967. prekinuo diplomatske odnose sa Izraelom. U Moskvi su organizovani masovni protesti ispred izraelske ambasade. Posle rata Moskva je uložila ogromna sredstva i ljudstvo da obnovi arapske armije – poslala je desetine hiljada vojnih savetnika, moderno naoružanje, pa čak i sopstvene jedinice PVO sa sovjetskim vojnicima na egipetsku teritoriju.
POSLEDICE JEDNE ODLUKE
Mlečin pokazuje da je sovjetska diplomatija posle poraza potpuno izgubila samostalnost i počela da služi interesima Kaira i Damaska, čak i kada su arapski rukovodioci donosili pogrešne odluke. To je bio početak dugog perioda u kome je Sovjetski Savez vezivao svoju bliskoistočnu politiku za arapske radikalne režime.
Mlečin završava knjigu analizom dugoročnih posledica sovjetske podrške arapskim režimima i palestinskim organizacijama. Sovjetski Savez i druge socijalističke zemlje godinama su pomagale palestinske borbene grupe – obučavale ih u specijalnim centrima u Simferopolju, Bakuu, Taškentu i Odesi, snabdevale oružjem, eksplozivom i specijalnim sredstvima, dozvoljavale im korišćenje teritorije za pripremu akcija.
KGB je održavao konspirativne kontakte sa vođama Narodnog fronta za oslobođenje Palestine, uključujući Vadija Hadada. Politbiro je odobrio isporuke specijalne opreme za diverzije. Kasnije je došlo čak i do razmene – palestinske grupe su Sovjetskom Savezu predale vredne kolekcije antičke umetnosti, a dobile naoružanje.
Kada su izraelske snage 1982. godine razbile palestinske baze u Libanu, zaplenile su ogromne količine sovjetskog naoružanja koje je ranije isporučeno.
Najtragičnija posledica bila je što su iste ideje „nacionalno-oslobodilačke borbe“ i iste mreže koje je Moskva decenijama podržavala došle nazad u Sovjetski Savez preko Čečenije i drugih regiona. Čečenski borci dobijali su pomoć i ideološku podršku od istih arapskih izvora koje je sovjetsko rukovodstvo smatralo najboljim prijateljima.
Mlečinova knjiga pokazuje kako je jedna geopolitička odluka iz 1947–1948. godine imala dalekosežne posledice koje su se vratile kao bumerang Sovjetskom Savezu, a kasnije i Rusiji.
Pravda
Vladimir DimitrijevićSvirači iz ZagrebaIzvor: Pravda
