Milpar, delipar,
Seo car na kantar...
Nova verzija stare razbrajalice
O ČEMU JE REČ?
Nedavno sam, u razgovoru sa Branimirom Nešićem, govoreći o profesoru dr Milu Lomparu, istakao da kampanja protiv njega postaje „sumanuta“, jer se jedan roman, „Savremenik“ Đorđa Ocića, koristi kao dokaz da je on čovek lošeg karaktera, i to od mladosti rane, gimnazijske. (1) Pri čemu, naravno, Ocićev Milpar uopšte ne mora biti Milo Lompar. Možda zaista i nije.
Ali, šta i ako jeste?
Šta to dokazuje?
I dalje stojim iza svoje teze da je priča o Milparu kao Lomparu sumanuta, zato što je, posle toliko vekova teorije književnosti, sramota poistovećivati prototip ( živu ličnost ) i književni lik ( plod umetničke imaginacije ).
Da krenemo krajnje konkretno, od lika pisca Karmazinova u Dostojevskovim „Zlim dusima“.
DA LI JE TURGENjEV KARMAZINOV?
U romanu Fjodora Mihajloviča, lik pisca Semjona Karmazinova predstavlja književnu karikaturu usmerenu neposredno protiv čuvenog književnika Ivana Turgenjeva. Slikajući Karmazinova, Dostojevski nastoji da ismeje lažni liberalizam, odrođenost od ruskog naroda i puzavu privrženost zapadnjačkim vrednostima značajnog dela ruske inteligencije.
Karmazinov je opsednut sopstvenom veličinom, stalno strahuje da će izgubiti pažnju mlađe publike i preterano brine o svom stilu i izgledu. Otvoren je zagovornik „evropskih ideja“ i istomišljenik onih koji preziru rusku tradiciju. U otadžbinu dolazi samo da bi pokupio honorare i čuo aplauze. Iako im ne pripada neposredno, svojim dugogodišnjim „naprednim“ idejama on zapravo krči put mlađoj, nihilističkoj generaciji revolucionara. Karmazinivo „opraštanje od publike“ u romanu praćeno je karikaturalnim govorom koji do kraja ogoli duševnu prazninu „velikog majstora“ ruske proze.
Jovan Popov o junaku Dostojevskog piše:“Fizički opisan kao oniži starčić piskavog glasa i vrskavog govora, Karmazinov je inkarnacija ljudske sujete i spisateljske taštine. On, na primer, po jedan prepis svakog svog rukopisa deponuje u bančin sef. „Moskva može izgoreti, pa s njom i moj rukopis“, kaže on ne šaleći se. Njegov ideološki portret sveden je na iskaze poput onog prepoznatljivog da je postao Nemac i da to sebi beleži kao čast ili onog koji iz prethodnog proizlazi – da mu je pitanje vodovoda u Karlsrueu „milije i dragocenije od svih pitanja (…) drage otadžbine“. U Karmazinovu, neskrivenom ateisti, otelotvoren je aksiom koji je pisac stavio u usta Šatovu: da „ateist odmah prestaje da bude Rus“. Ipak, i povodom njega podvučena je filijacijska veza liberala i nihilista. Pripovedača najpre čudi to što slavni pisac blagonaklono prima drskog Petra Verhovenskog i čak mu poverava svoj novi rukopis na čitanje, kao da ima posla sa uvaženim književnim arbitrom. Objašnjenje ubrzo sledi: „pozivajući sebi nihilistu, gospodin Karmazinov je imao na umu svoje odnose sa naprednom omladinom obeju prestonica“. Tako vidimo da se i lični faktor ponekad umeša u političku podelu karata, i to na sasvim neočekivan način, proizvodeći nelogične i dalekosežno štetne posledice. Deluje li nam i ovo odnekud poznato?
Naravno, što se tiče obračuna sa Turgenjevim u Zlim dusima, Dostojevskom je najvažnije bilo da pokaže njegovu književnu prevaziđenost. Za razliku od Verhovenskog, čija je glavna odlika jalovost, Karmazinov je kao stvaralac bio plodan, još za života uzdignut na pijedestal nacionalne veličine. Uprkos tome, on taj status neće zadržati jer ga je vreme pregazilo još za života. Njegova prevaziđenost obelodanjuje se prilikom javnog čitanja oproštajnog dela pod naslovom Merci!,koje pripovedač, nekadašnji spisateljev obožavalac, ocenjuje kao „dva štampana tabaka vrlo usiljenog nagvaždanja i sasvim izlišnog brbljanja“. Sledi stranica nemilosrdnog pastiša, potom i prikaz debakla kod publike. Karmazinov je kao pisac bio mrtav.“(2)
Na prvi pogled, iza portreta Karmazinova kod Dostojevskog nema ničeg osim želje da pokaže i dokaže kako su stari liberali – novi nihilisti. Ipak, nije to bio samo literarno – filosofski sukob. Bilo je tu, da parafraziramo Ničea, i nečeg „ljudskog, odviše ljudskog“.
DOSTOJEVSKI I TURGENjEV SE NISU VOLELI
Oleg Jegorov o sukobu ruskih pisaca kaže:“Nije ni čudo što njih dvojica nisu voleli jedan drugoga. Turgenjev je od detinjstva bio bogati plemić i zbijao je šale na račun namrgođenog kolege. U podsmešljivim stihovima je Dostojevskog okarakterisao kao „bubuljicu na nosu ruske književnosti”. Dostojevski je uzvratio neskrivenom netrpeljivošću i negodovao je što Turgenjev, uz sve svoje bogatstvo, dobija četiri puta veći honorar za objavljeno delo.(...) Međutim, glavni razlog njihovog sukoba je bila ideologija. „Svim tim liberalčićima je najveće zadovoljstvo da grde Rusiju”, pisao je Dostojevski 1867. godine u pismu jednom prijatelju povodom novog Turgenjevljevog romana „Dim”.“(3)
Postojao je, dakle, pored ideološkog, i klasno - novčani aspekt netrpeljivosti. Dostojevski je bio ljubomoran na honorare koje prima Turgenjev, ali je, lutajući Zapadom i često ostajući bez novca, pozajmio pare od tog istog Turgenjeva: Dostojevskom je dugo trebalo da vrati pare, a Turgenjev je čak smatrao da mu nije vratio svu pozajmljenu sumu.
Izvesni tumači veruju da je ogromna svađa koja je izbila između Turgenjeva i Dostojevskog 1867. godine imala skrivenu „novčanu podlogu“. Sve se dogodilo zbog Dostojevskovih gubitaka u kockarskom gradu Baden - Badenu. Dostojevski je ponovo izgubio i došao je u posetu Turgenjevu sa tajnom namerom da pozajmi novac, ali mu je bilo previše neprijatno da to pomene, pa je „sažeo“ sopstveno poniženje u kritiku liberalnih stavova bogatog kolege. Sam Turgenjev je o ovome izvestio zainteresovane u pismu Majkovu:„Došao je kod mene... u Baden, ne da vrati novac koji je pozajmio od mene, već da me izgrdi zbog 'Dima', koji je, po njegovom mišljenju, trebalo spaliti rukom dželata.“ (4)
Turgenjev je živeo u Francuskoj, pa mu je Dostojevski sarkastično posavetovao da kupi teleskop, „jer se Rusija otud stvarno ne vidi dobro”. Samog Turgenjeva je, opet, nervirao psihologizam Dostojevskog i čeprkanje po mračnim dubinama ljudske duše. „„Uskisli bolnički smrad”, „psihološko čačkanje” – tako je on pisao o romanima Dostojevskog.“(3)
Tako je nastao književni lik Karmazinova - iz ličnih i načelnih razloga pisca Fjodora Mihajloviča.
DA LI JE KNjIŽEVNI LIK ŽIVA LIČNOST?
Ali, Karmazinov je književni lik u romanu „Zli dusi“ Fjodora Mihajloviča. Autor Turgenjevljeve biografije bi na Karmazinova mogao da ukaže kao na odraz izvesnih elemeneta njegovog života i dela, ali ne bi mogao da tvrdi da je u pitanju stvarni portret autora „Lovčevih zapisa“ i „Očeva i dece“.
Ko god se bavio tumačenjem književnosti, zna da su prototip i književni lik suštinski različiti. Prototip je stvarna ličnost iz živog sveta koja piscu služi kao uzor, dok je književni lik nova, umetnička tvorevina. Njih vezuju početna inspiracija i poneka crta, ali pisac stvarno biće menja i umetničkom uobraziljom stvara potpuno drugačiju osobu. Jedan lik često spaja osobine više različitih ljudi. Valjda je jasno: prototip ima stvarni život, a lik je plod stvaralačke uobrazilje.
I tako dalje, i tome slično...
LOMPAR (?) KAO MILPAR
Prozaista Đorđe Ocić, autor samosvojnih romana o kojima je čitavu studiju napisao Žarko Vidović ( „Romani Đorđa Ocića/ Poetofilosofija i komentari“, prir. Dejana Ocić, Zadužbina Žarko Vidović, Udruženje Đorđe Ocić, Beograd 2021.) umro je 2008. godine, a njegov roman „Slavljenik“ objavljen je 2012. godine. Da li je roman konačno uobličen i da li ga takvim čini sam fakt piščeve smrti, ostaje otvoreno pitanje. Bilo kako bilo, Vučić – Brnabić propagandisti su ga iskoristili da bi književni lik izvesnog „Milpara“ predstavili kao istinu o Milu Lomparu koji je, eto, bio „plačko“ u gimnazijskim danima. I ne samo „plačko“: bio je to sasvim „nesolidan intelektualac“ već u povoju, pa, naravno, jedna takva „kreatura“ ne može protiv Velikana, Najboljeg Studenta U Istoriji Pravnog Fakulteta U Beogradu, Genija Srbije, Aleksandra Vučića. Jer, Milpar u romanu je „naklonjen velikim imenima i sklon jakim tematskim paralelama koje povlači krupnim rečima, čime „debelo pokriva tanku logiku i neprecizan izraz, pri čemu proizvoljno meša filozofske kategorije i književne motive”.“(5)
Kada je odeljenje počelo da se smeje njegovoj pretencioznosti, Ocićev gimnazijalac je bruznuo u plač:“Milpar žestoko uzviknu: „Okretanje svekolike zbilje na sitničavu šalu, obrtanje tragedije u lakrdiju, najveća je opasnost koja preti potopom svega uzvišenog pod kapom nebeskom!” I, zbilja, bi tako: uzvik tragičnog junaka bio je potopljen horskim smehom, opasnijim od malopređašnjeg. (...) Ustuknuo je pred snagama, majušnog obima ali ogromne siline, kapima – tragičnim suzama. Junak je plakao!… Na bezmernu sreću, zvuk školskog zvona oglasio je kraj tužnog časa.“(5)
Pa je u romanu „Slavljenik“ predviđena i Milparova budućnost – celoga života je taj nesrećni štreber pokušavao da dokaže da nije zaslužio trojku iz filozofije:“Ta rana koja mu je nanela trojka iz filozofije i trojica filozofa – njega će da peče celim putem uspona. Vidaće je napornim radom i uvećanim znanjem, posipaće je zaboravom, trudeći se da je i nepominjanjem zaleči, ali je neće izlečiti ni kad se primakne sanjanom cilju. Tištaće ga neprestano i on će podmukle bolove morati da blaži travkama s polja politike i melemom iz ideologije pa makar uzimao lekarije s etiketom „ljuti otrov na ljutu ranu”. Otvorena rana gimnazijska pekla ga je žarko ali kratko, jer je novim uspesima zaceljivana. Kako će se, međutim, s vremenom jak bol stišavati tako će ga, naoko paradoksalno, sve češće žigati sumnja u vlastitu pamet i izazivati grčenje koje će kočiti energiju napredovanja, ne dajući njenim potencijalima da se razmahnu onako kako bi bez te sumnje mogli… Ali, da je pamet zastala, stavila prst na čelo i zamislila se nad sobom, morala bi shvatiti da logika nije samo grana filozofije već osnovna disciplina zdravog razuma. Tad bi pamet rešila da utroši malo energije na samodisciplinu. Jedino tako bi ozdravila – izlečila ranu: razumela bi da trojka i nije bila rana nego signal upozorenja – da poradi na sebi… školski rečeno, to je ispravna vaspitna mera, na vreme izrečena.“(5)
I tako dalje, i tome slično.
To je nivo argumentacije Lomparovih protivnika: Milpar je Lompar. I kao takav – šta on sme da kaže o Vučiću? Ili o Srbiji? Ili o bilo čemu drugom?
ZAMISLIMO SE ILI O SLUČAJU MARTENS
Napadi na Lompara se, pored gole propagande Vučića i drugosrbijanaca, zasnivaju na činjenici koju je utvrdio Vladimir Dvorniković – naš narod ima veoma razvijeno moralno osećanje, koje uvek primenjuje na druge, a nikad na sebe. Tako je i ovoga puta. Ali, ovo nije ogled iz etnopsihologije, nego ukazivanje na razloge napada na Lompara kao zastupnika jedne političke mogućnosti, mogućnosti da Srbija bude oslobođena od Vučićeve ustavoubilačke vladavine. Ozbiljno saziranje situacije nam ukazuje da nisu u pitanju samo napadi na Lomparovu ličnost – pojedinstvo, da tako kažemo – nego na to što on oličava. A on oličava ono protiv čega se bore Vučić – Brnabić režim, drugosrbijanci i NATO Imperija: liberalni nacionalizam, u kome nacionalno i demokratsko nisu razdvojeni.
Najbolji dokaz za to je Mihael Martens, novinar „Frankfurter Algejmajne Cajtunga“, „umereni kritičar“ Aleksandra Vučića, Vrhovnog Klovna Srbije, Klovna čijeg nemačkog savetnika finansira srbomrzačka vlast države Nemačke. Martens je upotrebljivi poluintelektualac koji je nastojao da Ivu Andrića oduzme Srbima, i vrati pokojnom jugoslovenstvu. On je, u svojoj knjizi o velikom piscu „u požaru svetova“, ustvrdio i da je Meša Selimović ( koji se izjašnjavao kao Srbin ) – „Bosanac“, i da je u Jasenovcu bilo „nekoliko desetina hiljada žrtava“. Mada je Gete nesumnjivo nemački pisac, Andrić je, po Martensu, pisac krajnje „jugoslovenski“.
Taj isti Martens, koji je, sasvim nedavno, Vučićevog gosta Zelenskog pitao kako ubiti što više omrznutih mu Rusa ( pardon, „ruskih vojnika“ ), prošle, 2025. godine je, posle profesorovog govora studentima i građanima na Vidovdan, pisao da je Lompar nacionalista, i da studenti greše kad ga pozivaju da govori na njihovim skupovima. Zbog čega su i studenti, naravno, sumnjivi i nepouzdani...
Andrić je jugoslovenski pisac, Vučić je, iako loš, bolji od nacionalističkih studenata, Lompar je, naravno, otrovni nacionalista i – kako pobiti što više Rusa...
I tako dalje, i tome slično...
PROTIV IDOLOPOKLONSTVA
Bilo bi sasvim besmisleno, i protivno načelima svagda autoironičnog Lompara, melanholičnog, pa i ciničnog, svedoka slabosti ljudskog materijala, smatrati da je on iznad bilo čije kritike i neslaganja. U razgovoru sa Nešićem, istakao sam da nisam idolopoklonik Mila Lompara, i da postoji niz njegovih stavova sa kojima se ne slažem, mada ih razumem ( dok on Dositeja smatra jednom od najuputnijih figura srpske kulture, ja, iako uvažavam Dositejev dolazak u ustaničku Srbiju i rad u njoj, više sam na strani Vladimira Vujića, koji je srpsku kulturu definisao kao period između dva bekstva, Rastka Nemanjića u manastir i Dositeja iz manastira ), kao što sam svestan da je Lompar „troćoškast“ čovek, koji nije lak za saradnju u, uslovno govoreći, kolektivnim poduhvatima. Za razliku od Lompara, više volim Nikolu Pašića nego Jovana Ristića, itd.
Ali to su moja mišljenja, i kakve to ima veze sa bilo čime u trenutku kad nas Vučićev režim vodi u konačni slom? I kakve veze - u trenutku konačne smrti Srbije - ima romaneskna priča o Milparu, makar da je Lompar zaista prototip Milpara?
Koliko treba biti smušen ( u najmanju ruku ) ili zlonameran ( u najgorem slučaju ) pa uzeti odlomak iz romana pisca koji se upokojio 2008, ne objavivši knjigu za života, i to koristiti udarajući u talambase „antilomparizma“? Šta bi sam Đorđe Ocić, prijatelj Žarka Vidovića, samosvojan pisac i iskreni rodoljub, o tome rekao?
Lompar je, zaista, ovde i sada, ličnost pravog intelektualca, u doba kad intelektualac nestaje. On ne samo da je ostvaren kao naučnik ( ko ne veruje, neka čita njegove studije o Njegoševoj poeziji, trilogiju o Crnjanskom, knjigu o Dragiši Vasiću, oglede iz „Polihistorskih istraživanja“ ) – on je ponudio novu kulturološku paradigmu Srpstva za 21. vek ( „Duh samoporicanja“ ), i, što je najvažnije, razotkrio diverziju Vučić – Brnabić režima protiv naše „kognitivne suverenosti“ ( izraz Dušana Prorokovića ). Idući po dubini, vraćajući rečima pravo značenje, koje je taj režim pokrio pljačkaškom maglom simulakruma, Lompar je postao učitelj zdravog razuma.
I zato je Lompar zabranjen pisac, kome ne dozvoljavaju da govori u javnim prostorijama – recimo, u Kruševcu, gde je predavanje o Vidovdanu morao da drži u dvorištu privatne kuće dr Radomira Baturana. Ko ne veruje, neka čita.(6)
U srpskoj kulturi i politici često je postojao prećutni dogovor da se skloni sposoban i čestit čovek. Zato kolektivno samopoštovanje nije moguće ako se ne cene karakter, postojanost, doslednost i nepodmitljivost, za koje, samo na osnovu njegovog javnog delovanja, mogu da tvrdim da su Lomparove temeljne osobine ( ne poričući ih, naravno, drugima, ali i ne baveći se pitanjem koliko je Lompar plakao kad je bio beba ).
Takve osobine intelektualca su važne u doba pobede samoporicanja.
TRIJUMF SAMOPORICANjA I ZADATAK INTELEKTUALCA
Za Lompara, samoporicanje je „metafizička izgubljenost“, kretanje u kojem se sopstveni identitet više ne utemeljuje, nego napušta. U tom okviru pojam srpske krivice dobija ključnu ulogu: on, po Lomparu, označava situaciju u kojoj je unapred opravdano svako nasilje nad srpskim nacionalnim pravima i njihovim zastupnicima. ( To vidimo danas, kada ustavoubica Aleksandar Vučić, dopušta svaku vrstu nasilja nad Srbima na Kosovu i Metohiji jer ih je, zarad trijumfa svoje izdajničke vlasti, prodao i predao: upravo je Vučić oličenje „duha samoporicanja“ umotanog u srpsku zastavu, koja mu vredi koliko i iskorišćeni toalet papir ).
Iz ovoga proističe i Lomparovo shvatanje nacionalne inteligencije. Nacionalna inteligencija, po njegovom razumevanju, nije inteligencija koja ima posebna prava, već ona koja u svoj slobodni izbor i odgovornost uključuje nacionalnu egzistenciju i nacionalnu kulturu. Njen glavni zadatak bio bi da u javnoj svesti održi integralizam srpske kulturne politike. Međutim, ta inteligencija, po Lomparu, ne može postojati bez javnosti. Ako je isključena iz nacionalnih frekvencija, štampanih medija i vidljivih kulturnih adresa, onda se ne može ni oblikovati kao delatna snaga. Zato je za Lompara stvaranje demokratske javnosti preduslov obnove srpske nacionalne inteligencije, protiv koje se borba vodi još od Brozovog doba.
Jer titoistički oblik javne laži preživeo je samu epohu u kojoj je nastao. Po Lomparovom tumačenju, nekadašnje partijske svečanosti, kongresi i rituali nisu bili samo politički događaji, već škole pristajanja na laž. Ljudi su slušali i odobravali ono za šta su znali da je neistina: isti obrazac prepoznajemo i u savremenoj, Vučić - Brnabić medijskoj i javnoj sferi. Zato je titoizam živ upravo kao atmosfera, kao „društvena laž“ koja se pretvara u ritual. Takva javnost ne vodi slobodnu raspravu, nego navikava ljude da prihvataju apsurdne protivrečnosti između stvarnosti i zvaničnog govora.
KONSTRUKTIVNI AUTSAJDER
Lompar je autsajder na srpskoj političkoj sceni, i upravo zato je slobodan. I upravo zato ga ne podnose. Po reči Artura Šopenhauera, ljudi „kod onog koji drugačije misli ne mrze toliko tuđe mišljenje za koje se onaj opredelio, nego smelost da sam prosuđuje, što sami nikad ne pokušavaju i čega su prećutno svesni.“(7,68)
Lompar, naravno, shvatajući sopstveno autsajderstvo, ne tvrdi da je svako ko je socijalno, psihološki ili materijalno skrajnut samim tim istinski autsajder. Čovek može biti marginalizovan, a ipak ostati rob najvećih stereotipa. Istinsko autsajderstvo zahteva lucidnost: sposobnost da se sopstvena „isključenost iz igre“ ne tumači gotovim formulama, nego da se iz nje postavi dublje pitanje o svetu i sebi. Zato Lompar kaže da moralističko iskustvo podrazumeva stajanje uz „istine koje se ne mogu živeti“. To nije komforni moralizam koji drugima „soli pamet“, nego položaj u kome čovek ostaje pri istini i onda kada ona ne donosi društvenu korist.
Autsajder je čovek dublje logike, koji prozire privide na javnoj sceni. Zato Lompar, jer jeste autsajder, nije fantazer: njegov predlog spoja nacionalnog i građanskog u borbi protiv Vučićevog režima više je nego uputan i konstruktivan. Samo takav savez na našoj političkoj sceni može da donese stvarne promene, jer Vučić pred tim savezom ne bi mogao da tvrdi da je patriota kad ukida ustav i demokratiju, ili da je „EU integrativac“ kad prodaje Kosovo i izdaje svaki nacionalni interes.
Zato je priča o Milparu koji je, tobož, Lompar, po mom skromnom uverenju - sumanuta. Sumanutost, inače, ukazuje na lažna uverenja (deluzije) u koja neko čvrsto veruje uprkos svim dokazima.
BEZNAĐE, REVOLT I STAJANjE U ISTINI
Lompar je važan u ovom času, jer razlikuje beznađe i revolt: beznađe vodi odustajanju, a revolt incidentnom ponašanju koje kompromituje legitimnu osnovu borbe. Umesto beznađa i revolta, on traži bistru i hladnu glavu i postojanu spremnost da se brane nacionalne i demokratske pozicije, po reči Borislava Pekića da se nacionalno i demokratsko ne smeju razdvajati. Lompar ne priziva stihijsku reakciju, nego organizovanu, dugoročnu ustavobraniteljsku akciju, koju su, do sada uspešno, protiv režima Vrhovnog Klovna vodili upravo studenti.
Što ne znači da će studenti, jedina stvarna nada za povratak Srbije ustavnom poretku i relativnoj normalnosti, uspeti. Vučićev režim će primenti svu moć laži i nasilja da bi ostao na vlasti, nastavio da pljačka i uništava državu i štiti sebe i svoje od sudskih posledica nedela koja je počinio. U tome će mu, posredno ili neposredno, pomagati lažni nacionalisti i komunistički građanisti, koji su, do dana današnjeg, u Skupštini Srbije, legitimišući režim koji je već odavno sav legitimitet izgubio.
Za Lompara je ključno da čovek, čak i kad ne može uticati na „opšti tok stvari“, može uticati na sebe i na svoj odnos prema istini. Zato on nikada ne nudi olaku nadu. On ne veruje u naglu popravku srpskih prilika i dopušta mogućnost da su stvari nepopravljive. Ali iz toga ne izvodi zaključak da treba ćutati. Naprotiv, dužnost intelektualca je da govori ono što misli čak i kada nema nade da će njegovo mišljenje biti usvojeno. Nada, ako postoji, nalazi se u mogućnosti da budući naraštaji jasnije sagledaju situaciju i više drže do nacionalnih i demokratskih vrednosti. Zato je zadatak sadašnjih ljudi da prenesu znanje onima koji će možda biti u boljoj poziciji da ga iskoriste.
TEZA PRI KOJOJ OSTAJEM
A Lomparova osnovna teza, uz koju ostajem, jeste da nam se srpsko stanovište mora vratiti ne kao puka ideološka parola, već kao kulturni, istorijski i politički uslov samosvesti. Bez njega, srpska politika postaje oportunističko prihvatanje tuđih naloga, a naša kultura područje tuđinskog pretumačivanja. Da srpska država ne bi trajno postala polu - konclogorska teritorija kojom upravljaju domaći kapoi nametnuti od strane NATO Imperije, i na kojoj se gubitak svega srpskog predstavlja kao racionalnost, potreban je povratak srpskog stanovišta. To i jeste nastojanje, ovde i sada, da se prekine niz izdaja kojima se protivustavni ustupci pretvaraju u normu, a samoporicanje u državnu politiku.
UPUTNICE ( 20.8.2026. godine )
1.https://www.youtube.com/watch?v=hnqZo3HO7Lw&t=65s
2.https://www.pecat.co.rs/2018/04/zli-dusi-liberalno-ocinstvo-nihilizma/
4.https://ygashae-zvezdu.livejournal.com/392837.html
6. https://pravda.rs/kolumne/dr-radomir-baturan-nakazni-rezim-proizvodi-nakazne-dogadjaje-2026-08-02
7. Artur Šopenhauer: Eristička dijalektika ili Umeće kako da se uvek bude u pravu u 38 trikova, preveo Dušan Glišović, Bratstvo – jedinstvo, Novi Sad, bez godine izdanja
Izvor: Prabda
