SAMO NE LOMPAR? SAMO NE LOMPAR! ILI: Bilo kako bilo, samo ne Lompar

Lompar nervira i kvazipatriote i kvazikosmpolite jer je demaskirao sistem kome služe, i koji ih održava u postojanju

Piše: Vladimir Dimitrijević

Stranka slobode i pravde će, kako je naglasila potpredsednica te stranke i poslanica Marinika Tepić, učestvovati na svim izborima - i parlamentarnim i predsedničkim. Na pitanje da li postoji šansa da na predsedničkim izborima podrže kandidata studentske liste, kaže da bi mogli da razgovaraju o podršci "ako to ne bude Milo Lompar"(1)

Kao da mi obe strane poručuju da treba da zaćutim. Učinio bih im to, kad im je toliko stalo, ali ne mogu: mnogo bi se obradovali. A od velike radosti čoveku može da pozli.(2,345)

IDOLOPOLTRONSTVO I NEGATIVNA FIKSACIJA

Idol je svaka tvar ili delo ruku čovečijih kome se čovek klanja kad zaboravi da se pokloni Tvorcu i samoga sebe obogotvori. Idol može biti Vaal, a može i Astarta; i Moloh i Zlatno tele...

Može biti Veštačka inteligencija, a može biti i neki političar...

I gde god su idoli, počinje idolopoklonstvo...

U slučaju Vučića i sličnih polotičkih klonova - klovnova, poput Trampa ili Makrona, pred nama je idolopoltronstvo njihovih sledbenika, masnokopitara, koji imaju unosne prihode od službe koju služe...

Dešava se ( sasvim retko, ali u Srbiji, zemlji s one strane ogledala, i to je moguće ), da idol nastane na temeljima negativne fiksacije vezane za neku ličnost sa javne scene. Ta ličnost svojim stavovima izaziva gnev svih koji pripadaju izvesnom sistemu prevare, čak iako su, spolja gledano, antagonisti. Onaj koji je „odrečno idolatrizovan“ za to nije kriv, ali, pošto odbija da bude deo sistema, postaje „negativni idol“ u vidu džaka za ( barem u ovom trenutku ) verbalno udaranje.

Još od „Duha samoporicanja“, objavljenog daleke 2011, takva ličnost na našoj javnoj sceni postao je melanholični moralista, prof. dr Milo Lompar, kojim su opsednuti svi, od drugosrbijanskih autošovinista do Vučić - Brnabić režima i njegovih simulakrumskih medija. On smeta jer je liberalni nacionalista: rodoljub koji smatra da je sloboda uslov bez koga nema otadžbine.

LOMPAROVA UOČAVANjA

Lompar nervira i kvazipatriote i kvazikosmpolite jer je demaskirao sistem kome služe, i koji ih održava u postojanju. O čemu je reč?

Nevladina inteligencija u nas kritikuje režim zbog autoritarizma, ali ne dovodi u pitanje zapadne i domaće nevladine činioce koji ga podržavaju. Nacionalna inteligencija kritikuje kosovsku politiku režima, ali ne prekida učešće u njegovim poslovima i ne pravi jasan otklon od njega. Ovaj spoj, prema Lomparu, nije politički realizam. U jednoj političkoj orijentaciji mogu postojati načelni ljudi i pragmatičari: jedni čuvaju principe, drugi vode računa o mogućem. Ali ovde nije reč o takvoj unutrašnjoj raspodeli uloga. Ovde se, po Lomparu, spajaju „potpuno suprotstavljene političke orijentacije u istovetnom kretanju”. Rezultat nije politička zrelost, nego paraliza. Jedni režimu obezbeđuju spoljnopolitički pravac, drugi mu obezbeđuju unutrašnju stabilizaciju. Tako javnost ostaje bez stvarne opozicione energije.

SMETNjE „LOMPARIZMA“

Još je Teofil Pančić smislio pojam „lomparizam“, koji je, do dana današnjeg, aktuelan među „antilomparovcima“. Pod „lomparizmom“ se podrazumeva bilo šta što nekome, u skladu sa njegovim političko – materijalnim interesima, padne na pamet kad je Lompar u pitanju, od „blokaderskog antipatriotizma“ do „četnikovanja“:“I tako, dok hrvatske novine tvrde da prezirem Hrvate, propagandisti srpskog režima tvrde da težim da pretvorim Srbe u ono što prezirem? Nije važno u čemu se razilaze, kad je važno da se slažu da je najbolje da Vučić ostane na vlasti“. ( 2,338)

Jer treba biti uz Vučića, a ne uz studente. Na SNS strani deluju „intelektualci“ koji preziru demokratiju kao ohlokratiju, pozivajući se na Platona, a veličaju „Pink“ i „Informer“ kao medije slobode; ili brane SNS, partiju divljačkog neoliberalnog kapitalizma, kao zastupništvo sirotinje, proletera, radnog naroda. Sa sve BRIKS-om u pozadini. Na EU-levoliberalnoj strani su oni koji smatraju da je Lompar novi Šešelj, i da je on nastavljač Miloševićeve „politike devedesetih“. Tako SRS i LDP postaju jedno, dogmizavajući iz prošlosti što je postala naša sadašnjost.

Slažu se u jednom: samo ne Lompar, samo ne Lompar, samo ne Lompar!

INTELEKTUALAC: ŠTA JE TO?

Lompar je odgovorni intelektualac među nama.

Evropski intelektualci za svoj prauzor biraju Sokrata ( u Platonovom, ne u Aristofanovom tumačenju ), čoveka koji je držao do znanja i njegovog nesebičnog širenja, i stavljao savest iznad svega. Za odbranu slobodnog mišljenja bio je spreman da plati životom.

Jer intelektualac nije puki tehničar znanja. Živeći za ideju, ali ne od ideje, i nadilazeći ustanovu u kojoj radi, on je čovek čiji razum usmerava savest. Po Sartru, intelektualci svoj ugled koriste da bi se mešali u tuđa posla. Naučnik, makar i najveći, često je u službi vladajuće klase, i time, iako misli da je univerzalista, služi partikularizmu. On postaje intelektualac tek kad se usprotivi diskursu moći. Atomski fizičar koji je, kako kaže Sartr, pravio nuklearnu bombu postaje intelektualac tek kada počne da se bori protiv upotrebe nuklearne bombe. Zato intelektualac diže glas protiv vladajućih deologija, da ne bi, ako se nađe u službi moći, postao policajac. Intelektualac je za demokratiju, pri čemu nastoji da je dopuni sadržajima socijalne solidarnosti.

Poluintelektualac, naravno, nije takav. On je sav u službi moći. Činjenica je da se Vučićev režim oslanja na poluintelektualca – kako onoga sa „nacionalne“ ( SNS ) strane, tako i onoga sa drugosrbijanske strane. I to zbog njegove upotrebljvosti.

POLUINTELEKTUALAC:ŠTA JE TO?

U čemu je stvar?

Političke ideje, programi i javne deklaracije nisu dovoljni ako iza njih ne stoji lična spremnost na rizik, odricanje i odgovornost. Po Slobodanu Jovanoviću, problem poluintelektualca nije samo u tome što on ne zna, nego u tome što nema karakter. Takav nema snagu da odbije vlast, da se povuče, da kaže da je nešto nedopustivo, da podnese cenu javnog neslaganja. Zato se kod njega nacionalna retorika lako pretvara u službu vlasti, a kulturna funkcija u „puni čanak”.

Poluintelektualac je, veli Lompar u „Manekenima laži“, pogrešan čovek, a „kad pogrešan čovek zastupa ispravnu stvar, negativne posledice ne padaju na čoveka nego na stvar”. To znači da režim ne mora otvoreno da ukine nacionalnu temu - dovoljno je da je poveri figuri bez integriteta, bez snage i bez spremnosti da položaj napusti kada je tema izneverena..

Lompar uvodi još jednu bitnu dimenziju: odnos poluintelektualca prema moći. On naglašava da savremeni epohalni ritam pogoduje poluintelektualcu zato što umanjuje značaj kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja. Kulturno obrazovanje svodi se na obaveštenost i političku korektnost, dok moralno vaspitanje gubi javni ugled. U takvim okolnostima poluintelektualac postaje „prikladno oruđe svake aktuelne moći: upravne, javne, kulturne, obrazovne”.

POLUINTELEKTUALCI U SLUŽBI JUDE

Ključna reč je „oruđe”. Poluintelektualac nije subjekt javnosti, nego instrument moći. On nije u stanju da uspostavi distancu prema vlasti, jer nema unutrašnju meru koja bi ga na to obavezivala. Lompar zato piše da je on, bez „ikakve autonomije u odnosu na moć”: poluintelektualac nije samo nedovoljno obrazovan, nego je moralno neautonoman. On nema sposobnost da kaže ne, nema razlog da se povuče, nema meru koja bi ga razdvojila od naloga vlasti.

Poluintelektualci u službi Vučić – Brnabić režima judinske izdaje neprestano su umnožavali privide. I još uvek to čine. Zato ne podnose Lompara jer ih Lompar neprestano razobličava:“Neophodno je naglasiti da je aktivnost Vučić – Brnabić režima, kada je reč o srpskim nacionalnim pravima, izrazito štetočinska. Jer, njihovim podvođenjem pod ispraznu formulu o „srpskom svetu“, kao formulu za kojom poseže režim koji je počinio višestruke izdaje oko Kosova i Metohije, koji je podržao odluku Patrijaršije o priznanju autokefalnosti crkve u Makedoniji, što nije učinjeno ni u titoistička vremena, srpska nacionalna prava se neopravdano prevode sa univerzalnog područja na partikularno važenje.“(2,355)

Jer, po Lomparu, „vlast prazni a nevladina inteligencija poništava svest o srpskim nacionalnim pravima“ ( 356)

JUGOSFERA I NEOBOLjŠEVICI PROTIV LOMPARA

Dakle, Vučić, arhiizdajnik, održava se na vlasti između ostalog i zbog toga što ga poluinteligencija proglašava manje štetnim od vlasti koja bi mogla da se pojavi na osnovu pobede studentske liste na izborima. To se poručuje i iz „regiona“, srbofobično – jugosferičnog, od Tonina Picule, „domoljubno – olujnog“ EU Hrvata do montenegrinskih lumena. Tako je izvesni stručnjak za „crnogorski jezik“, Boban Batrićević, 30. juna 2025. godine izjavio:“Vučić je bolji za Crnu Goru, Kosovo i BiH od istoričara književnosti, esejiste i univerzitetskog profesora Mila Lompara“. (2, 366).

Tako Batrićević. Tako i drugosrbijanska ekipa, od Vesne Pešić do Marinike Tepić. Lompar kaže:“To je klasični boljševički manir: neka sve propadne, i narod i država, ma koliko bili vredni ciljevi i životi koji su u to položeni, ako naša orijentacija svime ne upravlja. To je srce drugosrbijanskog evroboljševizma“. (2, 346)

LOMPAR I JA NE ZNAČI TITO I JA

Naravno da nisam „lomparopoklonik“. Jer ne možeš biti poklonik čoveka koji jasno odbija da bude vođa bilo čega, intelektualca sa ugrađenom autoironijskom distancom, nespremnog da glumata ono što nije i još nespremnijeg da služi „policijskom patriotizmu“ ( Lomparov izraz ) naših dana:“Kako čovek koji nije bio član Saveza komunista u vreme jednopartijskog sistema, koji je kritikovao Miloševića i Đinđića, dao ostavku Koštunici, kritikovao Tadića, Nikolića i Vučića, može biti povezan sa BIA, kojom su oni upravljali?“(2, 357)

Ono što znam, i zbog čega duboko poštujem profesora Lompara, jeste njegova doslednost: to što je politički svedočio kad je bio asistent na Filološkom fakultetu u Beogradu, početkom devedesetih, i kad sam ja bio student koji je kod njega pohađao vežbe iz Srpske književnosti 18. i 19. veka, Lompar govori i sada, kada je, kao redovni profesor tog istog fakulteta, pred penzijom. Nacionalno i liberalno mogu i moraju zajedno.

I to je, da ponovim, osnovni kriterijum za procenu valjanosti jednog intelektualca: doslednost u odbrani izvesnih vrednosti.

NEVOLjEN, ALI UVAŽEN

Ako se tome doda stalna spremnost da se, u ime zastupanih vrednosti, vodi borba i trpe posledice, jasno je zašto pišem tekstove o Lomparovoj borbi i posledicama koje ga snalaze. Jer, i to je prava pozicija pravog intelektualca – biti sam kad većina odabere puteve privida. Ili se pokloni moći. Kako bi rekao moj nedostižni uzor, Predrag R. Dragić Kijuk, najviše što srpski intelektualac može da postigne je da ga ne vole, ali da ga uvažavaju.

A Lompar je ovo postigao. I sve je rekao u Beogradu, na Vidovdan 2025, obraćajući se studentima:“To sve stoji u govoru: biti građanin, ravnopravan pred zakonom, poštovanje veroispovesti, verska tolerantnost, solidarnost sa svima, poštovanje Ustava. To su klasična mesta klasičnog liberalizma. Zašto, onda, ne bih mogao da odem u Novi Pazar?“(2, 370)

KA METAFIZIČKOJ RAVNI

Ipak, ostavimo aktuelni politički trenutak po strani.

Srbiji se sprema propast.

Naši lukrativni zaslepljenici, sa obe strane, i kvazinacionalne i kavikosmpolitiske, kao ni većina ljudi u Srbiji, ne shvataju kakva će pustoš ostati kad NATO okupatori odluče da im Vučić više nije potreban, i da neko drugi, opet njihov, može na vlast. ( Pri čemu nisam siguran da im Vučićeva stabilokratska klovnokratija još uvek nije potrebna, jer većeg Pevensija od njega među potomcima Karađorđa još uvek ne mogu da nađu).

Posle Vučića Uništitelja bi se na vlasti teško snašao i Stefan Nemanja, jer će zemlja biti do temelja razorena, od ekonomije, preko jezika kojim javno opštimo ( pošto su značenja naših osnovnih reči pogano izmenjena, pa su te reči sada puki praporci na šarenoj kapi cirkuske lude ) do metafizike.

I time se, ne hoteći da bude politički primenljiv, bavio profesor Lompar u svojoj studiji „Njegoš i moderna“, koja se, posvećena spevu „Lažni car Šćepan Mali“ Petra Drugog Petrovića, pojavila 1998, i sasvim nedavno, u novom izdanju, pod naslovom „O samozvancu“.

Pisano kao književno tumačenje koje stremi Njegoševom poimanju sloma srpskog zaveta u doba epohalnog nihilizma, ovo Lomparovo delo se ipak može primeniti kao političko – metafizička analiza prve vrste. U ovaj čas, svima nama upućena.

NjEGOŠEVA SAZIRANjA

U Njegoševoj drami o Šćepanu, koji je bio „laža i skitnica“, ali i znamen jednog časa u istoriji Crne Gore, herojski svet sam proizvodi lažnog cara. Crnogorci u Šćepanovoj nejasnoći prepoznaju ruskog monarha Petra Trećeg i svojim zakletvama pretvaraju sumnju u javnu istinu. Zakletva, koja bi trebalo da bude najčvršća potvrda autentičnosti, postaje mehanizam laži. Zajednica se istovremeno zaklinje u Rusiju i prihvata čoveka koji Rusiji ne pripada, niti je, na bilo koji način, zastupa. Ta protivrečnost ne razara uverenje Crnogoraca, jer ono ne počiva na logičkoj doslednosti, već na istorijskoj i političkoj potrebi. Sami glavari su ga doveli na Cetinje, pevajući ode Nemanjićima i Hrebeljanovićima i šenlučeći, jer, makar i da je sumnjiv, upotrebljiv je za njihove prizemne interese.

Šćepan je glumac na herojskoj pozornici. On se prilagođava očekivanjima, koristi patetiku, suze, ćutanje i zagonetnost. Ne mora uverljivo da dokaže ko je - dovoljno je da ne porekne ono što drugi žele da vide. Njegova neodređenost postaje prednost. Kada aktuelne političke događaje prevodi u kosovsku, zavetnu i metafizičku priču, on osvaja jezik zajednice i njime tumači sopstvenu ulogu.

Naravno, Šćepan se u pravom ratu protiv Turaka ponaša kao kukavica. Dok drugi ginu za njegovu laž, on se sklanja od opasnosti. Time se otkriva razlika između neposrednog herojskog postojanja i modernog, posredovanog vladanja. Heroj potvrđuje identitet delom i rizikom, a samozvanac upravlja predstavom, raspoređuje tuđu žrtvu i preživljava zahvaljujući simboličkom kapitalu. Njegov uspeh označava početak sveta u kojem vladar ne mora da otelovljuje vrednosti na kojima počiva njegova vlast.

Svi Crnogorci su uz njega, osim igumana Teodosija, koji ga prozire i prezire, ali je nemoćan da bližnjima dokaže istinu, pa se zato sklanja u cinizam.

Uz lažnog nacionalnog mesiju je čak i patrijarh Vasilije, za koga Karaman - paša veli:“Patrika je velika budala“.

Kada se Šćepanova laž razotkrije, patrijarh ne pokreće pobunu u ime istine. On ćuti i postepeno se pretvara u scenski višak. Njegov odlazak ima simboličku težinu: sa pozornice se uklanja poslednji vidljivi garant metafizičkog poretka. Za razliku od igumana Stefana u „Gorskom vijencu“, koji se pojavljuje pri kraju da herojskom činu da viši smisao, patrijarh napušta scenu pre završetka. Nema više transcendentnog glasa koji bi istoriju konačno razjasnio.

I tako, dok se prividi množe, čekamo onaj glas iz Gogoljeve komedije o prevarenim korupcionašima iz provincijske zabiti, koji će, sasvim na kraju, kad se sve istutnji i kad ih Hljestakov žestoko namagarči, preko gradskog stražara, poručiti:“Doputovavši po najvišoj naredbi iz Petrograda, činovnik naređuje da odmah dođete k njemu.“

Doduše, Dis je to, za naše uslove, rekao još bolje:

Pomrčina pritisnula naše dane,

He vidi se jadna naša zemlja huda;

Al’ kad požar poduhvati na sve strane,

Kuda ćemo od svetlosti i od suda!