Piše: Vladimir Dimitrijević
KO JE ANjA FILIMONOVA?
Anja Filimonova je ruski istoričar i analitičar. Diplomirala je na Istorijskom fakultetu Univerziteta Lomonosov, na katedri za istoriju Južnih i Zapadnih Slovena. Magistar je istorijskih nauka (PhD). Dvanaest godina radila je kao naučni saradnik u Institutu za slovenske studije Ruske akademije nauka, a četiri godine predavala na Univerzitetu za međunarodne odnose (MGIMO (U) MID RF). Bivši je glavni urednik sajta i rukovodilac srpske podružnice Fonda strateške kulture. Glavni je urednik sajta „Srpski stav“. Profesor je Moskovskog humanitarnog univerziteta.
Izvanredan je poznavalac srpske i jugoslovenske istorije. Između ostalog, objavila je vrhunsku studiju o vatikanskom uobličavanju savremene hrvatske nacije. Od početka na srpskoj strani, ali objektivno, nepristrasno, sine ira et studio. Istinski ruski rodoljub, što podrazumeva istinoljublje kada su bratski odnosi Rusije i Srbije u pitanju. Tako je 2014. godine rekla:“Da smo branili Kninsku Krajinu, ne bismo dobili Ukrajinu.“
Do 2017. godine vodila je srpsku stranicu Fonda strateške kulture,okupivši oko sebe ozbiljnu grupu saradnika i organizujući niz naučnih skupova i izložbi ( između ostalog, i skup o kanonizaciji Alojzija Stepinca ). Zbog razobličavanja i kvazirusofilnog kvazipatriotskog režima Aleksandra Vučića, srpska strana Fonda je 2017. godine ugašena. Odmah posle toga, Anja Filimonova pokreće sajt „Srpski stav“, na kome nastavlja da objavljuje tekstove svojih srpskih i ruskih saradnika, ali i izvrsne analize koje sama piše.
JASNO I GLASNO
Da bismo naše čitalaštvo na to podsetili, objavljujemo pregled njenih najnovijih stavova o situaciji u Srbiji pod vlašću SNS klovnokratije. Filimonova ne piše kao neutralni posmatrač, i ume da, kada dokaže činjenice, upotrebi snažne pojmove kao što su kapitulacija, okupacija, kolonijalno upravljanje, globalizam, „drugosrbijanstvo“ i izdaja. Zato sam ponosan što poznajem Filimonovu, što sam bio i ostajem njen saradnik, jer je ona predstavnik prave Rusije koja se ne miri sa maglom i prividima zvaničnog Ćacilend Beograda.
Jer, ako Vučićeva klovnokratija realno sledi pravne i institucionalne mehanizme saradnje sa NATO-om, pre svega SOFA i IPAP, ima operativnu NATO vojnu integraciju kroz HELBROC, bazu „Jug“, vežbe „Platinum Wolf“, „NATO–Srbija“ i „Thracian Blade 2026“, pravi spoljnopolitički zaokret prema Ukrajini i vrši kulturno-identitetsku transformaciju Srbije, onda je jasno da aktuelni studentski i građanski protesti u Srbiji ne ispunjavaju kriterijume scenarija „obojene revolucije“. Za Filimonovu je glavni paradoks u tome što se vlast predstavlja kao žrtva Zapada, iako, prema njenoj oceni, upravo ona sprovodi glavni deo zapadne agende.
„VUČKOKRATIJA“: UKLjUČIVANjE U ZAPADNI POREDAK
Srbija se, uprkos zvaničnoj politici vojne neutralnosti i retorici o prijateljstvu sa Rusijom, postepeno institucionalno, vojno, spoljnopolitički i kulturno uključuje u zapadni bezbednosni i politički poredak. Filimonova taj proces naziva „puzećom desuverenizacijom“. Po njenom tumačenju, on se ne odvija jednim formalnim aktom, kao što bi bilo pristupanje NATO-u, već nizom sporazuma, administrativnih odluka, vojnih vežbi, kadrovskih rešenja, ustupaka u kosovskom pitanju i promena u obrazovnoj i kulturnoj sferi. Zato se spoljašnja obeležja državne nezavisnosti zadržavaju, dok se stvarna sposobnost Srbije da samostalno određuje svoju bezbednosnu, diplomatsku i nacionalnu politiku postepeno smanjuje.
O tome, sasvim jasno, kod nas govori profesor dr Milo Lompar u svojoj knjizi „Manekeni laži“. Lompar analizira Vučić-Brnabić vlast kao sistem koji povremeno poseže za nacionalnim sadržajima, ali ih drži na nivou teatralnog, ceremonijalnog i propagandnog. Nacionalni sadržaji se javljaju kao manifestacije, spomenici, prigodni govori, deklaracije i simbolički gestovi. Ali vlast, po Lomparu, ne čini ono što bi bila suština nacionalne politike: ne menja „očvrslu administrativnu strukturu” koja je ispunjena nevladinim i drugosrbijanskim sadržajima i ne uspostavlja stvarnu kulturnu strategiju. Ona ne štiti ćirilicu i ne stvara institucionalnu osnovu nacionalne samosvesti. Ona nacionalno upotrebljava, ali na način zloupotrebe, koja nanosi trajnu štetu rešenju svih bitnih nacionalnih pitanja, od politike, preko ekonomije, o kulture.
Sve to ide na ruku NATO preoblikovanju srpskog identiteta i pretvaranju Srbije u indijanski rezervat. „Veseli se, srpski rode, dok aveti kolo vode!“
KOSOVO I METOHIJA NESTAJU IZ SRBIJE
Kosovsko pitanje predstavlja ključnu tačku izdaje Srbije u Vučićevom režimu. Filimonova polazi od događaja koji, po njoj, pokazuju da Srbija više nije sposobna ili nije voljna da zaštiti sopstvene građane i institucije na Svetoj Srpskoj Zemlji. Ona podseća na pozive koje, ovih dana, prištinske institucije upućuju bivšim pripadnicima srpske vojske i policije zbog navodnih ratnih zločina, kao i zahtev da zaposleni u srpskim školama, bolnicama i drugim ustanovama na Kosmetu pribave dozvole za boravak i dokumenta prištinskog sistema. Upravo su škola i zdravstvo poslednji oslonci institucionalnog prisustva Srbije na Svetoj Zemlji, pa njihovo potiskivanje označava završnu fazu uklanjanja srpske državnosti sa terena.
Odgovornost za takvo stanje Filimonova ne pripisuje samo otetoj i pod Kurtijevu vlast stavljenoj Prištini, NATO-u ili Evropskoj uniji. Glavni deo krivice vezuje za kontinuitet politike Beograda od Borisa Tadića do Aleksandra Vučića. Kao ključne etape ona izdvaja Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju kao tanatofilni put u EU, sporazum o integrisanom upravljanju prelazima, Briselski sporazum iz 2013, Vašingtonski sporazum iz 2020. i Briselsko-ohridski proces iz 2023. godine. Svaki naredni dokument proširivao je prihvatanje prištinskog NATO pravnog poretka i pretvarao ranije faktičke ustupke u trajne institucionalne činjenice.
O BRISELSKOM SPORAZUMU
Najznačajnijom prekretnicom Filimonova smatra Briselski sporazum. Ona naglašava da u njegovom tekstu nema pozivanja na Ustav Srbije, srpske zakone ili Rezoluciju 1244, dok se govori o „kosovskim zakonima“ i centralnim vlastima u Prištini. Posle toga, policija, pravosuđe, carine, matične knjige, katastar, telekomunikacije i lokalni izbori postepeno su integrisani u sistem „Kosova Republjik“. Srpsko stanovništvo na severu Svete Zemlje bilo je podsticano ili primoravano da učestvuje na izborima koje organizuje Priština, a „Srpska lista“ je stvorena od strane Aleksandra Vučića kao politički mehanizam kontrole Srba unutar NATO arbanaškog okupacionog sistema.
Filimonova posebno ističe simboličko preoblikovanje prostora i istorijskog pamćenja. Promena naziva ulica u Severnoj Mitrovici, afirmacija Ise Boljetinca i označavanje srpskih pravoslavnih svetinja kao „kosovskih“ ili „albanskih“ nisu izolovani incidenti, već deo procesa u kojem se srpsko prisustvo uklanja i iz institucija i iz kolektivnog sećanja. Gubitak Svete Zemlje nije teritorijalni ili diplomatski neuspeh, nego udar na istorijsko, duhovno i identitetsko jezgro srpskog naroda.
U SENCI NATO PAKTA
Filimonova najviše analitičke pažnje posvećuje sporazumima SOFA i IPAP, koje tumači kao pravnu infrastrukturu ograničenja srpskog suvereniteta. SOFA, odnosno sporazum o statusu snaga, u opštem smislu uređuje položaj stranih vojnika na teritoriji države domaćina. NATO je dobio imunitet pripadnika stranih oružanih snaga, slobodu kretanja ljudstva, tehnike i tereta, kao i pristup infrastrukturi i logističkim resursima. Po Filimonovoj, takav režim stvara privilegovan pravni prostor za NATO i smanjuje domet domaćeg zakonodavstva.
Ključni postupak u njenoj argumentaciji jeste poređenje SOFA i sporazuma o logističkoj podršci sa Prilogom B iz pregovora u Rambujeu 1999. godine. Filimonova podseća da je jugoslovenska delegacija uoči napada zapadnih zločinaca odbila zahteve za širok imunitet NATO osoblja, slobodno kretanje preko cele teritorije i oslobađanje od carinskih i poreskih obaveza. Srbija je šesnaest godina kasnije, bez neposredne vojne prinude, prihvatila sve NATO privilegije kojima je priznala konačnu okupaciju Kosova i Metohije i stala na put konačnog gubitka suvereniteta. Odatle Filimonova izvodi zaključak da je ono što je 1999. odbijeno kao okupacioni zahtev kasnije prihvaćeno pod nazivom tehničke i logističke saradnje.
POD VLAŠĆU NATO PAKTA
IPAP, Individualni akcioni plan partnerstva, jeste najviši oblik saradnje sa NATO-om ispod formalnog članstva. Filimonova naglašava da on ne obuhvata samo vojsku, već i spoljnu politiku, bezbednosne institucije, ekonomiju, informisanje i obrazovanje. Posebno problematičnim smatra to što IPAP nije prošao klasičnu parlamentarnu ratifikaciju, već je sproveden kao političko-administrativni plan. Time je izbegnuta široka javna i skupštinska rasprava o obavezama koje Srbija preuzima.
U konkretnom sadržaju IPAP-a Filimonova izdvaja reformu Ministarstva odbrane i Generalštaba prema NATO standardima, razvoj interoperabilnosti, evaluaciju odbrambenih planova, usklađivanje zaštite poverljivih podataka i javne kampanje za poboljšanje slike o NATO-u. Posebno kritički tumači programe uništavanja „viškova“ naoružanja i harmonizaciju komunikacionih i logističkih sistema, jer u tome vidi gubitak sposobnosti za samostalno vojno planiranje. Zakonski akti iz 2015. i 2016. godine, kojima su uređeni kretanje, imuniteti, poreske privilegije i logistička podrška NATO strukturama, za Filimonovu predstavljaju završetak institucionalne pripreme za dublju operativnu integraciju.
Alo, centrala! Sve je to uradio „RUSOFIL VUČIĆ“. Da, da, sve je to uradio Vučić!
VOJNA NEUTRALNOST KAO NATO OPERABILNOST
Filimonova prati prelazak sa pravnih sporazuma na konkretnu vojnu praksu, jer se stvarni vojni status jedne zemlje ne meri deklaracijama, već komandnim procedurama, obukom, logistikom i sposobnošću jedinica da deluju u zajedničkim formacijama. Zato članstvo Srbije u borbenoj grupi HELBROC od 2017. godine znači važan korak uključivanja Vojske Srbije u sistem planiranja koji se oslanja na standarde EU i NATO-a. Po njoj, srpski oficiri i štabovi usvajaju tuđe operativne protokole, a vojska postepeno gubi autonomni model komandovanja i obrazovanja.
Baza „Jug“ kod Bujanovca ima posebno mesto u NATO okupacionoj arhitekturi. Ona je razvijana uz saradnju sa Nacionalnom gardom Ohaja i postala je centar za obuku jedinica koje učestvuju u međunarodnim misijama. Godišnje vežbe „Platinum Wolf“ Filimonova vidi kao dugoročni mehanizam navikavanja Vojske Srbije na zapadne procedure, zajedničko komandovanje i multinacionalne operacije. Kupovina zapadne tehnike, uključujući francuske avione „Rafal“ i helikoptere „Erbas“, takođe je tehnološko udaljavanje od Rusije i vezivanje za zapadne sisteme održavanja, obuke i snabdevanja.
SRBIJA JE NATO, ZAR NE?
Posebnu težinu ima vežba „NATO–Srbija“, održana u maju 2026. godine u bazi „Jug“ i na poligonu „Borovac“, u kojoj su učestvovali su pripadnici Vojske Srbije i vojski više članica Alijanse, uz planere i posmatrače iz šireg kruga zapadnih država. Vežbani su zaštita baze, kontrola konvoja i kontrolnih punktova, kretanje jedinica, upravljanje masovnim okupljanjima i borba u urbanom prostoru. Filimonova NATO vežbu blizu Kosova i prirodu zadataka tumači kao simbolično zatvaranje kruga: srpska vojska se obučava sa NATO-om za kontrolu prostora na granici sopstvene pokrajine koju je Beograd, po njoj, već institucionalno predao.
To ni Dinko Gruhonjić ne bi smislio. Ali je smislio Vučić, Aleksandar. Onaj „patriota“ koji se bori protiv „stranih plaćenika“ iz studentskog pokreta.
TRAČKO SEČIVO NATO PAKTA I NOŽ U LEĐA RUSIJI
Vežba „Thracian Blade 2026“ u Bugarskoj je još viši nivo borbene integracije. U njoj su posade Mi-35 i H145M uvežbavale vazdušnu podršku, traganje i spasavanje, obezbeđenje kolona, delovanje u urbanom okruženju i suprotstavljanje vazduhoplovstvu i protivvazdušnoj odbrani uslovnog protivnika. Učešće Evropske agencije za odbranu i centra za taktičku obuku u Portugaliji Filimonoa naziva ustupanjem „intelektualnog suvereniteta“, jer se obrazovanje ključnog kadra prenosi na spoljne institucije. Njen krajnji zaključak glasi da je vojna neutralnost ostala sredstvo političke komunikacije, dok se u stvarnoj organizaciji vojske razvija kompatibilnost sa NATO-om.
NATO vojna integracija SNS klovnokratskog režima neposredno je povezana sa pogoršanjem odnosa Srbije i Rusije. Po Filimonovoj, moratorijum na vojne vežbe posle 2022. godine primenjivan asimetrično: saradnja sa SAD i drugim zapadnim zemljama obnovljena je, dok su zajedničke aktivnosti sa Rusijom ostale ograničene. Istovremeno, nabavka naoružanja sve više se usmerava na Francusku, Izrael i Kinu, a srpski piloti i oficiri obučavaju se u zapadnim centrima. To je praktično raskidanje sa modelom oslanjanja na rusku vojnu tehnologiju i doktrinu.
UKRAJINA ZDAJ!
Posebna tema su Vučićeve isporuke municije i naoružanja Ukrajini preko posredničkih država. Filimonova prihvata ocene ruskih izvora da je srpska vojna industrija uključena u složene lance snabdevanja, tako da se roba formalno prodaje trećim zemljama, a zatim završava u ukrajinskim oružanim snagama. Objašnjenja vlasti da Srbija mora čuvati proizvodnju, radna mesta i izvozne prihode su bedno kvaziekonomsko opravdanje za politiku koja je faktički suprotna ruskim interesima. Podršku sankcijama Belorusiji i smanjenje trgovinske razmene sa Rusijom vidimo kao pokazatelje dugoročnog udaljavanja.
Za spoljnopolitičku prekretnicu Filimonova proglašava Samit Ukrajina–Jugoistočna Evropa u Dubrovniku 9. oktobra 2024. godine. Srbija je prihvatila deklaraciju koja podržava teritorijalni integritet Ukrajine u međunarodno priznatim granicama, osuđuje rusku agresiju i poziva na nastavak pomoći Ukrajini. Filimonova ističe i prisustvo Vjose Osmani, ocenjujući da je učešće predsednika Srbije na istom forumu doprinelo međunarodnoj legitimizaciji Kosova. Dubrovačku deklaraciju zato predstavlja kao trenutak u kojem je politika „dve stolice“ izgubila stvarni sadržaj.
DUHOVNA BORBA OKO SVETE ZEMLjE
Kulturna borba najvidljivija je u pitanju kosovske baštine. Označavanje srpskih manastira kao „kosovskog nasleđa“, promena toponima i pokušaji da se pojedine pravoslavne crkve prikažu kao albanske za Filimonovu znače odvajanje svetinja od naroda i Crkve koji su ih stvorili. Ona taj proces povezuje sa širim istorijskim modelom stvaranja novih nacionalnih i crkvenih identiteta na Balkanu, uključujući makedonski i crnogorski slučaj. Cilj tog preoblikovanja, prema njoj, jeste smanjivanje srpskog etničkog, duhovnog i geopolitičkog prostora.
Filimonova projekat „Otvoreni Balkan“ tumači kao prikriveni okvir za jačanje albanskog faktora i stvaranje infrastrukturnog koridora pogodnog za NATO. Ona „Veliku Albaniju“ ne vidi samo kao nacionalni albanski posao, već kao sredstvo trajnog odvajanja Srbije i Rusije od jadransko-mediteranskog prostora. Konačni ishod kulturne desuverenizacije bio bi narod koji zadržava folklorna obeležja, ali gubi istorijsku svest, političku volju i sposobnost kolektivnog otpora.
VUČIĆ – BRNABIĆ REŽIM I DRUGOSRBIJANSTVO
Filimonova s punim pravom tvrdi da je srpski identitet glavna prepreka potpunom geopolitičkom preoblikovanju Srbije, jer je tradicionalno vezan za Kosovski zavet, pravoslavlje, oslobodilačku istoriju i bliskost sa Rusijom. Zato se politička desuverenizacija, po njoj, mora dopuniti promenom obrazovnog i kulturnog obrasca.
Kao nosioca takve promene označava ideologiju „drugosrbijanstva“, koju tumači kao sistemski nihilizam prema srpskoj istoriji, Kosovu, tradicionalnim vrednostima i rusko-srpskim vezama. Jasno je da su stavovi koji su nekada pripadali marginalnom delu nevladinog sektora postepeno postali deo zvanične politike. U tom kontekstu se nalaze strane izdavačke kuće u školskom sistemu, odatle uticaj zapadnih fondacija, promene u akademskim institucijama i kadrovski uspon tehnokrata koji su profesionalno formirani u međunarodnom nevladinom i evroatlantskom okruženju.
Ana Brnabić je simbol tog kadrovskog modela. Filimonova njen rad u USAID-u i NALED-u, obrazovanje u Velikoj Britaniji i javne stavove o odnosima sa Rusijom tumači kao dokaz stvaranja političke elite čiji je primarni referentni okvir međunarodni, a ne nacionalni. Slično tome, angažovanje Tonija Blera i Vilijama Montgomerija kao savetnika Vrhovnog SNS Klovna vidi kao zamenu domaćeg političkog mišljenja anglosaksonskim strateškim uticajem.
ZAŠTO NAS FARBAJU „OBOJENOM REVOLUCIJOM“?
Da li je u Srbiji na delu „obojena revolucija“, koju je Vučić, kaže, odavno pobedio?
Kao i svaki pravi naučnik, Filimonova nastoji da precizno odredi pojam „obojene revolucije“. Ona se protivi upotrebi tog izraza za svaki masovni protest protiv vlasti. Jer obojena revolucija nije spontano nezadovoljstvo, već vremenski ograničena i spolja podržana operacija smene režima. Njene komponente su pripremljena mreža aktivista, strano finansiranje i obuka, prepoznatljiva simbolika, medijska koordinacija, rezonantni okidač, stvaranje paralelnog legitimiteta, jasno profilisan lider i brza paraliza državnog aparata.
Kao intelektualnog preteču ovog modela imamo Džina Šarpa i njegovu sistematizaciju metoda nenasilnog otpora. Za Filimonovu je važna i uloga Instituta Alberta Ajnštajna i zapadnih fondacija, zatim mrežna organizacija aktivističkih ćelija, upotreba društvenih mreža, simboličkih boja, parola i masovnih medijskih slika. Filimonova insistira na razlici između dugoročne „meke moći“ i obojene revolucije kao političkog blickriga – jer, ako promena vlasti nije izvedena u kratkom roku, operacija gubi dinamiku, država se prilagođava, a pokret se raspada ili prelazi u drugi oblik sukoba.
ŠTA JE BILO „OBOJENO“?
Da bi potkrepila svoju argumentacionu tipologiju, Filimonova nudi široku istorijsku panoramu. Kao rane preteče navodi „Žutu revoluciju“ na Filipinima 1986. i „Plišanu revoluciju“ u Čehoslovačkoj 1989. godine. Centralni model vidi u 5. oktobru 2000. u Srbiji, gde su „Otpor“, zapadno finansiranje, medijska mobilizacija, jedinstvena simbolika i odbijanje dela bezbednosnog aparata da brani vlast omogućili brzu smenu Slobodana Miloševića. Po njenom prikazu, iskustvo „Otpora“ kasnije je institucionalizovano u organizaciji CANVAS i izvozilo se u Gruziju, Ukrajinu, Kirgiziju i druge zemlje.
Slede primeri „Revolucije ruža“, „Narandžaste revolucije“, „Revolucije lala“, pokušaja u Belorusiji i Iranu, „Arapskog proleća“, Euromajdana, hongkonških protesta, Jermenije, Venecuele, Kazahstana i novijih digitalno koordinisanih protesta. Bez obzira na razlike, Filimonova kao stalne markere izdvaja kratko trajanje, jasan politički cilj, operativnu koordinaciju, simboličku unifikaciju, alternativnog lidera i spoljnu institucionalnu podršku. Taj model zatim koristi kao analitičku matricu za procenu protesta u Srbiji.
KO JE OVDE „OBOJEN“?
Vučićev NATO režim se prema Srbima ponaša kao da su „obojeni“, to jest „crnje“ Novog svetskog poretka. Zato je kapou konclogora Srbija, maskirno odevnom u zastavu ove države i udruženog sa Ćacilend bandom / bendom ( zavisi kakvu muziku preferirate ) sve dozvoljeno, a pre svega ustavoubistvo, premlaćivanje studenata, hapšenje nepodobnih, uništenje medijskih sloboda i svakog oblika demokratije. Ali, to što su Srbi pod okupacijom postali „obojeni“ robovi, ne znači da je pred nama „obojena revolucija“. Reč je o autentičnoj pobuni onih koji ne žele da budu „parije“ pod čizmom NATO okupacije. Možda bismo studentski pokret mogli nazvati „revolucijom obojenih“.
Prema Filimonovoj, aktuelni studentski i građanski protesti u Srbiji ne ispunjavaju većinu pomenutih kriterijuma po kojima bi nešto bilo „obojena revolucija“. Najpre, oni traju predugo i razvijaju se u talasima. Klasična obojena revolucija mora brzo da koncentriše resurse i proizvede odlučujući politički slom. Višegodišnje šetnje, blokade, lokalne akcije i periodi slabljenja intenziteta ne odgovaraju logici operacije koja zavisi od iznenadnosti, psihološkog šoka i brzog raspada vladajuće elite. Produženo trajanje omogućava vlasti da se prilagodi, prati tokove novca, identifikuje organizatore i konsoliduje bezbednosni aparat.
STUDENTI KAO KOLEKTIVI APIS?
Protesti nemaju jedinstvenog harizmatičnog lidera, vladu u senci ili figuru koju bi zapadne države priznale kao alternativni centar vlasti. Organizacija je horizontalna, a studentski plenumi i lokalne grupe donose odluke decentralizovano. Nema jedinstvene boje, simbola ili parole koja bi imala ulogu političkog brenda sličnog pesnici „Otpora“, ružama, narandžastoj boji ili zastavama EU na Majdanu. Ne postoje ni trajna šatorska naselja sa razvijenom logistikom, niti vidljiva infrastruktura za brzo preuzimanje institucija.
Kao ozbiljan naučnik, Filimonova traži dokaze o operativnoj spoljnoj kontroli, a ne opšte tvrdnje o prisustvu stranih medija, nevladinih organizacija ili korišćenju Telegrama. Za ozbiljnu kvalifikaciju obojene revolucije bili bi potrebni proverljivi finansijski tokovi, uputstva stranih koordinatora, zatvoreni komandni kanali, namensko finansiranje lidera i plan preuzimanja vlasti ( a ne propagandni idiotizmi „Pinka“ i „Informera“, koji služe samo kao šibicarski medijski trikovi vlasti ). Ukoliko vlast Vrhovnog Klovna poseduje takve dokaze, zašto nisu pokrenuti odgovarajući postupci? Njeno ironično obrazloženje glasi da bi potpuno odsustvo materijalnih tragova posle tako dugog i masovnog protesta podrazumevalo gotovo neverovatnu konspirativnu sposobnost stotina hiljada učesnika. Jednom rečju, studenti bi postali „kolektivni Apis“.
STRANI UPLIV JE MOGUĆ, ALI...
Filimonova ne isključuje mogućnost da strane službe pokušavaju da utiču na proteste ili da ih naknadno preuzmu. Ona to smatra uobičajenim ponašanjem velikih sila prema svakom značajnom političkom pokretu u zemljama za koje su zainteresovani. Ipak, treba praviti razliku između porekla protesta i pokušaja njegovog „kidnapovanja“. Po njoj, uzrok nezadovoljstva leži u teškoj korupciji, ustavoubilačkom delovanju klovnokratskih vlastodržaca, SNS kosovskoj politici izdaje, „ekološkim“strahovima u vezi sa litijumom i osećanju da se zemlja rasprodaje. Spoljni akteri mogu pokušati da iskoriste taj talas, ali ga nisu nužno stvorili.
NASTANAK NAPREDNjAKA I NESTANAK SRBIJE
Da bi objasnila zašto smatra nelogičnom tezu da Zapad organizuje revoluciju protiv Aleksandra Vučića, Filimonova rekonstruiše nastanak Srpske napredne stranke. Raskol Srpske radikalne stranke 2008. godine bio je stvaranje nove političke formacije koja je zadržala nacionalno biračko telo, ali je prihvatila evropske integracije i spremnost na kompromis o Kosovu. Ona nas podseća na kontakte Tomislava Nikolića, Nebojše Stefanovića i drugih predstavnika nove stranke sa zapadnim diplomatama, kao i ocene da je SNS dobio medijsku i političku podršku jer je mogao da sprovede odluke koje otvoreno prozapadne stranke nisu mogle da nametnu patriotski orijentisanom stanovništvu.
U tom smislu, Filimonova Vučićev politički uspeh objašnjava sposobnošću da nacionalnu i rusofilsku retoriku spoji sa praktičnim sprovođenjem evroatlantske politike. Biračkom telu se predstavlja kao čovek koji taktički manevriše i kupuje vreme, dok stvarni rezultati obuhvataju Briselski sporazum, integraciju severa Kosova u prištinske institucije, SOFA, IPAP, vojne vežbe sa NATO-om, slabljenje odnosa sa Rusijom i prihvatanje zapadnih ekonomskih i kulturnih projekata.
MIT O „OBOJENOJ REVOLUCIJI“, OPET
Zbog toga tezu o Vučiću kao meti zapadne „obojene revolucije“ Filimonova smatra lišenom i evidencije i loike. Zapad, po njoj, nema razlog da ruši vlast koja ispunjava ključne strateške zahteve NATO Imperije. Eventualna zamena Vučić-Brnabića drugom figurom bila bi tehnička rotacija unutar istog sistema, možda zato što sadašnji lider odlaže formalno priznanje Kosova ili nastoji da nepristojno dugo „gura“ sopstveni politički opstanak. Za takvu smenu, tvrdi Filimonova, nisu neophodni složeni ulični scenariji - dovoljni su pritisak na političku i ekonomsku elitu, medijska podrška alternativi i institucionalne poluge koje Zapad već poseduje.
Mit o „obojenoj revoluciji“ zato ima pre svega ulogu pred SNS biračima u Srbiji. Njime se svaki protest predstavlja kao napad na državu, a kritika vlasti kao rad za strane interese. Patriotskim biračima obolelim od miopije ( kratkovidosti, na srpskom ) nudi se lažna dilema: Vučić-Brnabić možda nije dobar, ali bi njegov pad navodno otvorio put još gorim, neposredno prozapadnim snagama. Filimonova smatra da se tim strahom od ponavljanja 5. oktobra prikriva činjenica da aktuelna vlast sprovodi sličan program postepenije, efikasnije i sa nacionalnom retorikom: „prava obojena revolucija“ već se odvija odozgo, kao tiha demontaža suvereniteta koju sprovodi sama Vučić-Brnabić vlast.
PRIVIDI I STVARNOST U SRBIJI
Filimonova je pravi, naučnički objektivan, analitičar: ona čita pojedinačne događaje kao delove jedinstvenog, dugoročnog procesa. Jedna vojna vežba se ne posmatra izolovano, već u nizu sa „Partnerstvom za mir“, IPAP-om, SOFA sporazumima, reformom Generalštaba, nabavkom zapadnog naoružanja i obukom srpskih oficira u inostranstvu. Slično tome, promena naziva ulica u Kosovskoj Mitrovici i način predstavljanja srpskih manastira kao „kosovskog nasleđa“ dobijaju značenje tek kada se uvrste u širi obrazac identitetskog preoblikovanja.
Jasno je da suverenitet nije samo formalni element u definisanju države, nego praktična sposobnost da ta ista država kontroliše teritoriju, bezbednosni sistem, institucije, kadrove, informacije i strateško pamćenje. Filimonova zato neprestano upoređuje zvanične formulacije sa posledicama: „partnerstvo“ sa komandnom zavisnošću od NATO pakta, „dijalog“ sa prenosom nadležnosti na NATO arbanašku okupacionu vlast, „neutralnost“ sa interoperabilnošću u okviru NATO pakta, a „borbu protiv obojene revolucije“ sa diskreditacijom pobune mladih i normalnih protiv nakaznog kriminalnog režima SNS klovnokratije.
I sve je jasno: gubitak suvereniteta najpre se normalizuje pravnim i administrativnim sredstvima, zatim postaje vojna praksa, a na kraju se učvršćuje promenom javne svesti.
DRŽAVOLIKOST BEZ DRŽAVE
Formalna državnost može opstati i onda kada je suštinska politička samostalnost radikalno ( od radikala do naprednjaka ) oslabljena. Srbija ima ustav, institucije, vojsku i diplomatsku službu, ali su ključni pravci njihovog delovanja određeni spoljnim standardima, obavezama i zavisnostima. SOFA i IPAP su tu da omoguće pravni i administrativni okvir izdaje, a interoperabilnost, vežbe i zajednička obuka sa NATO paktom stvaraju operativnu zavisnost. Kosovski sporazumi prenose elemente državnosti na Prištinu. Spoljnopolitičke deklaracije i vojnoindustrijski tokovi udaljavaju Srbiju od Rusije. SNS zloupotreba nacionalne retorike uz izdaju nacionalnih interesa slabi zavetni obrazac ponašanja koji bi tom procesu mogao da pruži otpor.
Centralni politički mehanizam jeste „dvostruka komunikacija“ vlasti. Prema Zapadu se pokazuje kooperativnost, prihvataju se standardi i ispunjavaju obaveze. Prema domaćoj javnosti i Rusiji opstaje govor o vojnoj neutralnosti, tradicionalnom prijateljstvu i odbrani nacionalnih interesa. Ta kombinacija omogućava da se krupne promene sprovode postepeno, bez jasnog trenutka u kojem bi javnost mogla da prepozna potpuni zaokret i organizuje otpor.
STUDENTI POBEĐUJU? ILI SRBIJA NESTAJE?
Baš zato studentski i građanski protesti imaju presudno značenje. Filimonova ih ne idealizuje i priznaje da mogu postati predmet stranog uticaja, ali njihovo poreklo vidi u unutrašnjoj krizi legitimiteta izdajničke Vučić – Brnabić vlasti. Protesti su reakcija društva na korupciju, razgradnju ustanova, izdaju Svete Zmelje, ekonomsku zavisnost i osećaj gubitka budućnosti kod mladih, koji i jesu jedina budućnost Srbije. Označiti ih unapred kao „obojenu revoluciju“ znači oduzeti građanima politički subjektivitet i svesti svako nezadovoljstvo na manipulaciju tajnih službi.
Ukoliko se ne pruži sistemski institucionalni i vaninstitucionalni otpor Vučić – Brnabić režimu, Srbija će postati „regionalni administrator“ koji izvršava zahteve većih centara moći, dok će njen nacionalni identitet biti sveden na folklor bez političke snage. ( Postajemo Indijanci, „obojeni“ igrači uz vatru i kamene sekire u Ćacilend rezervatu, sa sve pesmom „Veseli se, srpski rode“ ). Jer, gubitak Kosova i Metohije nije završetak jednog teritorijalnog spora, već tačka posle koje se menja sama suština srpske istorijske svesti.
Moramo krenuti putem obnove nacionalne politike, samostalnog vojnog i diplomatskog mišljenja, zaštite kulturne baštine i kritičkog razlikovanja stvarnog stranog mešanja od autentičnog društvenog otpora. Nije dovoljan jednokratni politički preokret, nego je potrebno da se okupirana teritorija Srbije pretvori u državu Srbiju. Svaki sporazum i svaka vojna ili kulturna inicijativa se procenjuju na osnovu toga da li povećavaju sposobnost Srbije da samostalno odlučuje i da li istovremeno čuvaju njen istorijski kontinuitet. Upravo ta sposobnost, a ne državolikost bez države, jeste stvarno merilo suvereniteta.
ZA KRAJ
Rusija je poslednji spoljni oslonac srpske nacionalne politike, ali je ruska vlast predugo prihvatala Vučićevu retoriku o bratskim odnosima iza koje je stajalo „duplo golo“. Filimonova smatra da Moskva podržava vlast u Beogradu manje zbog njenog proruskog kursa, a više iz straha da bi alternativa mogla biti otvoreno antiruska. Ipak, po njenom mišljenju, takva politika odlaže suočavanje sa činjenicom da Srbija postaje logistički, diplomatski i ideološki deo zapadnog NATO fronta. „Neutralnost“ u tom kontekstu funkcioniše kao unutrašnja politička dekoracija, dok su strateške odluke sve više usklađene sa Briselom i Vašingtonom.
Analize Filimonove su dokaz da u Rusiji ima ljudi koji jasno vide i dosledno misle. Ona je, bar za potpisnika ovih redova, neka vrsta „ruskog Lompara“, koji takođe jasno vidi i dosledno misli „na domaćem terenu“. I kao što ovdašnja EU – NATO opozicija kliče „Samo ne Lompar“, nastojeći da studente oduči od nacionalno – demokratskog shvatanja budućnosti zemlje Srbije ( čime se sasvim uklapa u SNS klovnokratski narativ ), tako će i domaći Vučićevi „rusofili“ verovatno reći:“Samo ne Filimonova“. Što se mene tiče, završavam usklikom ( u isti mah i uskličnikom ):“Srpska sestro Anja, na mnogaja i blagaja ljeta!“
UPUTNICE ( 12.7.2026. godine )
1.Problem institucionalne i ideološke desuverenizacije Srbije kroz mehanizme SOFA i IPAP https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bf%d1%80%d0%be%d0%b1%d0%bb%d0%b5%d0%bc-%d0%b8%d0%bd%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%82%d1%83%d1%86%d0%b8%d0%be%d0%bd%d0%b0%d0%bb%d0%bd%d0%b5-%d0%b8-%d0%b8%d0%b4%d0%b5%d0%be%d0%bb%d0%be%d1%88%d0%ba%d0%b5/
2.Vojna desuverenizacija Srbije: preko HELBROC i „Thracian Blade“ ka zajedničkim opštovojnim i policijskim operacijama...
3.Kulturno-identifikacioni inženjering i „međunarodni interfejs“ desuverenizacije Srbije
4. „Univerzum obojenih revolucija“, ili disonansa označavanja prozapadnog režima kao žrtve Zapada
Pravda
Vladimir DimitrijevićVLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Od đubrišta ka zamku - da li je moguć preporod Srbije?Izvor: Pravda
