NE ODUSTATI OD ISTINE - MILO LOMPAR: Manekeni laži

Piše; Vladimir DImitrijević

NAROD NA NIZBRDICI

Zbog čega srpski narod, uprkos istorijskim usponima, neprestano ulazi u procese kulturnog, moralnog i političkog slabljenja? U svojoj knjizi „Manekeni laži“, Milo Lompar najpre priziva Lazu Kostića, koji je u raspravi o Zmaju govorio o „nizbrdici u životu našega naroda”. Ta nizbrdica označava istorijski proces u kome narod gubi unutrašnju snagu, kulturnu samosvest i sposobnost da prepozna sopstveni položaj. Kostićevo pitanje zato nije samo pitanje jednog doba nego je trajna formula srpske istorijske samorefleksije.

Lompar se obraća i Đorđu Natoševiću i njegovom spisu „Zašto naš narod u Austriji propada“. Natoševićeva ocena iz 19. veka je oštra: „Mi propadamo moralno i materijalno”. Nacionalni pad nije samo politički ili vojni, nego je pre svega moralni, kulturni i duhovni. Narod ne propada jedino zbog spoljašnjeg pritiska, nego i zbog unutrašnjeg slabljenja, zbog gubitka sposobnosti da čuva sopstveni jezik, veru, običaje, institucije i kulturnu samosvest. Natošević posebno naglašava opasnost „odrađanja”, odnosno prelaska drugom narodu ili veroispovesti, što Lompar čita kao rani opis procesa odnarođavanja.

NACIONALNA INTELIGENCIJA?

U tom kontekstu posebno mesto dobija inteligencija. Natošević ne tvrdi da je obrazovanje samo po sebi opasno, već da postaje opasno onda kada obrazovan čovek, čim nauči strani jezik ili usvoji tuđu kulturu, počne da prezire svoje. Zato je jedan od ključnih citata: „Čim ko od nas stran jezik nauči, odmah svoj više manje pobaca”. Na osnovu toga, Lompar ne postavlja problem inteligencije kao pitanje formalnog znanja, nego kao pitanje duhovne orijentacije. Inteligentan čovek može biti kulturno slab ako nema moralnu i nacionalnu vertikalu. To jest, obrazovanje ne mora voditi prosvećenosti, nego može postati put u samoporicanje.

Zadatak je težak: srpska kultura mora da odgovori na zapadno kulturno i političko dejstvo, ali taj odgovor ne sme biti ni primitivno odbijanje obrazovanja, ni slepo napuštanje sopstvenog identiteta. Slabost kulture leči se boljim, dubljim, moralno odgovornijim obrazovanjem. Narod koji živi u dodiru sa snažnijim kulturnim i političkim sistemima ne može preživeti ako je kulturno nerazvijen, ali ne može preživeti ni ako obrazovanje postane sredstvo odnarođavanja.

NA TRAGU KOSTIĆA I JOVANOVIĆA

Laza Kostić, prema Lomparu, proširuje Natoševićevu dijagnozu. Ono što je kod Natoševića bilo pitanje Srba u Austriji, kod Kostića postaje pitanje celokupnog srpskog naroda. Kostićevo razmišljanje o „poslednjoj nizbrdici” Lompar povezuje sa XX vekom, u kojem srpski narod, prema njegovom tumačenju, ulazi u dugotrajan proces istorijskog slabljenja. Raspad titoističke Jugoslavije zato nije izolovan događaj, nego „zaoštren vid jednog dugotrajnog kretanja na nizbrdici”.

U tom procesu centralna figura postaje poluintelektualac. Lompar se oslanja na Slobodana Jovanovića, koji je u javnom životu između dva svetska rata video slabljenje javne svesti i „znake kvareži naravi”. Jedan od tih znakova je upravo „pojava poluintelektualca”. Poluintelektualac nije prosto neobrazovan čovek. On ima izvesno znanje, često i formalno obrazovanje, ali nema moralnu celovitost, duhovnu disciplinu i osećanje javne odgovornosti. On je proizvod kulture u kojoj obrazovanje nije stvorilo ličnost, nego samo ambiciju, tehniku snalaženja i spremnost da se služi vlasti.

JAVLjANjE POLUINTELEKTUALCA

Lompar zatim razlikuje dva istorijska konteksta u kojima se poluintelektualac javlja. U građanskom društvu on je pre svega plod kulturnih slabosti: javni život nije dovoljno jak da ga obuzda, institucije nisu stabilne, a moralne norme nisu dovoljno delotvorne.

U komunističkom društvu poluintelektualac je dodatno proizvođen u ideološkoj mašini za ispiranje mozga. U tom smislu Lompar pominje Solženjicina i njegov opis brzog stvaranja nove, ideološki pogodne inteligencije, sa „slabom naučnom osposobljenošću”.

Dostojevski je, pre Solženjicina, govorio o teroru polunauke, kao biču čovečanstva. Pisac je tvrdio da polunauka stvara gordost i sujeverje. Ona nameće apsolutne istine i zahteva bezuslovno robovanje, postajući despot gori od rata, gladi i kuge. Istinska nauka uči čoveka odgovornosti, oprezu i skromnosti. Nasuprot tome, poluznanje odbacuje moral i veru, vodeći u nihilizam i ateizam. Likovi poput Petra Verhovenskog ili Nikolaja Stavrogina (u romanu Zli dusi) pokazuju kako poluinteligencija, zaražena prividima i sopstvenom sujetom, manipuliše masama i vodi u revolucionarni teror.

I Ivan Iljin je bio žestoki protivnik poluobrazovanja:“Današnje čovečanstvo je zašlo u ćopcokak poluobrazovanja i sada ubira svoje plodove. Poluobrazovanje označava smrt istinske kulture: ono „zna“ to što, stvarno, ne zna, pritom čak i ne sluteći o tome što ne zna, pretpostavljajući da za nju nedostižnog nema. Baš tu i dolazi kraj istinskom znanju. Čovek postaje pretenciozan, siguran u sebe, samouveren, ne primećujyći da crpi svoje mišljenja iz tuđeg izvora, da sam yopšte nije približen poznanju, da se pretvorio u vergl koji ponavlja tuđi motiv“.

Dakle, poluintelektualac nije samo srpska pojava, ali u srpskoj kulturi dobija posebno istorijsko značenje.

SRPSKA NACIONALNA LAŽ

Najvažnije je to što Lompar poluintelektualca postavlja u središte nacionalne politike za vreme vlasti tipičnog poluntelektualca, NATO klovna zvanog Aleksandar Vučić. On može biti nosilac dva naizgled suprotna, a suštinski srodna procesa. S jedne strane, on može biti učesnik „duha samoporicanja”, kada se legitimiše podrškom stranih činilaca i deluje protiv nacionalne samosvesti. S druge strane, on može nastupati pod „visoko podignutom zastavom nacionalnih vrednosti”, ali u stvarnosti služiti vlasti koja nacionalnu retoriku koristi kao privid. Upravo zato Lompar uvodi pojam srpske nacionalne laži: nacionalno se može koristiti kao maska za antinacionalno delovanje.

Ako je poluintelektualac čovek bez unutrašnje moralne mere, onda će on lako prihvatiti politiku u kojoj se ciljevi proglašavaju uzvišenim, a sredstva ostaju nedemokratska, nasilna ili manipulativna. Zato autor uvodi Nikolu Miloševića i njegovu kritiku komunističkog načela da cilj opravdava sredstva. Lompar naglašava Miloševićevu misao da se stvarni karakter neke vlasti ne proverava po njenim proklamovanim ciljevima, nego po sredstvima kojima se služi. Ključna kontrolna formula glasi: „Ako želimo da proverimo kakav je istinski cilj neke vladavine, valja pogledati sredstva za kojima vlast poseže”.

SRBIJA POSLE RASPADA JUGOSLAVIJE

Ovo načelo Lompar primenjuje na političku istoriju Srbije posle raspada Jugoslavije. On razlikuje više modaliteta srpske politike: politiku otvorenog otpora i otvorene kapitulacije, skrivenog otpora i skrivene kapitulacije. Svaka politika mora biti merena odnosom između onoga što govori i onoga što čini. Ako vlast govori o slobodi, a služi se nasiljem, onda njen stvarni cilj nije sloboda. Ako govori o demokratiji, a ukida demokratski javni prostor, onda demokratski cilj postaje prazna retorika. Ako govori o nacionalnim vrednostima, a proizvodi nacionalno slabljenje, onda je reč o simulakrumu nacionalne politike.

Srpska kriza nije samo posledica loših političkih odluka, nego dugotrajnog slabljenja kulturne podloge. U toj oslabljenoj kulturi javlja se poluintelektualac: čovek prividnog znanja, slabe moralne kičme i velike sposobnosti prilagođavanja vlasti. On se može pojaviti kao modernizator, revolucionar, demokrata, nacionalni delatnik ili tehnokrata, ali je njegova suština ista: on ne služi istini, niti opštem dobru, nego moći, karijeri, ideološkoj ili političkoj koristi.

Zato Lomparova početna rasprava nije samo kritika pojedinaca, već kritika jednog tipa javnog čoveka. Taj tip postaje moguć tamo gde je kultura izgubila sposobnost da razlikuje patriotizam od nacionalne laži i političku veštinu od moralne neodgovornosti. Bez obnove kulturne podloge, jasnih moralnih merila i razlikovanja ciljeva i sredstava, nacionalna politika lako postaje prostor u kojem poluintelektualac vlada, simulira i razara.

Tako se među nama pojavio Aleksandar Vučić, čovek koji je razgradio svaki smisao u Srbiji.

U SVETU VUČIĆEVOG „OČNjAKA“

Poluintelektualac Vučić ( taj „najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu“), maskiran u nacionalnog sveznajućeg mesiju, u Srbiji je uništio značenja, sasvim u skladu sa strategijom manijakalnih roditelja u filmu „Očnjak“ Jorgosa Lantimosa. U tom filmu, roditelji vaspitavaju sina i dve ćerke u strogo kontrolisanim uslovima, skrivajući ih od spoljašnjih uticaja iza visoke ograde. Deca veruju da su avioni koji preleću imanje zapravo igračke, da su mačke opasna stvorenja koja im mogu nauditi, a da je jedini način da se napuste dvorište ako im ispadne stari i izraste novi očnjak. U filmu je „more“ vrsta kožne fotelje, a „autoput“ je jak vetar. I puška je „ptica“. Tako ih uče otac i majka.

U Vučićevoj ludnici pod patriotizmom se podrazumeva sve što uništava Srbiju – od razaranja ustavnog poretka, preko trajne predaje Kosova i Metohije, do potpunog podvlašćivanja naše zemlje stranim interesima. Što je najgore, Vučić sve vreme, skupa sa svojim partijskim slugama i medijskim izmećarima, laže, laže, laže, jer je Usta Koja Lažu. I pravi vihor od smeća, kome nema kraja i konca.

LOMPAR ČITA SVET VUČIĆEVOG „OČNjAKA“

Lompar kaže:“U procesima podvlašćivanja društva najvulgarnija značenja podvrgnuta su ciljnoj koncentraciji koja obeznačava stvarnost, odnosno lišava je svakog vrednosno potvrđenog značenja: ono nije više lišeno samo društvenog dejstva, već gotovo prestaje da postoji.“

I to je trijumf beznačajnosti:“Beznačajnost se pojavljuje kao dvostruko nagomilavanje unutar javne svesti: nagomilavanje praznih i trivijalnih sadržaja, kao i praznih i trivijalnih ljudi koji su vidljivi skretničari na istorijskim vektorima našeg vremena.“

Jedan od ključnih primera obrznačavanja stvarnosti je laganje Vučićevog režima o tome kako smo mi neutralni, a imamo i odlične namere prema Rusima. Lompar nas u svojoj knjizi podseća da je Vučićeva Srbija suštinski saveznik NATO pakta:“Generalni sekretar NATO Mark Rute izjavio je 11. marta 2025. godine „da je NATO u bliskom kontaktu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem”. U trenutku velike antirežimske krize, koju je izazvao studentski protest, NATO oglašava svoju bliskost sa srpskim predsednikom. Ako otvorimo internet stranicu Alijanse o saradnji sa Srbijom suočavamo se sa brojnim činjenicama: SOFA, IPAP sporazumi, učešće u Partnerstvu za mir, Savetu evroatlantskog partnerstva, Izgradnja integriteta (BI) (antikorupcija), Program za unapređenje obrazovanja u oblasti odbrane (DEEP), kao i Platforma interoperabilnosti (više od 200 zajedničkih vežbi Srbija-NATO), pridruživanje Procesu planiranja i revizije (PARP). Srbija nudi ekspertizu i obuku partnerima iz NATO-a u Centru za hemijsku, biološku, radiološku i nuklearnu (CBRN) obuku u Kruševcu. Vojska Srbije je već organizovana po standardima NATO-a, obučena po standardima NATO-a, sada je opremljena po standardima (avioni Rafal) i preko trećih lica snabdeva Ukrajinu svojim oružjem, kojim Oružane snage Ukrajine ubijaju Ruse, uključujući i Kursk.“

A mnogi Srbi, koji veruju da su patrioti, misle da će im, pod Vučićem, makar „kriptopatriotom“, već sutra izrasti novi očnjak.

USPON BEZNAČAJNIH

Vučić je, kao simulacija državnika, političara, načitanog i umnog vođe, postao moguć samo u doba uspona beznačajnih, poput Trampa u SAD, Makrona u Francuskoj, Džonsona i Starmera u Velikoj Britaniji, Merca u Nemačkoj...

Ove tipove iz sveta „iza ogledala“ instalira jedna „epstinovska“ globalna i globalistička vlada u senci, koja poručuje običnim ljudima:“Na vlast dovodimo beznačajne klovnove, i ništa nam ne možete“. Jer, tehno – feudalizam, kao poslednja faza u razvoju kapitalizma, nema alternativu. Kao ni smrt. Svi moraju umreti. Svi moraju slušati tehno – fašiste. Svi moraju biti robovi terminalnog kapitalizma – dok ne umru.

Zato i jeste potrebno razumeti doba u kome poluintelektualci i njihov „sistem“ postaju mogući, prihvatljivi i čak poželjni. Zato Lompar uvodi pojam „uspon beznačajnosti”, oslanjajući se na Kornelijusa Kastorijadisa i Žila Lipoveckog.

Lompar polazi od toga da se moderno društvo nalazi u napetosti između dva suprotstavljena kretanja. Jedno je kretanje „racionalne” vladavine nad prirodom i ljudima, koje pripada kapitalističkoj logici moći, upravljanja, profita i kontrole. Drugo je kretanje autonomije, odnosno pojedinačne i kolektivne slobode, koje pripada demokratskom i emancipatorskom razumevanju sveta. U savremenoj epohi, međutim, prvo kretanje nadjačava drugo: vladavina nad ljudima nastoji da ukloni sadržaje njihove autonomije. Zato se, prema Lomparu, posle osamdesetih godina XX veka može govoriti o pomračenju autonomije i o slabljenju stvarnog društvenog i političkog sukoba.

MENADžMENT PRAZNINE

Ovo je važno jer se politika više ne odvija kao sudar jasnih vrednosti, ideja i programa, nego kao upravljanje prazninom. Lompar zato govori, u skladu sa uvidima Lipoveckog, o „dobu praznine”, u kojem potrošnja, dokolica, reklama i moda postaju osnovni oblici identifikacije. Pojedinac se sve manje prepoznaje po svom moralnom, intelektualnom ili duhovnom liku, a sve više po tome koliko zarađuje i uživa, koliko je prisutan u medijima i kakva mu je moć na raspolaganju. Tako se uspostavlja društvo u kojem vrednost više ne mora biti dokazana delom, znanjem, karakterom ili žrtvom, nego vidljivošću i pristupom mehanizmima javne moći.

Iz takvog stanja proizlazi „epohalni uspon beznačajnosti”. Lompar ga ne shvata samo kao kulturni pad, nego kao duboku promenu u načinu na koji društvo proizvodi svoje javne ličnosti. Beznačajnost je trostruka: ona je sadržaj pojedinačnog života, jer čovek prihvata banalne ciljeve. U isti mah, ona je i sadržaj društvenih formi života, jer institucije i mediji nameću banalnost. Posle svega, postaje i sadržaj javne pozornice, jer aktuelna moć čini vidljivim upravo one koji nemaju unutrašnju vrednost. Tako se javni prostor više ne uređuje prema merilima kompetencije, nego prema merilima upotrebljivosti.

INTELEKTUALCI U NOVOM DOBU

Dolazi, kaže Lompar, i do promene položaja intelektualca. Nekada je intelektualac mogao biti „glas pritajene savesti” zajednice, neko ko izgovara istinu koju zajednica ne želi da čuje. Potom je intelektualac bio čovek koji ima „osećanje dužnosti” da se meša u stvari koje ga se naizgled ne tiču, zato što ga znanje i istina obavezuju. Danas intelektualac postaje gotovo nepotreban, jer javna interpretacija nije posvećena istini nego moći. Ona ne tumači stvari da bi ih razumela, nego ih oblikuje u skladu sa interesima moći. Zato je pravi intelektualac moguć samo ako ostane „s one strane javne interpretacije”, u neprestanom – „nepristojnom“ traganju za istinom.

Uspon beznačajnosti i obezvređivanje intelektualca jesu korelativni procesi. Kada društvo više ne vrednuje istinu, znanje, delo i moralnu odgovornost, onda intelektualac mora biti skrajnut ili pretvoren u medijsku figuru. ( Kako bi rekao Bogoljub Šijaković, on postaje „ekspertualac“). To je čas u kome poluintelektualac dobija prostor, jer on nema obavezu prema istini, nego prema moći. On može biti koristan upravo zato što ne postavlja suštinska pitanja. Njegova površnost, nesuvislost i prevrtljivost nisu smetnja, nego prednost u sistemu koji ne traži celovitost, nego poslušnost i funkcionalnost.

ROĐENjE POLUINTELEKTUALCA IZ DUHA PRAZNINE I VLAST SIMULAKRUMA

Lompar zato kaže da se u figuri poluintelektualca ukrštaju univerzalni i partikularni sadržaji. Univerzalno je to što savremeno doba proizvodi javnu prazninu, medijsku banalnost i kult vidljivosti. Partikularno je to što srpska kultura ima sopstvene dugotrajne slabosti, koje takvom tipu omogućavaju poseban uspon. Poluintelektualac tako postaje „pokazatelj i jemac samog istorijskog kretanja”. On nije sporedna pojava, nego simptom sistema. Njegova nesaglasnost između javne kompetencije kao cilja i stvarne polusvesti kao sredstva otkriva kako beznačajnost postaje vladajući obrazac.

Lompar tvrdi da se tridesetogodišnji rat i mir na prostoru nekadašnje titoističke Jugoslavije odvijao unutar epohalnog kretanja koje karakteriše uspon beznačajnosti.

I dobili smo Vučića, gospodara simulakruma.

Pod vlašću simulakruma više nije bitno šta je neko napisao, stvorio ili dokazao, nego da li je postavljen u okvir koji mu omogućava javnu važnost.

Tako se predsednik Srbije neprestano hvali susretima sa svetskim državnicima da bi njihov značaj propagandno preneo na sebe. To je za Lompara „klasična slika epohalnog uspona beznačajnosti kao fasade jednog režima”. U takvom sistemu važnost se ne stiče delom, nego blizinom moći, medijskom proizvodnjom slike i simboličkim prisvajanjem tuđeg ugleda.

VLAST PO SVAKU CENU

Poluintelektualac je, po Slobodanu Jovanoviću, čovek koji je „u osnovi ostao primitivac”. Jer on nije neko ko nedovoljno zna, nego neko ko nije kultivisao svoju ličnost. On može imati položaj, titulu, funkciju i javnu vidljivost, ali u času sukoba pokazuje primitivizam. Njegov jezik i stil otkrivaju da kultura nije postala njegova unutrašnja forma. Zato se iz njega, kada prestane simulacija, „pokulja” sadržaj slivnika.

Posebno važan deo Lomparove analize odnosi se na pitanje moralne odgovornosti i povlačenja sa javnog položaja. On smatra da je jedna od ustaljenih navika srpskog političkog i javnog života to što se gotovo niko ne povlači iz osećanja moralne dužnosti. Naprotiv, ostanak na položaju, bez obzira na neuspeh, neprikladno ponašanje ili kompromitaciju teme, postaje znak uspeha. U kulturi poluintelektualca nije važno da li je nešto učinjeno valjano, nego da li je čovek opstao na funkciji.

Takav je, u suštini, utvarni vođa savremene srpske političke i svake druge laži – Aleksandar Vučić.

On nije samo čovek nedovoljnog znanja i ništavnog morala, nego figura doba u kojem je beznačajnost postala vidljiva, a moć merilo vrednosti. Vučić sa svojom ekipom postaje moguć u vladajućem sistemu u kome se kulturna fasada koristi za političku legitimaciju, a nacionalna retorika za prikrivanje kulturne kapitulacije. Vučićeva vlast proizvodi privid vrednosti tamo gde vrednosti nema, kao što nudi privid nacionalne politike tamo gde se nacionalna kultura suštinski ne štiti.

ČANAK I ČANKOLIZ

Slobodan Jovanović je, prema Lomparovom navođenju, prepoznao tip čoveka koji se ne odvaja od vlasti zato što vlast doživljava kao „pun čanak”. Upravo u tom kontekstu Lompar citira rečenicu: „Ko je lud, da se odvaja od punog čanka”. Poluintelektualac vlast ne shvata kao prostor odgovornosti, već kao izvor lične koristi i ne ostaje na položaju zato što ima program, delo ili javnu misiju, nego zato što je položaj sam po sebi dobitak.

Da bi se neko borio za Srpstvo, on mora da ima moralnu . Jer, po Lomparu, treba se boriti za Srpstvo kada su, kako u jednoj pesmi kaže Rastko Petrović, „svi čanci prazni“.

Lompar govori o ruskoj reči „priživaljšćik”, koju približava srpskom izrazu „čankoliz”. Taj pojam označava čoveka koji živi uz moć, prilagođava se njenim zahtevima i opstaje zahvaljujući svojoj sposobnosti da ne smeta, da služi i da se ne odvaja od stola vlasti.

Problem nije samo u tome što neko ostaje na položaju, nego je u tome što je javna svest počela da tu upornost smatra vrlinom. U kulturi u kojoj preovlađuje poluintelektualac, uspeh nije meren ostvarenim delom, jasnom politikom, moralnom doslednošću ili spremnošću na odgovornost, nego golim opstankom.

U normalnoj kulturi, neuspeh bi zahtevao preispitivanje; kompromitacija teme zahtevala bi povlačenje; nesaglasnost između izgovorenih ciljeva i stvarnih rezultata zahtevala bi javnu odgovornost. U kulturi poluintelektualca, međutim, sve je obrnuto: povlačenje se smatra slabošću, ostanak snagom, a moralna odgovornost naivnošću. Tako javna funkcija prestaje da bude mera odgovornosti i postaje dokaz lične snalažljivosti.

Zato Vučić NIKAD neće dati ostavku, osim ako ga uporna borba za ustavni poredak i normalnu Srbiju na to ne primora.

VUČIĆ JE DRUGOSRBIJANAC

Lompar govori i o nevladinom, odnosno „drugosrbijanskom” karakteru aktuelne srpske vlasti. Predsednik Srbije je svojevremeno dobio podršku Sonje Liht, i niza drugosrbijanskih aktera na našoj javnoj sceni, sa kojima je, barem povremeno, flertovao ( setimo se Verana Matića ). On je umeo da nagradi NATO lobiste, poput Jelene Milić, ambasadorskim mestom u Zagrebu. Uz njega su drugosrbijanci koji su nekad bili „žuti“ – Dragan Šutanovac, Nebojša Krstić, Gordana Čomić, Jelena Trivan, itd, itsl. Primera je koliko hoćete. Oni se ne bi našli u SNS kartelu da nisu osetili isti duh koji im je napajao um i srce u doba dok su bili radikalno „žuti“ ( „Pošteno!“)

Lomparova osnovna teza jeste da se iza prividno nacionalne retorike Vučić-Brnabić režima nalazi nastavak nevladine kulturne politike. Nacionalni jezik postao je jedna od tehnika prikrivanja istog političkog i kulturnog pravca. Zato Lompar stalno govori o „lažnoj nacionalnoj orijentaciji”: ona služi da umiri nacionalno orijentisanu javnost, dok stvarni tokovi vlasti ostaju u saglasnosti sa nevladinim i spoljnopolitičkim kontinuitetima, koji idu protiv srpskog naroda u svakom smislu.

Opet je u pitanju drugosrbijanski projekat sa šajkačicom i svinjskim pečenjem na meniju.

VUČIĆ KAO SOROŠOID

Sonja Liht, Soroševa istomišljenica, uputila je javnu podršku Vučićevoj reakciji na izbeglički talas 2015. godine i podršku pozivu na unutrašnji dijalog o Kosovu, koji je ona opisala kao „ozbiljan pomak”.

Poverenik za ravnopravnost je, u ovom trenutku, Milan Antonijević, revnosni čelnik Sorševe Fondacije za otvoreno društvo 2018 – 2021. godine. Slučajno? Naravno da nije. Jasno je da je reč o ideološkom i institucionalnom kontinuitetu sa Srbijom kakvu su zamislili Soroš i sorošoidi.

Zato Vučićeva vlast, iako nastupa sa nacionalnom retorikom, u kulturnoj politici ostaje zavisna od ideološkog „postroja“ nevladine inteligencije. Lompar zato zaključuje da nije reč o diskontinuitetu, nego o nastavku iste kulturne politike drugim sredstvima.

O čemu je reč?

O mnogom i mnogom.

Pod Vučićem, ništa od ozbiljnih nacionalnih stavova nije ušlo u javni prostor na trajan način.

Nije došlo do stvarnog unapređenja položaja ćirilice, a nastavljen je prenos srpskih kulturnih figura u druge kulturne identitete. Javni servis, RTS je, prema Lomparovoj oceni, ostao prostor sistematske cenzure i propagande.

U svemu tome Lompar vidi delotvornost nevladine inteligencije koja upravlja javnim mišljenjem, ali i inferiornost nacionalno orijentisanih ljudi koji nisu u stanju da osmisle racionalno političko ponašanje.

Zato bez javnog otklona građanskih stranaka od nevladinog ideološkog sektora i bez uklanjanja kompleksa inferiornosti kod nacionalno orijentisanih ljudi nema obnove racionalne politike.

DRUGOSRBIJANSKI VUČIĆ – BRNABIĆ REŽIM

Zašto se ispunjavaju pod Vučićem drugosrbijanski ciljevi?

Zato što iza njih stoje zapadni – američki - interesi, zbog čega Lompar kaže:“Otud valja jasno naglasiti da Vučić-Brnabić režim nikada nije bio nacionalni režim, izuzev manifestnog i retoričkog sloja svoje propagande, već je bio drugosrbijanski režim u svojim činovima, sadržajima, odlukama, ciljevima i protagonistima. Kada ih spojimo sa njima neprikladnom režimskom propagandom dobijamo jasnu sliku režima simulakruma. I režimska inteligencija i nevladina inteligencija kriju istinu o simulakrumu kao temelju Vučić-Brnabić režima. Jer, nacionalna retorika, kao jedan pol vladajućeg simulakruma, potrebna je režimskoj inteligenciji da bi opravdala svoju saradnju sa režimom; ta retorika je, štaviše, potrebna i nevladinoj inteligenciji da bi opravdala odsustvo svoje kritike zapadnih (američkih) činilaca zbog prekodecenijske podrške jednom autoritarnom režimu.(...)

Za svoje glasače, Vučić stvara privid nacionalnog kontinuiteta sa devedesetim godinama XX veka; za drugosrbijanski diskurs, to je – kao i sam predsednik Srbije – idealan alibi za prekodecenijsko služenje zapadne (američke) politike u XXI veku, jer i oni stvaraju kontinuitet sa sopstvenom kritikom režima devedesetih XX veka. Otud je neophodno – za usmeravanje studentskog protesta – prikriti da je Vučić doveden na vlast 2012. godine direktnim uticajem zapadnih (američkih) činilaca, koje su u stopu – kao i uvek – sledili šampioni Druge Srbije. Ta istina se prikriva lažnim tvrdnjama da je on izraz devedesetih godina XX veka, iako je njegova vlast produženi oblik politike na koju je – posle 5. oktobra 2000. godine – delotvorno uticala drugosrbijanska inteligencija.(…)

Medijsko likovanje zbog odluke nove američke vlade da se ukine novčana podrška USAID-u, u januaru 2025. godine, treba da sakrije činjenicu da je osoba koja je najduže bila predsednik srpske vlade bila dugogodišnji službenik upravo USAID-a: Brnabić.“

Pa se vi nadajte da će vam ispasti očnjak, i da puška više neće biti ptica.

POSLUŠNICI

Kako funkcioniše Vučićeva vlast?

Tako što na mesto koje bi moralo biti rešeno kompetencijom postavlja čoveka čija je glavna prednost poslušnost. Lompar to formuliše tako što kaže da je, sa stanovišta onih koji ga postavljaju, poluintelektualac „savršen izbor, jer je savršeno bezopasan poslušnik”. Upravo zato se pojavljuje na „nezasluženom mestu u društvenoj hijerarhiji”. U tome je suština simulakruma: institucija zadržava ime, ali se sadržaj isprazni i zameni poslušnošću glupaka i podlaca.

Sve što Vučićeva vlast rad je simulakrum. Da se vratimo odbrani ćirilice. Ta priča je, po Lomparu, imala „propagandni karakter” i služila je stvaranju privida nacionalne orijentacije vlasti. Posebno je značajno što Lompar naglašava da se vlast povukla pred otporom nevladine inteligencije, koja nastoji da očuva dominaciju latinice u javnom prostoru. Tako se i u pitanju pisma otkriva osnovni obrazac: nacionalna retorika se javno ističe, ali se u stvarnoj politici ništa ne menja. Ovako je tema upotrebljena, napuštena i kompromitovana. Lompar tu formuliše širi obrazac režima: „Upotreba, napuštanje, kompromitacija”. To je, prema njemu, način na koji vlast postupa sa nacionalnim temama. Kada „pogrešan čovek zastupa ispravnu stvar”, šteta ne pada samo na tog čoveka, nego na samu stvar. Nacionalna tema najpre se upotrebi kao zastava režima, a zatim se, kad naiđe na otpor ili kad više nije politički korisna, napušta. Na kraju biva kompromitovana, jer je javnost povezuje sa nesposobnošću, simulacijom i neuspehom. Tako vlast postiže dvostruki rezultat: privremeno dobija nacionalnu legitimaciju, a dugoročno slabi samu nacionalnu temu.

STUDENTI I „OTCEPLjENjE VOJVODINE“

Sramna zloupotreba nacionalnih tema videla se i prilikom napada Vučić – Brnabić režima na studente kao tobožnje zagovornike otcepljenja Vojvodine. Opasnost otcepljenja ove pokrajine države Srbije, naravno, postoji, pogotovo što strane sile žele da Srbiju svedu na „Beogradski pašaluk“. Ipak, priča o vojvođnjanskom separatizmu je u Vučićevom režimu korišćena samo zbog sticanja jeftinih političkih poena.

Lompar o tome kaže:“„Autonomaški” naum može biti shvaćen kao jedna realna politička pretnja. Njegovo poreklo je višestrano. Jer, on predstavlja produženo dejstvo habzburške konstante prema srpskom integralizmu. Kao takvo, to dejstvo je imalo kristalizaciju u titoističkom institucionalnom nasleđu. Oni koji nastoje da ga iznova afirmišu ciljano previđaju da je sama kristalizacija plod nedemokratskog i diktatorskog poretka. Ali, sve se to obezvređuje u času kada se ono potapa u nerealan kontekst, odnosno pripisuje studentskom protestu. Režim to čini da bi se otklonio društveni pritisak na vlast. A taj pritisak je vođen potpuno drukčijim ciljevima i nastojanjima. Tako se istorijska zasnovanost „autonomaškog” dejstva pretvara u instrumentalno oruđe za održavanje režima. Otud „autonomaško” dejstvo gubi svoja primarna obeležja i biva premešteno u neodgovarajuće okruženje. Njegov istorijski sadržaj se ispražnjava od realnog sadržaja i pretvara u neodrživu fikciju. Zašto je takvo ponašanje antinacionalno? Zato što u trenutku ponovnog pojavljivanja „autonomaškog” dejstva u realnim sadržajima, opšti ambijent biva tako ustrojen da ga oblikuje kao fiktivnu pretnju. Jer, obrazovano je javno predrazumevanje koje oduzima opravdanost svakog pominjanja „autonomaškog” dejstva. Do toga dolazi usled ponašanja vlasti, a ne potreba naroda i države. Ova zloupotreba nacionalnih osećanja i strahova pokazala je spremnost Vučić-Brnabić režima da upotrebi jednu u studentskom protestu nepostojeću ideju da bi se održao na vlasti. To je reprezentativan primer izopačavanja nacionalnih osećanja u cilju podrške režimskoj politici.“

Videli smo to, u filmu Jorgosa Lantimosa: avioni su igračke, a mačke su krvoločna stvorenja. Studenti otimaju Vojvodinu, sami protiv sebe puštaju zvučni top, oni su fašisti, nacisti i izdajnici, a Vučić – Brnabić režim brine o nama, i čeka da nam izraste novi očnjak.

SNS KULTURA

Lompar priziva misao Milana Grola: „Manifestacije prolaze, problemi ostaju.” Vlast može organizovati svečanosti, davati izjave, najavljivati zakone, govoriti o tradiciji i nacionalnom identitetu, ali ako se stvarni problemi ne rešavaju, sve ostaje na nivou manifestacije. Kultura se tada pretvara u dekor vlasti. Ćirilica nije stvarni javni, institucionalni i kulturni problem, nego je retorički ukras. To je tipičan oblik srpske nacionalne laži.

SNS finansiranje kulturnih projekata vezano je za poslušnike SNS vlasti. Lompar posebno izdvaja Beogradski festival igre, koji naziva privatnim projektom i navodi podatke o iznosima dobijenim od Ministarstva kulture. Prema navedenom materijalu, festival je 2017. i 2018. godine dobijao po 11,5 miliona dinara, a 2019. godine 12 miliona dinara, dok su ukupna izdvajanja od 2016. do 2019. godine iznosila 51.467.201 dinar, „odnosno blizu pola miliona evra”. Lompar naglašava da je taj iznos veći od sredstava koja dobijaju značajne manifestacije poput Bemusa, Festa, Sterijinog pozorja, Beogradskog džez festivala, Nišvila i Gitar arta.

ODNOS PREMA ISTINSKOJ KULTURI

Ako privatni projekat, povezan sa javnim i stranačkim interesima, dobija više sredstava od reprezentativnih kulturnih institucija i manifestacija, onda to pokazuje da kulturna politika nije vođena jasnim vrednosnim, nacionalnim ili institucionalnim kriterijumima. Ona je ulovljena mrežom moći, lojalnosti i političke upotrebljivosti. Zato Lompar zaključuje da se državnim novcem obezbeđuje „privatna materijalna dobit jedne osobe” koja učestvuje u stranačkoj kampanji.

Nasuprot tome, Lompar postavlja Srpsku književnu zadrugu i Vukovu zadužbinu. On objašnjava da se po Zakonu o SKZ i Zakonu o kulturi podnosi prijava za sufinansiranje troškova i izdataka u visini do 40%, uz izveštaj o radu i plan razvoja. Međutim, u 2019. i 2020. godini iznos je bio po 1.500.000 dinara godišnje, odnosno 150.000 dinara mesečno u deset isplata. Lompar posebno ističe da Zakon o SKZ ne predviđa finansiranje proizvodnje i zarada. Ovde se pokazuje njegova ključna kritika: institucije koje imaju temeljni značaj za srpsku književnost i kulturni identitet dobijaju simboličnu podršku, dok se drugi, politički pogodni projekti finansiraju znatno izdašnije.

PATRIOTSKA TEORIJA I BUDžETSKA PRAKSA

Takva raspodela sredstava za Lompara nije slučajna. Ona otkriva stvarnu hijerarhiju vrednosti režima. U javnosti se može govoriti o nacionalnoj kulturi, srpskoj tradiciji, ćirilici i institucijama, ali budžetska praksa pokazuje šta je zaista važno. Kada se uporede iznosi, postaje vidljivo da nacionalne ustanove nemaju stvarnu prednost. One postoje kao simbolički ostatak, kao dekor nacionalne retorike, dok stvarni tokovi novca i političke pažnje idu ka projektima koji su bliži režimskim interesima.

Zato Lomparova kritika ima dvostruku oštricu. Ona je usmerena protiv vlasti koja koristi kulturu kao sredstvo simulacije nacionalne politike i protiv same srpske kulturne sredine, koja nema dovoljno snage da takvu simulaciju odbaci. Ako se SNS poluintelektualac ( ne jedan nego mnogi ) može dugo održavati na važnom mestu, to znači da javnost nema delotvorne mehanizme vrednovanja.

LICE I NALIČJE ISTE MEDALjE

To znači da srpska nacionalna laž oličena u Vučić – Brnabić režimu i duh samoporicanja nisu stvarne suprotnosti. Oni se u javnosti predstavljaju kao protivnici, vode sporove o prošlosti i identitetu, ali u dubljem sloju dele isti odnos prema tradiciji. Lompar kaže da i jedno i drugo „teže, dakle, ukidanju tradicije kao takve”. Razlika je samo u načinu: duh samoporicanja tradiciju otvoreno odbacuje, dok je srpska nacionalna laž ritualizuje, banalizuje i pretvara u prazan znak.

Tu se javlja i pojam lažne nacionalne inteligencije. Ona, prema Lomparu, omogućava režimu da očuva lojalnost nacionalno orijentisanih birača. Njena uloga nije da radikalizuje nacionalnu svest u pravcu stvarnog političkog otpora, nego da spreči takvu radikalizaciju. Ona proizvodi privid spora, patriotske brige, javne borbe, ali taj privid zaklanja suštinu, „da vlast svaki dan počini jednu izdaju”.

Zato Lompar razlikuje nevladinu i nacionalnu inteligenciju, ali ističe da obe, na različite načine, stabilizuju režim. Nevladina inteligencija kritikuje vlast zbog antidemokratskih postupaka, ali ne osuđuje zapadne i domaće nevladine činioce koji tu vlast podržavaju. Nacionalna inteligencija kritikuje kosovsku politiku režima, ali ne prekida svoje učešće u režimskim poslovima. Tako jedna strana prikriva spoljni oslonac režima, a druga njegovu unutrašnju nacionalnu laž. Lompar zato piše da se nacionalna inteligencija „pravi da ne podržava režim, iako ga stabilizuje”.

O PRETEČAMA SLIVNIKA

Pod Vučićem, Srbija je postala slivnik.

To je stanje javnosti u kome argument nestaje, a javni govor se pretvara u napad, uvredu, insinuaciju i medijsko zagađenje. Kada vlast na taj način govori, ona ne samo da učestvuje u degradaciji javnosti, nego je aktivno proizvodi.

Lompar pokazuje da „slivnik” nije pojava koja se iznenada javila u sadašnjosti. On ima svoju istoriju u srpskoj kulturi. Autor upozorava da se moraju videti „usađeni običaji i navike srpske kulture”, odnosno dugotrajno prihvatani oblici javnog saobraćaja koji su postepeno postali vladajući obrazac. Ono što je nekada bilo potisnuto, nestandardno i sramotno, vremenom je postalo javno prihvatljivo. U Vučić-Brnabić režimu, taj proces je samo dobio eksplicitni oblik: vlast više ne prikriva takvu komunikaciju, nego je nameće.

Da bi pokazao istorijsku dubinu ovog procesa, Lompar se vraća osamdesetim godinama XX veka. On navodi primer Oskara Daviča, koji je 1983. godine, uz podršku partijske inteligencije, pisao o Svetom Simeonu Mirotočivom na način koji Lompar tumači kao unapred odobrenu uvredu dostojanstva Srpske Pravoslavne Crkve i religijskog osećanja ljudi. Takav govor, prema njemu, nije bio samo ideološki napad, nego rušenje „elementarnih normi javnog govora”. Drugi primer je Miodrag Bulatović, za koga Lompar, pozivajući se na Nikolu Miloševića, kaže da je taj put „vodio pravo u slivnik”.

Lompar navodi i Miloševićevu reakciju na vulgarni rečnik u javnim polemikama. Izrazi koji su nekada bili presedan, dugim trajanjem postali su običaj. Jer, degradacija javnosti ne događa se odjednom. Ona počinje kao izuzetak, zatim postaje tolerisana, potom uobičajena, a na kraju institucionalizovana. Zato Lompar vidi kontinuitet od partijski zaštićenih javnih uvreda iz osamdesetih do sadašnjeg režima „slivnika”.

POD VLAŠĆU SLIVNIKA

Lompar, kako smo videli, naglašava da „slivnička“ javna komunikacija ne dolazi niotkuda. Ona proizlazi iz „usađenih običaja i navika srpske kulture”, iz oblika javnog saobraćaja koji su prethodnih decenija postepeno prihvatani, normalizovani i pretvoreni u vladajući obrazac života. Ono što je nekada bilo potisnuto i nestandardno, u Vučić-Brnabić režimu postaje eksplicitni način delovanja javne vlasti. Zato autor govori o „izlivanju slivnika u javnu svest”.

Vlast naprednjaka je vlast koja u sebi kombinuje „šešeljizam“ i „čedizam“, radikale i LDP-ovce. LDP duh je, kao i duh provokatorskog radikalizma, stvorio preduslove za atmosferu medijske gadosti u kojoj živimo.

Lompar nas podseća:“Portal E-novine, zastava drugosrbijanske prostote i pornografije, čiji jurišnici danas u Autonomiji pišu protiv mene, godinama je utirao put Vučićevom dolasku na vlast: nisu im valjali ni Koštunica ni Tadić, pogotovo mitropolit Amfilohije. Akciju „belih listića”, koja je dovela 2012. godine do pobede ovog režima, vodili su Vesna Pešić i advokat Srđa Popović, korifeji drugosrbijanske inteligencije. Nikada nije dovoljno ponavljati činjenicu da je, kada je potpisan Briselski sporazum 2013. godine, Vesna Pešić nazvala Dačića i Vučića – Čerčilom i De Golom. Jedan od mojih kritičara pozdravio je u Politici – 2014. godine – Vučićevo priklanjanje njihovom kursu u skladu sa formulom da je bolje ikad nego nikad. A 2. avgusta 2017. godine Vesna Pešić je zaključila da je Vučić bolji od nacionalističkih morona. Čitav arsenal drugosrbijanskih i američkih ciljeva ostvaren je u Vučić-Brnabić režimu. Do toga je došlo obmanom, propagandom, ciljanim uprostačenjem javnosti i političkom izdajom.“

Vlast, nevladina inteligencija, lažna nacionalna inteligencija, mediji i kulturne institucije obrazuju sistem u kojem se vrednosti simuliraju, tradicija prazni, nacionalna politika izneverava, a javna svest spušta na nivo slivnika. U takvom poretku poluintelektualac nije slučajni kvar, nego prirodni proizvod sistema.

Stvarnost više ne postoji. Sve je rijaliti.

SISTEM RIJALITIJA

Posebno mesto u Lomparovoj analizi ima reality show. Lompar ga opisuje kao „dominantnu strukturu javne svesti u nas”, privilegovanu na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. On ne posmatra rijaliti samo kao zabavni format, nego kao kulturno-politički sistem koji duboko zaseca u javnu svest. Taj sistem, po njemu, odgovara vlasti koja želi da promeni javnu svest, jer proizvodi publiku naviknutu na vulgarnost, agresiju, banalnost i neprestano snižavanje standarda. Zato je reality show za Lompara medijski oblik iste one kulturne degradacije koju označava metafora slivnika. Režimu je potreban sistem „slivnika koji se prikriva simulakrumom”, jer se politika skrivene kapitulacije ne može odvijati u javnoj svesti koja je ozbiljna, kritička i kulturno samosvesna. Ona traži javnost koja je zamorena, razorena, zagađena i nesposobna za trajan otpor.

Stvarnost rijalitija nije ugrožena time što neko iz vlasti verbalno nastupi protiv njega. Naprotiv, taj otpor je već uračunat u samu strukturu simulakruma. Vlast dopušta prividni otpor kako bi ispraznila stvarni otpor. Oni delovi javnosti koji se protive rijalitiju dobijaju simboličku satisfakciju, ali bez ikakve posledice po sistem. Tako privid otpora postaje sredstvo očuvanja onoga čemu se navodno protivi.

Zato je važan Lomparov zaključak da je reality show „dominantna struktura javne svesti u nas”. On nije samo televizijski žanr, nego model javnosti: prostakluk, agresija, spektakl, dehumanizacija, simulirani sukob i odsustvo stvarnog kriterijuma. Kada taj model postane povlašćen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, onda on više nije marginalna pojava, nego sistemsko sredstvo oblikovanja kulturne podloge. Lompar zato vezuje reality show za vlast, jer on deluje kao „sistem imaginarnih značenja” koji duboko zaseca u javnu svest.

NACIONALNA LAŽ I DUH SAMOPORICANjA

Lompar, kako rekosmo, pokazuje da srpska nacionalna laž nije prosta suprotnost duhu samoporicanja. Naprotiv, ona u sebe preuzima ključne sadržaje nevladine, odnosno drugosrbijanske inteligencije: tezu o primarnoj srpskoj odgovornosti za ratove devedesetih, posredno opravdavanje NATO-bombardovanja i radikalnu ideologizaciju javne svesti. Ali ti sadržaji se više ne izgovaraju otvoreno, nego se „enkodiraju” u javnost pod nacionalnom političkom agendom.

Tako nastaje glavni politički mehanizam posle 2012. godine: nacionalni sadržaji se neprestano simuliraju u trenutku kada se suštinski izneveravaju. Poluintelektualac je idealan izvršilac takve politike, jer nema unutrašnji kriterijum, nema stvarnu vezu sa opštim dobrom i lako prelazi iz jedne retorike u drugu. On može biti komitetski ili monarhistički, nevladin ili nacionalan, modernizatorski ili patriotski. Ali, njegova suština ostaje ista: on služi platformi koja proizvodi privid. Zato Lompar kaže da je istorijska prilika „obasjala” poluintelektualca svetlima pozornice.

Degradacija javnog govora, rijalitizacija svesti, kompromitacija nacionalnih tema i uspon poluintelektualca čine jedinstven sistem. Taj sistem proizvodi javnost u kojoj je privid važniji od istine, opstanak na položaju od moralne odgovornosti. Tu je nacionalna retorika bitnija od nacionalne politike, a medijski spektakl od kulturne norme. U takvom poretku „slivnik” je ime za način na koji vlast, kultura i poluintelektualac zajedno oblikuju javnu svest.

BUKA UMESTO DELATNE POLITIKE

Vlast, prema Lomparu, ne želi da nacionalnu svest pretvori u delatnu političku snagu. Naprotiv, ona nastoji da spreči „delatno-misaonu radikalizaciju nacionalnih krugova”. To znači da nacionalna retorika sme da postoji samo kao dekor, buka, simbolički privid. Ona ne sme da postane princip državne, kulturne i političke organizacije. Upravo zato vlastima pomaže „lažna nacionalna inteligencija”, jer ona stvara privid borbe, ali ne dovodi u pitanje sam režim.

Kada vlast istovremeno koristi nacionalne simbole i sprovodi politiku koja, po autorovom sudu, razgrađuje nacionalne interese, onda se dobija sistem u kojem nacionalno više nije stvarno političko načelo, nego maska. Poluintelektualac je pogodan upravo zato što može da nosi tu masku bez unutrašnjeg sukoba. On, da ponovimo, nije vezan za opšte dobro, nego za moć koja mu obezbeđuje položaj.

SRBI POSTAJU „SINTETIČKA NACIJA“

Lompar iznosi i pretpostavku da i sam privid nacionalne orijentacije Vučićevom režimu može postati sve manje potreban. Vučićev režim, prema njegovom tumačenju, prelazi iz faze skrivene u fazu otvorene kapitulacije. To znači da je ranije bilo potrebno više simulacije, nacionalnih znakova, retoričkog prikrivanja, dok se kasnije kapitulantski sadržaji mogu pojavljivati sve neposrednije. Politika simulacije, po Lomparu, ima „kristalizujući karakter”: ona priprema i učvršćuje predstave koje će u fazi otvorene kapitulacije postati jasnije, snažnije i delotvornije.

Politika simulakruma pospešuje proces pretvaranja srpskog naroda iz „autentične nacije” u „sintetičku naciju”. Autentična nacija, u ovom kontekstu, počiva na prepoznatljivim, istorijski potvrđenim i integralnim sadržajima - sintetička nacija oblikuje se u kratkom vremenu i određena je regionalnom svešću. To znači da se srpski identitet, prema Lomparovom tumačenju, ne ukida direktno, nego se preoblikuje. On se prazni od istorijske dubine, državnog kontinuiteta, kulturne vertikale i nacionalne samosvesti, a zatim se uklapa u regionalne i postjugoslovenske okvire.

PASIVIZACIJA NARODA

Lompar naglašava da u normalnoj političkoj orijentaciji postoji podela na principijelne i pragmatične aktere: jedni čuvaju načela, drugi vode računa o mogućem. Ali u spoju nevladine i nacionalne inteligencije dešava se nešto drugo: to je spoj suprotstavljenih orijentacija u istom kretanju. Nevladina inteligencija prihvata spoljnopolitički pravac režima, a nacionalna inteligencija prihvata njegov unutrašnji sistem moći. Rezultat nije politički realizam, nego pasivizacija javnosti.

Lompar kao primer te istovremenosti navodi istovremeno otkrivanje spomenika Stefanu Nemanji i otvaranje pitanja pravnog uređenja istopolnih zajednica. Jer vlast simultano hrani različite publike: nacionalnu, globalističku, tradicionalnu, liberalnu. Lompar ipak tvrdi da u takvom sklopu kompromis nije moguć, jer jedna strana ima istorijski, institucionalni i ideološki jači položaj. Nacionalni sadržaji ostaju u domenu simbola, dok nevladini sadržaji prodiru u stvarne institucionalne i administrativne tokove.

KARAKTER JE KLjUČ

Pozivajući se na Slobodana Jovanovića, Lompar naglašava da se u ideološkim krizama borba vodi „pre svega, i više svega, karakterom”. Zato on oštro kritikuje nacionalnu inteligenciju koja neprestano priziva herojski otpor, ali sama ostaje u poziciji pasivnosti, komfora i anonimne kritike. Njegova ocena je da je licemerje postalo „privilegovani oblik naše javne svesti”. To licemerje postoji i kod onih koji javno sarađuju sa režimom i kod onih koji ga privatno kritikuju, ali ne žele da rizikuju sopstveni položaj.

Po Lomparu, u takvom sistemu privida svako nešto dobija. Vlast dobija lojalnost nacionalno orijentisanih birača. Nevladina inteligencija vidi sprovođenje spoljnopolitičkih ciljeva koji su joj bliski. Nacionalna inteligencija stiče nekakve položaje, institucionalnu sigurnost i mogućnost da sebe ubedi kako režim ipak vodi neku skrivenu borbu.

U takvom poretku poluintelektualac nije anomalija, nego idealan posrednik: on ima dovoljno nacionalne retorike da prikrije kapitulaciju i dovoljno poslušnosti da nikada ne ugrozi vlast.

PROIZVODNjA PRIVIDA

U takvoj strukturi moći lažna nacionalna inteligencija ima posebnu funkciju. Ona nije isto što i otvorena nevladina inteligencija, ali nije ni stvarna nacionalna inteligencija. Njena uloga je posrednička: ona treba da proizvede privid da vlast ipak vodi neku nacionalnu borbu, da iza njenih postupaka postoji neka skrivena strategija, da ustupci nisu kapitulacija, nego taktika, i da kritika režima sa nacionalnog stanovišta nije neophodna ili je čak štetna. Lompar zato kaže da ta inteligencija stvara privid koji omogućava da se sve „iscrpi i prođe u buci i besu”, dok ostaje prikriveno da vlast „svaki dan počini jednu izdaju”.

Lompar smatra da je režim od 2012. do 2020. godine stvorio stanje u kojem javnost više nema snagu da razlikuje stvarnu politiku od privida. To stanje počiva na prećutnoj saglasnosti dveju naizgled suprotstavljenih orijentacija: nevladine i nacionalne.

Nikakve proklamacije, manifestacije, reklamne kampanje, izjave, sporadični dokumenti i beznačajno kadriranje ne mogu obezbediti alibi za učešće u takvoj vlasti ili javnu podršku koja joj se daje: nije dovoljno pozivati se na dobre namere, skrivene planove ili ograničene mogućnosti. Ako neko podržava vlast koja, po njegovom opisu, sprovodi politiku nacionalne laži i kulturnog samoporicanja, onda snosi odgovornost za njene ishode.

POTREBNA JE OBNOVA

Ako se vlast služi medijskim nasiljem, propagandom, verbalnim poživotinjenjem protivnika, rijalitizacijom javnosti, administrativnom zavisnošću i kompromitacijom nacionalnih tema, onda njen stvarni cilj ne može biti ni demokratija, ni kultura, ni nacionalna obnova. Sredstva otkrivaju cilj. U tome je Lomparov metodološki zaključak: ne treba verovati rečima vlasti, nego posmatrati njene postupke, izbor kadrova, budžetske raspodele, institucionalne navike i način javnog govora.

Po Lomparu, bez obnove javnih normi, kulturnog obrazovanja, moralnog vaspitanja i lične autonomije, nacionalna politika ostaje u rukama poluintelektualca. A kada je nacionalna politika u njegovim rukama, ona se pretvara u privid: u manifestaciju bez posledice i retoriku bez dela. To je, u Lomparovom tumačenju, najdublji oblik nacionalnog poraza: ne samo gubitak teritorije ili političkog uticaja, nego gubitak sposobnosti da se istina prepozna, javno izgovori i brani karakterom.

„POLITIČKI PROGRAM“ MILA LOMPARA

U knjizi „Manekeni laži“, Milo Lompar je istakao i jedan politički program, za koji se bori „javno zastupanim shvatanjem da nastane korelacija građanskih i nacionalnih činilaca unutar opozicionog delovanja, kako bi se dobila snažna poluga u pritisku na režim, kao i da se bitne razlike premeste u intelektualni prostor, da postanu deo područja intelektualaca koji se spore, udario sam na osnovnu propagandnu matricu vlasti.“

Zašto je to potrebno? To je jedini način da se porazi SNS politika „dirigovanog nesporazuma“. Sporazum između autentično građanskog ( ne drugosrbijanskog, koje je kriptoboljševičko ) i nacionalnog ( ne naprednjačko – populističkog, koje je kriminalizovalo i razorilo društvo ) neophodan je uslov za smenu Vučić- Brnabić režima.

Lompar predlaže. To i jeste jedino što intelektualac može. Kao čovek van struktura moći, kao intelektualac koji veruje u nacionalno i demokratsko, ispunio je svoju dužnost.

On kaže:“Moja dužnost je bila da predložim ono što smatram da je lekovito za društvo u celini. Ukoliko moj predlog ne bude imao uspeha, verovatno će se nastaviti smena jednog dominantnog modela njemu suprotnim modelom: u dužim periodima vremena. To znači da sistem binarnih opozicija ostaje potpuno održiv: sa rastućom spiralom nasilja. Duhovna situacija vremena, koju dovode do apsurda samozvani avangardisti, pretvara se u polugu za tlačenje nacionalnih tradicija, do kojih drži većina građana. Uporišna tačka avangardista je u stranim činiocima, a tradicionalista u populističkom samopotvrđivanju. Tako se društvo kreće progresivno-regresivno, cik-cak, dole-gore, napred-nazad: truleći u svim aspektima, pravnim, kulturnim, stručnim. Arbitraža stranih činilaca, koji su vođeni svojim interesima (Rio Tinto), predstavlja jezičak na vagi. Avangardistima je neophodna da uspostave i održe vlast; tradicionalistima da uspostave održiv odnos sa spoljnim činiocima.“

Cilj je ravnoteža koja je Srbiji nasušno potrebna:“Predlažem relativnu ravnotežu između duhovne situacije vremena i nacionalne tradicije. Treba učiti da se živi sa razlikama koje su znatne. U relativno demokratskom ambijentu one ostaju, kao i sukobi, ali se rastvaraju u normalnijem saobraćaju: inteligencija vodi ideološke sporove, vlast i opozicija se sukobljavaju oko praktičnih sadržaja života. Tamo gde se njihova kretanja presecaju, gde nastaje čvor ideološko-praktične prirode, najbolje je osloniti se na većinsko mišljenje naroda, koje se demokratski utvrđuje.“

Kako bi rekao otac Justin Popović – jasno i za savest komarca.

UMESTO ZAKLjUČKA: VIDOVDANSKI GOVOR MILA LOMPARA 2025.

Već više od stotinu godina iz svih srpskih krajeva, sa svih srpskih krajina, dolaze [đaci] na Beogradski univerzitet. Njegove zgrade, njegove učionice, menjale su se. Menjali su se i studenti, menjali su se i profesori, ali je Beogradski univerzitet ostao simbol zbog kog su hiljade i hiljade ljudi zavolele Beograd i Srbiju. Studenti su bili oni koji su davali takt i impuls tom osećanju. Profesori su ih pratili.

Jedan od najčuvenijih, najpopularnijih, najslavnijih, čuveni helenista Miloš Đurić, rekao je, kad su mu ponudili da potpiše Apel srpskom narodu, koji je bio apel da se zaustavi borba protiv okupacionih snaga: ’Ne mogu potpisati, jer su oni protiv kojih treba da potpišem, mnogi među njima, moji studenti.’ Zbog toga je otišao u Banjički logor, gde je zatekao mnoge među njima: i bili su tamo i oni koji su bili na strani Ravnogorskog pokreta i oni koji su bili na strani komunističkih boraca.

Jer profesori ne dele svoje studente na leve i desne, na tradicionalne i avangardne, nego samo gledaju da li u njima sija ona svetlost i onaj plamen etike koji je Miloš Đurić uzeo kada je rekao jednom svom kolegi: ’Lako je tebi da potpišeš, ti sviraš u diple, ali ja predajem etiku.’ A koju je to etiku Miloš Đurić predavao? On je napisao knjigu ’Vidovdanska etika’: bila je to etika kosovskog opredeljenja. A šta je to kosovsko opredeljenje?

To su tri stvari spletene u jedan simbol i u jedno značenje: Lazarev izbor, Vukova izdaja i Obilićev podvig. Te tri stvari prate srpsku istoriju i svaki put se pojavljuju u njoj sa potpuno novom i neočekivanom snagom. Nije, dakle, kako zlonamerno kažu, naše proslavljanje kosovskog opredeljenja nikakvo sećanje na poraz, već je to uvek aktuelni i spremni poziv na podvig. Na Obilićev podvig! A podviga ima različitih: ima podviga mirnodopskih i ratnih, ima podviga građanskih i vojnih, ima podviga protiv nasilja i podviga za slobodu. Ta reč u korenu je kosovskog opredeljenja i ona je u korenu duhovne definicije srpskog naroda. To je borba neprekidna – za slobodu!

A kakve slobode postoje danas i ovde, mi vidimo u tome što oni stalno hoće da zavade već 35 godina dve slobode. Jedna je unutrašnja sloboda. Šta to znači? To znači biti građanin, to znači biti verski tolerantan, to znači biti solidaran sa svima. To znači poštovati zakonitost, a to znači poštovati Ustav! A u Ustavu je Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije!

Postoji i ona druga sloboda, to je spoljašnja sloboda! Ona ide u dva kraka. Jedan: to je sloboda naše države Srbije u odnosu sa drugima, koliko je moguće i koliko je realno, ali neodstupno! I drugo, da se ni na ovom skupu ne zaboravi, to je sloboda srpskog naroda van Srbije: odbrana suverenosti Republike Srpske, odbrana suverenosti Srba u Crnoj Gori, borba za srpska nacionalna prava u Hrvatskoj i Makedoniji. To je borba za srpski integralizam. Nema odvajanja! Ne može se postići unutrašnja sloboda, građanska, bez ove druge, spoljašnje slobode, ali ne može ni obrnuto: ne može nas niko lagati da zato što postoji borba za spoljašnju slobodu, on može da sprovodi teror nad našim glavama.

Dakle, kosovsko opredeljenje je drugo ime slobode! A kao što je Njegoš rekao Ljubi Nenadoviću: ’Šta se Srbija ima bojati slobode, kad je ona iz slobode rođena!’ Beogradski univerzitet u svakom novom pokoljenju pokazuje da se ona uvek ponovo i neugasivo rađa.

Pravda