„Da vlast u Beogradu nije godinama slala poruku da Srbija može da trpi jedno poniženje za drugim, da nije Ana Brnabić predstavnike kijevske antiruske politike dočekivala kao careve i nazivala ih ‘dragim prijateljima’, nikada se ne bi dogodilo da se poglavar Srpske pravoslavne crkve, patrijarh srpski Porfirije, nađe izložen sudskom progonu u Ljubljani. To nisu odvojeni i nepovezani događaji, već posledice jedne iste političke atmosfere u kojoj je Srbija prestala da pokazuje snagu, samopoštovanje i sposobnost da zaštiti svoje nacionalne, državne i duhovne interese. Kada jedna vlast pokaže svetu da je spremna da poniženje predstavlja kao diplomatski uspeh, ustupak kao mudrost, a odricanje od sopstvenih prijatelja kao državničku zrelost, onda svi oko nje dobijaju poruku da Srbija, njen narod i njene najvažnije institucije mogu biti ponižavani bez političke cene i ozbiljnog državnog odgovora“, izjavio je Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige.
„Doček predsednika Vrhovne rade Ukrajine Ruslana Stefančuka u Beogradu, uz reči ‘Dobro došao u Srbiju, dragi prijatelju’, nije običan diplomatski gaf Ane Brnabić, niti beznačajna protokolarna formulacija. Taj doček je ugaoni kamen jedne šire arhitekture političkog ponižavanja Srbije — politike u kojoj se od srpskog naroda očekuje da zaboravi ko mu je prijatelj, ko ga je branio, ko nije priznao otimanje Kosova i Metohije i ko je stajao uz Srbiju onda kada su je najmoćnije zapadne države bombardovale, sankcionisale i politički ucenjivale.“
Đurđev je naglasio da poniženje jedne države ne počinje uvek velikim potpisom, kapitulacijom ili formalnim odricanjem od državne politike, već često započinje rečima, simbolima i postepenim pomeranjem granice onoga što narod treba da prihvati.
„Danas čoveka koji pripada političkom vrhu nacističke vlasti u Kijevu i zastupa najoštriji kurs prema Rusiji nazovete ‘dragim prijateljem’, sutra prihvatite neku antirusku deklaraciju, prekosutra vam objasne da su sankcije Rusiji samo tehničko pitanje, da srpsko oružije i municija dostavljeni nacistima u Kijevu nije neka značajna aktivnost, a na kraju od Srbije traže da se odrekne sopstvenog istorijskog pamćenja. Upravo zato je ovaj događaj opasan. On je ugaoni kamen političke konstrukcije u kojoj Srbija više neće imati pravo na svoje prijatelje, svoje pamćenje, svoje dostojanstvo i svoje nacionalne interese.“
Đurđev je istakao da Srbija treba da održava diplomatske odnose i sa Ukrajinom i sa svim drugim državama, ali da postoji ogromna razlika između diplomatskog razgovora i političkog bratimljenja sa nosiocima nacističke politike usmerene protiv Rusije i ruskog naroda.
„Ruslan Stefančuk nije neutralni parlamentarni činovnik koji se slučajno našao u Beogradu. Reč je o predsedniku ukrajinskog parlamenta i jednom od najvažnijih predstavnika političkog sistema u Kijevu. To je političar koji je javno zastupao stav da u Ukrajini ‘nema i ne može biti’ ruske nacionalne manjine, koji je podržavao politiku smanjivanja posebne zaštite ruskog jezika i koji snažno zastupa korišćenje zamrznute ruske imovine za kompenzaciju Ukrajini. Ako je takav čovek ‘dragi prijatelj’ Srbije, onda srpska javnost ima pravo da pita šta su onda za Srbiju oni koji u Moskvi decenijama brane Rezoluciju 1244, Kosovo i Metohiju kao deo Srbije i teritorijalni integritet naše zemlje?“
„Srbija nije uvela sankcije Rusiji. Srpski narod nije promenio svoje istorijsko pamćenje. Rusija nije priznala lažnu državu Kosovo. Ruski i srpski vojnici prolivali su krv na istoj strani istorije, a Moskva je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija jedan od najvažnijih oslonaca Srbije. Zato postavljam jednostavno pitanje čiji je Stefančuk ‘dragi prijatelj’ i ko je bilo koga ovlastio da mu taj status dodeljuje u ime srpskog naroda? U ime ogromne većine Srba sigurno nije!“
Prema rečima Đurđeva, Srbija ne može da traži zaštitu prava srpskog naroda u regionu, a da istovremeno ćuti kada se Rusima osporavaju nacionalna i jezička prava.
„Zamislite da neko u regionu kaže da Srbi ne mogu da postoje kao nacionalna manjina zato što se tom nekome ne dopada politika Beograda. Zamislite da neko kaže da srpski jezik ne zaslužuje zaštitu zato što Srbiju proglašava neprijateljskom državom. Kakva bi bila reakcija Srbije? Da li bismo takvog čoveka dočekivali raširenih ruku i nazivali dragim prijateljem? Ne postoje jedna ljudska i manjinska prava za Srbe, a druga za Ruse. Ako tražimo poštovanje kolektivnih prava srpskog naroda svuda gde on živi, onda nemamo pravo da ćutimo kada se drugima osporavaju prava zbog njihove nacionalne pripadnosti.“
Đurđev je naglasio da se doček Stefančuka i postupanje prema patrijarhu Porfiriju u Sloveniji moraju posmatrati kao delovi šire političke slike u kojoj se, kako je naveo, ispituje koliko Srbija može da podnese bez ozbiljne reakcije.
„Kada drugi vide da vlast u Beogradu svoje istorijske saveznike Ruse vređa, dok predstavnike politika usmerenih protiv tih saveznika Rusa naziva ‘dragim prijateljima’, kada vide da Srbija ne reaguje dovoljno snažno na pritiske prema njenoj Crkvi, njenom patrijarhu Porfiriju i srpskom narodu van granica matice, onda dobijaju poruku da je Srbiju moguće ponižavati bez posledica. Zato tvrdim da patriotska, rodoljubiva i istinski srpska vlast Vlada Republike Srbije od premijera do svakog ministra u Beogradu nikada ne bi dozvolila da se stvori politička atmosfera u kojoj neko može da pomisli da je prihvatljivo izlagati srpskog patrijarha Porfirija sudskom progonu, a da će Srbija na to gledati kao na nečije unutrašnje administrativno pitanje.“
„Ugled srpskog patrijarha Porfirija, dostojanstvo Srpske pravoslavne crkve i položaj srpskog naroda van matice ne brane se jalovim prigodnim saopštenjima i protokolarnim frazama. Oni se brane snagom države, ozbiljnom diplomatijom i jasnom politikom nacionalnog dostojanstva. Država koja poštuje sebe stvara takav međunarodni položaj da svako dobro razmisli pre nego što udari na njene najvažnije nacionalne i duhovne institucije.“
Đurđev je istakao da je posebno opasna realnost da se Srbija ubrzano i primetno uvlači u antiruski politički front kroz konferencije, parlamentarnu diplomatiju, isporuke oružja i municije, deklaracije i protokolarne susrete koji se javnosti predstavljaju kao bezazleni.
„Srpski narod ima pravo da zna kakve se poruke usvajaju zajedno sa nacistima iz Kijeva na konferencijama u Beogradu, ko ih piše i da li se od Srbije očekuje da direktno ili indirektno prihvati formulacije usmerene protiv Ruske Federacije. Srbija nije Ukrajina, Srbija nije NATO država i Srbija ne sme da postane politički poligon za antiruske projekte. Možemo i treba da razgovaramo sa Kijevom, ali nemamo nikakvu obavezu da nosioce antiruske politike proglašavamo ‘dragim prijateljima’. Prijateljstvo je ozbiljna reč, posebno za narod koji je kroz istoriju skupo plaćao razliku između stvarnih prijatelja i onih koji su mu prilazili samo onda kada im je bio potreban.“
„Srbija ne sme da dozvoli da Beograd postane politička periferija Brisela i Kijeva, niti pozornica na kojoj će se ispitivati koliko daleko Srbija može biti odgurana od Moskve. Naš narod nije ničiji eksperimentalni materijal. Srbija ima svoju istoriju, svoje interese, svoje prijatelje Ruse i pravo da sama odlučuje o svojoj budućnosti.“
Đurđev je posebno ukazao na odgovornost dela patriotske javnosti koji, prema njegovim rečima, svojim ugledom pokušava da opravda političke postupke koji su neodbranjivi sa stanovišta srpskog nacionalnog interesa.
„Posebno je tragično što pojedini ugledni srpski patrioti i javni delatnici, od Olivere Miletović, preko Dragoslava Bokana, do Aleksandra Rakovića i još nekolicine, svoj godinama sticani ugled koriste da srpski narod ubeđuju kako su sva ova poniženja navodno maksimum srpstva i srpskog nacionalnog interesa koji je u ovom istorijskom trenutku moguć. Umesto da svoj autoritet upotrebe za konstruktivnu, državotvornu i patriotsku kritiku vlasti, da od nje zahtevaju da bude bolja, srpskija, odlučnija i dostojnija istorijske odgovornosti koju nosi, oni brane neodbranjivo i pokušavaju da političke ustupke, nedoslednosti i poniženja predstave kao vrhunac nacionalne mudrosti.“
„Ne dovodim olako u pitanje bilo čije rodoljublje, ali upravo zato je odgovornost tih ljudi veća. Ljudi koji su godinama gradili ugled braneći srpsko stanovište moraju da se zapitaju da li taj ugled sada stavljaju u službu opravdavanja politike koja u Beogradu kao ‘dragog prijatelja’ dočekuje jednog od najvažnijih predstavnika kijevske nacističke antiruske politike. Patriotizam nije bezuslovna odbrana svakog postupka vlasti. Patriotizam je obaveza da se vlast podrži kada brani nacionalni interes, ali i da se javno, jasno i glasno kritikuje kada sa tog puta skrene.“
Đurđev je upozorio da je za srpsko društvo posebno opasno kada se politička slabost sistematski predstavlja kao mudrost, a nacionalno povlačenje kao pobeda.
„Kada ljudi kojima jedan deo patriotske javnosti veruje počnu da objašnjavaju da je svako povlačenje mudrost, svako ćutanje državnička taktika, svako poniženje diplomatska pobeda, a svako odstupanje od nacionalnih interesa jedino što je u datom trenutku bilo moguće — onda se ne brani država, već se narod navikava na poraz. Tako se granica prihvatljivog neprestano pomera nadole, a od srpskog naroda se traži da svaki novi minimum nacionalnog dostojanstva slavi kao istorijski maksimum srpske politike.“
„To je, možda, i najopasniji deo čitave arhitekture ponižavanja Srbije. Nije dovoljno da se Srbija ponizi — potrebno je ubediti Srbe da je to poniženje zapravo pobeda. Nije dovoljno da se napravi ustupak — potrebno je angažovati ugledne patriotske glasove da narodu objasne kako je taj ustupak vrhunac državničke mudrosti. Nije dovoljno udaljavati Srbiju od njenih istorijskih saveznika — potrebno je ubediti narod da je to najviši stepen srpstva koji nam je trenutno dozvoljen.“
„Srbiji nisu potrebni patriotski alibiji za antisrpske postupke. Potrebni su joj ljudi koji će imati snage da vlast podrže kada brani Srbiju, ali i da joj jasno kažu ‘ne’ kada ponižava Srbiju, udaljava je od istorijskih prijatelja ili pokušava da ubedi narod da više od poniženja nije ni zaslužio niti mogao da dobije. Najopasnija politika nije ona koja otvoreno kaže da je protiv srpskih interesa — nju narod lako prepozna. Mnogo je opasnija ona koja svako nacionalno povlačenje proglasi pobedom, a zatim koristi ugled patriotskih glasova da narod ubedi da je to maksimum srpstva.“
Đurđev je istakao da istinski patriotski intelektualac ne sme da bude „dvorski tumač političkog poraza“.
„Istinski patriotski intelektualac nije dvorski tumač koji narodu objašnjava zašto treba da bude zadovoljan sopstvenim poniženjem. Njegova uloga je da postavlja više standarde, da zahteva više od vlasti i da svojim ugledom štiti nacionalni interes, a ne politički komfor bilo koje vladajuće strukture. Vlade su prolazne, funkcije su prolazne, predsednici vlada i skupština su prolazni, ali ugled, reč i odgovornost pred sopstvenim narodom ostaju.“
„Zato Ana Brnabić srpskoj javnosti duguje odgovor po kom kriterijumu je čovek koji je zastupao nacističku politiku osporavanja statusa ruske nacionalne manjine i podržavao politiku usmerenu protiv Rusije postao ‘dragi prijatelj’ Srbije. Ona ima pravo na svoje lične prijatelje, ali nema pravo da u ime srpskog naroda političko prijateljstvo dodeljuje onima čija je politika suprotstavljena dubokim istorijskim osećanjima i strateškim interesima ogromne većine srpskog naroda.“
„Ugaoni kamen svake ozbiljne državne politike moraju biti dostojanstvo i nacionalni interes, a ne poniženje i tuđe naredbe. Srbija mora da razgovara sa svima, ali da se klanja nikome. Mora da poštuje druge, ali pre svega mora da poštuje sebe. Država koja izgubi osećaj za to ko joj je bio prijatelj u najtežim trenucima rizikuje da izgubi i sposobnost da prepozna sopstveni nacionalni interes.“
„Zato upozoravam doček Stefančuka kao ‘dragog prijatelja’, nedovoljno snažna zaštita dostojanstva Srpske pravoslavne crkve i patrijarha Porfirija, kao i pokušaj da se preko dela patriotske javnosti svako novo poniženje proglasi maksimumom mogućeg srpstva, nisu odvojene pojave. To su delovi iste arhitekture ponižavanja Srbije. A Srbija mora da sruši tu arhitekturu i ponovo izgradi državnu politiku na jedinim temeljima dostojnim njene istorije — nacionalnom dostojanstvu, državnom suverenitetu, zaštiti Srpske pravoslavne crkve, odbrani srpskog naroda gde god on živeo i vernosti dokazanim istorijskim prijateljima“, zaključio je Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige.
Pravda
SrbijaVIDEO DOKAZ: Vučićev portal kosibreti.rs ne dozvoljava prijavu njegovog imenaIzvor: Pravda
