Piše: Vladimir Dimitrijević
O jednom od najznačajnijih srpskih emigrantskih intelektualaca druge polovine 20. veka, njegovom životnom putu, iskustvu rata i emigracije, odnosu prema Evropi, komunizmu, globalizaciji i pravoslavlju govori Vladimir Dimitrijević, priređivač knjige „Globalizacija i pravoslavlje“. U razgovor, koji je vodio Branimir Nešić, su uključeni i delovi arhivskog intervjua sa Markom S. Markovićem iz 2005. godine.
Ko je bio Marko S. Marković?
Voditelj: Knjiga „Globalizacija i pravoslavlje“ donosi odabrane tekstove Marka S. Markovića. Zašto je on danas važan i gde ga vidiš u istoriji srpske misli?
Vladimir Dimitrijević: Marko S. Marković pripada najznačajnijim srpskim misliocima iz emigracije. Kada govorimo o toj intelektualnoj tradiciji, obično se prvo setimo Slobodana Jovanovića, Jovana Dučića, Vladimira Velmar-Jankovića i drugih ljudi koji su, iz različitih razloga, stvarali van zemlje. Marko pripada nešto mlađoj generaciji: on nije otišao na početku Drugog svetskog rata, nego 1944. godine, u okolnostima u kojima je njegov ostanak u zemlji postao praktično nemoguć.
Njegova biografija sama po sebi govori o jednom sloju stare srpske građanske elite koji je posle rata gotovo nestao iz javnog pamćenja. Deda po ocu bio mu je dvorski knjižar kralja Petra Prvog, a deda po majci lekar kralja Aleksandra Obrenovića i jedan od ljudi vezanih za razvoj moderne Vrnjačke Banje. Otac Srboljub bio je doktor prava sa Sorbone i učesnik balkanskih ratova, a Marko je kasnije i sam doktorirao na Sorboni, iz oblasti političke filosofije. Njegovo obrazovanje, međutim, nije bilo samo formalno. Bio je izuzetno široko upućen u teologiju, pravo, političku misao i književnost, naročito francusku.
To je važno zato što Marko S. Marković nije bio čovek jedne ideološke formule. Bio je hrišćanski mislilac, pravnik, književni kritičar, politički filosof, istoričar ideja i srpski rodoljub, ali istovremeno duboko ukorenjen u evropsku kulturu. Njegovi ogledi o Rasinu, Bernanosu, Kamiju, Monterlanu, Selinu, Jovanki Orleanki i drugim francuskim piscima pokazuju da je zapadnoevropsku tradiciju poznavao iznutra, na jeziku na kome je nastala.
Imao sam sreću da ga upoznam početkom devedesetih, preko oca Mitrofana Hilandarca. Nas nekoliko mlađih ljudi, među kojima je bio i pokojni Nebojša Krstić, proveli smo sa Markom više dana u Jerisosu, u blizini Svete Gore. Za nas je to bilo važno iskustvo: shvatili smo da kontinuitet srpske misli nije prekinut, da postoji živa veza sa ljudima koji su svoje najbolje godine proveli u emigraciji, a ipak ostali potpuno okrenuti svom narodu.
Tada su počele ponovo da se objavljuju njegove knjige. Pojavila su se dela poput „Pravoslavlja i Novog svetskog poretka“, „Istine o Francuskoj revoluciji“, „Pola veka srpske Golgote“ i „Naličja jedne utopije“. Vladika Danilo Budimski, Markov školski drug iz Instituta Svetog Sergija u Parizu, napisao je o njemu reči koje ga možda najbolje opisuju: njegova učenost bila je „okađena svetinjom“. To nije puka pohvala. Ona tačno označava spoj visokog obrazovanja i religioznog iskustva koji je određivao čitav Markov rad.
Razočarenje u Zapad i ljubav prema evropskoj kulturi
U arhivskom intervjuu Marko S. Marković govori o jednoj temi koja se provlači kroz veliki deo njegovog dela: o razočaranju slovenskih i srpskih zapadnjaka u politički Zapad.
Marko S. Marković (arhivski snimak): Postoje velika razočaranja i kod srpskih i kod ruskih zapadnjaka, kod ljudi koji su verovali da je put civilizacije jednostavno put Zapada. Hercen se, na primer, veoma razočarao. Lav Tihomirov, nekada ideolog „Narodne volje“, posle iskustva Zapadne Evrope prešao je put od revolucionara do vatrenog branioca ruske monarhije. I kod Srba imate slične primere.
Pred kraj života Jovan Skerlić je veoma oštro reagovao na odnos evropskih sila prema oslobođenju balkanskih naroda od Osmanskog carstva. Bogdan Popović je, prema svedočenju Milutina Milankovića, teško podneo savezničko bombardovanje Beograda 1944. godine, jer je u zapadnu civilizaciju verovao gotovo bez ostatka. Takva razočaranja ne mogu da se razumeju ako se ne shvati koliko su srpski obrazovani slojevi bili vezani za Evropu i koliko su je smatrali svojim kulturnim prostorom.
Meni Evropa nikada nije bila strana. Naprotiv, voleo sam njenu književnost i poznavao francusku kulturu u detalje. Pisao sam o francuskim piscima i često imao osećaj da njihove autore tumačim sa većom pažnjom nego mnogi koji su u toj kulturi rođeni. Upravo zato razočaranje može biti snažno: ono ne dolazi iz mržnje prema Evropi, nego iz osećanja da jedna velika civilizacija ne živi uvek u skladu sa sopstvenim načelima.
Vladimir Dimitrijević: To je ključna stvar za razumevanje Markovića. On nije bio čovek koji odbacuje Zapad kao kulturu. Naprotiv, divio se svemu što je u zapadnoj kulturi veliko i hrišćanski ukorenjeno. Njegova kritika odnosila se pre svega na političke, ideološke i duhovne procese za koje je smatrao da razaraju upravo ono što je u toj civilizaciji nekada bilo najvrednije.
Rat, otac Jovan Rapajić i prelom 1944. godine
Voditelj: Jedan od ljudi koji su, po svemu sudeći, najdublje uticali na Marka bio je otac Jovan Rapajić. Ko je on bio i kako su se upoznali?
Vladimir Dimitrijević: Marko je 1944. godine, kao veoma mlad čovek, otišao u jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini. Preko Ratibora Đurđevića dospeo je u versko-ideološki odsek pri Vrhovnoj komandi. Tu je upoznao oca Jovana Rapajića, monaha i misionara koji je bio blizak vladici Nikolaju Velimiroviću.
U sećanjima na te dane Marko govori o Rapajiću gotovo kao o čoveku koji je iz temelja preobrazio njegov život. Nije, kaže, sa njim proveo ni pola godine, ali je taj susret bio dovoljan da ga duhovno odredi.
Marko S. Marković (arhivski snimak): Kada sam došao u Borač, Ratibor Đurđević je izašao iz barake sa ocem Jovanom Rapajićem. To je bio naš prvi susret. Od prvog dana kada sam ga video u meni se dogodilo nešto što bih mogao nazvati duhovnim buđenjem. Znam da su kasnije neki govorili da su moje reči o njemu previše panegirične, ali teško je objasniti čoveka koji samim prisustvom, bez mnogo reči, u vama budi ljubav prema ljudima, oduševljenje i neku stvaralačku snagu.
Mi smo se poznavali svega nekoliko meseci, od maja do jeseni 1944. godine, a ipak mogu da kažem da mi je postao duhovni otac. On je od mene napravio hrišćanina u ozbiljnijem smislu te reči. Bio je veliki besednik. Neki su ga po daru govorništva upoređivali čak sa vladikom Nikolajem. Ljudi su mogli satima da ga slušaju.
Cilj versko-ideološkog odseka bio je da se među vojnicima suzbijaju samovolja, osveta i ubistva bez suda. Ideja je bila da se obrazuju misionari koji će uticati na ljude, govoriti im o odgovornosti i pokušati da sačuvaju makar neku moralnu meru usred građanskog rata. Ja sam tada, jedini put u životu, počeo javno da govorim. Vodili su nas po selima i obraćali smo se ljudima. Taj dar nisam imao ni pre ni posle toga; pojavio se pod uticajem oca Jovana.
Vladimir Dimitrijević: Prelom dolazi u jesen 1944. godine. Sovjetska vojska ulazi u Srbiju, partizani preuzimaju vlast, a ljudi okupljeni oko Ravnogorskog pokreta shvataju da su izgubili i vojnu i političku bitku. Marko je tada imao tek dvadesetak godina. Gleda kako se ljudi razilaze, kako oni u koje je verovao traže sopstveni izlaz, dok otac Jovan odbija da napusti zemlju.
Marko S. Marković (arhivski snimak): U tim danima bio sam potpuno potresen. Video sam ljude koji su do juče bili sa nama, a odjednom se ponašaju kao da sa tim nemaju ništa. U jednom trenutku, razočaran, pitao sam oca Jovana da li će i on otići i pokušati da se spase. Odmah sam se pokajao zbog tog pitanja. Odgovorio mi je: „Marko, ja nikada neću ostaviti ni svoj narod ni svoju zemlju.“ Tada sam razumeo da je on svesno izabrao put na kome je smrt bila sasvim moguća.
Ja nisam imao tu snagu. Pošao sam sa Ratiborom Đurđevićem, verujući da će on pronaći način da nas fizički izbavi. I pronašao ga je. Ali sam čitavog života nosio osećanje da sam ja izabrao fizičko spasenje, dok je otac Jovan izabrao nešto drugo, mnogo uzvišenije.
Vladimir Dimitrijević: Otac Jovan Rapajić i otac Mihajlo Đusić kasnije su zarobljeni i ubijeni bez redovnog suđenja. Marko je njihovu sudbinu doživljavao kao jedan od temeljnih događaja svog života. Zato je kasnije toliko insistirao na vezi vere, morala i javne odgovornosti. Za njega hrišćanstvo nije bilo privatna religioznost - ono je moralo da se proverava u trenutku kada čovek mora da bira između koristi i savesti.
Od izbeglištva do Sorbone
Posle povlačenja preko Bosne i Slovenije, Marko S. Marković je sa drugim pripadnicima emigracije dospeo u Italiju. U izbegličkom logoru u Eboliju učestvovao je u organizovanju nastave kako mlađi ljudi ne bi potpuno izgubili školovanje. Predavao je srpski jezik i književnost.
Od 1947. godine živeo je u Francuskoj. To je značilo početi gotovo od nule, ali mu je odlično znanje francuskog jezika i kulture pomoglo da se uklopi. Jedno vreme studirao je na Pravoslavnom bogoslovskom institutu Svetog Sergija u Parizu, gde je imao priliku da upozna veliku tradiciju ruske teološke emigracije, a potom je nastavio studije na Sorboni.
Tokom lečenja od tuberkuloze upoznao je buduću suprugu Nikol, Francuskinju i verujuću rimokatolkinju. Završila je medicinu, ali se, prema Markovom svedočenju, u velikoj meri posvetila porodici. On ju je pamtio sa naročitom nežnošću i govorio o njihovom braku kao o starinskoj, gotovo viteškoj ljubavi. Iako je pripadala drugoj hrišćanskoj tradiciji, poštovala je njegovu želju da deca budu vaspitana u pravoslavlju.
U Francuskoj je Marko radio činovničke poslove, ali je gotovo sve slobodno vreme ulagao u čitanje, istraživanje i pisanje. Za doktorsku disertaciju iz političke filozofije Nikolaja Berdjajeva koristio je nekoliko stotina knjiga. Disertacija je ocenjena najvišom ocenom, a njegov mentor se zalagao da Sorbona pomogne njeno objavljivanje.
Ivan Iljin, pravna svest i „pravda koja drži zemlju i gradove“
Voditelj: Marko je bio i pravnik i teolog. Ta kombinacija podseća na Ivana Iljina. Koliko je ta paralela opravdana?
Vladimir Dimitrijević: Veoma. I Iljin i Marko polaze od toga da pravo ne može da bude svedeno samo na propise i prinudu. Iza prava mora da stoji osećanje pravde, ono što je Iljin nazivao pravnom svešću. Naša narodna tradicija to izražava stihom: „Pravda drži zemlju i gradove.“
Kod Marka pravna svest nije odvojena od hrišćanske antropologije. Čovek je odgovorno i slobodno biće, ali njegova sloboda nije samovolja. Zato je i političko pitanje za njega uvek istovremeno moralno pitanje. Ako iz javnog života uklonite ideju da postoje istina, pravda i odgovornost koje ne zavise samo od trenutne većine ili interesa, onda pravni poredak lako može da postane puka tehnika moći.
Sličnost sa Iljinom postoji i u odnosu prema književnosti. Iljin je pisao o Puškinu, Dostojevskom, Šmeljovu i drugim ruskim piscima, a Marko je sa istom ozbiljnošću pristupao srpskoj i francuskoj književnosti. Za obojicu je književnost bila jedno od mesta na kojima se otkriva duhovna biografija naroda.
Marko je izuzetno cenio Ivana V. Lalića. Sećao ga se još kao deteta i kasnije je pažljivo čitao njegovu poeziju. U tome je Dimitrijević video jednu zanimljivu liniju koja povezuje Iljina, Markovića i Lalića: patriotizam koji nije zasnovan na mržnji prema drugima, nego na duhovnoj odgovornosti prema sopstvenoj tradiciji.
„Nema morala bez Boga“
Voditelj: Posle tragedija koje su pogodile Srbiju, rečenica „nema morala bez Boga“ dobila je novu težinu. Šta je ona značila Marku S. Markoviću?
Vladimir Dimitrijević: To je bilo jedno od središta njegove misli. Naravno, nije on bio jedini hrišćanski intelektualac koji je to tvrdio. Sličnu liniju možemo pratiti kod Žarka Vidovića, Predraga Dragića Kijuka, vladike Danila Budimskog, ali i kod evropskih autora poput Bernanosa, Čestertona ili K. S. Luisa.
Kod Marka se moral ne svodi na skup društvenih navika koje se mogu proizvoljno menjati. On polazi od toga da ljudsko dostojanstvo i granice dopuštenog moraju imati temelj izvan trenutne političke volje. Kada taj temelj nestane, društvo dobija mogućnost da kao „moralno“ proglasi sve što služi interesu određene klase, partije ili ideologije.
Tu počinje njegova radikalna kritika komunizma.
Kritika marksizma i komunizma
Marko S. Marković odbacivao je tumačenje po kome je komunizam plemenita ideja koju su istorijski komunisti samo pogrešno sproveli. Smatrao je da problem postoji već u samim pretpostavkama marksizma: u militantnom ateizmu, poricanju tradicionalnih institucija i uverenju da se moral može podrediti revolucionarnom cilju.
Vladimir Dimitrijević: U knjigama „Naličje jedne utopije“ i „Marksizam u teoriji i praksi po ruskim misliocima“ Marko se vraća Marksu, Engelsu, Lenjinu i Staljinu. Posebno ga zanima raskorak između retorike socijalne pravde i načina na koji se u revolucionarnim pokretima opravdava nasilje.
Kada govori o Lenjinu, poziva se i na istraživanja o njegovom boravku u Švajcarskoj i dolasku u Rusiju preko Nemačke 1917. godine. Za Marka je boljševička revolucija bila katastrofa ne samo politički nego i duhovno: građanski rat, razaranje crkvenog života, progon sveštenstva i pokušaj da se čitava društvena stvarnost preuredi u ime jedne ideologije.
Imao je veoma kritičan odnos i prema kasnijoj nostalgiji za Staljinom. Smatrao je nedoslednim da se neko iz hrišćanske perspektive istovremeno poziva na crkvenu tradiciju i romantizuje režim koji je rušio hramove, sprovodio čistke i masovno progonio ljude. Prihvatao je, naravno, istorijsku činjenicu da je Sovjetski Savez podneo ogromnu žrtvu u ratu protiv nacističke Nemačke, ali nije dozvoljavao da se zbog toga izbriše odgovornost za staljinistički teror.
Za njega ljubav prema Rusiji nije bila rusomanija. Mogao je da bude iskreno rusofil i da istovremeno kritikuje ono što je smatrao zlom u ruskoj i sovjetskoj istoriji. Upravo ta sposobnost razlikovanja karakteristična je za njegov odnos i prema Srbiji i prema Evropi.
Savez pravoslavnih naroda: politički program ili upozorenje?
Početkom devedesetih Marko S. Marković objavio je tekst „Za savez pravoslavnih naroda“. Polazio je od procene da pad Berlinskog zida i raspad sovjetskog bloka neće automatski dovesti do mirnog i ravnopravnog evropskog poretka. Smatrao je da će pravoslavni narodi, ukoliko nastupe pojedinačno i opterećeni međusobnim sporovima, ostati politički slabi.
Marko S. Marković (arhivski snimak): Posle pada komunizma postojala je nada da će se otvoriti novi prostor slobode i saradnje. Ja sam, međutim, smatrao da pravoslavni narodi moraju da pronađu oblik političke i kulturne solidarnosti. Ne zato da bi stvarali neku novu imperiju, nego da bi sačuvali pravo na sopstveni put.
Zašto od toga nije bilo ništa? Zato što su međusobna zavist, istorijske svađe i teritorijalne pretenzije bile jače od osećanja zajedništva. Kada sam govorio sa ljudima u Bugarskoj, vrlo brzo bi razgovor završio na pitanju Makedonije. Slične sporove imate i između drugih pravoslavnih naroda. Tada morate da se zapitate koliko je vera zaista preobrazila političku svest tih društava.
Vladimir Dimitrijević: Marko nije bio naivan. Nije verovao da će političke elite preko noći odbaciti sve svoje interese. Njegova poruka bila je više upozorenje: ako ne izgradite neku vrstu solidarnosti, bićete pojedinačno slabiji pred velikim geopolitičkim pritiscima.
Upravo iz te perspektive posmatrao je i raspad Jugoslavije, ratove devedesetih i kasnije odnose između Rusije, Ukrajine i Zapada. U tome je video lanac događaja, a ne izolovane krize.
Predviđanja i iskustvo čoveka koji je živeo na Zapadu
Voditelj: Posle Dejtona, kada je izgledalo da su ratovi završeni i da dolazi period stabilizacije, Marko je u jednom intervjuu upozoravao da će Kosovo postati sledeća velika tačka sukoba i da će se pritisak na Srbiju nastaviti. Kada mu je novinar rekao da većina ljudi u to ne veruje, odgovorio je da će poverovati kada bombe počnu da padaju na Beograd. Nekoliko godina kasnije usledilo je NATO bombardovanje. Da li je to bilo proročanstvo ili politička analiza?
Vladimir Dimitrijević: Marko nije voleo mistifikacije te vrste. On je jednostavno dugo živeo na Zapadu, pratio medije, udžbenike, javni govor i političke rasprave. Smatrao je da već osamdesetih vidi postepeno formiranje slike o Srbima kao o problematičnom narodu i da iz te slike mogu proisteći konkretne političke posledice.
Marko S. Marković (arhivski snimak): U antičkoj Grčkoj ljudi su odlazili Delfijskoj proročici, a kasnije su se pitali kako je ona toliko toga mogla da „predvidi“. Jedno objašnjenje glasi da je pažljivo slušala šta se događa u različitim krajevima i da je raspolagala informacijama koje drugi nisu povezivali. Ako sam ja ponešto predvideo, onda je to bilo zato što sam pratio ono što se oko mene govori i piše.
Već osamdesetih u Francuskoj mogli ste da vidite interpretacije jugoslovenske istorije koje su, po mom mišljenju, bile izrazito nepovoljne prema Srbima. Kada jednom takva slika postane opšte mesto, ona priprema javnost za određenu politiku. Nije bilo potrebno biti prorok da bi se videlo da će posle Bosne doći druga pitanja.
Vladimir Dimitrijević: Sećam se i jednog razgovora u Jerisosu između Marka i vladike Artemija. Vladika je tada verovao da će odlaskom Slobodana Miloševića nestati najveći deo problema Srbije sa Zapadom. Marko je tvrdio da problem nije samo u jednoj ličnosti ili jednom režimu, nego u dugoročnijim geopolitičkim interesima. Ja sam se tada, kao mlađi čovek, umešao u raspravu na strani vladike Artemija, a Nebojša Krstić me je utišao i rekao mi da slušam dvojicu starijih ljudi. Taj razgovor mi je ostao u sećanju upravo zato što pokazuje koliko je Marko razmišljao u dužim istorijskim lukovima.
Srpsko stradanje i problem pamćenja
Jedan od motiva koji se često pojavljuju kod Marka S. Markovića jeste pitanje načina na koji Srbi pamte sopstveno stradanje. U knjizi „Pola veka srpske Golgote“ kritikovao je i strane interpretacije srpske istorije i srpsku nesposobnost da sistematski dokumentuju i predstave sopstvene žrtve.
Vladimir Dimitrijević: Marko nije odgovornost za zaborav pripisivao samo drugima. Naprotiv, govorio je da su sami Srbi tokom komunističkog perioda pristali na jezik u kome su konkretne žrtve često pretvarane u bezlične „žrtve fašističkog terora“, bez jasnog imenovanja počinilaca, motiva i nacionalne strukture stradanja.
Smatrao je da je dužnost intelektualne i političke elite, u zemlji i dijaspori, da na ozbiljan način prikuplja dokumentaciju, organizuje istraživanja, prevodi knjige i razgovara sa međunarodnom javnošću. Istovremeno je bio pesimističan u pogledu sposobnosti srpskih intelektualaca da sarađuju, jer je smatrao da su sujeta i međusobna trvenja često jači od zajedničkog posla.
Globalizacija kao „atomizacija čovečanstva“
Jedna od centralnih tema knjige „Globalizacija i pravoslavlje“ jeste Markovo razumevanje novog svetskog poretka posle Hladnog rata. Njegova ključna reč bila je: atomizacija.
Vladimir Dimitrijević: U intervjuu koji sam sa njim radio 1994. godine, Marko je rekao da novi svetski poredak treba razumeti kao proces razbijanja svih posrednih oblika pripadnosti koji stoje između pojedinca i velikih sistema moći. Država, porodica, crkva, lokalna zajednica, istorijska kultura – sve su to, u njegovoj interpretaciji, strukture koje pojedincu daju identitet, pamćenje i mogućnost da se organizuje izvan tržišta i administracije.
Ako se te strukture oslabe, čovek ostaje pre svega potrošač i individua pod kontrolom. Marko je smatrao da savremeni globalni kapitalizam teži upravo tome: što manje čvrstih pripadnosti, što više potrošnje i što manje prostora za alternativni način života.
To je povezivao i sa kulturnom krizom. Govorio je o Francuskoj, zemlji čiju je klasičnu književnost veoma voleo, i sa zaprepašćenjem beležio da susreće maturante i studente koji tokom školovanja nisu pročitali nijedan veliki francuski roman u celini. Za njega takva pojava nije bila samo pitanje školskog programa; bila je simptom prekida kulturnog pamćenja.
U njegovoj perspektivi „amerikanizacija“ nije značila da je svaka američka kultura loša. Jasno je pravio razliku između velikih američkih pisaca, filmova, muzike ili ideja i masovne kulture koja potiskuje lokalne tradicije. Protivio se uniformisanju, ne samom postojanju Amerike ili američke kulture.
Pravoslavlje i ekumenizam
Marko S. Marković je globalizaciju posmatrao i iz teološkog ugla. Bio je izrazito kritičan prema ekumenizmu kada ga je razumevao kao pokušaj da se dogmatske razlike među crkvama relativizuju zarad institucionalnog jedinstva.
Vladimir Dimitrijević: Važno je naglasiti da Marko nije bio čovek koji mrzi rimokatolike. Njegova supruga bila je rimokatolkinja, poznavao je i poštovao francusku rimokatoličku kulturu, pisao sa ogromnim uvažavanjem o Jovanki Orleanki, Bernanosu, Pegiju i drugim hrišćanskim autorima Zapada. Upravo zato je razlikovao hrišćansku kulturu Zapada od onoga što je smatrao institucionalnim i političkim projektima.
Njegova kritika ekumenizma bila je, dakle, kritika određene teološke i crkveno-političke ideje, a ne poziv na mržnju prema pripadnicima drugih verskih zajednica. Smatrao je da pravoslavlje gubi sebe ako zbog spoljnog jedinstva relativizuje sopstveno predanje.
Za njega su ljubav prema Bogu i ljubav prema sopstvenom narodu mogle da stoje zajedno samo ako patriotizam ne postane idolopoklonstvo. Tu je blizak Iljinu: voleti svoj narod znači voleti darove koji su mu dati i pomoći da ti darovi procvetaju, a ne mrzeti druge narode.
Evropa koju je voleo i Evropa koju je kritikovao
U razgovoru se više puta vraća razlika između Evrope kao civilizacijskog prostora i konkretnih evropskih političkih projekata: nije isto kritikovati politiku neke zapadne vlade i odbaciti evropsku kulturu u celini.
Vladimir Dimitrijević: Marković je bio evropski intelektualac u punom smislu te reči. Nije mu bilo potrebno da mu neko objašnjava vrednost francuske književnosti, hrišćanske umetnosti ili velikih evropskih univerziteta. On je u toj kulturi živeo. Ali upravo zbog toga je mogao oštro da reaguje kada je smatrao da Evropa izdaje svoje najbolje tradicije.
Pisao je o Jovanki Orleanki, o katoličkim piscima, o hrišćanskim misliocima, o fenomenu Lurda, o kardinalu Mindsentiju, o Arnoldu Tojnbiju i drugim autorima. Sredinom pedesetih uređivao je časopis „Slobodna Jugoslavija“, u kome je objavljivao prikaze i analize zapadnih mislilaca. Dakle, njegova intelektualna biografija sama po sebi ruši karikaturu da je bio nekakav zatvoreni antizapadnjak.
On je smatrao da se pravoslavni svet može suprotstaviti određenim političkim trendovima Zapada samo ako istovremeno zna šta na Zapadu treba sačuvati. Bez te razlike kritika se pretvara u provincijalnu mržnju, a Marković nije bio provincijalac.
Francuska revolucija kao prelom modernog doba
Posebno mesto u Markovom opusu zauzima knjiga o Francuskoj revoluciji. Njegov odnos prema njoj bio je izrazito kritičan.
Vladimir Dimitrijević: Marko je Francusku revoluciju posmatrao iz hrišćanske i konzervativne perspektive. Nije poricao da je stari režim imao duboke probleme niti da su postojali ozbiljni razlozi za društvenu promenu, ali je smatrao da je revolucija otvorila vrata političkom nasilju koje se opravdava apstraktnim idejama.
Posebno je pisao o Vandeji, gde je pobuna protiv revolucionarne vlasti brutalno ugušena. Te događaje tumačio je kao jedan od ranih primera modernog ideološkog nasilja u kome se protivnik ne posmatra samo kao politički suparnik nego kao prepreka koju treba ukloniti iz društva.
Zanimao ga je i Žan-Žak Ruso. U njegovoj teoriji opšte volje Marković je video opasnost: ideju da postoji jedna „prava“ volja naroda koju ne moraju nužno izražavati konkretni pojedinci, pa se onda pojavljuje manjina koja tvrdi da upravo ona zna šta narod „zaista“ hoće. Iz toga je izvlačio paralelu sa kasnijim revolucionarnim pokretima, naročito boljševičkim, gde partijska avangarda govori u ime proletarijata čak i kada stvarni ljudi nemaju mogućnost da slobodno odlučuju.
Njegova knjiga o Francuskoj revoluciji zato nije samo istorijska rasprava. Ona je pokušaj da se prati genealogija modernog totalitarizma: od ideje da se društvo može potpuno preurediti, preko opravdavanja nasilja u ime budućeg dobra, do stvaranja političke elite koja sebe proglašava tumačem istorijske nužnosti.
O Rusiji bez idealizacije
Jedna od najvažnijih Markovićevih osobina bila je sposobnost da razlikuje ljubav prema Rusiji od idealizovanja svake ruske vlasti.
Vladimir Dimitrijević: Marković je smatrao da je ruska kultura jedan od najvećih darova pravoslavnog sveta. Pisao je o ruskim piscima, ruskim religioznim filosofima, Optinskoj pustinji, slovjanofilima i carskoj porodici. Ali je istovremeno oštro kritikovao boljševizam.
Njemu nije bilo prihvatljivo da se, u ime geopolitičke naklonosti prema savremenoj Rusiji, zaboravi iskustvo progona Crkve, rušenja hramova, Gulaga i političkih čistki. Isto tako, nije smatrao da treba poricati ono što je u sovjetskoj epohi imalo vrednost: obrazovanje, nauka, velika umetnička dela i herojski otpor nacizmu. Njegova metoda bila je razlikovanje, a ne totalna osuda ili totalna apologija.
To je princip koji je primenjivao i na srpsku istoriju. Ako volite svoj narod, morate biti sposobni da govorite i o njegovim greškama.
„Postoji i naša krivica“
Pred kraj arhivskog razgovora Marko S. Marković izričito odbacuje mogućnost da se sva odgovornost za srpske istorijske tragedije pripiše drugim narodima i velikim silama.
Marko S. Marković (arhivski snimak): Ako iz ovog razgovora neko zaključi da ja svu krivicu svaljujem na druge, onda je pogrešno razumeo ono što govorim. Postoji i naša sopstvena krivica.
Uzmite 27. mart 1941. godine. I ja snosim moralnu odgovornost za to raspoloženje jer i ja sam kao mlad čovek bio na ulici i vikao „Bolje grob nego rob, bolje rat nego pakt“. Danas moramo da priznamo da smo tada doneli odluku čije posledice nismo razumeli. Postojale su informacije da se Nemačka sprema za napad na Sovjetski Savez i da knez Pavle pokušava da kupi vreme. Mi to nismo znali ili nismo verovali.
Ne možemo istoriju svesti na priču u kojoj su svi drugi krivi, a mi nikada. Prvi korak je da među sobom razvijemo više solidarnosti, da umemo da sarađujemo i da se međusobno pomažemo. Narod koji to ne ume ostaje slab, ma koliko se pozivao na slavnu prošlost.
Vladimir Dimitrijević: Upravo ta rečenica je važna. Marković je mogao biti veoma oštar prema politici Zapada, komunizmu ili drugim ideologijama, ali na kraju se vraćao pitanju: šta smo mi mogli da uradimo drugačije? Bez toga nema ozbiljne istorijske svesti.
Zašto je knjiga „Globalizacija i pravoslavlje“ važna
Voditelj: Šta čitalac danas dobija u knjizi „Globalizacija i pravoslavlje“?
Vladimir Dimitrijević: Dobija presek gotovo svih velikih tema kojima se Marko bavio. Tu su tekstovi o Zapadu i modernosti, komunizmu i marksizmu, Rusiji i njenoj duhovnoj tradiciji, srpskom istorijskom iskustvu, Kosovu, globalizaciji i budućnosti pravoslavlja.
Posebno mi je važan njegov tekst koji bih nazvao svojevrsnim podsetnikom o kosovskim činjenicama, jer pokazuje koliko je pažljivo pokušavao da spoji istorijsku dokumentaciju sa političkim zaključcima. Tu su i tekstovi „Za Savez pravoslavnih naroda“ i kasniji osvrt na sudbinu te ideje, pa čitalac može da vidi kako se njegova misao razvijala kroz vreme.
Meni je naročito drag tekst „Srpska apokalipsa po Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom“. U njemu se pojavljuje jedna Dostojevskijeva misao kojoj se često vraćam kada čovek pomisli da ništa nema smisla: samo lenjivci govore da se ništa ne može učiniti - vredan čovek, makar i vezanih ruku, može učiniti mnogo dobra.
To je, možda, najbolji način da se završi priča o Marku S. Markoviću. On nije bio optimista u površnom smislu, nije verovao da će se problemi rešiti sami od sebe i nije izbegavao teške teme. Ali je verovao u obavezu da čovek radi ono što može: da piše, svedoči, uči mlađe, čuva knjige, obnavlja pamćenje i odbija da pristane na intelektualnu lenjost.
Marko S. Marković je posebno voleo mlade ljude i pažljivo slušao kako oni razumeju njegove knjige. Nije im prilazio kao neko ko samo drži lekcije, nego kao čovek koji želi da vidi da li se misao nastavlja. Zato bih voleo da njegove knjige danas najviše čitaju mladi. Ne zato da bi svaku njegovu rečenicu prihvatili bez rasprave, nego da bi videli kako izgleda ozbiljan intelektualni život: široko obrazovanje, spremnost na polemiku, vernost uverenjima i sposobnost da se sopstvena tradicija voli bez intelektualne lenjosti.
Umesto zaključka
Život Marka S. Markovića prošao je kroz gotovo sve velike lomove srpske i evropske istorije 20. veka: rat, građanski sukob, emigraciju, susret sa ruskom teološkom dijasporom, francusko akademsko okruženje, hladnoratovsku podelu Evrope, slom komunizma i ratove devedesetih. Na svaki od tih događaja reagovao je iz iste osnovne pozicije – kao hrišćanski mislilac koji pokušava da političke procese posmatra u svetlu odgovornosti, istorijskog pamćenja i duhovne slobode.
Marko S. Marković pripada tradiciji autora koji nisu razdvajali kulturu, teologiju, istoriju i politiku. Njegova dela traže čitaoca spremnog da proverava argumente, da se ne zadovoljava opštim mestima i da razlikuje ljubav prema sopstvenom nasleđu od slepog idealizovanja.
Ako se njegov opus može svesti na jednu poruku, onda bi ona mogla glasiti ovako: čovekov identitet i samoistovetnost naroda se ne čuvaju galamom, nego znanjem, pamćenjem, moralnom odgovornošću i radom. U tom smislu Marko S. Marković ostaje savremen upravo zato što pitanja kojima se bavio – odnos slobode i poretka, vere i politike, nacionalnog i univerzalnog, kulture i tržišta, Istoka i Zapada – nisu nestala sa epohom u kojoj je pisao.
KolumneVladimir Dimitrijević: NEKROPOLITIČAR: VUČIĆEVA SRBIJA U OGLEDALU AKILE MBEMBEIzvor: Pravda
