Kako se Srbija približava mogućim vanrednim parlamentarnim izborima koji se očekuju tokom jeseni, odnos između studentskog blokadnog pokreta i etablirane opozicije sve je vidljivija tema u javnom prostoru.Posebnu pažnju privlači pozicioniranje Dragana Đilasa, predsednika Stranke slobode i pravde, čiji su nastupi poslednjih meseci pokazali složen i ne uvek jednoznačan odnos prema studentskoj listi.
Stav SSP-a prema studentskoj listi
U javnim izjavama Đilas je više puta isticao da je za promenu vlasti potrebna saradnja različitih opozicionih aktera.
Prema izveštaju N1 od 8. juna, SSP planira izlazak na izbore u koaliciji sa proevropskim strankama, dok je Đilas istovremeno rekao da veruje u mogućnost saradnje sa studentskom listom posle izbora, ocenjujući da je ona neophodna za formiranje vlasti i smenu aktuelnog režima.
Danas je istog dana preneo i njegovu tvrdnju da Evropa ne bi prihvatila niti priznala izbore održane pod sadašnjim uslovima.
Rezerve prema studentskom pokretu
Ipak, taj stav dolazi nakon perioda u kojem je Đilas izražavao rezerve prema studentskoj listi.
U intervjuu za FoNet, koji su preneli N1, Nova i drugi mediji 25. januara, rekao je da „ne zna šta da podrži” kod studentske liste, ukazujući na pitanje ko bi se zapravo našao na toj listi, da li bi studenti mogli da kontrolišu te ljude i kakav bi bio njihov politički pravac.
U istom kontekstu pominjane su i razlike unutar studentskog pokreta prema Evropskoj uniji, što je Đilas predstavljao kao prepreku jasnoj političkoj podršci.
Kasnije je, prema N1 i Danasu, dodatno naglašavao da ono što studenti rade zaslužuje pohvalu, ali da mladi ljudi nemaju dovoljno iskustva za upravljanje državnim sistemom.
Balans između podrške i političke autonomije
Zbog toga se u delu javnosti stvara utisak da SSP pokušava da pronađe ravnotežu između podrške studentskom pokretu i očuvanja sopstvene političke platforme.
Sa jedne strane, Đilas govori o zajedničkom cilju i potrebi smene vlasti.
Sa druge strane, njegova stranka nije odustala od izlaska na izbore u okviru proevropskog bloka, niti je najavila formalno ustupanje mesta studentskim predstavnicima ili potpuno prilagođavanje svog programa zahtevima studentskog pokreta.
Da li postoji stvarno političko partnerstvo?
U tom kontekstu, pojedini politički komentatori i autori strateških i bezbednosnih analiza ocenjuju da SSP, uprkos javno iskazanoj spremnosti za saradnju, još nije pokazao spremnost da uspostavi model političkog partnerstva koji bi predstavljao stvarno približavanje studentskom pokretu.
Takve ocene zasnivaju se pre svega na činjenici da stranka nastavlja da razvija sopstvenu izbornu strategiju i političku platformu, bez formalnog usaglašavanja sa studentskim zahtevima.
Istovremeno, nisu predstavljeni konkretni institucionalni mehanizmi koji bi ukazivali na dublje strukturno povezivanje SSP-a i studentskog pokreta.
Za sada saradnja ostaje na nivou javno iskazane spremnosti, bez formalnih promena u organizacionom ili programskom smislu.
Reakcije studentskih blokada
Takva pozicija izazvala je kritike.
Blic je 8. juna preneo reakcije pojedinih studentskih naloga u blokadi, koji su negativno ocenili odluku SSP-a da izađe na izbore u koaliciji sa proevropskim strankama.
U tim reakcijama isticano je da studentski pokret ne traži samo promenu vlasti, već dublje sistemske promene, dok su pojedini komentari odluku SSP-a tumačili kao nastavak starog obrasca opozicionog delovanja.
Upravo zbog toga deo javnosti ukazuje na nesklad između poruka o zajedničkom cilju i konkretnih političkih poteza.
Dok predstavnici SSP-a govore o potrebi saradnje sa studentskom listom, izborna strategija stranke ostaje odvojena, što je otvorilo prostor za različita tumačenja njihovih stvarnih političkih namera.
Kritike iz opozicionih i medijskih krugova
Kritike nisu dolazile samo iz studentskih krugova.
Novinar i kolumnista Boško Jakšić u tekstu za Savremenu politiku ocenio je da bi samostalan izlazak proevropskih stranaka mogao da raspe opozicione glasove i oslabi efekat studentske liste, za koju smatra da ima najveći mobilizacioni potencijal.
U tom tekstu Jakšić je kritikovao Đilasa zbog insistiranja na sopstvenom političkom projektu, sugerišući da takva strategija može ugroziti šansu za šire opoziciono okupljanje.
Polemika oko zabrane društvenih mreža za maloletnike
Dodatnu polemiku izazvala je Đilasova inicijativa od 15. juna o zabrani korišćenja društvenih mreža za mlađe od 16 godina.
Prema N1, Đilas je pozvao parlamentarne stranke da hitno otvore raspravu o takvom zakonu, pozivajući se na primere Australije i Velike Britanije i na tvrdnju da društvene mreže predstavljaju ozbiljan rizik za mentalno zdravlje dece.
Međutim, Politika je prenela da su pojedini nalozi bliski studentskim blokadama reagovali pitanjem zašto Đilas ne poziva na teme koje smatraju hitnijim, poput raspisivanja izbora ili neučestvovanja njegove stranke na njima.
U toj reakciji SSP je nazvan „lažnom opozicijom“.
Odnos SSP-a i studentskog pokreta ostaje otvoreno pitanje
Ove epizode pokazuju da se odnos između Đilasa, SSP-a i studentskog pokreta ne može svesti na jednostavnu podelu na podršku ili protivljenje.
Studentski pokret ima značajnu mobilizacionu snagu i politički kapital, dok etablirane opozicione stranke imaju infrastrukturu, iskustvo i prepoznatljivost.
Problem nastaje u pitanju ko treba da vodi proces političkog objedinjavanja i pod kojim uslovima.
Upravo oko tog pitanja postoje i različita tumačenja.
Dok jedni smatraju da opozicione stranke pokušavaju da očuvaju sopstveni politički identitet i organizacionu autonomiju, drugi ocenjuju da time nisu spremne da prepuste vodeću političku ulogu novom društvenom pokretu koji je stekao značajan legitimitet kroz višemesečne proteste.
Ključna dilema pred naredne izbore
Iz perspektive SSP-a, izlazak u proevropskom bloku može se predstaviti kao pokušaj da se okupe birači koji žele promenu vlasti, ali nisu spremni da glasaju za studentsku listu.
Iz perspektive dela studentskog pokreta i kritičara unutar opozicione javnosti, takav potez može izgledati kao pokušaj da se zadrži kontrola nad opozicionim prostorom bez stvarnog prepuštanja političke inicijative studentima.
Zato se ključna dilema ne odnosi samo na Dragana Đilasa, već na širi odnos između institucionalne opozicije i nove građanske energije koju su studentske blokade otvorile.
Ako opozicione stranke i studentska lista ne pronađu jasan model saradnje, postoji rizik od rasipanja energije i glasova. Ako ga pronađu, saradnja bi mogla postati važan faktor u izbornoj dinamici.
Za sada, međutim, javne izjave, odvojene izborne strategije i međusobne kritike pokazuju da je taj dogovor i dalje neizvestan.
