Sjedinjene Države suočavaju se sa istovremenim vojnim, finansijskim i geopolitičkim pritiscima koji ograničavaju njihovu sposobnost da vode više velikih konfrontacija u isto vreme.
Situacija u Persijskom zalivu, stanje američke mornarice, rast troškova zaduživanja i ubrzana dedolarizacija spojeni su u sliku strateškog preopterećenja o kojoj su razgovarali Glen Dizen i penzionisani američki pukovnik Daglas Mekgregor.
Najvidljiviji problem nalazi se na moru. Američka mornarica je manja nego ranije, dok se od nje istovremeno traži prisustvo u više regiona. Duga raspoređivanja posada i nedostatak dovoljnog broja brodova povećavaju pritisak na sistem koji bi u ozbiljnijoj konfrontaciji morao da održava blokade i zaštitu velikih pomorskih snaga.
U Persijskom zalivu američki brodovi, prema proceni iznetoj u razgovoru, deluju na udaljenosti od približno 150 do 300 milja od Irana kako bi smanjili izloženost iranskim raketama i bespilotnim sistemima.
To samo po sebi pokazuje koliko se pomorski odnos snaga razlikuje od perioda kada je američka flota mogla mnogo slobodnije da operiše neposredno uz obalu protivnika.
Problem postaje još veći ako je cilj dugotrajna pomorska blokada. U razgovoru se procenjuje da bi za ozbiljnu blokadu velikog prostora bilo potrebno najmanje oko 100 brodova, uz poređenje sa kubanskom krizom 1962. i 1963. godine, kada je u operaciji učestvovalo više od 200 plovila, dok su dodatne snage bile raspoređene u severnom Atlantiku.
Danas Sjedinjene Države nemaju isti broj raspoloživih plovila. Istovremeno, svaki veliki ratni brod predstavlja izuzetno skup i politički osetljiv cilj. Posebno se izdvaja nosač aviona, čije teško oštećenje ne bi bilo samo vojni gubitak već događaj koji bi mogao da pokrene mnogo širu eskalaciju.
U ratnim simulacijama, prema tvrdnji iznetoj u razgovoru, teško oštećenje nosača može da postane katalizator šireg rata. Isto važi i za gubitak velikog broja skupih aviona F-35, jer bi takvi gubici otvorili pitanje koliko se strateški dobija u odnosu na finansijsku i vojnu cenu operacije.
Mekgregor je procenio da je veoma teško potopiti veliki nosač aviona jednim raketnim udarom sa velike udaljenosti, ali da ga je moguće ozbiljno oštetiti i izbaciti iz borbe. U takvoj situaciji očekuje da bi američka administracija mogla da traži snažan odgovor, ali da bi istovremeno u samim SAD porastao pritisak da se ljudi i brodovi izvuku iz zone sukoba.
Iranska strategija upravo tu stvara problem. U razgovoru se navode iranske pretnje da bi u novoj velikoj konfrontaciji mogli biti napadnuti naftni objekti i postrojenja za desalinizaciju na zapadnoj obali Persijskog zaliva. Takav udar ne bi pogodio samo američke interese već i samu ekonomsku infrastrukturu zalivskih država.
Saudijska Arabija bila bi naročito ranjiva. Pored naftnih postrojenja, izdvaja se naftovod koji povezuje istok zemlje sa zapadnom obalom i koji se opisuje kao objekat koji je moguće relativno lako poremetiti. U razgovoru se razmatra i mogućnost uključivanja jemenskih Huta u širu konfrontaciju.
Takav scenario imao bi globalne posledice jer Persijski zaliv nije samo vojno područje već jedno od ključnih čvorišta svetskog energetskog sistema. Svako ozbiljnije oštećenje proizvodnje, transporta ili prerade nafte moglo bi da se prenese na cene energije, transporta i industrijske proizvodnje daleko izvan regiona.
Istovremeno se otvara drugi front — američke javne finansije. U razgovoru je navedeno da prinos na 30-godišnje američke državne obveznice prelazi pet odsto, dok je za desetogodišnje pomenuta vrednost od oko 4,72 odsto.
Posebno je upozoreno na mogućnost da desetogodišnji prinos dostigne pet odsto, što bi dodatno povećalo cenu servisiranja američkog državnog duga.
Visoke kamate postaju strateški problem kada se država istovremeno suočava sa velikim vojnim rashodima. Ratovi i dugotrajna raspoređivanja zahtevaju ogroman novac, dok skuplje zaduživanje povećava cenu finansiranja svega — od budžetskog deficita do obnove zaliha municije i modernizacije vojske.
U razgovoru je zato postavljeno pitanje koliko dugo Vašington može da produžava postojeću strategiju. Iznet je pesimističan zaključak da bi takav pristup mogao da traje sve dok finansijski pritisak ili dovoljno ozbiljan vojni neuspeh ne učine njegov nastavak politički i materijalno neodrživim.
Treći element problema jeste dolar. Dizen je otvorio pitanje ekonomskih motiva američkih ratova i mogućnosti da se politička i vojna pobeda definiše i kroz vraćanje energetskih tokova prema dolaru. Pomenuti su Venecuela, Rusija i Iran kao države čiji energetski resursi imaju širi značaj za globalni monetarni sistem.
U razgovoru je razmatran scenario u kojem bi američki uspeh protiv Irana omogućio veći uticaj na iransku naftu, dok bi promena odnosa sa Rusijom mogla da vrati veći deo ruske energetske trgovine u dolar. Istovremeno je izražena sumnja da se proces dedolarizacije uopšte više može zaustaviti ili da petrodolar može da se vrati u nekadašnju poziciju.
Pritisak ne dolazi samo iz Moskve i Teherana. U širem geopolitičkom okviru izneta je procena da sve veći deo sveta želi manji američki politički i finansijski uticaj. Posebno se pominje zahtev Irana da mu bude vraćen novac kojem nema pristup, kao i ruski zahtevi u vezi sa sopstvenim sredstvima.
Kriza američkog modela prisustva u inostranstvu vidi se i u bazama. U razgovoru se procenjuje da je dugoročno održavanje velikog broja američkih garnizona preskupo i politički sve manje prihvatljivo, dok se posebno pominju Južna Koreja i Bliski istok.
Još konkretniji problem predstavlja Bahrain. Navodi se da se američka mornarica dugo oslanjala na tamošnje objekte i infrastrukturu Pete flote, ali da su ti kapaciteti izgubljeni i da se ne očekuje njihov povratak. Time je operativni položaj SAD u regionu dodatno komplikovan.
Sve ove tačke vode ka istom strateškom pitanju: koliko dugo jedna država može istovremeno da održava vojni pritisak na Rusiju, konfrontaciju sa Iranom, veliko prisustvo u Aziji i mrežu globalnih baza, dok joj rastu troškovi zaduživanja i protivnici sve manje zavise od dolara.
Nova realnost za Vašington zato nije samo mogućnost gubitka jednog rata ili jedne baze. Problem je u tome što se vojni, finansijski i monetarni pritisci pojavljuju istovremeno. Kada se povežu skupa mornarica, ranjivost energetskih tokova, rast državnog duga i slabljenje monetarnog uticaja, prostor za vođenje više velikih sukoba postaje znatno uži nego što je bio u periodu najveće američke globalne dominacije.
Webtribune
