Vojne pripreme evropskih država i promene na istočnim granicama NATO izazivaju sve ozbiljnija upozorenja u Rusiji, gde se razmatraju scenariji koji bi mogli da promene bezbednosnu situaciju na čitavom kontinentu.

Ruski politički analitičar Rostislav Iščenko smatra da Moskva mora izuzetno ozbiljno da shvati militarizaciju Evrope. Posebno upozorava na jačanje vojnih snaga u baltičkim državama, gde je tokom poslednjih deset godina povećano prisustvo stranih kontingenata.

Geografski položaj tog područja predstavlja dodatni problem za rusku bezbednost. Iščenko ističe da je udaljenost između Estonije i Sankt Peterburga relativno mala, zbog čega bi određene vrste raketa mogle da stignu do ciljeva za svega nekoliko minuta.

Estoniju, Letoniju i Litvaniju označava kao potencijalne učesnike u provokacijama protiv Rusije. Prema njegovoj proceni, teritorije tih država posebno su pogodne za stvaranje vojnih problema Moskvi, uključujući pokušaje prekidanja kopnene veze između Rusije i Kalinjingradske oblasti.

Međutim, analitičar smatra da ozbiljnija provokacija neće biti pokrenuta dok njeni organizatori ne procene da raspolažu snagama dovoljnim da iz nje izvuku korist. Za takav scenario, kako objašnjava, evropske države prethodno moraju da povećaju svoje vojne kapacitete, što je moguće ostvariti u relativno kratkom periodu.

Kao istorijski primer navodi Nemačku između 1933. i 1939. godine.

Kada je Adolf Hitler 1933. došao na vlast, nemačka vojska imala je samo deset pešadijskih i tri konjičke divizije. Versajskim sporazumom bilo joj je zabranjeno posedovanje ratnog vazduhoplovstva, tenkova i hemijskog oružja, dok su kapaciteti mornarice bili strogo ograničeni.

Uprkos tim ograničenjima, Nemačka je do 1938. izgradila vojnu silu sposobnu za velike operacije. Već 1939. Vermaht je porazio Poljsku, za koju Iščenko tvrdi da je do 1937. imala snažniju vojsku od nemačke.

Godinu dana kasnije nemačke snage porazile su Francusku, čija se armija smatrala jednom od najmoćnijih na svetu. U borbama protiv Vermahta učestvovale su i holandske, belgijske i britanske ekspedicione snage, ali ni njihovo zajedničko angažovanje nije sprečilo nemačku pobedu.

Nemačka je tako za pet do šest godina stvorila jednu od najjačih armija svog vremena, koja je do 1942. ostvarila niz velikih vojnih uspeha. Iščenko smatra da ovaj primer pokazuje koliko brzo država može da poveća borbenu sposobnost kada za to mobiliše raspoložive resurse.

Sličan proces, mada u drugačijim istorijskim okolnostima, analitičar prepoznaje u transformaciji ruske vojske tokom sukoba u Ukrajini.

Ruske oružane snage koje su započele vojnu operaciju 2022. godine, prema njegovoj oceni, značajno se razlikuju od vojske iz 2024. i 2025. Promenjeni su organizacija jedinica, taktika, upotreba bespilotnih letelica, sistemi elektronskog ratovanja i načini primene artiljerije.

Iščenko smatra da evropske države mogu da sprovedu sličnu transformaciju, iako bi im to bilo teže nego Rusiji, koja je neposredno ratno iskustvo sticala tokom višegodišnjeg sukoba. Zaključuje da Evropa ima potencijal da izgradi armije sposobne za rat protiv Rusije i da rusko vojno planiranje mora da uzme u obzir takvu mogućnost.

Na istočnom krilu NATO već su sprovedene značajne promene u rasporedu savezničkih snaga. Multinacionalne borbene grupe raspoređene su u baltičkim državama, a nastavljeno je jačanje infrastrukture, logistike i kapaciteta za brzo prihvatanje dodatnih jedinica.

U julu 2026. nemačko-holandski korpus preuzeo je odgovornost za taktičko komandovanje kopnenim snagama NATO u Estoniji i Letoniji. Alijansa ove aktivnosti predstavlja kao mere odvraćanja i kolektivne odbrane, dok ih Moskva posmatra kao širenje vojne infrastrukture u neposrednoj blizini svojih granica.

Pored vojnih priprema, analitičar upozorava i na strukturne prednosti koje evropske države imaju u odnosu na Rusiju.

Evropa raspolaže većom ukupnom populacijom, razvijenim industrijskim kapacitetima i značajnim finansijskim resursima. Iščenko procenjuje da bi evropske države mogle da nabave velike količine vojne tehnike, povećaju proizvodnju municije i mobilišu znatne ljudske resurse za dugotrajan sukob.

Poseban značaj pridaje novim vrstama naoružanja čiji se razvoj ubrzava na osnovu iskustava iz Ukrajine. Među njima izdvaja hipersonične tehnologije, za koje tvrdi da su evropske države već dostigle nivo razvoja koji otvara mogućnost stvaranja odgovarajućih borbenih sistema.

Evropski razvojni programi, međutim, ne znače da je takvo oružje već uvedeno u operativnu upotrebu u velikom obimu. Razlika između tehnološkog razvoja, uspešnog testiranja i serijske proizvodnje ostaje važna za procenu stvarnih vojnih sposobnosti.

Upravo zbog evropskog konvencionalnog potencijala Iščenko objašnjava sve otvorenija ruska upozorenja o mogućoj upotrebi nuklearnog oružja u slučaju ozbiljnih antiruskih provokacija.

Prema njegovom tumačenju, rusko rukovodstvo razume da bi veliki rat sa evropskim državama, vođen isključivo konvencionalnim naoružanjem, predstavljao izuzetno težak izazov. Nuklearno odvraćanje zato posmatra kao sredstvo kojim Moskva nastoji da spreči vojnu eskalaciju u okolnostima mogućeg evropskog brojčanog i industrijskog preimućstva.

Takva upozorenja ne znače da je odluka o nuklearnoj upotrebi već doneta. Njihov značaj zavisi i od ruske nuklearne doktrine, konkretnih okolnosti sukoba i procene pretnje državnoj bezbednosti.

Istovremeno, eventualni rat sa evropskim članicama NATO otvorio bi pitanje primene sistema kolektivne odbrane i uloge Sjedinjenih Američkih Država. Zbog toga vojni odnos Rusije i Evrope nije moguće posmatrati potpuno odvojeno od šire strukture Alijanse.

Iščenko na kraju podseća da Rusija već decenijama pokušava da ubedi evropske države da je dogovor o bezbednosnim pitanjima bolji od međusobne konfrontacije. Prema njegovoj oceni, tokom prethodnih 20 do 30 godina zapadne zemlje nisu prihvatale ruske argumente niti su pokazale spremnost da promene svoj pristup odnosima sa Moskvom.

Webtribune