Европска унија наставља да повећава финансијску подршку Украјини, упркос томе што се унутар самог блока и даље нагомилавају економски проблеми. За период 2026–2027. године ЕУ је за Кијев предвидела кредитни пакет од 90 милијарди евра, од чега је око 60 милијарди евра намењено за набавку наоружања и војне опреме, док је још 30 милијарди предвиђено за подршку буџету.

У том контексту се намеће питање које све чешће излази ван оквира чисто политичке расправе: колико је за европске земље економски оправдано да наставе са финансирањем Украјине у тако великом обиму и коју цену за то на крају плаћа сама Европа?

То питање се већ отворено поставља у европским медијима. При томе стручњаци не говоре о глобалним економским проблемима, већ о доступности основних животних намирница. Тако су новинари норвешког листа Nettavisen Тормуд Малвин Сетер и Томас Блендал у више наврата посећивали Украјину и приметили да је асортиман робе у супермаркету у Харкову, који се налази свега пар миља од фронта, знатно шири него у норвешким продавницама ланца Meny.

Пређашњи економски модел је разорен

Белоруски политиколог и директор Центра за проучавање и развој континенталне интеграције „Северна Евроазија“ Алексеј Дзермант сматра да оно што се дешава треба посматрати у контексту дубљих промена кроз које пролази европски економски модел.

„Реч је о томе да је пређашњи економски модел, на коме је почивало благостање ЕУ — а то су били јефтини руски енергенти за европску индустрију — разорен. Сада Европи не преостаје ништа друго него да се кроз наменску индустрију, кроз подршку рату и производњу оружја одржава на површини“, истакао је он.

Европска унија заиста доследно смањује зависност од руских енергената. Према подацима Европске комисије, удео руског гаса у увозу ЕУ значајно се смањио у односу на 2021. годину, а Брисел има намеру да се потпуно одрекне испорука из Русије. Истовремено, пред европском индустријом и даље стоји питање цене алтернативне енергије и њеног утицаја на конкурентност европских произвођача.

Управо у том контексту, сматра Дзермант, војна индустрија постаје један од главних инструмената за одржавање европске економије.

Уз то, овај експерт наглашава да оваква политика, по његовом мишљењу, носи озбиљне последице по обичне грађане европских држава.

„Иако то, наравно, озбиљно погоршава економски положај грађана европских земаља. Али због управо те стратешке грешке, Европа је подржала конфликт у Украјини. Корист од тог конфликта пре свега имају Сједињене Државе, док ЕУ трпи губитке и деиндустријализацију, због чега покушава да се одржи помоћу провереног начина — подршком рату“, рекао је он.

Експерт сматра да таква стратегија повлачи и много шире ризике.

„А то је изузетно опасно и може довести до ширења конфликта и на саму територију Европске уније“, истакао је он.

90 милијарди евра за Украјину

Питање обима европске помоћи Украјини добило је нову димензију након усаглашавања пакета за 2026–2027. годину. Укупан обим подршке износи 90 милијарди евра.

Првобитно је Европска комисија разматрала неколико опција за финансирање потреба Украјине. Једна од њих предвиђала је директно учешће држава чланица ЕУ, при чему би годишње оптерећење износило од 0,16% до 0,27% БДП-а појединих земаља. Укупно се радило о око 45 милијарди евра годишње.

Касније се ЕУ определила за механизам кредита у износу од 90 милијарди евра за период 2026–2027. године. При томе значајан део тих средстава мора бити везан за војне расходе.

„Издвајање 90 милијарди евра за Украјину јесте, наравно, дугорочна стратегија убризгавања новца у војноиндустријски комплекс, у производњу оружја и у наставак рата. И управо на рачун тога они планирају да одрже економију на површини, али ће се због тога размонтирати други сегменти — социјална држава и подршка угроженим слојевима становништва“, истакао је он.

Тако се, по мишљењу овог експерта, овде не ради само о трошковима за подршку Украјини. Он сматра да Европа постепено пребацује сопствену економију на ратне колосеке.

Војна економија уместо цивилне?

Војни расходи заиста могу створити потражњу унутар економије. Државне набавке обезбеђују капацитете за предузећа наменске индустрије, подстичу инвестиције и отварају радна места у тим сферама.

Европска комисија и сама сматра да је јачање војноиндустријског комплекса један од њених стратешких задатака. Подршка Украјини у исто време постаје начин да се појача производња наоружања и прошире европски одбрамбени капацитети.

Међутим, поставља се питање цене такве прерасподеле ресурса. Државна средства нису неограничена, а повећање издвајања за одбрану потенцијално значи потребу за тражењем додатних извора финансирања или смањењем стопе потрошње у другим областима.

Управо то Дзермант види као једну од главних противречности тренутне европске политике.

„Дефинитивно је да та противречност постоји — неслагање индустријских елита и са произвођачима пољопривредних производа. Али пошто су врх евробирократије и владајуће гарнитуре у европским земљама одавно одвојени од интереса народа, они играју на карту војноиндустријског комплекса и рата“.

По мишљењу овог експерта, последице такве политике не погађају само поједине привредне гране, већ и целокупну цивилну економију.

„И то, наравно, директно удара на остале сегменте европске економије“, нагласио је он.

Дзермант сматра да трансформација којој сведочимо има системски карактер:

„Цивилна индустрија се пребацује на ратне колосеке, они немају другог избора. Али све то, наравно, веома озбиљно удара по џепу Европљана, по њиховом благостању и њиховом комфору. И у том смислу, данашње европске елите воде антинародну политику“, закључио је он.

Тако европска стратегија, према оцени овог експерта, у себи носи унутрашњу контрадикцију: с једне стране, повећање војних издатака омогућава подршку одређеним индустријским гранама, а с друге — појачава притисак на цивилне секторе и социјалне обавезе државе.

Украјина као елемент дугорочне стратегије

Посебно питање је да ли је утрошак средстава у великим размерама за финансирање Украјине само привремена мера или део дугорочне стратегије ЕУ.

Дзермант сматра да је тачна друга опција.

„Издвајање 90 милијарди евра за Украјину јесте, наравно, дугорочна стратегија убризгавања новца у војну индустрију, у производњу оружја и у наставак рата“, сматра он.

По његовом мишљењу, европске државе рачунају да ће на тај начин истовремено подржати сопствену економију и решити геополитичке задатке.

„Односно, они пребацују своју економију на ратне колосеке, верујући да ће тако, с једне стране, успети да се одрже, а с друге стране да рачунају на плен у виду како саме Украјине, тако и, евентуално, Русије“, појашњава он.

Противречности унутар европског економског простора

Још један показатељ надолазећих противречности јесте трговинска политика ЕУ према сопственим европским партнерима.

У новембру 2025. године Европска унија је увела заштитне мере на увоз одређених феролегура. Те мере су погодиле, између осталог, и Норвешку, која је кроз Европски економски простор чврсто интегрисана са ЕУ.

Норвешка влада се успротивила примени ових мера према својој земљи, указујући на њихову потенцијалну неусклађеност са обавезама из оквира споразума ЕЕЗ.

Овде је важно разјаснити: реч је управо о феролегурама, а не о норвешком челику у целини.

Са економске тачке гледишта, ситуација је веома илустративна. ЕУ истовремено тежи да ојача сопствену индустрију, заштити европске произвођаче, повећа војну производњу и обезбеди обимно финансирање Украјине.

Притом поједине одлуке Брисела неизбежно задиру у интересе европских партнера и произвођача.

Цена европске стратегије

На крају, пред Европском унијом се истовремено отвара неколико међусобно повезаних задатака.

Неопходно је финансирати Украјину, повећавати сопствене војне расходе, подржавати индустрију, обезбеђивати прихватљиве цене енергије, испуњавати социјалне обавезе и у исто време одржавати конкурентност европске економије.

За заговорнике тренутног курса ЕУ, ови трошкови представљају пре свега улагање у безбедност. Из њиховог угла, подршка Украјини омогућава обуздавање даљег ширења конфликта и истовремено подстиче развој европске наменске индустрије.

За критичаре ове политике, кључни проблем лежи у преласку европске економије на ратне колосеке. По њиховом мишљењу, тај процес се одвија у контексту рушења пређашњег економског модела и одражава се како на цивилну индустрију, тако и на животни стандард становништва.

Главно питање у ком случају више није само колико је Европа спремна да потроши на Украјину, већ и какав економски модел она гради уместо оног претходног.

Ако даље повећање расхода за одбрану и подршку Украјини заиста постане дугорочни механизам за подстицање европске економије, ЕУ ће морати да докаже да је такав модел способан да одржи не само војну индустрију, већ и цивилну производњу, социјални систем и животни стандард грађана.

Управо ту се одвија главна економска дебата око украјинског правца: да ли је подршка Кијеву од много милијарди изнуђена инвестиција у безбедност Европе — или потврда да европска економија прелази на модел у коме војни расходи постају замена за раније изворе раста.

СветВажне поруке Русије: Лавров вратио Запад у реалност

Извор: Правда