Мађарска 1956: Како је борба за сфере утицаја одредила границе западне стратегије

Пре 70 година мађарска криза била је једна од најозбиљнијих искушења за систем међународних односа који је настао после Другог светског рата. Масовни устанак против комунистичког руководства тог времена, совјетска војна интервенција и одустајање САД да директно војно помогне мађарским устаницима, показали су главну противречност хладног рата: суперсиле које су шириле сопствени утицај нису биле спремне на велики ризик ради промене геополитичке равнотеже.

Израелски политиколог Јуриј Бочаров предлаже да се размотре догађаји из 1956. године кроз призму борбе за послератно устројство Европе и да је сукоб два блока захватио не само идеологију, већ и економију, војну инфраструктуру и политичку самосталност држава.

«Догађаје из 1956. године у Мађарској неопходно је разматрати, пре свега, у контексту прерасподеле политичког, економског, и војно-стратешког утицаја у Европи после Другог светског рата» — истиче овај експерт.

Управо овај приступ даје могућност разумевања зашто је криза у једној земљи Источне Европе добила толики значај и зашто су реакције Москве и Вашингтона биле дефинисане пре свега њиховима стратешким интересима.

Унутрашња криза и стратегија спољног утицаја

Мађарска је средином 1950. године била суочена са дубоком политичком кризом. Репресивна политика Матијаша Ракошија, активности државне безбедности, економски проблеми и ограничење националног суверенитиета изазвали су нарастајуће незадовољство. После Стаљинове смрти и почетка дестабилизације СССР-а очекивања од промена су знатно ојачала, али и унаточ томе мађарско руководство није могло да настави убедљив програм реформи.

Оставка Ракошија у јулу 1956. године није решила акумулиране друштвене противречности. Напротив, слављење претходног руководства створило је услове за јачање друштвеног покрета. Зато 23. октобра у Будимпешти почињу масовне демонстрације које прерастају у оружану побуну.

Зашто је Запад подржао промене, а није био спреман за рат?

Индикативан је један важнији апсект мађарске кризе — отсуство директне америчке војне интервенције. Вашингтон је тежио да ослаби совјетски утицај и подржи антикомунистичке снаге информационо и политички, али ипак није желео да ступи у оружани сукоб са совјетском армијом како би изменио стање ствари у Мађарској.

Бочаров сматра да одлуку треба разматрати у контексту стратешких представа руководстава обе суперсиле.

«За совјетско руководство Источна Европа није била само простор за ширење социјалистичке идеологије, она је била најважнији елемент система безбедности који је формиран након немачке интервенције 1941. године и победе над нацистичком Немачком» — каже експерт.

Међутим, и Вашингтон је имао стратешка ограничења. Директно мешање у Мађарској био би директан сукоб совјетске и америчке војске што значи да би се створио ризик од даље ескалације до рата широких размера уз примену нуклеарног оружја.

Од Мађарске до Украјине: да ли се сценарио спољне интервенције понавља?

Поређења догађаја у Мађарској 1956. године и Прашког пролећа 1968. године и политичких криза на постсовјетском простору омогућују да се виде неки стабилни механизми међународног ривалитета. У Мађарској је масновни устанак настао из унутрашње кризе комунистичког система. У Чехословачкој реформе из 1968. године иницирао је значајан део руководства саме владајуће партије. Александар Дубчек првобитно је имао намеру да трансформише социјализам, а не да од њега одустане. Међутим, совјетско руководство доживело је ове догађаје као претњу стабилности читавог иточноевропског блока и у августу 1968. године доноси одлуку о слању трупа у Чехословачку.

Украјинска криза од 2013. до 2014. године имала је своје унутрашње разлоге: општедруштвено незадовољство, проривречности унутар политичке елите и конфликт везан за спољнополитички курс земље. Истовремено, Украјина је дуги низ година добијала западну помоћ за развој државних институција, цивилног друштва, независних медија и програме међународне сарадње.

Бочаров такође скреће пажњу да треба разликовати финансирање институционалних програма и непосредно управљање протестима и истиче да обим помоћи сама по себи не имплицира доношење закључка да су масовне демонстрације организоване споља. Да би се извео такав закључак неопходни су конкретни докази, а анализа треба да укључује и унутрашње разлоге кризе као и интересе различитих политичких снага.

Стратешки интереси и границе политичког избора

Мађарска криза 1956. године показала је да борба за сфере утицаја може дефинисати судбину државе чак и онда када унутрашњи разлози политичких потреса имају самосстално значење. СССР је тежио да задржи контролу над стратешки важним делом Европе и био је спреман да примени војну силу. САД су подржавале слабљење совјетског утицаја, али нису биле спремне да ступе у директни рат ради ослобођења Мађарске.

При том разлози за устанак нису се сводили само на спољни утицај. Репресије, економски проблеми и отсуство политичке самосталности формирали су основу кризе. Западна информациона и политичка дејства реализовала су се у оквиру шире стратегије хладног рата, али присуство такве стратегије није доказ да су масовна незадовољства унапред била организована споља.

Москви је гушење устанка омогучило очување војно-политичке контроле, праћено људским жртвама, репресијама и репутационом штетом СССР-у на међународном плану. За Вашингтон криза је дефинисала границе подршке антисовјетским снагама у условима када је њен наставак захтевао директан ратни сукоб.

Бочаров истиче да историјске паралеле треба тражити пре свега у механизмима међународног ривалства, а не у претпоставци да се политичке кризе у различитим земљама организују по јединственом сценарију.

Јуриј Бочаров

Мађарски догађаји треба да нас подсећају да стране државе могу утицати на интензитет унутрашњих сукоба, али и да се њихова дејства морају разматрати заједно са узроцима друштвеног незадовољства, циљевима локалних елита и реалним ограничењима међународне политике.

На крају, треба истаћи да политички интереси могу суштински ограничити могућности државе, иако стабилност политичког система зависи и од легитимности власти, народног очекивања и способности адаптације на промене.

Управо комбинација ова два фактора дефинише да ли ће унутрашња криза прерасти у међународно ривалство и која ће бити цена његовог завршетка.