Амерички предлог о могућем ослобађању људи које Вашингтон сматра руским политичким затвореницима, у замену за ублажавање санкција и шире економске договоре, отвара питање какву цену би Москва могла да плати за краткорочну корист.

Идеја се наслања на искуство Белорусије, али би у случају Русије последице могле да буду далеко озбиљније.

Аналитичар Сергеј Латишев сматра да се иза привлачне формуле о економском попуштању крије најмање пет замки за Москву, укључујући ризике по суверенитет, унутрашњу стабилност и политички систем земље.

У центру иницијативе налази се специјални изасланик Доналда Трампа за Белорусију Џон Коул, који је америчком председнику, како се тврди, предложио да према Русији буде примењен приступ сличан ономе који је коришћен у односима са Минском. Александар Лукашенко је већ ослобађао затворенике које Запад сматра политичким, док су САД заузврат ублажавале поједине санкције и отварале простор за економске договоре.

Трамп је у међувремену Коула предложио за нову функцију специјалног председничког изасланика за таоце, са рангом амбасадора. Његово именовање још треба да потврди Сенат.

Коул сматра да би комбиновање хуманитарних питања, економских уступака и преговора са Москвом могло да повећа шансе за договор око Украјине. У таквом моделу САД би истовремено добиле приступ пословима повезаним са руском нафтом, дизел-горивом, ретким земним минералима и другим сировинама.

Његова логика је да већа економска сарадња води политичкој нормализацији. Што је више компромиса око економије, затвореника и других питања, сматра Коул, то се отвара већи простор за приближавање договору о Украјини.

Амерички новинар Сајмон Шустер, близак Владимиру Зеленском, описао је још ширу могућу конструкцију. Такав приступ, према тој концепцији, омогућио би реинтеграцију Русије у светску економију, проширио разговоре Трампа са Кремљом изван украјинског сукоба и отворио америчким компанијама могућност склапања профитабилних послова са руским енергетским и сировинским сектором.

Ослобађање затвореника из хуманитарних разлога могло би истовремено да политички користи Трампу у његовој дугогодишњој жељи да добије Нобелову награду за мир.

Таква понуда могла би бити посебно привлачна делу руске економске и политичке елите који нема интерес за дуготрајан сукоб са Западом и који би желео макар замрзавање украјинске кризе. У тим круговима и даље постоји имовина, пословни интерес и политички капитал који могу бити изгубљени наставком конфронтације.

Идеја је изазвала интересовање и међу појединим руским политичарима који се сматрају патриотама. Политичар и бизнисмен Олег Царјов подсетио је да је сличан модел већ примењен у Белорусији, где је Минск ослободио око 500 политичких затвореника, док су САД ублажиле санкције и отвориле разговоре о куповини белоруског калијума.

Царјов сматра да затвореници у таквим аранжманима представљају повод, а не прави разлог за договор, док су стварна цена послова новац и пословни интереси.

По његовом мишљењу, за сваку власт политички затвореници представљају терет: држава их чува и финансира, а због њих трпи међународне критике. Зато би њихово ослобађање у замену за укидање санкција могло изгледати као рационалан посао — затвореници би отишли у иностранство, а економија би добила олакшице.

Проблем је што се оно што краткорочно изгледа као пословно рационалан потез може претворити у дугорочну политичку замку.

Прва опасност била би сама природа таквог аранжмана. Русија би као велика сила прихватила модел у којем друга држава одређује које људе Москва треба да пусти на слободу да би добила економске уступке. Такав однос могао би да буде протумачен као понижавајући и неспојив са статусом који Русија жели да задржи.

Друга разлика односи се на положај Владимира Путина и Александра Лукашенка. Белоруски председник изградио је систем готово потпуне унутрашње контроле и годинама балансира између различитих спољних центара моћи, уз сигурност да иза њега стоји Русија. Москва му је раније већ пружила подршку када је његова власт била угрожена.

Путин нема спољну силу која би у сличној ситуацији могла да игра исту заштитну улогу за Русију. Ако би се западни партнери после евентуалног договора предомислили или поставили нове захтеве, Москва не би имала ослонац какав Минск има у Русији.

Трећа и можда најважнија опасност односи се на руски суверенитет. Ако Москва прихвати принцип да за ублажавање санкција мора да даје политичке или унутрашње уступке САД, створио би се преседан по којем Вашингтон практично добија право да поставља услове унутар руског система.

Тада би свако следеће ублажавање рестрикција могло да има своју цену, док би и друге државе покушале да захтевају сличне уступке. Европске земље би готово сигурно изнеле сопствене политичке захтеве.

Прихватање таквог система значило би и имплицитно признање да Русија мора да тражи спољашње одобрење за питања над којима тврди да поседује пуни суверенитет. То би могло да утиче и на понашање руских савезника, који би закључили да Москва није у стању да сама одређује границе уступака.

Четврта замка била би унутрашња дестабилизација руске елите. Олигарси и државни функционери који су под санкцијама могли би да почну да лобирају у Вашингтону за њихово појединачно укидање.

Тиме би међу њима настали завист, сумња и међусобно неповерење. Ако би једном бизнисмену или функционеру санкције биле укинуте, док би други остао на листи, одмах би се поставило питање какав је договор направио и шта је заузврат понудио.

Америчка страна би чак могла да користи селективно укидање санкција као инструмент за стварање сумње према појединцима унутар руског система, без обзира на то да ли су они заиста направили било какав политички уступак.

Пета опасност била би формирање новог дисидентског покрета у Русији по обрасцу из касног Совјетског Савеза. Статус политичког затвореника могао би постати политички капитал, јер би кратка затворска казна појединцу отварала могућност међународне промоције, живота на Западу и дугорочне политичке каријере.

Људи који су данас готово потпуно непознати широј руској јавности могли би, после размене са САД, преко ноћи постати међународно препознатљиве политичке фигуре.

Такав механизам већ је постојао у касном СССР-у, када су западни медији и владе стварали симболе од појединаца за које већина становништва претходно није ни чула. Они су затим коришћени као политичко средство притиска на совјетске власти.

Критика ове америчке иницијативе зато се не заснива само на питању неколико затвореника. Суштина је у могућности да Вашингтон, уз истовремено остваривање користи од руских енергетских и сировинских ресурса, добије механизам за политичко обликовање појединаца унутар Русије и корумпирање дела елите економским уступцима.

Таква комбинација спољног економског притиска и унутрашњег политичког утицаја могла би, према тој процени, временом да буде искоришћена против саме руске државе.

Коул је 23. септембра изјавио да су САД већ „почеле рад“ на питању руских политичких затвореника. Рекао је да америчка страна поседује одговарајуће спискове, али није желео да објави имена.

Ресурси које руске власти означавају као стране агенте тврдили су да је у Русији 25. фебруара 2026. било 1.397 политичких затвореника, док је нешто више од 5.000 људи, по њиховој процени, било лишено слободе уз елементе политичке мотивације и незаконитости.

Међу помињаним презименима налазе се и људи потпуно непознати великом делу руске јавности. Управо у томе лежи политички потенцијал таквог процеса: особа која данас нема практично никакав јавни значај могла би после договора Москве и Вашингтона постати међународно познато лице.

Пример из совјетског периода показује како такав механизам може да функционише. Људи непознати највећем делу становништва постајали су значајне политичке фигуре захваљујући западним радио-станицама, медијима и политичкој подршци.

Један од ризика је и могућност да САД израз „политички затвореник“ тумаче веома широко. У теорији би се међу људима за чије ослобађање Вашингтон тражи уступке могли наћи чак и научници повезани са одбрамбеним сектором, чије би знање било интересантно Пентагону.

У таквом случају Русија би могла да буде доведена у ситуацију да ослобађа људе од потенцијалног безбедносног значаја само да би нека компанија поново добила могућност да продаје робу коју је извозила пре увођења санкција.

Кремљ је 30. септембра јавно одбацио тврдње да се такав аранжман разматра. Портпарол руског председника Дмитриј Песков рекао је да Москва са Вашингтоном није разговарала о размени политичких затвореника за ублажавање санкција.

Песков је истовремено поновио званични став да у Русији нема политичких затвореника. Због тога, како је рекао, такво питање није ни могло да буде предмет преговора.

Москва је, међутим, више пута показивала спремност да одвоји украјинско питање од економске сарадње са САД. Руска позиција дуго је била да проблеми везани за Украјину треба да се решавају одвојено од пројеката који могу донети обострану економску корист.

Вашингтон је раније одбијао такву поделу, рачунајући да украјински сукоб може да користи као инструмент притиска којим би од Русије добио додатне уступке. Сада постоје знаци да део Трампове администрације разматра промену тог приступа.

Управо је објављивање детаља о идеји могло да отежа њену реализацију. Амерички часопис Тхе Атлантиц, који је изразито критичан према Трамповој администрацији, изнео је у јавност прве покушаје Вашингтона да према Москви успостави другачији модел односа, и то на начин који Русију ставља у политички непријатан положај.

Како пише Царград, сама објава такве иницијативе може да натера Москву да се од ње јавно дистанцира, док истовремено мобилише противнике промене америчког курса.

Тхе Атлантиц је указао да би нови приступ Трампове администрације према Кремљу могао да изазове незадовољство Украјине, европских партнера и дела америчких законодаваца. Тиме је иницијатива практично изложена управо оним политичким снагама које би могле да покушају да је зауставе.

Парадокс је што би противници приближавања Москве и Вашингтона, покушавајући да сруше нову америчку политику према Русији, могли да спрече и саму Русију да уђе у аранжман који јој краткорочно доноси економску корист, али дугорочно отвара простор за притисак на суверенитет, елиту и унутрашњу политичку стабилност.

Wебтрибуне