Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
„Моје поимање Цркве је да Црква није врх црквене администрације, што би рекао академик Саичић, већ да смо Црква сви ми, оно што се каже, верни народ са свештенством. И да је заиста било пуно људи, поготово у том свештеничком реду, који су били уз народ. Неке сам виђао и на протестима, и подржавали су нашу децу.
А сад, ова црквена врхушка, која, мислим конкретно на патријарха и један број епископа, који су били поприлично наклоњени овом режиму и давали потпуно непримерене изјаве. О томе сам више пута говорио у различитим емисијама. Они су одабрали страну. Они су одабрали да буду на страни мафије, уместо да буду на страни свог народа, који је део те Цркве. И они ће морати да се носе са тим одлукама. Ја, као припадник Српске православне цркве, морам поштовати Пећки трон, али не морам поштовати све људе који седе на њему. Мислим да је патријарх направио велику грешку, са којом ће тек он морати да се носи. А како ће са тим да се носи, то зна само он и Бог.“ – Феђа Димовић, народни посланик, адвокат и песник урбаног родољубља
Постоји једна необична правилност у међународној политици. Најзначајније промене ретко се најављују великим речима. Напротив, обично су смештене у пажљиво састављене дипломатске декларације, између свечаних формула о пријатељству, миру и узајамном разумевању. Тек касније постаје јасно да су неколико пристојно срочених пасуса и два потписа означили почетак знатно озбиљнијег преуређивања односа моћи. У Даблину су 12. новембра 2026. године председник Азербејџана Илхам Алијев и премијер Уједињеног Краљевства Енди Бернам потписали декларацију о стратешком партнерству. Уобичајена дипломатска вест, рекао би површан посматрач. Још један документ у богатој архиви међународних споразума. Међутим, дипломатија се не чита само по ономе што је написано. Једнако је важно знати зашто је нешто написано управо сада, ко је потписник и шта се у међувремену догодило са државама на које се документ непосредно односи. А на Јужном Кавказу се у последње две године догодило довољно тога да би свака нова декларација заслуживала пажњу. Азербејџан је из ратова за Нагорно-Карабах изашао као војни победник. Јерменија покушава да пронађе ново место у међународном поретку, постепено смањујући своју ослоњеност на Русију. Турска учвршћује свој регионални положај. Иран са разумљивом пажњом посматра промене уз своје северне границе. Москва настоји да сачува утицај који је некада изгледао готово подразумеван. У таквим околностима Лондон не долази да посматра развој догађаја. Долази да у њему учествује. Декларација са Азербејџаном обухвата одбрамбену сарадњу, војну обуку, изградњу капацитета, усаглашавање војних процедура, сарадњу у наменској индустрији и безбедносним структурама. Још у марту 2025. Велика Британија поставила је сталног војног аташеа у Азербејџану.
У октобру исте године укинула је ограничења која су произлазила из ранијег ембарга на оружје за Азербејџан и Јерменију, задржавајући појединачно одобравање извозних дозвола. Потписан је и нови програм војне сарадње, а потом је Баку посетио британски министар за одбрану лорд Вернон Кокер. То није низ неповезаних протоколарних љубазности. То је поступно успостављање инструмената дугорочног присуства. Посебно је важна сарадња у области војне обуке и интероперабилности. Држава не мора да подигне војну базу да би стекла утицај на оружане снаге друге земље. Понекад је довољно да учествује у њиховој обуци, развоју процедура, опремању, планирању и изградњи институционалних капацитета. Тако се односи не мењају преко ноћи, али се временом ствара зависност која може бити подједнако значајна као формално савезништво. Ипак, било би погрешно свести ново партнерство на војну сарадњу. Други део декларације можда је још занимљивији. Реч је о Средњем коридору, транспортном правцу који повезује Кину и Централну Азију преко Каспијског мора, Азербејџана, Грузије и Турске са европским тржиштем. На географској карти то је логистичка рута. У стратешком смислу, то је могућност да се један део евроазијске трговине развија независно од руске територије и иранских транспортних праваца. Велика Британија у декларацији изричито подржава развој тог коридора, транспортне инфраструктуре, финансијских инструмената и инвестиционе сарадње. Не бих, наравно, тврдио да Лондон контролише читав коридор. Таква тврдња била би претерана и географски и политички. Али држава која учествује у финансирању, осигурању, технолошкој организацији и безбедности стратешке инфраструктуре не мора да поседује сваки њен километар да би стекла значајан утицај. Уосталом, британска економска повезаност са Азербејџаном није новост. Компанија BP деценијама представља једног од најважнијих инвеститора у каспијску енергетику. Постојећи енергетски интереси сада добијају шири транспортни и безбедносни оквир. Ако се томе дода чињеница да Азербејџан истовремено има важну улогу у западном краку транспортног коридора Север–Југ, који преко његове територије повезује Русију и Иран, постаје очигледно зашто се о Бакуу данас размишља много даље од самог Кавказа. Азербејџан постаје једна од тачака у којима се укрштају различите визије евроазијског повезивања. Али постоји један детаљ који читавој слици даје посебну тежину. Лондон је 5. маја 2026. године потписао декларацију о стратешком партнерству и са Јерменијом. Дакле, у истој години британска дипломатија институционално подиже односе са обе државе које су донедавно биле у оружаном сукобу. Са Јереваном развија сарадњу у области одбране, безбедности, институционалних реформи и такозване демократске отпорности. Са Бакуом продубљује војну сарадњу, инвестиције и транспортно повезивање. Из тога не следи да Лондон управља одлукама оба главна града. Следи нешто конкретније, британска дипломатија настоји да стекне канале утицаја са обе стране једног од најосетљивијих регионалних спорова. Таква политика има своју логику. Ко одржава добре односе само са победником, зависи од његове победе. Ко разговара и са победником и са пораженим, задржава могућност деловања у различитим политичким околностима.
И ту долазимо до Јерменије. Не до њених транспортних коридора, нити до њених нових дипломатских савезништава, већ до питања које задире у само историјско постојање јерменског народа. До његове Цркве! Јерменија је, према традиционалном историјском датирању, још 301. године прихватила хришћанство као државну религију. Јерменска црква није настала као пратећа установа савремене јерменске државе. Напротив, вековима је представљала једну од главних институција очувања јерменског националног и духовног идентитета у раздобљима када су Јермени живели под туђим царствима, без сопствене независне државе. Управо зато данашњи сукоб премијера Никола Пашињана са црквеним руководством није обична расправа о надлежностима. Он се одиграва у тренутку дубоке националне трауме. После војних пораза 2020. и 2023. године Азербејџан је преузео контролу над Нагорно-Карабахом, а више од 100.000 Јермена напустило је ту област и прешло у Јерменију. За јерменско друштво то није само питање изгубљене територије. То је питање историјског памћења, расељених породица, светиња, гробова и читавих генерација које су Карабах сматрале делом свог националног постојања. Пашињан сматра да нормализација односа са Азербејџаном и ново међународно позиционирање представљају услове за безбеднију будућност земље. Његови противници виде територијалне уступке и постепено напуштање ранијих националних позиција. Црквено руководство стало је међу најгласније критичаре премијерове политике. Поједини архијереји нису се задржали на духовним порукама, већ су се непосредно укључили у опозиционе протесте. То је важна чињеница, јер показује да сукоб није једностран и да се у њему преплићу религијска, национална и страначкополитичка питања. Међутим, политички ангажман архијереја не укида право Цркве на сопствено канонско уређење. Нити критика премијера сама по себи доказује кривично дело.
Од јуна 2025. године јерменске власти ухапсиле су четворицу високих црквених великодостојника. Архиепископ Баграт Галстањан, предводник опозиционог покрета „Света борба“, ухапшен је 25. јуна 2025. под оптужбама да је припремао терористичке акције и насилно преузимање власти. Власти су тврдиле да располажу доказима о завери, док су архиепископ и његова одбрана оптужбе одбацили као политички мотивисане. У јуну 2026. пребачен је у кућни притвор. Два дана касније, 27. јуна 2025, приведен је архиепископ Михаел Аџапахјан, поглавар Ширачке епархије. Оптужен је због изјава о свргавању власти. У октобру исте године осуђен је на две године затвора, али је жалбени суд у јуну 2026. укинуо пресуду и наложио поновно разматрање предмета. Петнаестог октобра 2025. ухапшен је епископ Мкртич Прошјан, поглавар Арагацотнске епархије и сродник католикоса Гарегина II. Терети се за принуђивање свештенства на учешће у политичким скуповима, ометање изборних права и финансијске неправилности. У оквиру истраге претресени су епархијски објекти, а приведено је и више свештенослужитеља. Епископ одбацује кривицу. Четвртог децембра 2025. ухапшен је архиепископ Аршак Хачатрјан, високи представник духовног седишта у Ечмијадзину. Оптужен је да је 2018. године организовао подметање наркотика једном демонстранту ради његове дискредитације. Одбрана је негирала оптужбе, а архиепископ је у марту 2026. пуштен из притвора. Сваки од тих поступака има сопствену правну основу, различите оптужбе и различит ток. Није исправно прогласити све ухапшене невиним само зато што су архијереји, као што није исправно ни прогласити их кривим зато што су противници премијера. Али исто тако није могуће занемарити политичку целину у којој се ови поступци одвијају. Када се у релативно кратком периоду против више високих великодостојника исте Цркве воде кривични поступци, док шеф владе јавно захтева смену њеног поглавара, дужност је сваког озбиљног посматрача да постави питање о независности тих поступака од политичких интереса власти.
Јерменски случај добио је још тежу димензију у фебруару 2026, када је кривични поступак обухватио и самог Гарегина II, поглавара Јерменске апостолске цркве од 1999. године. Спор је избио због разрешеног епископа Геворга Саројана, који је подржао Пашињанове захтеве за промену црквеног руководства.
Црква га је разрешила, а државни суд наложио његово привремено враћање на положај. Пошто црквене власти нису поступиле по судској одлуци, покренут је кривични поступак против више високих архијереја због ометања извршења судске одлуке. Оптуженима прети казна до две године затвора. Суђење је почело 7. августа, а новембарско рочиште одложено је због изостанка тужилаца. Овде лежи суштина проблема. Држава има право да спроводи своје законе. Верски великодостојници нису изузети од кривичне одговорности. Али одлука о томе ко ће обављати епископску службу припада и унутрашњем канонском поретку верске заједнице. Када државни суд и црквена власт истовремено полажу право на одлучивање о положају једног епископа, сукоб престаје да буде искључиво персоналан. Постаје спор о границама државне власти. А Пашињан се није зауставио на позивима да Гарегин II поднесе оставку. Двадесет четвртог септембра 2026. године његов кабинет објавио је обиман извештај о наводној кризи у Јерменској апостолској цркви. У документу се износе оптужбе за неправилности у управљању, финансијској транспарентности, канонској дисциплини и утицају страних интереса. Предложен је и поступак који би водио смени садашњег католикоса и избору новог поглавара. Влада тврди да жели обнову законитости и црквеног поретка. Противници таквог приступа, укључујући стручњаке за верске слободе, упозоравају да држава тиме преузима улогу која јој не припада. Истовремено су предузимане и друге мере које погађају црквене институције престао је рад телевизијског канала „Шогакат“, који је производио верске и културне програме, а укинута је и ранија организација црквене службе у оружаним снагама. Зато спор није могуће свести на личну нетрпељивост премијера и цркве. Реч је о прерасподели институционалног утицаја између државе и Цркве, у земљи која истовремено мења своју спољнополитичку оријентацију. Посебно је занимљива једна Пашињанова изјава од 1. октобра 2026. године. Образлажући потребу за реформом, јерменски премијер поручио је да Цркву не чине патријарх и епископи, већ верни народ! Сама по себи, та мисао садржи важну богословску истину. Црква се не може свести на њену управу и хијерархију. Међутим, та истина не значи да држава има право да одређује ко ће бити њен поглавар. Пашињан се, у суштини, позива на верни народ како би оправдао политички захтев за промену црквеног руководства.
А сада бих пажњу усмерио на Србију. Не зато што су Јерменија и Србија исте земље, нити зато што се у Београду већ одиграва све што се догодило у Јеревану. Него зато што се у нашој јавности може чути запањујуће слична аргументација. Феђа Димовић, адвокат, члан Београдског синдиката и новоизабрани народни посланик, недавно је изложио своје схватање Српске православне цркве. „Моје поимање Цркве је да Црква није врх црквене администрације, већ да смо Црква сви ми, верни народ са свештенством“, поручио је Димовић. Затим је говорио о свештеницима који су подржавали протесте, супротстављајући их патријарху Порфирију и делу епископата које сматра наклоњеним претходној власти. Потом је изговорио реченицу на којој се вреди задржати „Они су одабрали да буду на страни мафије, уместо да буду на страни свог народа. И они ће морати да се носе са тим одлукама.“ Додао је и да, као припадник Српске православне цркве, мора поштовати Пећки трон, али не мора поштовати свакога ко на њему седи. Сасвим је могуће да Димовић овим речима жели само да изрази политичку и моралну осуду патријархових јавних ставова. Његова изјава сама по себи не доказује постојање плана институционалне одмазде. Али она несумњиво отвара питање које не би требало потцењивати. Ко одређује да ли је патријарх остао уз свој народ? Политички покрет? Парламентарна већина? Учесници протеста? Поједини свештеници? Или сама Црква, у својој пуноћи, са верним народом, свештенством и архијерејима, у складу са поретком који није створен јучерашњом изборном вољом? Морам признати да ме је сличност формулација јерменског премијера и нашег новоизабраног посланика навела на размишљање. Пашињан каже да Црква није патријарх и епископи, него верни народ. Димовић говори о Цркви као народу и свештенству, супротстављеним једном делу њеног руководства. Не тврдим да је један преузео аргумент од другога, нити да међу њима постоји политичка координација. За тако нешто нема доказа.
Али једнако образложење заслужује пажњу када се појављује у различитим политичким околностима. Јер у оба случаја поставља се питање ко има право да се прогласи аутентичним представником верног народа и шта се догађа са онима којима се то право оспори. У Јерменији је тај спор већ добио облик кривичних поступака, државног извештаја о црквеној управи и отвореног захтева за смену патријарха. У Србији за сада говоримо о јавним изјавама, политичком притиску и могућем правцу будућих односа власти и Цркве. Разлика је суштинска и не треба је прикривати. Али управо зато о њој треба говорити на време, док је још могуће расправљати о принципима, а не о последицама. Српска православна црква није политичка странка. Њен патријарх није функционер којег поставља скупштинска већина, нити епископи добијају своје достојанство на основу испитивања политичке подобности. То не значи да патријарх Порфирије не може погрешити. Не значи ни да верници морају бити сагласни са сваком његовом изјавом. Значи само да политичко неслагање не може бити мерило канонског легитимитета. И ту долазимо до Димовићеве разлике између Пећког трона и онога ко на њему седи. Она на први поглед делује правнички прецизно. И заиста, поштовање институције не подразумева некритичко прихватање сваког поступка њеног носиоца. Али Пећки трон није апстрактна историјска успомена, погодна за свечане говоре, док би политичке странке одређивале које су личности достојне да га представљају. Он је живо средиште црквеног континуитета који траје од времена Светога Саве, преко обнављања Пећке патријаршије, њеног укидања и касније обнове јединства Српске цркве, до наших дана. Патријарх је човек. Пећки трон је институција. Али однос човека и институције у Цркви не разрешава се политичким гласањем. Уосталом, Срби не морају да траже примере искључиво у Јерменији. Сетимо се Црне Горе 2019. и 2020. године, сукоба око Закона о слободи вероисповести, масовних литија и хапшења тадашњег епископа Јоаникија са осморицом свештеника због оптужби за кршење епидемиолошких мера. Тада је спор о правном положају Цркве прерастао у једно од централних политичких питања у држави.
Сетимо се и маја 2024. године, када је патријарху Порфирију и српским архијерејима онемогућен улазак на Косово и Метохију ради почетка заседања Светог архијерејског сабора у Пећкој патријаршији. Чак су и Европска унија и амбасаде пет западних држава критиковале ту одлуку приштинских власти. То су конкретна искуства која показују да институционални значај Српске православне цркве не представља аутоматску заштиту од политичког притиска. Ипак, постоји једна још старија историјска епизода, коју бих поменуо са посебним опрезом. Патријарх Лукијан Богдановић нестао је 1913. године током боравка у аустријској бањи Бад Гастајн. Његови посмртни остаци касније су пронађени, али су околности смрти остале неразјашњене. Постојале су различите теорије, укључујући и претпоставке о политичкој позадини, али историјска наука није утврдила да је убијен по налогу државних власти. Зашто помињем Лукијана? Не да бих правио неосноване аналогије или наговештавао сличну судбину данашњег патријарха.
Помињем га зато што његов живот и трагични крај подсећају да су положај Цркве, политичка моћ и лична судбина њених поглавара у нашој историји често били испреплетени. Лако је, наравно, изговорити да је Црква вечна, да ће преживети сваку власт и да је зато не треба нарочито бранити. То је утешна мисао, али није довољан политички одговор. Историјско трајање једне институције не значи да су њени људи, имовина, права и слободе нерањиви. Управо је зато обавеза државе да штити верску слободу, а обавеза политичара да разумеју границе своје власти. Вратимо се, на крају, Даблину. Документи о стратешком партнерству са Јерменијом и Азербејџаном, у комбинацији са јерменском унутрашњом кризом, показују колико се различитих процеса сада одвија на једном релативно малом простору. Са једне стране имамо нове војне и економске аранжмане, транспортне коридоре, енергетске интересе и промене међународних савезништава. Са друге стране имамо државу чија власт настоји да издејствује промену руководства националне Цркве, док њени највиши великодостојници пролазе кроз тамничења, мучење о кривичне поступке.
Није неопходно тврдити да свим тим догађајима управља један центар да бисмо разумели њихову заједничку историјску тежину. Право питање гласи, шта се догађа са друштвом када се истовремено мењају његови спољнополитички ослонци, безбедносни односи и унутрашњи институционални поредак? Јерменија је данас једно од места на којима се на то питање добијају веома конкретни, понекад и болни одговори. Србија има разлога да их пажљиво проучава. Не зато што је њена судбина унапред одређена јерменским искуством, већ зато што се политичке грешке лакше понављају када народи поверују да се историја тиче искључиво других. За мене је граница потпуно јасна. Држава има право да захтева поштовање закона од свакога, укључујући и свештенство. Политичари имају право да критикују патријарха. Верници имају право да се не слажу са својим архијерејима. Али нико од њих нема право да од Цркве захтева да свој канонски поредак замени политичком лојалношћу.
Уколико би се сутра у Србији кренуло путем институционалне одмазде према патријарху Порфирију и епископима због њихових јавних ставова, то не би била реформа Цркве, већ опасно прекорачење граница државне власти. Они који данас говоре о одговорности патријарха морали би зато да објасне шта тачно под том одговорношћу подразумевају. Полемику, јавну осуду, захтев за преиспитивање ставова или коришћење институција политичке власти против црквеног руководства? То није ситничаво питање терминологије. То је разлика између слободног политичког друштва и поретка у којем свака нова већина сматра да јој припада право да преуређује све што је затекла.
Димовић је рекао да ће патријарх морати да се носи са својим одлукама. Можда. Али једнако тако и они који преузимају политичку одговорност мораће да се носе са сопственим одлукама према Цркви. Јер суверенитет државе не огледа се само у њеној способности да контролише границе, коридоре и безбедносне структуре. Он се огледа и у зрелости да призна постојање институција чији ауторитет није произашао из њене тренутне политичке већине. Лондон може да склапа стратешка партнерства. Баку и Јереван могу да мењају своје спољнополитичке односе. Србија такође има право да одређује сопствену политику. Али духовно достојанство једног народа не би смело да постане плен било чије изборне победе. У озбиљним државама политичари знају када су добили власт. У историјски зрелим народима знају и шта том победом нису добили. Пећки трон, господо, није био на гласачком листићу.
Колумне КОМАЗЕЦ: Промена власти неће донети промену државне политике ако Студентска листа настави путем европских интеграцијаИзвор: Правда
