Мирис сумпора над Београдом: Визе Русима нису административно већ геополитичко питање

Од Јерменије до Србије: Поруке Москве које не смемо да игноришемо

Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге

У тренутку када поједини медији и политички кругови поново отварају питање могућег увођења виза грађанима Руске Федерације, Србија мора да буде свесна да се овде не ради о техничком, административном или протоколарном питању. Реч је о питању које задире у саму суштину наших спољнополитичких, економских и енергетских и идентитетских интереса. Изјава портпарола Кремља Дмитрија Пескова да се визни режими заснивају на принципу реципроцитета и да би Русија у случају увођења виза руским држављанима могла да одговори истом мером није претња већ констатација чињенице како функционишу међудржавни односи. Она представља јасну поруку да свака политичка одлука има своју цену и своје последице. Србија и Русија данас имају један од ретких преосталих безвизних режима између европске државе кандидата за чланство у Европској унији и Руске Федерације. Тај режим није само симбол традиционално добрих односа већ конкретан инструмент економске сарадње, пословних контаката, инвестиција, туризма, културне размене и комуникације између два народа. Уколико би Србија под притиском Брисела донела одлуку о увођењу виза руским држављанима, последице би биле вишеструке. Русија би готово извесно одговорила истом мером. То би отежало кретање наших привредника, студената, научника, туриста и грађана. Истовремено, таква одлука била би схваћена као политички сигнал да Србија постепено напушта политику балансираних односа коју је годинама водила. Да би се разумела озбиљност оваквих одлука, довољно је погледати шта се тренутно дешава на простору Евроазије. Председник Руске Федерације Владимир Путин последњих дана је врло отворено говорио о могућим последицама евентуалног напуштања Евроазијске економске уније од стране Јерменије. Његове поруке нису биле идеолошке већ искључиво економске. Путин је поручио да ће Русија бити приморана да прекине све економске механизме сарадње који произилазе из чланства Јерменије у Евроазијској економској унији уколико Јереван одлучи да се окрене Европској унији. То значи да би јерменски радници изгубили привилегован положај на руском тржишту рада и били принуђени да купују радне дозволе за рад у Русији. Москва је такође јасно ставила до знања да би цене енергената за Јерменију биле повећане на комерцијални ниво. Према проценама које су изнете током расправе, само повећање цена руских енергената могло би да кошта Јерменију чак 14 процената њеног бруто домаћег производа. Истовремено, Путин је подсетио да Европска унија обећава инвестиције од 2,5 милијарде евра у неком будућем периоду, док је Русија већ уложила огромна средства у јерменску економију и инфраструктуру. Посебно је значајно што су Русија, Белорусија, Казахстан и Киргистан заједнички позвали Јерменију да организује национални референдум на којем би грађани јасно одлучили да ли желе пут ка Европској унији или останак у Евроазијској економској унији. Лидери ових држава сматрају да су то два различита интеграциона правца који се дугорочно не могу истовремено водити. За Србију је важно да пажљиво анализира те поруке јер оне показују како Москва посматра односе са државама које су део њеног економског простора. Путин је изричито рекао да ће Русија бити приморана да прекине сву економску сарадњу која произилази из интеграционих механизама Евроазијске економске уније уколико Јерменија одлучи да напусти тај савез. То није представљено као политичка претња већ као логична последица избора различитих интеграционих путева. Пре свега, јерменски грађани више не би могли да користе привилегован статус на руском тржишту рада већ би морали да купују радне дозволе за рад у Русији. За земљу која има стотине хиљада својих држављана који раде у Русији и чије породице зависе од новца који шаљу из иностранства, то би био озбиљан економски ударац. Другим речима, Москва је поставила питање да ли је рационално жртвовати постојеће економске користи због обећања која можда неће бити реализована у обиму који се данас најављује. Русија је јасно ставила до знања да би у случају изласка Јерменије из Евроазијске економске уније дошло до повећања цена руских енергената. Према проценама које су изнете, само та мера коштала би Јерменију чак 14 процената бруто домаћег производа. То је податак који показује колико енергетска политика данас представља инструмент геополитике. Путин је поставио и питање које је од суштинског значаја за сваку економију где ће јерменски пољопривредни производи бити пласирани ако дође до прекида економских веза са Евроазијском економском унијом? Тржиште од више од 180 милиона потрошача не може се заменити преко ноћи политичким декларацијама и добрим намерама. Истовремено, Москва показује да је спремна да користи и економске инструменте заштите сопствених интереса. Руска Федерална агенција за железнички саобраћај обуставила је транзит сумпора из Казахстана према руским лукама и граничним прелазима. Одлука је донета по инструкцијама првог потпредседника владе Дениса Мантурова и важи до даљег. На први поглед реч је о техничком питању транспорта, али је у стварности реч о роби од стратешког значаја за светску економију. Казахстан је један од највећих светских произвођача сумпора и извози више од четири милиона тона годишње. Већина тог извоза традиционално иде преко руске железничке мреже и руских лука. Само компанија Тенгизшевроил је у првој половини прошле године пласирала око 1,2 милиона тона сумпора, од чега је приближно милион тона транспортовано преко Русије. Значај сумпора далеко превазилази једну индустријску грану. Око половине светске производње користи се за производњу сумпорне киселине, основне сировине за минерална ђубрива, металургију, рударство и бројне хемијске процесе. Глобална потрошња процењује се на око 67 милиона тона годишње. У исто време, сукоб на Блиском истоку и ограничења транспорта кроз Ормуски мореуз довели су до поремећаја испорука из земаља Персијског залива. Последица је драматичан раст цена. Руска Федерална агенција за железнички саобраћај донела је одлуку о обустављању транзита сумпора из Казахстана ка руским морским лукама и железничким контролним пунктовима. Наредба је потписана 24. маја 2026. године на основу инструкција првог потпредседника руске владе Дениса Мантурова. Ограничење је уведено до даљег, а званични разлози нису саопштени. Наизглед је реч о техничкој одлуци, али њене последице могу бити глобалне. Казахстан је један од највећих светских произвођача сумпора и извози више од четири милиона тона годишње. Према подацима аналитичке куће Аргус, већина тог извоза традиционално пролази кроз руске луке. Зашто је сумпор толико важан? Зато што се око половине светске производње сумпора користи за производњу сумпорне киселине, једног од најважнијих индустријских производа на свету. Сумпорна киселина је неопходна за производњу минералних ђубрива, металургију, рударство, прераду руда и бројне хемијске процесе без којих савремена индустрија не може да функционише. Највећи светски произвођач сумпора је Кина са приближно 18 милиона тона годишње. Следе Сједињене Америчке Државе са између 8,5 и 9 милиона тона, док Саудијска Арабија, Русија и Уједињени Арапски Емирати производе између шест и седам милиона тона годишње. Глобална потрошња процењује се на чак 67 милиона тона годишње. Ситуацију додатно компликује ескалација сукоба на Блиском истоку и проблеми са пловидбом кроз Ормуски мореуз. Управо је тај коридор кључан за извоз сумпора из земаља Персијског залива. Последица је несташица на светском тржишту и драматичан раст цена. Према подацима Trading Economics-а, цена сумпора је у последњих месец дана порасла за 15,38 одсто и достигла рекордних 7.500 јуана по тони. У односу на исти период прошле године, реч је о расту од чак 205,17 одсто. Све ове чињенице указују на једну суштинску ствар. Свет је ушао у еру у којој визе, енергенти, транспортни коридори, минерална ђубрива, железничке мреже, радне дозволе и приступ тржиштима представљају средства геополитичког утицаја. Зато Србија мора веома пажљиво да процени сваку одлуку која се тиче односа са Руском Федерацијом. Они који данас говоре о увођењу виза Русима као пукој формалности занемарују чињеницу да се односи држава више не мере само дипломатским изјавама већ и економским последицама. Пример Јерменије показује колико скупо може коштати занемаривање реалних економских интереса. Пример Казахстана показује колико су важни транспортни и трговински коридори. Пример светског тржишта сумпора показује колико брзо геополитика постаје економија, а економија питање националне безбедности. Србија нема интерес да руши односе са Русијом, да доводи у питање безвизни режим који користи нашим грађанима или да угрожава сарадњу са једном од ретких великих сила која доследно подржава територијални интегритет Србије и штити међународно право када је реч о Косову и Метохији. Зато је данас више него икада потребно водити политику националне мудрости, а не политику импровизације. Одлуке које се доносе под спољним притисцима често имају цену коју плаћају грађани. Србија ту цену не сме да плаћа. Ови примери показују једну важну чињеницу коју Србија не сме да занемари. Свет више није свет из деведесетих година нити свет безбедних глобалних ланаца снабдевања. Данас енергенти, транспортни коридори, сировине, радне дозволе, царине, визе и приступ тржиштима представљају инструменте геополитике. Зато је неопходно да свака расправа о увођењу виза Русији буде вођена хладне главе и на основу државних интереса Србије, а не на основу дневнополитичких очекивања појединих центара моћи. Србија нема ни економски, ни енергетски, ни национални интерес да нарушава односе са државом која остаје један од њених најважнијих спољнополитичких партнера, најзначајнији ослонац по питању Косова и Метохије и важан фактор стабилности на евроазијском простору. У времену када се читав свет дели на велике геополитичке блокове, мудра политика Србије мора да остане политика сарадње, отворених канала комуникације и заштите сопствених националних интереса. Увођење виза Русији не би представљало корак ка већој безбедности или већем просперитету Србије. Напротив, то би био корак ка новим ограничењима, новим економским ризицима и непотребном удаљавању од партнера са којим нас вежу историја, економија, енергетика и заједнички интереси. Српска лига зато сматра да Србија треба да чува савезништво и безвизни режим са Русијом и да одлуке од националног значаја доноси у Београду, а не у било ком другом центру политичке моћи.