Пише: Владимир Димитријевић
Тешко је бити патријарх српски.
Патријарху српском са српским народом бива као и пророку Мојсију, који, кад више не може да поднесе, каже Богу (Бројеви 11, 11-15):„Зашто злопатиш свога слугу? Зашто ми ниси исказао наклоност, него си натоварио на мене терет свег овог народа? Јесам ли ја зачео сав овај народ? Јесам ли их ја родио, кад ми кажеш: ’Носи их у наручју, као што дојиља носи дојенче, у земљу коју сам заклетвум обећао њиховим праочевима’? ... Ја сам не могу носити сав овај народ, јер је претежак за мене. Ако ћеш тако поступати са мном, радије ме убиј... да више не гледам своју несрећу.”
Ипак, Бог је помогао пророку Мојсију, и он је своју дужност обавио до краја.
Када су се Срби у Крајини нашли на удару НАТО усташа, патријарх Павле је био у положају пророка Мојсија. О томе Дејан Медаковић сведочи:“Растужио ме је српски патријарх. Онако ситан, као да се још више смањио, увукао у себе, допро до самог дна својих великих брига. Први пут као да је изгубио ону своју светачку мирноћу, непрестано се врпољио на софи. Узнемирене су биле и његове руке. Било ми је јасно какве га муке море, њега који из часа у час незадрживо губи свој славонски завичај. Толике су очи упрте у њега, а он, свестан своје немоћи, очајан што свом народу не може да упути неке опипљиве знаке утехе. Чини оно што може: опомиње на трпљење, љубав и страх да не постанемо нељуди. Нарочито ово последње раздире његову душу, јер то исто притиска оловном тежином и душу његовог народа. Како остати човек кад нас нападају управо нељуди, када је коначно угрожен и наш национални опстанак? У таквим тренуцима сасвим неубедљиво звуче јеванђеоске поуке које захтевају праштање и окретање другог образа“. ( Дејан Медаковић: Дани, сећања VI 1995 – 2000, редиговао и за штампу приредио Владимир Давидовић, Прометеј, Нови Сад 2009, 90 )
Ипак, и патријарх српски је издржао, и Бог је великог Павла прибројао тамо где је и пророк Мојсије.
И данас, када су у Србији избори, и када из неке потмуле даљине стижу мрачни наговештаји да би се свашта могло десити, ми, недостојни синови и кћери Светог Саве, очекујемо да се првопастир и пастири наше Цркве огласе, и позову сав наш народ на мир и слогу.
Тако је пастирски глас архијереја СПЦ одјекнуо непосредно након савезних и председничких избора одржаних 24. септембра 2000. године, а уочи догађаја од 5. октобра. Свети архијерејски синод СПЦ се огласио већ 29. септембра 2000. године саопштењем које је имало пресудан друштвени одјек. Синод је изразио радост што су избори протекли мирно и достојанствено и директно позвао др Војислава Коштуницу „и све његове саизaбpaнике” да преузму управу над државом, парламентом и општинама. Црква је нагласила да преузимање власти треба извршити на основу добијених резултата који су „доказ поверења народа”, апелујући на обе стране да процес прође без сукоба.
Нама је то и данас потребно, насушно као хлеб. Очекујемо од својих архипастира да позову на мир и слогу, да нас не би снашла несрећа већа од свих, несрећа од које нас може избавити само искрена молитва Христу Богу, Цару мира:“Господе Исусе Христе, Боже наш, Ти си Цар мира и Извор сваке доброте. Погледај милостивим оком Својим на земљу нашу и на народ Твој, који се налази у опасности од подела, мржње и сукоба.
Господе, исцели ране у срцима људи, угаси гнев, омекшај тврда срца и просвети ум оних који одлучују о миру и рату. Не дозволи, Човекољупче, да брат подигне руку на брата, нити да се пролије крв невиних. Прекриј нас окриљем Своје милости и подари нам дух праштања, трпљења и међусобне љубави.
Пресвета Богородице, Заштитнице хришћана, рашири свој омофор над нама и избави нас од међусобног рата, прогона и свакога зла.
Свети Саво и сви свети из рода нашега, који сте током живота мирили завађену браћу, молите Бога за нас, да живимо у миру, слози и љубави, славећи Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.“
КолумнеПроф. др. Петар Ј. Грбовић: То су наша деца, наши студенти, наша будућност и наше наслеђе, које морамо да подржимо!Извор: Правда
